Katalog sa izložbe NO PASARAN.

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
ВЛАДА
Изложба је реализована
Esta exposición se ha realizado bajo
под покровитељством
el patronato del presidente
председника Републике Србије
господина Бориса Тадића
поводом обележавања 75. годишњице
избијања Шпанског грађанског рата и учешћа
наших сународника – добровољаца
у одбрани Шпанске републике
Реализацију изложбе
подржала је Влада Републике Србије
de la República de Serbia,
Excmo. Sr. D. Boris Tadic,
con motivo de la conmemoración
del 75º aniversario de la Guerra Civil española
y la participación en ella de nuestros compatriotas
(voluntarios en la defensa de la República española)
La realización de esta exposición ha sido
apoyada por el gobierno de la República de Serbia
АРХИВ СРБИЈЕ / ARCHIVO DE SERBIA
Katalog izložbe / Catá
За издавача
Др Момчило Перишић
Pore l editor
Dr Miroslav Perišić
Аутори
Др Олга Манојловић Пинтар
Мило Петровић
Autores
Dr Olga Manojlović Pintar
Milo Petrović
No pasaran
Стручни консултанти
Проф. др Оливера Милосављевић
Мр Триво Инђић
Asesores
Prof. dr Olivera Milosavljević
Mr Trivo Inđić
19. oktobar – 20. novembar 2011. godine
19 de octubre – 20 de noviembre de 2011
Ауторка поставке
Диа Озарија Марковић Лашић
Comisaria de la exposición
Dia Ozarija Marković Lašić
Дизајн
Драгана Лацмановић
Diseño
Dragana Lacmanović
Превод
Марија Минић
Оливера Остојић
Traducción
Marija Minić
Olivera Ostojić
Dragana Strbac
logo de la exposición
Beograd / Belgrado, 2011
N
o
p
a
s
a
r
a
n
/4
No pasaran / 5
Del antifascismo y la s
No pasaran
olidaridad
О антифашизму и солидарности
Увод
О Шпанском грађанском рату могуће је говорити
као о драматичном политичком догађају, али и као о
сложеном друштвеном и историјском феномену. Са
временске дистанце од преко седам деценија, бројни
углови посматрања и анализе који нужно укључују
сагледавање комплексних узрока који су га изазвали,
као и последица и наслеђа које је оставио, стављају
га у центар сваког размишљања о идеолошким концептима и политичким праксама савремених друштава и јасно издвајају као важну етапу историјског
процеса који је обележио 20. век. Различита тумачења
начина на који је у току три године трајања рата проблематизован однос монархиста и републиканаца,
централиста и федералиста, атеиста и клерикалаца,
националиста и социјалиста, комуниста и анархиста,
представљала су оквире система вредности сваког
друштва које се Шпанског грађанског рата сећало,
или га је насилно брисало из колективног памћења.
Различита вредновања сукоба антифашистичких и
Долорес Ибарури
Introducción
De la Guerra Civil española se puede hablar como de
un dramático acontecimiento político a la vez que de
un complejo fénomeno social e histórico. Desde la perspectiva histórica de más de siete décadas, numerosas
vertientes y análisis que necesariamente incluyen la percepción de los complejos pretextos que la causaron, así
como las consecuencias y el legado que ha dejado, la
instalan en el foco de reflexión sobre los conceptos ideológicos y las prácticas políticas de las sociedades contemporáneas, clasificándola como un relevante hito de
un proceso político que marcó el siglo XX. Las diferentes
interpretaciones de la manera en que en el transcurso
de los tres años bélicos fue problematizada la relación
entre los monárquicos y los republicanos, los centristas
y los federalistas, los ateos y los clericales, los nacionalistas y los socialistas, los comunistas y los anarquistas,
llegaron a establecer el sistema de valores tanto en aquellas sociedades que conservaban la memoria sobre la
Guerra Civil española como en aquellas que la borraron
No pasaran
фашистичких снага, у коме су реформске и револуционарне идеје супротстављене анахроним и аутистичним друштвеним концептима и њиховим промотерима, уобличавала су однос према прошлости и на тај
начин конституисала личне и колективне идентитете.
У периоду од 17. јула 1936. до 1. априла1939. године,
колико је рат трајао, готово пола милиона људи је
убијено, умрло од глади и болести, стотине хиљада су
избегле, расељене. Разрушени су градови, спаљена
села. Убијања цивила и брисање читавих насеља са
лица земље постали су препознатљив симбол сукоба. Војске нацистичке Немачке и фашистичке Италије
искористиле су га као последњу пробу оружја и нове
ратне тактике пред избијање Другог светског рата. У
тренуцима када је на светској политичкој сцени доминирао Хитлеров Трећи рајх, а Мусолинијева војска
марширала кроз Етиопију, борба присталица шпанске
Републике је представљала једини израз борбеног
антифашизма који је почивао на идеји солидарности
у одбрани слободе. Један од учесника рата, тада млади студент у Прагу Иво Вејвода 1938. године је борбу
против фашизма видео као борбу «против своје властите заосталости, неписмености и предрасуда» која
«уништава страшно насљедство прошлости у себи
и изван себе, расветљује све тамне кутове земље и
свијести» и закључио: «Зато данас ми и стојимо сви
у истим редовима: и ја, прашки студент и до мене
професор Мадридског универзитета и до њега бунтовни радник из Фордових творница и одушевљени
собосликарски помоћник из Сплита и рибар са аустралских обала и трговачки помоцник из Београда,
словенски рудар из Трбовља и париски металац из
Ренаултове фабрике и андалуска сељанка и каталонски виноградар – сви, сви они којима припада живот
и будућност».
Изложба No pasaran! је посвећена људима који
су у директан сукоб са фашизмом ушли наоружани само својом храброшћу и вером у идеале сло-
/6
No pasaran / 7
violentamente de su memoria colectiva. Las diferentes
valoraciones del conflicto entre las fuerzas antifascistas
y fascistas, en el que las ideas reformistas y revolucionarias se vieron contrapuestas a los conceptos sociales
anacrónicos y autistas así como a aquellos que los promovían, venían modelando la posición frente al pasado,
formando así las indentidades individuales y colectivas.
En el período comprendido entre el 17 de julio de 1936
y el 1 de abril de 1939, cuanto duró la contienda, fue
asesinado casi medio millón de personas, o murieron
de hambre y enfermedades; hubo centenares de miles
de refugiados y deportados. Ciudades reducidas a escombros, campos quemados. La matanza de civiles y la
aniquilación de localidades enteras llegaron a ser el emblema de la contienda. Los ejércitos de la Alemania nazi
y de la Italia fascista la utilizaron como el último ensayo
de armas y la nueva táctica de guerra de cara al estallido de la Segunda Guerra Mundial. Mientras el escenario
político mundial estaba dominado por el Tercer Reich de
Hitler, y el ejército de Mussolini desfilaba por Etiopía, la
lucha de los combatientes de la República española fue
la única resistencia antifascista, nacida de la idea de solidaridad en defensa de la libertad.
Uno de los participantes de esta Guerra, el entonces
jóven estudiante en Praga, Ivo Vejvoda, en 1938 vio la lucha contra el fascismo como una „lucha contra su propio
anacronismo, analfabetismo y prejuicios“ que „enterraba
el estremecedor legado del pasado, dentro y fuera de sí,
iluminando todos los rincones oscuros del planeta y de
la consciencia“. Y concluyó: „por eso hoy estamos todos
en una misma fila: yo, un estudiante de Praga, junto a
un catedrático de la Universidad de Madrid, y un joven
trabajador rebelde de una de las fábricas de Ford, y un
entusiasmado ayudante de pintor de casas de Split, y un
pescador de las costas australianas, y un dependiente de
Belgrado, y un minero esloveno de Trbovlie, y un trabajador parisino de la fábrica de Renault, y una campesina
andaluza, y un viticultor catalán – todos, todos cuantos
боде, једнакости и братства. Призори из Шпанског
грађанског рата, као и лица и имена његових учесника, у центар јавног простора враћају идеале борбе за слободу и интернационалне солидарности.
Кроз историјске фотографије, документа, предмете и
филмове, отвара се форум који има за циљ да врати
сећање наше јавности на сукоб који је антиципирао
Други светски рат, али и да истовремено отвори простор за анализе бројних тумачења, која су од првог
дана сукоба јасно дефинисала различите идеолошке
позиције унутар широког политичког спектра.
«Рат против рата»
Период декаденције шпанске колонијалне империје
и њене трансформације у националну државу трајао
је током читавог деветнаестог века. Последњу етапу
њеног политичког и војног слабљења представљао
је време војне диктатуре Мигуела Примо де Ривере (1923 – 1930) када се показало да прокламована
парола «отаџбина, религија, монархија» не може да
створи нов, прихватљив политички систем, већ само
да произведе отпоре и незадовољство. Проглашење
Друге шпанске Републике 14. априла 1931. године,
потврдило је већинско уверење грађана о нужности
редефинисања и постепене модернизације државе и
друштва на новим идејама које су понуђне јавности
као пут за излазак из кризе и конституисање модерне Шпаније. Усвајање републиканског Устава осам
месеци касније (9. децембра 1931. године) је отворило могућност федерализације државе и стицање
аутономије Каталоније, Баскије, Галиције. Новим Уставом жене су добиле право гласа, црква је одвојена од
apostamos por la vida y el futuro“.
La exposición ¡No pasarán! está dedicada a cuantos lucharon cara a cara con el fascismo, armados exclusivamente con su valentía y fe en los ideales de la libertad,
igualdad y fraternidad. Las escenas de la Guerra Civil
española, tanto como los rostros y los nombres de sus
participantes, vuelven a promover los mismos ideales de
la lucha por la libertad y la solidaridad internacional. A
través de las fotografías de la época, documentos, objetos y películas, se abre un foro cuyo objetivo es hacer
que nuestro público recupere la memoria de esta contienda que anticipó la Segunda Guerra Mundial, abriendo
al mismo tiempo el espacio para análisis de numerosas
interpretaciones que desde el primer día del conflicto
determinaron claramente diferentes posiciones ideológicas dentro de un amplio espectro político.
«Una guerra en contra de la guerra»
El período de decadencia del imperio colonial español
y su transformación en un Estado nacional se prolongó
durante todo el siglo XIX. La última etapa de su debilitamiento político y militar fue el período de la dictadura
militar de Miguel Primo de Rivera (1923-1930), cuando
llegó a ser evidente que el proclamado eslogan „patria,
religión, monarquía“ era incapaz de dar paso a un sistema nuevo, políticamente aceptable, y que sólo podía generar resistencia y decepción.
La proclamación de la Segunda República el 14 de abril
de 1931, vino a reafirmar la convicción mayoritaria de los
ciudadanos sobre la necesidad de redefinir y modernizar paulatinamente el Estado y la sociedad, partiendo de
nuevas ideas ofrecidas a la nación como el camino para
superar la crisis y crear una España moderna. La aprobación de la Constitución republicana ocho meses más tarde (9 de diciembre de 1931) dio paso a la posibilidad de
federalizar al Estado y reconocer autonomía a Cataluña,
País Vasco y Galicia. En virtud de esa nueva Constitución,
No pasaran
државе и њена имовина национализована. Аграрно
питање, као кључно за успостављање нове државе је стављено у центар свих политичких расправа.
Међутим, тако корените промене нужно су наишле
на одлучне противнике који су опструирали њихову
реализацију. Новим политичким реалностима снажно су се супротставиле десничарске и конзервативне странке, али и неки од најистакнутијих републиканаца. Оцењено је да чланови Устава који су се
односили на положај цркве у новој држави вређају
верска осећања већине грађана и стога морају бити
суспендовани. Последица супротстављених ставова
и мишљења су биле бурне промене влада и кључних
политичких личности, устанци, штрајкови и покушаји
војних удара, који су током наредних година јасно
сведочили о друштву у потрази за новим идентитетом. У периоду од 1934. до 1936. године, запамћеном
као «Bienio negro » – «црно двогодиште» постале су
очигледне непремостиве разлике у политичком
мишљењу.
Драматично заоштрени односи између политичких
опонената су артикулисали одговор левице, која је
15. јануара 1936. године формирала Народни фронт
– широку коалицију састављену од странака левице
(комуниста, социјалиста, троцкиста), представника
синдиката и републиканских странака левице, као и
регионалних странака Каталоније и Баскије, уз делимичну подршку анархиста. Циљ уједињавања било
је одлучно супртотстављање монархистима, карлистима и фалангистима, односно политичким снагама
уједињеним око идеје стварања и одржања монолитне Шпаније. Платформа Народног фронта однела
је победу на изборима који су одржани у фебруару
месецу, а нову владу републиканске Шпаније тада
је образовао Мануел Азања, који је убрзо постао и
нови председника Републике. Његова решеност да
реализује друштвене реформе наишла је, очекивано,
на жестоко противљење деснице. Тензије у држави
/8
No pasaran / 9
la mujer obtuvo el derecho a sufragio, la Iglesia quedó
separada del Estado y sus bienes fueron nacionalizados.
La cuestión agraria, siendo fundamental para la instauración del nuevo Estado, se convirtió en el tema central de todos los debates políticos. Sin embargo, estos
cambios, tan radicales, chocaron inevitablemente con
duros adversarios que se empeñaron en obstruir su puesta en marcha. Los partidos derechistas y conservadores
se opusieron con ímpetu a esa nueva realidad política
pero, también, algunas de las más sobresalientes figuras
republicanas. Consideraban que las disposiciones de la
Constitución que se referían a la condición de la Iglesia
en el nuevo Estado agraviaban el sentimiento religoso
de la mayoría de los ciudadanos, por lo que había que
suspenderlas. La consecuencia de estas posturas y opiniones cotrapuestas fue que hubo cambios abruptos de
gobiernos y de figuras políticas claves, así como motines, huelgas e intentos de golpes militares, lo que en
los años siguintes reflejaba claramente una sociedad en
busca de su nueva identidad. En el transcurso del período entre 1934 y 1936, recordado como el „Bienio negro“,
pasaron a ser evidentes las inconciliables discrepancias
en el pensamiento político.
Las relaciones dramáticamente agudizadas entre los
oponentes políticos llegaron a articular la respuesta de
la izquierda, que el 15 de enero de 1936 constituyó el
Frente Popular – amplia coalición integrada por los partidos de izquierda (comunistas, socialistas, trotskistas),
representantes sindicalistas y partidos republicanos de
izquierda, así como por los partidos regionalistas de
Cataluña y el País Vasco, además del apoyo parcial de
anarquistas. El objetivo de esta unión era el de oponerse
decididamente a los monárquicos, los carlistas y los falangistas, es decir a los partidos unidos en torno a la idea
de constituir y mantener en pie una España monolítica.
La plataforma del Frente Popular triunfó en los comicios
celebrados en febrero y el nuevo gobierno de la España
republicana fue formado por Manuel Azaña, quien en
су биле све снажније и све је јасније постајало да је
избијање сукоба неизбежно.
Непосредан повод за избијање Шпанског грађанског
рата било је убиство поручника Хозе Кастиље лојаног
Републици, а одмах за њим и одмазда која је уследила и довела до атентата на једног од лидера монархиста у парламенту – Хоcе Калвa Сотела. У узаврелој
атмосфери која се пренела на улице Мадрида и осталих шпанских градова, генерали Мола, Санхурхо и
Франко су 18. јула 1936. покушали да изведу војни
пуч. Њихови планови о заузимању великих градова
су, међутим, пропали и увели земљу у године сукоба и убијања. «Две Шпаније», како је песник Маћадо
видео сукобљене стране, стале су једна насупрот
другој, а земља је подељена дугим линијама фронтова. Одмазде и стрељања цивила која су вршена
првих месеци рата однела су бројне животе. Антоан
де Сент-Егзипери је тих месеци писао “У грађанском
рату непријатељ је изнутра; човек се бори готово
против себе самога. Вероватно зато овај рат добија
тако страшне облике: више се стреља него што се
бори. Смрт је овде нека врста заразне болнице.” Само
месец дана од избијања сукоба, 19. августа 1936. године убијен је Федерико Гарсија Лорка. Његова смрт
је кључно утицала на многе који су сматрали да је
грађански рат у Шпанији унутрашњи проблем шпанског друштва и покренула активизам у читавом свету. Како је приметио песник Пабло Неруда, управо
је Лоркина смрт свету најјасније показала стварну
природу Франкових идеја и режима и подстакла
организовање помоћи Републици.
Тих првих месеци борбе, на страну републиканаца
стали су Совјетски Савез и Мексико. У Шпанију су почели да долазе и добровољци из читавог света, а у
јесен 1936. године, Коминтерна је донела одлуку о
формирању Интернационалних бригада. Током наредне три године стигло је преко 40 000 људи са свих
континената из преко педесет земаља. Долазећи
poco tiempo se convirtió en presidente de la República.
Su decidida actitud de llevar a cabo las reformas sociales
causó, previsiblemente, una vehemente oposición derechista. Las tensiones internas se hacían cada vez más fuertes, siendo cada vez más evidente que el estallido del
conflicto era inevitable.
El detonante del estallido de la Guerra Civil española fue
el asesinato de un teniente leal a la República, José Castillo, seguido de la venganza de la otra parte cuyo resultado fue el atentado contra uno de los líderes monárquicos en el Parlamento – José Calvo Sotelo. En medio de un
ambiente efervescente que se derramó por las calles de
Madrid y otras ciudades españolas, los generales Mola,
Sanjurjo y Franco intentaron el 18 de julio perpetrar un
golpe militar. Sin embargo, sus planes de tomar las grandes ciudades se hundieron, metiendo al país en varios
años de enfrentamientos y matanzas. „Las dos Españas“
-tal como el poeta Machado vio las partes en conflictose levantaron una contra la otra, mientras que el país quedó dividido por unas largas líneas de frente. Las represalias y fusilamientos de civiles durante los primeros meses de la guerra cobraron muchas vidas. Por esos meses,
Antoine de Saint- Exupéry escribió: “En una guerra civil
el enemigo es interior; uno lucha casi contra sí mismo.
Es probable que por eso esta guerra adquiera las formas
tan horrorosas: se fusila más de lo que se lucha. La muerte es aquí una especie de hospital contagioso”. A sólo un
mes de estallar la Guerra, el 19 de agosto de 1936, fue
asesinado Federico García Lorca. Su muerte influyó cruicialmente sobre aquellos que sostenían que la Guerra
Civil en España era un problema interno de la sociedad
española, y desató una campaña por el todo el mundo.
El poeta Pablo Neruda comentó que fue precisamente
la muerte de Lorca la que reveló al mundo con mayor
claridad la verdadera naturaleza de las ideas franquistas
e impulsó que se organizara la ayuda a la República.
Durante esos primeros meses de la contienda, se pusieron del lado republicano la Unión Soviética y México.
No pasaran
из различитих средина и са различитим визијама
будућности, сви су имали исти мотив: уништење фашизма. Међу њима је било и преко 1700 добровољаца
из Југославије.
Побуњеничка Франкова војска успела је да заузме
Галицију, делове Наваре, Кастиље, Сарагосу и Севиљу,
али не и Мадрид и Барселону. Уз помоћ мароканских
трупа и легионара под контролу је ставила Гибралтар,
чиме је омогућено снабдевање оружјем из Немачке,
Италије и Португала. Конзервативној јавности Европе, фашистичка помоћ је представљена као подршка
у «крсташком рату против комунизма». У исто време,
одбијање Енглеске, Француске и САД да подрже леглано изабрану власт, додатно је отворило простор
за све снажније уплитање фашистичких милитатнтих
држава. Прокламована неутралност, коју је оснажило
и формирање Комитета за неинтервенцију Друштва народа, значила је заправо осуду социјалних реформи које је спроводила влада Народног фронта и
дистанцирање од праксе национализације земље.
Уверене да је сукоб у Шпанији потребно изоловати
како не би угрозио светски мир, а пре свега како не би
проширио идеје социјалистичке револуције, водеће
европске демократије заправо су широко отвориле
простор надолазећем фашизму у Европи. Позиви на
активни, борбени антифашизам, као што је то био
апел солидарности са Шпанском републиком који је
упутио Међународни комитет писаца, а који су поред
осталих потписали Жид, Арагон, Низан, Малро, извршили су утицај на европско јавно мњење, али нису
успели да промене званичну политику најзначајнијих
европских држава.
Ни ставови Другог међународног конгреса писаца у
одбрану културе који је у време најдраматичнијих борби (од 4. до 17. јула 1937. године) одржан у Валенсији,
Мадриду, Барселони и закључен у Паризу, нису имали
значајнијег утицаја на међународну политичку елиту.
Интернационална организација писаца антифашиста
/ 10
Empezaron a acudir a España los voluntarios de todo
el mundo y, en otoño de 1936, la Komintern tomó la
decisión de formar las Brigadas Internacionales. En el
transcurso de los siguientes tres años llegaron más de
40.000 voluntarios procedentes de todos los continentes y de cincuenta países. Llegados de diferentes ámbitos y con distintas visiones del futuro, compartían todos
un mismo ideal: el de derrocar el fascismo. Entre ellos
hubo más de 1.700 voluntarios de Yugoslavia.
El ejército rebelde de Franco logró ocupar Galicia, partes
de Navarra, Castilla, Zaragoza y Sevilla, pero no Madrid y
Barcelona. Asistido por las tropas marroquíes y los legionarios, sometió bajo su control Gibraltar y el puerto de
Burgos, haciendo posible el envío de armas desde Alemania, Italia y Portugal. Al público conservador europeo
le fue presentada esta ayuda como apoyo a la „cruzada
anticomunista“.
Simultáneamente, la negativa del Reino Unido, Francia
y EE.UU. a apoyar a las autoridades legalmente elegidas,
abrió aún más el espacio para la intervención de los Estados fascistas. La proclamada neutralidad, reforzada
por la creación del Comité de No Intervención de la Sociedad de Naciones, significaba de hecho la condena de
las reformas sociales llevadas a cabo por el ejecutivo del
Frente Popular y de la práctica de nacionalizar las tierras.
Convencidas de que convenía aislar la contienda española para evitar que amenazara la paz mundial y, más que
nada, para impedir que divulgase las ideas de revolución
socialista, las principales democracias europeas en realidad abrieron de par en par las puertas de Europa ante el
fascismo creciente. Los llamamientos a un antifascismo
activo y armado, como fue el de solidaridad con la República española lanzado por el Comité Internacional de
Escritores, firmado, entre otros, por Gide, Aragon, Nizan
y Malraux, influyeron en la opinion pública europea pero
sin conseguir alterar la política oficial de los países europeos más importantes.
Tampoco las posturas adoptadas en la II edición del
No pasaran / 11
у чијем раду су у Мадриду узели ушешће Хемингвеј,
Иља Еренбург, Андре Малро, а у Паризу Луј Арагон,
Хајнрих Ман, Пабло Неруда, Ервин Киш, Алексеј Толстој
и други, дала је безрезервну подршлу шпанској републици. Европска јавности, међутим, већински је била
фокусирана на пастирско писмо шпанских бискупа
у коме се поздравља Франков режим, као и на одлуку Ватикана да после Немачке и Италије званично
призна Франкову владу. Упоредо са признањима на
међународном плану, снаге генерала Франка су бележиле све важније војне победе. Његово проглашење
за генералисимуса и каудиља, као и именовање за
шефа државе који је за своје седиште одабрао Саламанку, јачали су позиције побуњеничкх снага. Војна
помоћ Немачке и Италије представљала је, међутим,
кључни фактор његове моћи.
Са друге стране, стална сукобљавања су довела
до потпуног исцрпљивања републиканске армије.
Помоћ која је стизала из Совјетског Савеза била
је немерљиво мања, а међународна блокада није
омогућавала набавку оружја из других земаља. И
поред свега, сукоби током 1937. и 1938. године нису
престајали. О њиховој разорности можда најбоље
сведочи један дневни извјештај републиканске
врховне команде у коме је стајала наизглед необична
реченица за строги стил војног извештавања: «Мења
се облик шпанског тла.» Посебно разорна била су
бомбардовања шпанских градова која је спроводио
Луфтвафе, а трагично уништење баскијског светог
града Гернике, 26. априла 1937. најјасније је показало
непостојање граница суровости.
Тешка ситуација на фронтовима и изостанак
међународне политичке подршке, условили су несугласице међу члановима коалиције Народног
фронта. Маја месеца 1937. године председник владе Ларго Кабаљеро је уступио место Хуан Негрину
у намери сређивања односа унутар коалиције. Истовремено је то био покушај остваривања контакта
Congreso Internacional de Escrtitores para la defensa
de la cultura, celebrado en Valencia, Madrid y Barcelona
y clausurado en París, coincidiendo con los más dramáticos combates (del 4 al 17 de julio de 1937), surtieron
efecto significante en la élite política internacional. La
Organización Internacional de Escritores antifascistas
que reunió en Madrid a Hemingway, Iliá Erenburg y André Malraux, y en París a Luis Aragon, Heinrich Mann,
Pablo Neruda, Erwin Kish, Aleksei Tolstoi y muchos más,
respaldó incondicionalmente a la República española. El
público europeo, en cambio, en su mayoría estuvo enfocado en la misiva pastoral de los obispos españoles en
la que se elogiaba el régimen franquista, así como en la
decisión del Vaticano de reconocer oficialmente, precedido por Alemania e Italia, al gobierno de Franco. Paralelamente con los reconocimientos en la escala internacional, las fuerzas del general Franco iban ganando victorias militares cada vez más importantes. Su proclamación como Generalísimo y Caudillo y su nombramiento
como Jefe de Estado, instalando en Salamanca su sede,
venían fortaleciendo la posición de las fuerzas rebeldes.
La ayuda militar de Alemania e Italia fue, sin embargo, el
factor clave de su poder.
Por otro lado, los continuos enfrentamientos tuvieron por
resultado el agotamiento total del ejército republicano.
La ayuda procedente de la Unión Soviética no se podía
comparar con la que recibía el otro bando, a la vez que el
bloqueo internacional impedía la adquisición de armas
procedentes del exterior. A pesar de todo, los conflictos
durante 1937 y 1938 no cesaban. Tal vez el mejor testimonio de su carácter devastador fue un informe del día
expedido por el Mando republicano, conteniendo una
frase insólita en el austero lenguaje militar: “Se está transfigurando la forma del suelo español“. Especialmente
devastadores fueron los bombardeos de Luftwaffe de las
ciudades españolas. La trágica destrucción de la sagrada
ciudad vasca de Guernica, el 26 de abril de 1937, fue la
más impactante prueba de una crueldad sin fronteras.
No pasaran
са демократским државама које су инсистирале на
међународном немешању у Шпански грађански рат.
Влада Хуана Негрина је прихватила препоруку Комитета за неинтервенцију о нужности повлачења свих
страних трупа са територије Шпаније и 21. септембра
1938. донела одлуку о повлачењу Интернационалних
бригада. Растанак са Интернационалним бригадама
у Барселони октобра 1938. коме је присуствовало
300000 грађана обележио је један од најемотивнијих
говора легендарне Долорес Ибарури Ла Пасионариа
«Довиђења браћо».
Одлазак страних доборвољаца из Шпаније Гојко
Николиш је сликовито описао у својим мемоарима: „Растајем се од Шпаније са завежљајем књига на
рамену и дипломом почасног грађанина. Не видјех
ни Мадрид, ни Casa de Campo, ни Casa de Velasquez,
ни Гранаду. Доживјели смо пораз. Али шпанска
револуција није престала да траје. Наставила се на
осебујан начин: њено сјеме и искуства разнијети су су
по свим земљама гдје су живјели интербригадисти.
Нису успјеле да их затруне Стаљинове чистке. Ми, у
Југославији, борбом против завојевача, враћали смо
на свој начин и дуг према Шпанији, освећивали смо
њене жртве. Дужни смо јој остали све до данас за
привилегију коју нам је дала, уступивши нам своје тло
да се на њему боримо и за нашу ствар“.
Током три ратне године, у Шпанији су трајали процеси социјалне револуције и успостављања аграрних колектива и савета. Помоћ Москве која је примарно била усмерена на војне снаге није, међутим,
подразумевала пуну подршку реализацији аутохтоне верзије шпанске револуције. Подела земље
је представљала покушаје остварења социјализма,
али су различита схватања комуниста, социјалиста,
анархо-синдикалиста и троцкиста о питањима прерасподеле земље и организације радних колектива
условљавала сталне сукобе. У условима тешких политичких притисака и ратног стања, разлике међу
/ 12
La difícil situación en los frentes y la ausencia del apoyo
político internacional, dieron lugar a una serie de discrepancias entre los integrantes de la coalición del Frente
Popular. En mayo de 1937, el presidente del gobierno
Largo Caballero, cedió su puesto a Juan Negrín con la
idea de que éste armonizara las relaciones dentro de la
coalición. Al mismo tiempo, fue un intento de establecer contacto con los Estados democráticos que insistían
en la no intervención internacional en la Guerra Civil
española. El gabinete de Juan Negrín acató la recomendación del Comité de No Intervención relativa a la necesidad de replegar del territorio español todas las tropas
extranjeras, así que el 21 de septiembre de 1938 tomó la
decisión sobre el repliegue de las Brigadas Internacionales. La despedida de las Brigadas Internaconales en Barcelona en octubre de 1938, a la que asistieron 300.000
ciudadanos, fue coronada con uno de los más emotivos
discursos de la legendaria Dolores Ibárruri –La Pasionaria- „¡Hasta la vista hermanos!“
La salida de España de los combatientes extranjeros fue
descrita sugerentemente por Gojko Nikolis en sus Memorias: „Me despido de España con un hatillo de libros
sobre los hombros y el título de Ciudadano de Honor.
No he visto Madrid, ni la Casa de Campo, ni la Casa de
Velázquez, ni Granada. Estamos derrotados. Pero la revolución española no ha dejado de existir. Se prolonga
de una manera singular: su semilla y sus experiencias
están dispersas por todos los países en los que viven los
brigadistas. Ni las purgas de Stalín lograron extinguirlas.
Nosotros, en Yugoslavia, hemos estado devolviendo a
nuestra manera la deuda con España, luchando contra
el ocupante y vengando sus víctimas. Estamos en deuda
con ella hasta el día de hoy por el privilegio que nos ha
dado, el de cedernos su tierra para luchar también por
nuestra causa“.
En el transcurso de los tres años bélicos en España se desarrollaron los procesos de revolución social y creación
de las colectividades y Consejos agrarios. La ayuda de
No pasaran / 13
странкама социјалиста и комуниста су се проширивале. Немогућност споразума унутар коалиције левице, као и потпуни изостанак међународне подршке
кључно су допринели слому Републике 1939. И поред
бројних победа у којима су учествовали шпански бораци и добровољци из читавог света, од одбране Мадрида новембра 1936. године, до велике победе код
Гвадалахаре 1937, војска Републике није успела да
извојује коначну победу. 1. априла 1939. она је припала Франсиску Франку. Песник Рафаел Алберти је
записао: Дошао је мир, а у пољу је непрестано крварила маслина.
После пораза Шпанске републике близу пола милиона избеглица је прешло Пиринеје и затражило
азил у Француској. Међу њима су били и припадници
Интернационалних бригада. Први импровизовани
логори су организовани на плажама у Аржелес сир
мер, Баркаре, и Сен Сиприен, а “све што су им француске власти омогућиле била је бодљикава жица.” На
организацију живота у изузетно тешким околностима кључно су утицали припадници Интернационалних бригада. Због израженог активизма француске
власти су их изоловале и касније пребациле у логоре
за политичке затворенике Гирc и Верне. Они који су
успели да побегну, по уласку немачких трупа у Француску већински су се прикључили покрету отпора.
Интербригадисте који нису успели да напусте логоре, вишијевске власти су предале гестапоу, који их је
транспортовао у логоре у Немачкој. Последњи шпански заробљеници пребачени су у немачке логоре Дахау, Маутхаузен и Бухенвалд априла 1944. године.
Moscú, que en un primer momento fue orientada hacia
las fuerzas militares, no supuso, en cambio, pleno apoyo
al desarrollo de la versión autóctona de la revolución
española. Con el reparto de tierras se intentó introducir
el socialismo, sin embargo, los diferentes conceptos de
los comunistas, los socialistas, los anarcosindicalistas y
los trotskistas en torno al tema de la redistribución de
tierras y la organización de las colectividades desataban
continuos conflictos. En las condiciones de grandes presiones políticas y el estado de guerra, las discrepancias
entre los partidos socialistas y los comunistas iban en
aumento. La imposibilidad de lograr un acuerdo entre
los partidos de la izquierda, sumada a la ausencia total
de respaldo internacional, contribuyó sustancialmente a
la derrota de la República en 1939. A pesar de numerosas victorias de los combatientes españoles y voluntarios
de todo el mundo –desde la defensa de Madrid en noviembre de 1936 hasta la gran victoria de Guadalajara en
1937- el ejército republicano no logró la victoria definitiva. El 1 de abril de 1939 la victoria fue del general Franco.
El poeta Rafael Alberti escribió: „Ha llegado la paz mientras que en el campo el olivo no dejaba de sangrar“.
Tras el fracaso de la República española, más de medio
millón de refugiados cruzaron los Pirineos y buscaron
asilo en Francia. Entre ellos estaban también los brigadistas. Los primeros campos improvisados fueron organizados en las playas de Argelès-sur-Mer, Barcarès y
Saint-Cyprien, y “todo lo que les facilitaron las autoridades francesas fueron los alambres de púa”. Los brigadistas influyeron fundamentalmente en la organización de
vida bajo condiciones extramadamente duras. Ante su
visible activismo, las autoridades francesas los aislaron
y más tarde trasladaron a campamentos para prisioneros políticos Gurs y Vernet. Los que lograron escapar al
entrar las tropas alemanas a Francia se incorporaron en
su mayoría al movimiento de resistencia. Los brigadistas
que no habían conseguido abandonar los campamentos fueron entregados por las autoridades de Vichy a la
No pasaran
«Наши Шпанци»
У југословенској јавности, као и у већини европских
земаља, током трајања Шпанског грађанског рата
преовладавало је уверење да управо тај догађај
представља потенцијални ризик за избијање новог
светског сукоба. У утицајнијим државним медијима
дефинисан као највећа опасност за светски мир,
сукоб у Шпанији је свесно потискиван на маргине јавног поља. Како је писао Живојин Балугџић у
«Политици» првог дана нове 1937. године: «Свет је
у сталном страху од онога што се невиди, а што се
само нагађа». У страху да ће рат у Шпанији изазвати
нови европски сукоб ширих размера, истицано је да
се француско-енглески савез испољава «као једина
моћна заједница, која је решена да брани мир у свету.
Она налази подршке у Русији, Малој Антанти, Балканском пакту и тамо у Америци. Нова година биће сва
прожета тежњама тих народа и сви су изгледи да ће
пред решеношћу њиховом устукнути сви завојевачки
подвизи ма са које стране они долазили. Мали народи, улазећи у нову годину, могу само пожелети
успеха тој великој заједници, на чијем се челу налазе
две моћне демократије Европе». И карикатура Пјера
Крижанића је јасно показивала страх од грађанског
рата у Шпанији као бомбе која би могла да разори
крхки европски мир.
Постајало је све јасније да је у светској политици дошло
до драматичне промене снага. Јула месеца 1937. године «Политка» је пренела текст Гиљерма Ферера професора из Женеве који је упозоравао да се Европа током
последњих годину дана «вратила режиму чисте силе.
У међународним односима ишчезли су и последњи
/ 14
Gestapo, quien los transportó a los campos de concentración en Alemania. Los últimos prisioneros fueron trasladados a los campos alemanes de Dachau, Mauthausen
y Buchenwald en abril de 1944.
«Nuestros españoles»
En la opinión pública yugoslava, al igual que en la
mayoría de los países europeos, durante la Guerra Civil
española prevalecía la opinión de que precisamente este
acontecimiento representaba el riesgo potencial para el
estallido de un nuevo conflicto internacional. Definida
como el mayor peligro para la paz mundial por los medios estatales relevantes, la contienda en España se marginalizaba intencionadamente en la opinión pública.
Zivojin Bulagdzic escribió en „Politika“ el primer día del
año nuevo 1937: “El mundo contínuamente tiene miedo
de lo que no se ve y sólo se especula“. Ante el miedo de
que la guerra en España diera lugar a un nuevo conflicto europeo de mayor envergadura, se resaltaba que la
alianza galo-británica era „la única alianza poderosa, decidida a defender la paz mundial“. Encuentra apoyo en
Rusia, la Pequeña Entente, el Pacto Balcánico y, allá, en
América. El nuevo año estará marcado por los anhelos
de esas naciones y, a juzgar por todo, ante su postura
resuelta van a retroceder todas las ambiciones conquistadoras, sea cual sea la parte de la que procedan. Las
pequeñas naciones, al entrar en el nuevo año, sólo pueden desear éxito a esa gran alianza, encabezada por
dos poderosas democracias de Europa“. De igual modo,
la caricatura de Pjer Krizanic demostraba claramente el
miedo ante la Guerra Civil en España, como si fuera una
bomba que podría echar a volar la frágil paz europea.
Se hacía cada vez más evidente que en la política mundial se había producido un dramático cambio en el balance de fuerzas. En julio de 1937, „Politika“ recogió un
texto de Guillermo Ferrero, catedrático de Ginebra, quien advertía que Europa en el curso del último año „había
No pasaran / 15
остаци ма каквог правног начела или правног правила». Либерални политичари су веровали да само демократски принцип може да обезбеди мир, и да је његово
очување стога примат међународне политике. Страх од
избијања и реализације социјалистичке револуције на
Пиринејском полуострву је, међутим, снажио позиције
деснице, која је на сваки начин онемогућавала
ширење позитивне слике о републиканској коалицији
у Шпанији. Према сведочењима Владимира Дедијера,
због афирмативног писања о влади Народног фронта, из «Политике» су 1. маја 1937. године избачени
Живојин Балугџић, Отон Крстановић, Чедо Крушевац,
Алекса Маркишић и он сам.
У таквој ситуацији, прикупљање помоћи за Републику и слање добровољаца у редове шпанске републиканске војске илегално је спроводила Комунистичка
партија Југославије, верујући да само активан отпор
фашизму може да доведе до његовог слома. Мојсије
Стевановић један од учесника рата који је погинуо у
Шпанији, тај став је образложио речима: «задаћа нас,
као противника рата, није у томе да свијемо главу и
да кажемо: нећемо рат, а да дозволимо да фашизам
прождере све наше слободе, сав напредак, културу,
науку… Да бисмо се борили против рата, треба уништити фашизам и знати: док је он, мора бити рата са
његовим збрисањем са земљине кугле збрисаће се и
свака помисао о покоравању једних народа другима,
о пустошењу, рушевинама и пљачки. Зато мислим да
је свима вама јасно зашто ми – првоборци за светски
мир, највећи противници рата – зашто се боримо с
пушком у руци. Боримо се противу рата, јер фашизам
значи рат.» Илегални «Пролетер» је био најснажнији
промотер идеје одбране Републике, који је јасно истицао да се у Шпанији не води борба за диктатуру
пролетаријата, већ борба за одбрану демократске
републике од фашистичке најезде. Проглас КПЈ који
је позивао на солидарност у борби против фашизма
и учешће у борби Интернационалних бригада «Про-
hecho marcha atrás hacia un régimen de pura violencia.
En las relaciones internacionales han desaparecido hasta
los últimos vestigios de todo principio o regla jurídica“.
Los políticos liberales creían que sólo el principio democrático podía garantizar la paz, por lo que custodiarlo era
la prioridad de la política internacional. El temor ante el
estallido y éxito de la revolución socialista en la Península Ibérica, sin embargo, iba fortaleciendo las posiciones
de la derecha, la cual se empeñó por todos los medios en
imposibilitar la divulgación de una imagen positiva de la
coalición republicana de España. Según los testimonios
de Vladimir Dedijer, a raíz de sus textos afirmativos sobre
el gobierno del Frente Popular, fueron despedidos de
„Politika“ el 1 de mayo de 1937 Zivojin Balugdzic, Oton
Krstanovic, Cedo Krusevac, Aleksa Markisic y él mismo.
En medio de esa situación, la recolección de ayuda y el
envío de voluntarios a las filas del ejército republicano
español fue llevado a cabo clandestinamente por el Partido Comunista de Yugoslavia, convencido de que sólo
una resistencia activa al fascismo podría conducir a su
derrota. Mojsije Stevanovic, uno de los voluntarios fallecidos en España, argumentó esa postura con las siguientes palabras:“ la tarea que tenemos como adversarios de
la guerra no es agachar la cabeza y decir: estamos contra
la guerra, permitiendo al mismo tiempo que el fascismo
devore todas nuestras libertades, progreso, cultura, ciencia... Para luchar contra la guerra hay que aniquilar el
fascismo. Y hay que saber: mientras éste exista, habrá
guerra. Cuando se logre eliminarlo del planeta, se eliminará también toda idea de sometimiento de una nación
a otra, de devastación, destrucciones y saqueos. Por eso
creo que comprendéis el por qué nosotros –los combatientes de primeras filas en la lucha por la paz mundial y
los más duros adversarios de la guerra- luchamos con el
fusil en la mano. Luchamos contra la guerra, porque el
fascismo significa la guerra“. El periódico ilegal „Proletario“ fue el más vigoroso promotor de la idea de defensa
de la Republica, resaltando claramente que la lucha en
No pasaran
летер» је објавио већ на лето 1936. године. Као главни кривац за сукоб истакнут је Хитлеров фашизам и
сасвим супртовно од закључака «Политике» констатовано да ће светски мир бити угрожен уколико не
дође до међународне помоћи Републици и директног уплитања у сукоб.
Југословенске власти су, у складу са прокламованом
политиком неутралности, на све начине опструирале
одласке добровољаца у Шпанију и спречавале готово сваки вид афирмативног извештавања о републиканским снагама. Тако је без веће пажње јавности
прошло и писање Сент-Егзиперија који је сведочио
о постепеном, али сигурном сређивању ситуације
на територијама које су држали републиканци током
1937. године и који је закључивао да је за разлику од
првих ратних дана хаоса и анархије «свака недеља
која пролази сигурна добит у корист Мадрида».
Уочавајући мане кунктаторске политике великих ев-
/ 16
España no fue a favor de la dictadura del proletariado
sino en defensa de una república democrática de cara a
la invasión fascista. El manifiesto del PCY llamando a solidaridad en la lucha contra el fascismo y al alistamiento
a las Brigadas Internacionales fue publicado en „Proletario“ ya en verano de 1936. Como el principal culpable
de la contienda fue señalado el fascismo de Hitler y, en
contraste total con la conclusión publicada en „Politika“,
se constató que la paz mundial estaría amenazada si no
se prestaba ayuda internacional a la República y no se
procedía a una intervención directa en el conflicto.
Las autoridades yugoslavas, de conformidad con la proclamada política de neutralidad, obstruían por todos los
medios la salida de los voluntarios destino a España, impidiendo casi toda información positiva sobre las fuerzas
republicanas. Por eso, pasó casi inadvertido por la opinión pública el texto de Saint-Exupéry sobre la mejora
gradual a la vez que firme de la situación en los territori-
No pasaran / 17
ропских сила победница, левица је искристалисала
став да је Шпанија постала полигон међународних
«интрига и комбинација» и простор за одмеравања
снага. На супротној страни, конзервативне политичке снаге нису ни једног тренутка доводиле у питање
став по коме је главни кривац за избијање трагичног
рата био међународни комунизам.
Преко 1700 југословенскиј доборвољаца који су
успели да стигну у Шпанију било је распоређено у
јединицама «Ђуро Ђаковић», «Димитров», «Томаш
Масарик», «Петко Милетић», «Матија Губец», «Иван
Цанкар». Готово половина њих се никада није вратила из Шпаније. Они који су по завршетку рата успели да стигну од Југославије спремно су се укључили
у народноослободилачку борбу. Преко 250 бораца
Интернационалних бригада је наставило борбу против фашизма, али је готово половина у њој погинула. О величини херојства шпанских бораца најбоље
сведочи чињеница да је чак 59 учесника Шпанског
грађанског рата и касније партизанског покрета у
Југославији проглашено за Народне хероје, а да су
тридесеторица добила чин генерала. Посебно је интригантна анализа кључних одлука и догађаја које је
руководство партизанског покрета доносило током
Другог светског рата и која јасно показује велики
утицај шпанског искуства. Од начина организације
живота на ослобођеним територијама, до закључака
заседања АВНОЈа, уочљиво је колико су одлуке шпанске републике одредиле ратну праксу југословенских
комуниста.
Позиција шпанских бораца је у социјалистичкој
Југославији била неупитна и поред повремених политичких размимоилажења. Идеје прокламоване
током борбе за очување шпанске републике никада нису довођене под знак питања. Са распадом
социјалистичке Југославије оне су, међутим, проскрибоване, а «наши Шпанци» су пред налетом ревизионизма постали објекат политичких пашквила и први
os bajo el control republicano durante 1937, y en el que
se decía que, a diferencia de los primeros días bélicos caracterizados por el caos y la anarquía, „cada semana que
pasaba iba en beneficio seguro de Madrid“. Detectando
los defectos de la política de retrasar („política de Cunctator“) de las grandes potencias vencedoras europeas,
la izquierda concluyó que España se había convertido en
polígono de „íntrigas y barajas internacionales“ y espacio para medir fuerzas. En el bando opuesto, las fuerzas
políticas conservadoras en ningún momento pusieron
en entredicho la tesis de que el principal culpable para
el estallido de esa trágica guerra fue el comunismo internacional.
Más de 1.700 voluntarios yugoslavos que lograron llegar
a España fueron distribuidos en las unidades „Djuro Djakovic“, „Dimitrov“, „Matija Gubec“, „Tomas Masarik“, „Petko
Miletic“, e „Ivan Cankar“. Casi la mitad de ellos jamás ha
vuelto de España. Quienes después de la guerra lograron
volver a Yugoslavia se incorporaron sin más a la lucha por
la libertad del país. Más de 250 brigadistas continuaron
luchando contra el fascismo, pero casi la mitad perdieron la vida. El mejor testimonio de la magnitud del heroismo de los brigadistas es el hecho de que 59 de ellos
-más tarde alistados en el movimiento partisano de Yugoslavia- fueron proclamados Héroes Nacionales, de los
cuales 30 con rango de general. Cobra especial interés el
análisis de las decisiones clave adoptadas por la Junta
directiva del movimiento partisano durante la Segunda
Guerra Mundial, porque señala inequivocadamente lo
mucho que influyó en ellas la experiencia española. Desde la manera de organizar la vida en los territorios liberados hasta las conclusiones adoptadas en la conferencia
de AVNOJ (Consejo Antifascista de Liberación Nacional
de Yugoslavia), es evidente lo mucho que influyeron las
decisiones de la República española en la práctica de guerra de los comunistas yugoslavos.
El estatus de los brigadistas en la Yugoslavia socialista
era indiscutible, a pesar de sus periódicas desavenencias
/ 18
No pasaran / 19
No pasaran
симбол социјалистичке Југославије који је насилно
потиснут из колективног памћења. У Београду данас
улице више не носе имена Мате Видаковића, Милутина Благојевића, Фрање Огулинца, Петра Драпшина,
Марка Орешковића, Франца Розмана… Имена Петра
Драпшина, Косте Нађа, Жикице Јовановића, Благоја
Паровића, Мијата Машковића, Мојсија Стевановића,
Божидара Петровића, Димитрија Котуровића, Коче
Поповића, Гуида Нонвеиллера, Лазара Латиновића,
Лазара Удовичког и многих других су потиснута на
маргине колективног сећања, или пак негативно интерпретирана. Покушаји дефамације учесника Шпанског грађанског рата и вулгарне интерпретације
њиховог борбеног ангажмана представљали су начин деконструисања система вредности који је чинио јединство југословенске заједнице. Изложба No
pasaran! враћа сећање на храброст људи који су се
одазвали позиву Пабла Неруде “дођите да видите крв
на улицама” и жртвовали своје животе у броби против фашизма.
políticas. Las ideas proclamadas en la lucha por la defensa de la República española jamás se ponían a tela
de juicio. Sin embargo, con el desmembramiento de la
Yugoslavia socialista llegaron a ser proscritas mientras
que „nuestros españoles“, ante la avalancha del revisionismo, pasaron a ser objeto de pasquines políticos y
el primero entre los símbolos de la Yugoslavia socialista violentamente desterrado de la memoria colectiva.
Hoy en día las calles de Belgrado ya no llevan nombres
de Mato Vidaković, Milutin Blagojević, Franjo Ogulinc,
Petar Drapšin, Marko Orešković, Franc Rozmana… Los
nombres de Petar Drapšin, Kosta Nađ, Žikica Jovanović,
Blagoje Parović, Mijat Mašković, Mojsije Stevanović,
Božidar Petrović, Dimitrije Koturović, Koča Popović, Guido Nonveiller, Lazar Latinović, Lazar Udovički y muchos
otros han quedado al márgen de la memoria colectiva
o se interpretan en contexto negativo. Los intentos de
degradar a los participantes de la Guerra Civil española,
sumados a una vulgar interpretación de su intervención
militar, representan un intento de descomponer el sistema de valores sobre el que se asentaba la coherencia
de la comunidad yugoslava. La exposición ¡No pasarán!
recupera la memoria del heroismo de cuantos acataron
el llamamiento de Pablo Neruda “venid a ver la sangre
por las calles!” sacrificando sus vidas en la lucha contra
el fascismo.
Олга Манојловић Пинтар
Историчарка
Olga Manojlovic Pintar
Historiadora
Gentes sin fronteras
Људи без граница
Протекло је 75 година од почетка шпанског грађанског
рата и формирања интернационалних бригада. Тај
рат није, нажалост, био реткост у ратовима богатом
и пребогатом двадесетом веку. Но, без обзира на величину људског страдања које су оставили за собом
многи од локалних и регионалних ратова вођених
током прошлог века, престали су да буду део живог
планетарног сећања. Таква није (била) судбина шпанског грађанског рата. Сећање на њега, контроверзе, емоције које изазива, у Шпанији и широм света,
указују да је било, да има нешто у њему што га и данас
чини интелектуално, политички, етички и естетички
изазовним. Зашто је то тако? Шпански грађански рат
није био само сукоб међу Шпанцима, у њему су непосредно суделовали људи из преко педесет земаља,
а посредно, захваљујући активном присуству медија
– новинара, писаца, фотографа, филмских сниматеља
– он је улазио у домове, мисли и емоције становника планете као ниједан пре њега. Шта је то наводило
Han transcurrido 75 años desde el comienzo de la Guerra Civil española y la formación de las Brigadas Internacionales. Esa guerra, por desgracia, no fue nada raro en
el siglo XX que abundó en guerras. Mas, a pesar de la
magnitud del sufrimiento humano causado por numerosas guerras locales y regionales del siglo pasado, éstas
han dejado de ser parte de una memoria planetaria viva.
No fue tal la suerte de la Guerra Civil española. La memoria de ella, las controversias y las emociones que reaviva,
tanto en España como por la geografía del mundo, testimonian que encierra algo singular que incluso hoy en
día resulta provocativo desde los puntos de vista intelectual, político, ético y estético. ¿Por qué es así? La Guerra Civil española no fue una contienda llevada a cabo
exclusivamente entre los españoles; en ella tomaron
parte gentes procedentes de más de cincuenta países.
Además, debido a la presencia activa de los medios –a
través de periodistas, escritores, fotógrafos y reporteros
gráficos- se adentraba indirectamente en los hogares,
No pasaran
људе, далеко пре информатичке револуције и данас
тако актуелних друштвених мрежа, да шпански сукоб
схвате као нешто што их се непосредно и веома тиче,
толико да одлуче да пређу дословно хиљаде километара суочавајући се са препрекама постављаним од
земаља и режима који нису са наклоношћу гледали на
Шпанску републику и учешће сопствених држављана
у њеној одбрани?
Нема сумње да је током тридесетих година прошлог
века, убрзани успон фашизма, његов експанзионизам и демонстрација моћи у европским и светским
оквирима, дао крила његовим шпанским присталицама. Рачунали су да ће на таласу који је тада брзо
и лако потапао све пред собом, уз максималну и неконтролисану употребу насиља и обилату помоћ фашистичке Италије и нацистичке Немачке, поразити
реформско-револуционарне снаге и вратити Шпанију
под окриље снага које су њоме традиционално владале, уз додатни печат фашизма. Међутим, неуспех
побуњеника да војним пучем освоје власт, и неспособност владе Републике да јединственом, брзом и
организованом реакцијом порази пучисте, имали су
за последицу тежак, крвав и дуготрајан рат.
На страни Франкових присталица нашли су се
истомишљеници и савезници, који су од почетка до
краја рата били поуздан, чврст, и на крају пресудан
чинилац победе. На другој страни били су Совјетски
Савез који је војно, пре свега у ратном материјалу,
мање у људству, помагао Републику, и Мексико чија је
економска и војна моћ и сходно томе и помоћ била далеко скромнија. Велике западне демократије, Велика
Британија и Француска, као и Сједињене Државе нису,
међутим, подржале легалну владу Републике, нису јој
омогућиле да набави оружја чиме су је онемогућиле
да се ефикасно супротстави побуни. Шта више, преко
Друштва Народа су основале Комитет за немешање,
којим су обе стране у сукобу – и легална власт и пучисти – добили формално једнак третман. У таквој
/ 20
pensamientos y emociones de la población de todo el
planeta más que cualquier otro conflicto del pasado.
¿Qué fue lo que indujó a las gentes, mucho antes de la
revolución informática y las redes sociales de la actualidad, a experimentar esta guerra como algo que les
afectaba tan directa y sustancialmente, impulsándolas a
recorrer literalmente miles de kilómetros y afrontar toda
suerte de obstáculos impuestos por aquellos países y
regímenes que no veían con benevolencia la República
española ni la participación de sus nacionales en defensa de la misma?
No hay duda de que fue la creciente escalada del fascismo
durante los años treinta del siglo pasado, así como su expansionismo y demostración de poder a escala europea
e internacional, la que alentó a sus secuaces españoles.
Estos últimos estaban convencidos de que derrotarían a
las fuerzas reformadoras y revolucionarias -llevados por
una ola que hundía rápida y fácilmente cuanto tenía por
delante. Creían que con el máximo y descontrolado uso
de violencia y la gran ayuda de la Italia fascista y la Alemania nazi harían que España volviese al amparo de las
fuerzas que tradicionalmente la gobernaban, sólo que
esta vez con el sello fascista. Sin embargo, el fracaso de
los rebeldes en su intento de conquistar el poder mediante un golpe militar, por un lado, y la incapacidad del
gobierno republicano de derrotar a los golpistas en una
acción rápida y organizada, desembocaron en una guerra dura, sangrienta y larga.
En el bando de los partidarios de Franco estaban sus
colaboradores y aliados, quienes fueron desde el inicio hasta el final de la contienda un factor fiable, firme
y, finalmente, decisivo de su victoria. En el otro bando
estaban la Unión Soviética, que ayudó a la República en
el material bélico más que en combatientes, y México,
cuya ayuda era mucho más reducida, dado su modesto
poder económico y militar. Las grandes democracias occidentales –Reino Unido, Francia y EE.UU.- no apoyaron,
sin embargo, el gobierno legal de la República, ni tam-
No pasaran / 21
ситуацији у којој се Република нашла под директним
ударом националног и међународног фашизма и била
суочена са равнодушношћу западних влада, створен
је организовано, али и спонтано, међународни покрет солидарности за одбрану Шпанске Републике,
без преседана у историји. У Шпанију су похрлили
добровољци слободе из свих делова света, из Немачке и Италије, из Белгије, Сједињених Држава и Канаде,
из нордијских земаља, из Пољске, Југославије, Велике Британије, Чехословачке, Мађарске, Кубе, Бугарске… Из Француске, из земље која се граничила са
Шпанијом, највише. Комунистичка Интернационала
је била главна политичка снага која је позвала на борбену солидарност са шпанским народом и организовала долазак добровољаца из читавог света. Међу
њима су се налазили људи различитих политичких
уверења: комунисти, социјалисти, анархисти, републиканци (унутар сваке од ових групација постојале
су унутрашње разлике и поделе) а било је оних који
су стигли у Шпанију и пре позива Коминтерне попут учесника Народне Олимпијаде организоване у
Барселони као одговор на званичну Олимпијаду у
главном граду фашистичке Немачке. Међутим, уместо на спортским борилиштима, један број учесника
Олимпијаде, чије је отварање било заказано за 19. јул
1936, нашао се у првим редовима борбе против пучиста, а Олимпијада је отказана.
У Шпанији су се борили, на ужас и згражање тадашњих
и данашњих националшовиниста (за које је само борба против припадника „другог“ народа разумљива
и саморазумљива) не само „Шпанци против Шпанаца“, већ и „Немци против Немаца“, „Италијани против
Италијана“. У Шпанији су се борили антифашисти
против фашиста, и то је била линија која је раздвајала
људе, независно о њиховом етничком пореклу и/ли
свести, осећању, или неосећању о националној припадности. За немачке антифашисте Шпанија је била
замена за њихову изгубљену домовину, прилика да
poco le facilitaron armas, de suerte que no pudo afrontar eficazmente la rebelión. Más aún, crearon en el seno
de la Sociedad de Naciones el Comité de No Intervención, otorgando así la misma condición formal a ambos
bandos beligerantes: las autoridades legales y los golpistas. En medio de esa situación, estando la República directamente amenazada por el fascismo nacional e internacional y ante la actitud resignada de los gobiernos
occidentales, se creó de manera organizada a la vez que
espontánea un movimiento internacional de solidaridad
con la República española, sin precedente en la historia.
Se dirigieron apresuradamente destino a España voluntarios de todas las partes del mundo: Alemania, Italia,
Bélgica, EE.UU, Canadá, países nórdicos, Polonia, Yugoslavia, Reino Unido, Checoslovaquia, Hungría, Cuba, Bulgaria… Sobre todo de Francia, que delimita con España.
La Internacional Comunista fue la principal fuerza política que llamó a la solidaridad armada con el pueblo español, organizando el traslado de voluntarios de todo el
mundo. Entre ellos hubo gentes de diversas ideologías:
comunistas, socialistas, anarquistas, republicanos (dentro de cada uno de estos grupos hubo también diferencias y fracciones internas). Algunos de ellos se marcharon a España ya antes del llamamiento de la Comintern,
como fue el caso de los participantes de la Olimpiada
Nacional organizada en Barcelona como respuesta a la
Olimpiada oficial celebrada en la capital de la Alemania
fascista. Sin embargo, en lugar de presentarse en los
recintos deportivos, un cierto número de participantes
de la Olimpiada, cuya celebración fue citada para el 19
de julio de 1936, se encontró en las primeras filas de
combate contra los golpistas mientras que la Olimpiada
quedó cancelada.
En España lucharon, ante el horror y la indignación de los
nacionalistas y chovinistas tanto de entonces como de
hoy día (quienes reconocen y comprenden sólo la lucha
contra „otra“ nación), los españoles contra los españoles,
los alemanes contra los alemanes, los italianos contra los
No pasaran
наставе борбу против фашизма. За многе прогнанике, или изгнанике у властитим земљама такође, јер
више „нису имали земљу, већ само наду за једну нову
земљу.“ Алудирајући и реагујући на успон национализма на нашој политичкој и интелектуалној сцени
средином осамдесетих година 20. века Гојко Николиш је имао потребу да подсети на шпанско искуство:
„Овој нашој југословенској стварности желим да предочим да се у интербригадама није постављао ни проблем међунационалних односа ни језичко питање.
Зашто – зато што су интербригадисти били задојени
заједничким идеалом шпанске и властите слободе“.
И ту стижемо на кључну, средишњу тачку расправе о
разлозима и мотивима који су доводили људе из различитих земаља, различитог социјалног порекла и
статуса, различитог нивоа образовања и професија,
политичких идеала и уверења да се заједно боре и
да у тој борби заложе и своје животе. Људи су за тренутак поверовали да слобода, једнакост и братство
нису само одувек сањани идеал што недостижно
пребива с оне стране стварног живота. Та је граница
изненада укинута, поља могућег и немогућег почела су да се додирују и прожимају на хиљаде начина.
Шпанија је постала не само место у коме се брани
нападнута слобода, већ и место у коме се она осваја,
ствара, искушава, живи. И уједно место у којем се покушава да заустави фашизам пре него што запали цео
свет. Каталонија и Арагон су постали лабораторије
комунитаристичке утопије. У уводнику листа Земља
и слобода (Tierra y libertad) циљ је јасно формулисан: „ Ми хоћемо да обновимо Шпанију, материјално
и морално. Наша револуција ће бити економска и
етичка“. Студент Срећко Борић, у писму мајци, које
сам није стигао да пошаље – смрт га је претекла – то
је једноставније формулисао: „Драга мајко, ево ме у
Шпанији. Дошао сам овамо да се борим за хлеб, слободу и демократију“.
Свест о недељивости слободе, о потреби да се она
/ 22
italianos… En España lucharon los antifascistas contra
los fascistas, y ésa fue la línea divisoria entre ellos, independientemente de su origen y/o ideología. Para los
antifascistas alemanes, España fue la compensación por
su patria perdida, la oportunidad de continuar luchando
contra el fascismo. También lo fue para muchos refugiados o exiliados de sus propios países de origen porque
„ya que habían dejado de tener su propia patria y sólo
tenían la esperanza en esta nueva patria“.
Refiriéndose a la escalada del nacionalismo en el escenario político e intelectual yugoslavo a mediados de
los años ochenta del siglo pasado, Gojko Nikolis sintió
la necesidad de hacer recordar la experiencia española:
„Quiero señalar a la opinión pública yugoslava que en
las Brigadas Internacionales no se planteaba el tema de
relaciones interétnicas, ni tampoco del uso de diferentes
lenguas. ¿Por qué? Porque los brigadistas compartíamos
un mismo ideal de la libertad – tanto la española y nuestra propia“. Y aquí llegamos al punto clave del análisis
sobre las causas y motivos que inspiraron a las gentes
de diferentes países, de diferente origen y condición social, diferentes niveles de estudios, profesiones e ideales
políticos a luchar codo a codo y hasta sacrificar sus propias vidas. Creyeron por un momento que la libertad, igualdad y fraternidad no eran sólo un ideal soñado desde
siempre y que, inevitablemente, pertenecía a la otra ribera de la vida real. Esa división fue de repente borrada;
lo real y lo irreal empezaron a rozarse y mezclarse de mil
maneras. España se convirtió no sólo en un lugar donde
se defendía la amenazada libertad, sino también en lugar donde ésta se conquistaba, se convertía en realidad,
se tanteaba y se respiraba. Y, al mismo tiempo, en lugar
donde se desplegaban esfuerzos en aras de parar al fascismo antes de que incendiase todo el mundo. Cataluña
y Aragón pasaron a ser laboratorios de la utopía comunista. En el editorial del periódico “Tierra y Libertad”, fue
claramente formulado el objetivo: „Pretendemos restaurar España, material y moralmente. Nuestra revolución
No pasaran / 23
брани свугде где је угрожена, имала је своје усијане референтне тачке у Аустрији, Абисинији, Чехословачкој.
Требало је рећи Не! фашизму језиком који је он једино
разумео, језиком силе која је била основ његове моћи.
За разлику од шефова држава и других легитимних и
самопрокламованих представника народа, који су
се са неповерењем и често непријатељски односили
према властима Републике због страха од социјалне
револуције и „бољшевизације“и стога одабрали
оклевање и узмицање пред фашистичком опасношћу
(најутицајнији чинилац такве политике била је Велика
Британија чији је министар иностраних послова преферирао победу побуњеника над снагама лојалним
Републици), Не! фашизму су рекли бројни грађани,
они међу њима који су, „пре времена“, били свесни да
се судар са фашизмом не да избећи. „У Шпањолској
је започео други европски, свјетски рат – не варајмо
се, то му је почетак! – но тамо он може да буде врло
брзо завршен још прије него ли се рашири и даље и
разбукти збиља и у свим другим земљама“, надао се
Аугуст Цесарец.
Укупан број међународних добровољаца пристиглих
у Шпанију из око 55 земаља није био већи од 40.000.
Они су били претече или, тачније, први борци против фашизма. Међу њима је било и преко 1700 наших
сународника, из свих делова некадашње Југославије.
Не случајно, већина од њих није стигла у Шпанију из
Југославије, већ из 24 земље света, од Северне Јужне
Америке, преко Европе, до Африке и Азије. Потицали су из различитих социјалних слојева. Најбројнији
су били радници 60%, међу којима је било доста
рудара који су углавном радили у Западној Европи и Северној Америци, студената и ђака било је
око 5%, потом долазе земљорадници, службеници,
инжењери, лекари, новинари, учитељи, поморци,
партијски кадрови (половину су чинили чланови и
симпатизери Комунистичке партије)… Жена је било
четрнаест и оне су радиле као лекари и медицин-
será no solo económica sino también ética”. El estudiante Srecko Boric, en la carta a su madre que nunca llegó
a mandar –la muerte fue más rápida- lo había formulado
con más claridad: „Querida madre, estoy en España. He
llegado aquí para luchar por el pan, la libertad y la democracia“.
La idea sobre el carácter indiviso de la libertad, así como
sobre la necesidad de defenderla allí donde esté amenazada, encontró sus fervientes puntos de referencia
en Austria, Abisinia, Checoslovaquia… Hubo que decir
el “¡no!” al fascismo en el único lenguaje que ése comprendía: el de la violencia sobre la que asentaba su
poder. Dijeron ese “¡no!” al fascismo numerosos ciudadanos que se dieron cuenta a tiempo de lo inevitable
que era el conflicto, a diferencia de aquellos jefes de
Estado y representantes nacionales autoproclamados,
quienes trataban al gobierno de la República con recelo
y a menudo con hostilidad, guiados por el temor de una
hipotética revolución social y “bolchevización”. Fueron
más proclives a vacilar y retroceder ante el peligro fascista. El más evidente promotor de esa política fue Reino Unido, cuyo ministro de exteriores prefirió la victoria
de los rebeldes sobre las fuerzas leales a la República. El
escritor August Cesarec escribía entonces esperanzado:
“Es en España donde ha comenzado la Segunda Guerra
europea, la mundial. No nos engañemos, es ahí donde
ha comenzado. Pero es posible terminarla ahí antes de
que se extienda y estalle de verdad en todos los demás
países”.
El número total de los voluntarios internacionales que
acudieron a España procedentes de unos 55 países no
superaba a 40.000. Eran la avanzadilla o, mejor dicho, los
primeros combatientes contra el fascismo. Entre ellos
hubo más de 1.700 de nuestros compatriotas, de todas
las partes de la antigua Yugoslavia. No por casualidad la
mayoría de ellos no llegó a España directamente de Yugoslavia sino de 24 países diferentes, desde las Américas
del norte y sur, pasando por Europa, hasta África y Asia.
No pasaran
ске сестре. Просечна старост била је између 25 и 35
година, а 10% југословенских добровољаца су били
малолетни. Учествовали су у свим великим биткама,
од новембарске одбране Мадрида 1936, преко битака на Харами, Гвадалахари, Брунете, Теруелу, Белћите
до последње, најтеже, најкрвавије и пресудне битке
на Ебру. Добровољци интернационалних бригада су
платили високу, не мали број и највишу цену за своју
приврженост Републици, међу њима и преко седам
стотина Југословена. Снага њиховог оружја није била
равна уверљивости њихових идеја и њиховој одлучности. Шпанска република је голом силом сломљена,
стотине хиљада људи су побијени, милиони људских
бића пресељени, прогнани и унесрећени.
Борци Шпанске републике и припадници интернационалних бригада из држава које нису желеле да им
омогуће повратак у матичне земље – Југославија је
била једна од њих – нису, после преласка Пиринеја,
наишли на гостопримство француских власти. Смештани су у логоре, присиљавани да се пријаве у радне компаније, или Легију странаца, а они који су то
одбијали завршавали су у затворима, неки од њих и у
нацистичким логорима смрти. Ипак, било је оних који
су успели да се дочепају слободе и прикључе француском или другим покретима отпора у којима су наставили борбу против фашизма. Од југословенских
шпанских бораца који су се борили у француском
покрету отпора овом приликом ћемо поменути
тројицу: Димитрија Котуровића, Љубу Илића и Гвида
Нонвејлера.
После слома Републике у чијој је одбрани учествовао као командир митраљеског вода, Димитрије
Котуровић из Уба, по преласку француске границе,
завршио је у логору, а потом на присилном раду у
једној радној компанији надомак Пиринеја. Средином 1942. успео је да се прикључи француском
покрету отпора на југу Француске, са седиштем у
Марсеју. Болестан, оперисан, бежао је из болнице да
/ 24
Procedían de diferentes extractos sociales. Los más numerosos eran los trabajadores (60%), entre ellos muchos
mineros que trabajaban generalmente en Europa Occidental y EE.UU.; hubo estudiantes (5%), agricultores,
funcionarios, ingenieros, médicos, periodistas, maestros,
marineros y militantes de diferentes partidos (la mitad
eran militantes y simpatizantes del Partido Comunista).
Hubo 14 mujeres que trabajaban como médicos y enfermeras. La edad media era entre los 25 y los 35 años.
De entre los voluntarios yugoslavos, un 10% eran menores de edad. Tomaron parte en todas las grandes batallas, desde la defensa de Madrid en noviembre de 1936,
pasando por las de Jarama, Guadalajara, Brunete, Teruel
y Belchite, hasta la última, la más dura y sangrienta, a
la vez que decisiva – la del Ebro. Los voluntarios de las
Brigadas Internacionales pagaron un precio muy alto
por su compromiso con la República; 700 de ellos el más
alto. La República española fue derrotada mediante una
violencia pura y dura. Centenares de miles de personas
fueron asesinadas; millones de ellas quedaron deportadas, exiliadas y desgraciadas.
Los combatientes de la República española e integrantes de las Brigadas Internacionales procedentes de los
países que no querían repatriarlos – Yugoslavia era una
de ésos – no fueron bien recibidos, tras cruzar los Pirineos, por las autoridades francesas. Fueron instalados en
los campamentos y forzados a trabajar o incorporarse a
la Legión de Extranjeros. Los que se negaban a hacerlo
terminarían en prisiones e, incluso, en los campos de
concentración nazi. No obstante, algunos que lograron
escaparse e incorporarse al movimiento de resistencia
francés o algún otro, continuaron luchando contra el fascismo. De entre los brigadistas yugoslavos que lucharon
en el movimiento de resistencia francés, cabe mencionar
a Dimitrije Koturovic, Ljubo Ilic y Guido Nonveiller.
Tras la derrota de la República, en cuya defensa participó
como comandante de una sección de artillería, Dimitrije
Koturovic “Kot”, natural de la localidad yugoslava de Ub,
No pasaran / 25
би учествовао у диверзантским акцијама и постао за
живота легенда покрета отпора. Погинуо је у априлу
1944. Марсеј га није заборавио. Његово име носи улица града у којем се борио против фашизма за слободу
Француске, као што се неколико година раније борио
за слободу Шпаније и као што је сањао слободу властите земље. 24. септембра 1944, у једном марсејском
дневнику објављен је чланак у спомен мајора Кота:
„Он је за нас пример борца потеклог из народа. За
своје другове Кот није мртав. Он је уз нас са свим
оним чему нас је научио. Другови из Котовог одреда.
будите га достојни.... Кот, син великог народа маршала Тита чини нам част“.
Сплићанин Љубо Илић је био организатор и командант
партизанских јединица у шпанској Републиканској
војсци у којој је стекао чин мајора, а у француском
покрету отпора постао је командант организације
иностраних бораца-комуниста за читаву Француску и
генерал Војне организације покрета отпора.
Ријечанин и Земунац, Гвидо Нонвејлер-Кукац, је после ратовања у Шпанији и боравка у француским
логорима где га никада није напуштала његова истраживачка страст због које је добио надимак Кукац,
постао капетан у снагама француског покрета отпора
да би се, после ослобођења вратио својој изворној
страсти и професији ентомологији у којој је постигао
међународну афирмацију.
У Шпанији, генералисумус Франсиско Франко је
објавио да крај рата не значи мир, већ победу. Скоро 40 година, све до своје смрти, потврђивао је своју
победу управљајући Шпанијом гвозденом руком и
чизмом онако како је једино знао. Међутим, и у многим демократским државама, борци интернационалних бригада су, после повратка из Шпаније, били
третирани као издајници, осуђивани и прогоњени
– швајцарски парламент је тек пре две године коначно рехабилитовао своје добровољце слободе.
У Совјетском Савезу и другим источноевропским
al cruzar los Pirineos, se encontró en un campamento
francés y, luego, forzado a trabajar. A mediados de 1942
logró incorporarse al movimiento de resistencia francés,
con sede en Marsella. Incluso enfermo y operado no vaciló en escaparse del hospital para tomar parte en las acciones armadas. Ya en vida se convirtió en leyenda del
movimiento de resistencia. Fue matado en abril de 1944.
Marsella no lo ha olvidado. Una calle de esta ciudad lleva
su nombre. Allí luchaba por la libertad de Francia, lo mismo que un par de años antes luchaba por la de España,
soñando a la vez con luchar por la libertad de su propia
patria. El 24 de septiembre de 1944, en un diario marsellés fue publicado un artículo en homenaje al mayor “Kot”:
“Él es para nosotros un combatiente modelo procedente
del pueblo. Para sus compañeros “Kot” no está muerto.
Está con nosotros junto con todo lo que nos ha enseñado. ¡Compañeros de la unidad de “Kot”, sed dignos de
él… “Kot”, el hijo de la gran nación del mariscal Tito nos
honra.”
Ljubo Ilic, vecino de Split, fue organizador y comandante
de las unidades partisanas en el ejército republicano español donde obtuvo el grado de mayor y, luego, en el
movimiento de resistencia francés llegó a ser el comandante de la unidad de combatientes extranjeros, comunistas, para toda Francia y el general de la Organización
Militar del movimiento de resistencia.
Guido Nonveiller, vecino de Rijeka y Zemun, llamado
“Kukac” (Escarabajo) por su pasión investigadora que
nunca ha perdido, tras haber participado en la guerra de
España y pasado por los campamentos de Francia, obtuvo el grado de capitán de las fuerzas del movimiento de
resistencia francés. Después de la liberación, volvió a su
pasión original –entomología- materia en la que logró el
reconocimiento internacional.
En España, el Generalísimo Francisco Franco declaró
que el fin de la guerra no significaba la paz, sino la victoria. En el transcurso de los 40 años, hasta su muerte,
venía reafirmando su victoria gobernando España con la
No pasaran
земљама хероји шпанског и антифашистишког рата
постали су предмет подозрења, сумње, прогона и
репресије. Зашто? Зато што су у Шпанији проживели
јединствено плурално искуство. Делили су судбину са
људима који су стизали из њима непознатих земаља
и средина, имали, понекад, другачије погледе на
свет, другачије политичке идеје, али су упркос свему
томе, били блиски, јер им је циљ био исти: одбрана
и остварење слободе. Било је то опасно, омамљујуће
искуство, у потпуном нескладу са тада владајућим
и неупитним идеолошким монолитом. Шпанско искуство било је јаче, пуније и богатије од стерилне и
умртвљујуће догме и, пре или касније, са разлогом
или без њега, апарат је посумњао у њих и мрвио их
немилосрдно. Колико је само совјетских, немачких,
мађарских шпанских бораца осуђено и погубљено
под најмонструознијим оптужбама. Артур Лондон,
чехословачки комуниста и интербригадиста, оставио
је о томе снажно и потресно сведочанство, касније
преточено у филм Признање, редитеља Косте Гавраса. Нажалост, и Југославији, у којој су шпански борци
уживали велики углед и заузимали значајне политичке, државне и војне функције, оптужена је и осуђена
на најтеже казне група шпанских бораца на Дахауском
процесу у Љубљани да би тек после више од двадесет
година, били у потпуности рехабилитовани.
О моралној непоткупљивости и снази интербригадиста сведочи и „епизода“ из времена деконструкције
југословенске заједнице. Реч је о Скупштини
Удружења шпанских бораца одржаној у Сарајеву 22.
и 23. октобра 1984. године, када су шпански борци,
упркос одмаклој животној доби, смогли снаге – храбрости су увек имали – да гласно изнесу свој став. Са
те скупштине, они су упутили писмо Централном комитету СКЈ у коме су изнели оштру дијагнозу друштвеног стања: „Данас смо већ суочени са критичним
стањем свестране привредне, политичке, идејне и
моралне кризе. Нема подручја друштвене делатно-
/ 26
mano férrea y represión - la única manera que conocía.
Sin embargo, incluso en muchos países democráticos,
los brigadistas, una vez regresados de España, fueron
tratados como traidores, condenados y perseguidos. El
Parlamento suizo, hace sólo dos años llegó a rehabilitar
definitivamente a los voluntarios de ese país. En la Unión
Soviética y otros Estados de Europa oriental, los héroes
de la guerra antifascista española fueron objeto de recelos, sospechas, persecución y represión. ¿Por qué?
Porque en España vivieron una experiencia singular.
Compartían la misma suerte de las personas procedentes
de algunos países y ambientes que ni siquiera conocían
y que tenían diferentes percepciones del mundo, diferentes ideas políticas. A pesar de todas esas diferencias
estaban muy cercanos por haber tenido un mismo objetivo: la defensa y la conquista de la libertad. Era una
experiencia peligrosa y contagiosa, en pleno contraste
con los principios ideológicos vigentes –monolíticos e
indiscutibles. La experiencia española era más vigorosa,
plena y rica en comparación con el mortífero dogma.
Por eso, el aparato de Estado, con o sin motivo empezó a
tener sospechas de los brigadistas y los atropellaba implacablemente. Hubo un sinfín de brigadistas soviéticos,
alemanes, húngaros y otros condenados y ejecutados
bajo las más monstruosas acusaciones. Artur London,
comunista checoslovaco y brigadista, dejó sobre eso un
testimonio conmovedor – sobre el cual más tarde el director cinematográfico Kosta Gavras basaría su película
“La confesión”. Lamentablemente, también en Yugoslavia, en la que los brigadistas disfrutaban de gran prestigio y ocupaban relevantes cargos políticos y militares,
un grupo de ellos fue condenado a penas más altas en
el así llamado “proceso de Dachau”, llevado a cabo en Liubliana. Sólo pasados más de veinte años llegaron a ser
rehabilitados del todo.
De la firmeza moral de los brigadistas testimonia también un episodio de la época de descomposición de la
antigua Yugoslavia. Se trata del pleno de la Asociación
No pasaran / 27
сти које се не гуши у нагомиланим последицама погрешне политике… Партикуларизам је постао главни
чинилац и мотив појединачне, републичке и регионалне активности, што се већ дуже времена поразно
одражава на заједничке опште интересе.“ Тражили су
хитно одржавање ванредног Конгреса СКЈ. Међутим,
свесни да је партијска елита постала главна препрека радикалном суочавању са друштвеном кризом,
„Шпанци“ су инсистирали да делегати за Конгрес
буду стварно демократски изабрани, „тако да база,
а не форуми, одлучује о кандидатима.“ Апел шпанских бораца био је један од последњих покушаја да
се прекине друштвена агонија. Партијска олигархија
је реаговала на познат и уобичајен начин. Шпански
борци су упозорени на потребу партијске дисциплине, а, за сваки случај, организована је и широка
медијска хајка у циљу дискредитовања иницијативе
и њених најистакнутијих носилаца… Резултат је познат: иницијатива је одбијена, Шпанци су устрајали
на својим ставовима одбивши кључни аргумент
партијског вођства да је Партија то јест њено руководство увек у праву. Друштвени суноврат добио је
ново, неповратно убрзање.
Коначно, после слома комунизма, националистичког
лудила и крвавог распада Југославије, на удару су
се нашли носиоци антифашизма и тај покрет у целини. Последњих година почео је, истина још увек у не
довољној мери, да се у јавном простору мења однос
према антифашистичкој борби. Оно што у том заокрету недостаје јесте снажнија афирмација антифашистичке традиције у Србији кроз чување и неговање
сећања на носиоце те борбе. Иницијатива Удружења
Шпански борци 1936–1939 о давању имена двема београдским улицама шпанских бораца и легендарних
команданата народноослободилачке војске, рођеном
Београђанину Кочи Поповићу и Пеку Дапчевићу који
је то постао једном за свагда када је на челу својих
јединица ушао као ослободилац у Београд 20. окто-
de Brigadistas, celebrado los días 22 y 23 de octubre de
1984 en Sarajevo. Los brigadistas, a pesar de su edad
avanzada, no vacilaron –el coraje nunca les faltó- en
hacer eco de su postura. Hicieron llegar una carta al Comité Central de la Liga de Comunistas de Yugoslavia en
la que ofrecieron un agudo diagnóstico de la situación
social del momento: “En la actualidad estamos atravesando por el momento crítico de la crisis económica,
política, ideológica y moral. No hay ámbito social alguno
que no se esté ahogando en las consecuencias acumuladas de una política equivocada…El particularismo se ha
convertido en factor y motivo principales, tanto a nivel
individual como nacional y regional, circunstancia que
ya lleva bastante tiempo reflejándose desastrosamente
en los intereses comunes y generales”. Reclamaron que
se convocara urgentemente un congreso extraordinario
de la LCY. Sin embargo, conscientes de que la élite del
partido se había convertido en el mayor obstáculo para
afrontar radicalmente la crisis social, los “españoles” insistieron en que los delegados en ese congreso fueran
elegidos de manera realmente democrática. “¡Que sea la
base del partido, y no los foros, la que seleccione los candidatos!”. El llamamiento de los brigadistas constituyó
uno de los últimos intentos de poner fin a la agonía social. La oligarquía del partido reaccionó de manera conocida. Los brigadistas se vieron recriminados y llamados a
acatar a la disciplina del partido. Por si fuera poco, se organizó una amplia campaña en los medios con el fin de
desacreditar esa iniciativa y a sus pregoneros más sobresalientes… El resultado es conocido: la iniciativa quedó
rechazada, los “españoles” se mantuvieron firmes en su
posición y rehusaron el argumento clave del liderazgo
de que el partido siempre tenía razón. El colapso social
fue irreversible y rápido.
Finalmente, derrocado el comunismo, la locura nacionalista y el desmembramiento sangriento de Yugoslavia,
se empezó a poner en entredicho el antifascismo. En el
curso de los últimos años viene cambiándose la actitud
No pasaran
бра 1944. године, је формално прихваћена од стране
Комисије за споменике називе улица и тргова Скупштине града Београда и стављена у Резервни фонд уз
напомену да ће се реализовати „када се за то стекну
одговарајући услови“. Надамо се да ће се то ускоро
и догодити. Одржавање изложбе No Pasaran! више
је него охрабрујући чин. То је, верујемо, наговештај,
знак једног другачијег односа према овом делу наше
прошлости којом, са разлогом, треба да се поносимо
и чувамо као драгоцени део наше ослободилачке
традиције.
После смрти диктатора, у Шпанији је започео процес
демократске обнове и, пре или касније, на дневни
ред је морало стићи питање односа према времену
грађанског рата и Франкове тираније. Тај процес је
добио на убрзању током последње деценије и своје
озакоњење усвајањем у шпанском парламенту Закона
о историјском памћењу којим су створени политички
и правни предуслови за пуни повраћај историјског
памћења, за пуну истину о времену грађанског рата и
Франкове владавине, за рехабилитацију противника
и жртава франкизма. Међу њима и бораца интернационалних бригада којима је шпанска држава доделила право на шпанско држављанство испуњавајући
тиме обећање владе Републике. Чињеница да активности на обележавању значајних годишњица
из борбе шпанског народа против фашизма и
међународне солидарности увек добијају подршку
шпанске државе доказ је дубине и опсега демократске трансформације шпанског друштва и још једна
потврда да борба у којој су учествовали добровољци
из наше и других земаља, није била узалудна, премда, борити се за слободу није никада узалудно. Наравно, тај процес и постигнути резултати имали су
снажан ослонац и подстицај у активностима цивилног друштва и подршци најширих слојева шпанског
друштва. Бројне иницијативе нашег удружења не би
биле остварене без помоћи и охрабрења од стране
/ 28
frente a la lucha antifascista, aunque todavía no en medida suficiente. Sin embargo, este cambio requiere de
una más fuerte afirmación de la tradición antifascista en
Serbia, preservando y salvaguardando la memoria de
los protagonistas de esa lucha. La iniciativa de la Asociación Brigadistas Internacionales 1936-1939 para que dos
calles de Belgrado lleven nombre de dos combatientes
españoles y comandantes legendarios, Koca Popovic
y de Peko Dapcevic, está formalmente aceptada por la
Comisión encargada de monumentos, nombres de calles
y plazas del Ayuntamiento de Belgrado, y dejada pendiente con la anotación: “se realizará en cuanto se reúnan
las condiciones”. Esperemos que esto ocurra pronto.
La exposición ¡No pasarán! es un acto que despierta
esperanzas. Creemos que es una señal de una posición
diferente respecto a ese hito de nuestro pasado que, sin
duda nos debería llenar de orgullo y el que deberíamos
salvaguardar como una joya de nuestra tradición libertadora.
Muerto el dictador, en España tuvo comienzo el proceso
de la restauración democrática y, con el tiempo, inevitablemente se llegó a plantear el tema de la actitud respecto a la época de la Guerra Civil y la tiranía de Franco.
Ese proceso se ha acelerado en el transcurso de la última
década, sobre todo después de haberse aprobado en el
Parlamento español la Ley de Memoria Histórica, que
sirvió de base política y jurídica para una plena recuperación de la memoria histórica sobre la Guerra Civil y
los años del gobierno de Franco, así como para la rehabilitación de los adversarios y víctimas del franquismo.
Esta Ley incluye también a los brigadistas a quienes fue
otorgada la nacionalidad española, cumpliéndose así la
promesa dada por el gobierno republicano. El hecho de
que todo acto relacionado con la conmemoración de
la lucha del pueblo español contra el fascismo siempre
cuente con respaldo del Estado español es la prueba de
lo profunda que es la transformación de la sociedad española y que la lucha en la que tomaron parte los volun-
No pasaran / 29
амбасаде Шпаније у Србији. За наше удружење од
великог значаја је и дугогодишња сарадња са Националним архивом Каталоније и Удружењем Архив рата
и изгнанства, који су документима из својих извора
обогатили и ову изложбу.
Изложба No pasaran! треба да подсети оне који
знају, и подстакне оне који знају мало или нимало о овој значајној епизоди из историје двадесетог
века, да боље упознају то време и његове актере,
јер се у том историјском тренутку, у борби против
фашизма у Шпанији, наша ослободилачка вертикала спојила са универзалном борбом за слободу.
Зато је важно чувати изворно сећање на ту борбу,
одупирати се њеном потискивању, прећуткивању,
омаловажавању и фалсификовању. Историја сваког
народа препуна је доказа да су дефинитивне победе
и неповратна постигнућа једна, понекад наивна, али
у сваком случају опасна илузија. Друштвено кретање
није, као што је веровао Кондорсе, праволинијско
напредовање – тренуци стагнације, кризе и разорних социјалних катаклизми се никада и никако не
смеју искључити. У глобализованом свету какав је
данашњи, без солидарне акције, спремности да се
заједно и упорно брани и унапређује постигнути степен слободе, свугде где је она угрожена, све ће бити
теже избећи опасности да се појединачни суноврати
претворе у катаклизме најширих размера. Шпанско
искуство је у томе, истовремено, негативно и позитивно, али у оба случаја веома поучно. Негативно
јер су у том сучељавању снаге неслободе изашле као
победници, позитивно јер се показала, ако не војна,
свакако морална супериорност солидарне акције.
Франко је победио, владао је четири деценије, али
није, како каже Унамуно, убедио. У тој чињеници налазила се клица његовог пораза. Франко није доживео пораз, нису ни многе од његових жртава и противника, али јесу његови следбеници и, што је много
важније, шпанско друштво је схватило да моћ силе,
tarios del nuestro y de otros tantos países no era en vano.
Luchar por la libertad nunca es en vano. Por supuesto,
ese proceso y los resultados conseguidos contaron con
apoyo e impulso reflejados en las actividades de la sociedad civil, así como con respaldo de las más amplias
esferas de la sociedad española. Numerosas iniciativas
de nuestra Asociación no hubieran podido ser realizadas sin colaboración y ánimo de la Embajada de España en Serbia. Para nuestra Asociación es, asimismo, de
suma importancia la colaboración de muchos años con
el Archivo Nacional de Cataluña y la Asociación Archivo
Guerra y Exilio, dos instituciones que nos facilitaron su
material documental para la presente exposición.
El objetivo de la exposición ¡No pasarán! es recordar a
cuantos sepan, y animar a quienes sepan poco o nada de
este episodio tan importante de la historia del siglo XX,
para que conozcan mejor esta época y sus protagonistas.
La historia de todo pueblo testimonia que las victorias
definitivas y éxitos irreversibles son siempre una peligrosa y, a veces, ingenua ilusión. El progreso social no es,
como decía Condorcet, un avance por línea recta; jamás
hay que descartar los momentos de estancamiento, crisis y cataclismo social destructivo. En el mundo globalizado de hoy, sin solidaridad y disposición de defender y
mejorar con determinación la libertad conquistada, allí
donde esté en peligro, es cada día más difícil evitar el
peligro de convertir los fracasos individuales en cataclismos de magnas dimensiones. En este sentido, la experiencia española es positiva a la vez que negativa, pero
en ambos casos muy didáctica: es negativa por haber
triunfado en ese conflicto las fuerzas contrarias a la libertad; es positiva por haber puesto en evidencia la superioridad moral, si no la militar, de una acción solidaria. El
general Franco venció, gobernó durante cuatro décadas,
pero, como dice Unamuno, no convenció. En ese hecho
residía el germen de su derrota. Franco no llegó a experimentar la derrota; tampoco la experimentaron muchas
de sus víctimas y adversarios, pero sí la experimentaron
No pasaran
на дужи рок, није јача од воље удружених и организованих грађана.
Сећање на међународну солидарност у одбрани
Шпанске републике стално да опомиње и подстиче на неговање духа солидарности у суочавањима
са старим и новим препрекама које су део људског
постојања. Данашња Шпанија суочена је са озбиљним
економским и социјалним проблемима и невољама.
У тој и таквој Шпанији побуњена и освешћена младост не стоји по страни, не очајава нити посеже за
мерама радикалног оспоравања и акцијама које
измичу контроли и стога резултатски слабе, или
поништавају своје иницијалне циљеве. Поучени
својим тешким историјским искуством, они из њега
црпе оно што је највредније: удружено, јавно, критичко преиспитивање узрока друштвеног посртања
и смелу потрагу за новим и бољим путевима његовог
превладавања. Наши су Шпанци говорили да су пуно
научили од својих шпанских сабораца. Можда ће
једног дана, данашња млада генерација то моћи исто
да каже за своје шпанске савременике.
Основна мотивација људи који су се прикључили Интернационалним бригадама била је тежња да свет
учине слободнијим, праведнијим, бољим местом за
живот и томе је служила њихова солидарна акција
којој су се безостатно предавали. Зато, упркос страховитом и болном искуству кроз која су, сплетом
историјских околности и властитих одлука, прошли,
ти људи са „душама без граница“ како их је назвао
песник Мигел Ернандес, пред нама и историјом,
стоје усправно и поносито, јачи од свих пораза које
су претрпели. Јер свет ће чинити и учинити бољим
само људи и генерације који су свесни да он таквим
не постаје сам од себе, већ само као резултат сталних
и удружених напора свих који му стреме.
Мило Петровић
Председник Удружења Шпански борци 1936 - 1939
/ 30
sus secuaces. Aún más importante es que la sociedad española aprendió que el poder de la violencia no triunfa,
a la larga, sobre la voluntad de ciudadanos unidos y organizados.
La memoria de la solidaridad internacional en defensa
de la República española debería impulsar a que se
custodie y desarrolle el espíritu de solidaridad ante
los antiguos y nuevos obstáculos que forman parte de
la existencia humana. La España de hoy afronta serios
problemas económicos y sociales. En ese ambiente, la
juventud española, rebelde y resuelta, no se mantiene
al margen, no está desesperada ni recurre a medidas o
acciones que puedan escaparse del control o perjudicar los resultados finales y los objetivos iniciales. Guiada
por la abrumadora experiencia histórica de su patria, se
alimenta de lo más valioso que ésa contiene: el análisis
colectivo y público de las causas del colapso social, así
como una atrevida búsqueda de las nuevas y mejores
vías para superarlo. “Nuestros españoles” decían que
habían aprendido mucho de sus compañeros españoles.
Tal vez un día la juventud de hoy pueda decir lo mismo
refiriéndose a sus contemporáneos españoles.
El motivo básico para la incorporación a las Brigadas
Internacionales fue el deseo de crear un mundo libre,
más justo y mejor para vivir en él. A esos fines consagraron su acción solidaria. Por eso, a pesar de la terrible
y dolorosa experiencia que les tocó vivir debido a las circunstancias históricas o su propia decisión, esas gentes,
con “almas sin fronteras” como les denominó el poeta
Miguel Hernández, siguen estando rectos y orgullosos
ante nosotros y la historia, más fuertes que todas las derrotas que han vivido. Para hacer de este mundo un sitio
mejor es necesario que haya gentes y generaciones conscientes de que tal mundo nadie se lo va a regalar sino
que será resultado de esfuerzos permanentes y colectivos de cuantos aspiran a él.
No pasaran / 31
¡NO PASARAN!
NO PASARAN!
Био је то народни поклич и парола антифашиста. Мадрид ће бити гробница фашизма!
Одавање почасти преживелим борцима Интернационалних бригада 1996, догађај је који је означио
радикалну промену перцепције коју је шпанско
друштво, после Франкове смрти, имало о сопственој
историјској прошлости, и представљао је почетак
буђења колективног памћења.
Ако се транзиција према садашњој демократији
спроводила наметањем пакта ћутања о репресији, о
диктатури, и посебно о преживелим борцима из оружаног отпора франкизму, од тог догађаја, грађани су
јавно почели да захтевају повраћај те ућуткане прошлости, да се прекине са тим наметнутим ћутањем
које је, у већој или мањој мери, било прихваћено од
свих.
После учешћа у организовању те манифестације добили смо подстицај и охрабрење од интербригадиста Аделине Кондратијевне, садашње председнице
Ese fue el grito y el clamor popular de los antifascistas.
¡Madrid será la tumba del fascismo!
El homenaje a los supervivientes de las Brigadas Internacionales que se celebró en España el año 1996 fue
un acontecimiento que, creemos, marcó un antes y un
después en la percepción que la sociedad española ha
tenido, tras la muerte de Franco, de su propio pasado
histórico; representó el despertar de la memoria colectiva. Si la transición a la democracia actual se llevó a cabo
imponiendo un pacto de silencio sobre la represión, la
propia dictadura, y especialmente sobre los supervivientes guerrilleros de la resistencia armada al franquismo, a partir de dicho homenaje la ciudadanía empezó
a manifestar la necesidad de recuperar ese pasado silenciado, de romper con ese silencio impuesto y por todos
aceptado en mayor o menor grado.
Después del homenaje, como secretaria coordinadora
del mismo, sentimos la necesidad creciente, de la mano
de los interbrigadistas Adelina Kondratieva, Presidenta
No pasaran
Удружења Архив рата и изгнанства и нашег драгог Лазара Удовичког, који више није са нама, и схватили да
је наша обавеза да оснујемо удружење међународног
карактера.
Друштвени сензибилитет се у међувремену очигледно променио, не када и како смо то желели, али још
увек на време да се плати историјски дуг. Политички
сензибилитет се такође, премда мање, променио.
Нема сумње да већина наших политичара ненавикнутих да превише слушају глас грађана, све више у читавом свету, труде се да још више подигну главу како не
би видели ни чули, чак ни омирисали ствари које им
не изгледају нарочито корисне за њихове каријере.
Реакционарни талас који доминира Европом и читавим светом, и ветрови рата који не престају и све
више јачају, такође нам не иду у прилог. Наше присуство оптужује, узнемирује и не прија добро стојећим
круговима. Међутим, наш глас је глас отпора и борбе
за оне грађане које су покушавали да понизе кроз
заборав и презир.
На крају, ми ћемо бити, ми јесмо, спона између
тих поражених, не и побеђених бораца, и бораца
будућности, када смо већ имали огромну привилегију
да преузмемо директну заоставштину мушкараца и
жена, хероја борби прошлости, да бисмо је сачували
и предали млађим генерацијама кристално чисту.
Научили смо из њиховог примера, да не ћутимо када
је проговорити значило затвор, мучење и смрт. Зашто онда да ћутимо данас када можемо да говоримо? Не говоримо ми о биткама из прошлости, говоримо, у ствари, о будућности и, у садашњој кризи
глобализације, упозоравамо све да оно што је била
наша борба наставља да буде борба свих поражених, угњетених, израбљиваних, свих који немају глас.
Мењају се времена и пролазе појединци, али док
постоји и један глас који одбија да занеми пред неправдом, идеје и отпор живе и живеће. И нека нас
води спознаја, па чак и забрињавајућа, да оно што
/ 32
actual de AGE, y nuestro Lazar Udovicki, ya fallecido, de
crear una asociación de ámbito internacional, ese es el
sentido de la Asociación Archivo Guerra y Exilio.
La sensibilidad social ha cambiado manifiestamente, no
cuándo y cómo hubiéramos querido, pero aún a tiempo
de pagar la deuda histórica. La sensibilidad política ha
cambiado también, aunque menos. Sin duda la generalidad de nuestros políticos, que no están demasiado acostumbrados a escuchar las voces de los ciudadanos cada
vez más en todo el mundo, tienden a elevar demasiado
la cabeza para no ver ni oír ni quizás oler cosas que no
les resultan especialmente útiles para sus carreras. La
oleada reaccionaria que domina Europa y el mundo entero, y los vientos belicistas que no cesan y se agudizan
cada vez más, son también un hándicap en contra nuestra. Nuestra presencia acusa, inquieta y desagrada a los
bien situados, sin embargo es una voz de resistencia y de
lucha para aquellos ciudadanos a los que se ha querido
humillar con el olvido y el desprecio.
Al final seremos, somos, un eslabón entre los derrotados
pero no vencidos de antaño y los luchadores del futuro,
ya que hemos tenido el enorme privilegio de recoger
el legado directo de aquellos hombres y mujeres heroicos para salvaguardarlo y entregarlo cristalino a las
generaciones más jóvenes. Supimos, mediante su ejemplo, no callar cuando levantar la voz podía representar
cárcel, tortura y muerte ¿Por qué íbamos a callar ahora
que podemos hablar? No contamos batallas del pasado,
hablamos en realidad del futuro y, en esta crisis de la globalización, avisamos a todos de que lo que fue nuestra
lucha sigue siendo la de todos los vencidos, los oprimidos, los explotados, los sin voz, de que cambian los tiempos y pasamos las personas, pero mientras haya una
voz que se niegue a callar ante la injusticia, las ideas y la
resistencia viven y vivirán. Y guíenos el saber incluso con
angustia, que lo que no está escrito no existe y que hoy
por hoy, salvo lo publicado por un reducido número de
serios historiadores, nuestra historia está aún por escri-
No pasaran / 33
није записано не постоји, и да данас, осим оног што је
објавио један ограничен број озбиљних историчара,
наша историја тек треба да буде исписана.
Тако видимо како се примиче крај ове дуге стазе нашег изубијаног али гигантског памћења. Левици је
сада више него потребно да у себе угради своју прошлост да би читавом друштву показала своју величину, своје праве вредности, тежину коју представља
наследство огромне моралне и цивилне снаге Друге републике и да је супротстави са достојанством
срамној фашистичкој прошлости шпанске деснице.
Резултат треба да буде такав да представи ту прошлост једноставном, елегантном, чистом, фином али
стварном, без мистификација. Не треба се бринути,
учиниће то она сама, тако да резултат буде уистину реалистичан, али не и агресиван. Неопходно је и
праведно да са протоком времена и нестанком непосредних протагониста буде тако. Нико не треба
да се осети лично погођен и наша удружења треба
да пруже неопходну документацију. То су непобитни
документи и оптужбе и ако их ми не изнесемо нико
их више неће изнети на светлост дана током наредних деценија. У противном, и та друга борба била би
окончана без резултата и све би било узалудно.
Наш говор, наслеђен од кључних учесника прошлих
борби и отпора и Интернационалних бригада, треба
да буде лекција грађанске свести и поштовања истинских демократских вредности, важности слободарских и социјалистичких вредности грађених током
скоро две стотине година друштвених борби, слободе савести, лаицизма, солидарности, интернационализма, лекција обележена нашим личним историјама,
не битака, већ разлога, дубоко хуманих и универзалних, због којих смо водили те битке. И тај наш говор,
нас који смо баштиници тог историјског завештања,
не може да буде апстрактан, већ једноставно један
једини логички след наших година затвора, изгнанства, мучења и смрти.
bir. Así vemos aproximarse el final de ese largo trayecto
de nuestra vapuleada pero gigantesca memoria. Ahora
la izquierda necesita incorporar su pasado para mostrar
a toda la sociedad su grandeza, sus verdaderos valores,
el peso que representa heredar la enorme carga moral y
cívica de la segunda República, y oponerlo con dignidad
al oprobio del pasado fascista de la derecha española. El
resultado es que hay que servir un pasado pret a porter,
elegante, limpio, fino, pero real, no mixtificado. No hay
que preocuparse, lo harán ellos mismos, de encargo en
la factoría adecuada para que el resultado sea verdaderamente realista pero no agresivo. Es necesario y es justo
que con el paso del tiempo y la desaparición de los protagonistas directos sea así. Nadie debe escandalizarse y
las organizaciones sociales debemos aportar los materiales necesarios. Son documentos y acusaciones irrefutables que si no aportamos nosotros nadie sacará ya
nunca a la luz hasta dentro de docenas de años. Y entonces otra lucha moriría sin resultados y todo habría sido
verdaderamente inútil.
Nuestro discurso, el heredado de los protagonistas de
la pasada resistencia y de las Brigadas Internacionales,
ha de ser una lección de civismo y respeto a los valores
verdaderamente democráticos, de la importancia de los
valores libertarios y socialistas construidos durante casi
doscientos años de lucha social, de libertad de conciencia, de laicismo, de solidaridad, de internacionalismo,
lección mechada de nuestra propia historia personal, no
la de las batallas, sino la de las razones por las que hubimos de dar esas batallas, las más profundamente humanas y universales. Y ese discurso no puede en nosotros,
herederos del legado histórico, ser abstracto, es simplemente la única conclusión lógica de nuestros años de
cárcel, de exilio, de torturas y de muertos.
Nuestra enseñanza es nuestra vida, hoy, ya que nunca
nos han rendido ni hemos aceptado untuosas transiciones: vida nacida del ayer, pero insistimos, hoy. Le
preguntaremos a la sociedad, y especialmente a la parte
No pasaran
Наш живот је наша поука данас, нас који се нисмо
никада предавали нити смо прихватили зашећерену
транзицију, али инсистирамо, тај живот рођен из прошлости јесте наш данашњи живот.
Тражимо од друштва, посебно од младих, од свих
огорчених овога света, да открију све бољке и да нам
одговоре чињеницама, показујући свету да су спремни да прошире борбу за постизање грађанских слобода и демократско функционисање. За нас који смо
спона између наших претходника и њих, већ то су
огромни кораци.
Наравно, пред нама није светла будућност обзиром
да се суочавамо са једним огромним друштвеним
суновратом светских размера и управо због тога је
важније него икада да наставимо да радимо за нашу
праведну ствар.
Хвала Архиву Србије што је организовао ову изложбу. Хвала нашем братском Удружењу Шпански борци 1936-1939 што је учинио да будемо њен део.¡НО
ПАСАРÁН!
Нека историјска мисија због које смо овде окупљени
и даље буде оружје напуњено будућношћу.
Долорес Кабра
Генерална секретарка
Удружења Архив рата и изгнанства
/ 34
No pasaran / 35
más joven, a todos aquellos indignados del mundo, qué
males se detectan hoy y nos contestarán con hechos,
mostrando al mundo que están dispuestos a ampliar la
lucha para conseguir libertades civiles y funcionamientos democráticos. Eso son ya pasos de gigante para nosotros que somos el eslabón entre nuestros mayores
y ellos.Naturalmente que no tenemos por delante un
buen futuro, pues nos enfrentamos a un enorme colapso social de dimensiones mundiales, y precisamente
por eso es por lo que es más preciso que nunca llevar a
cabo la justa labor que hacemos.Gracias a la Asociación
de Brigadistas Internacionales Yugoslavos, con la que
AGE está hermanada, a los hijos y familiares de aquellos
ejemplares veteranos y a su Presidente Milo Petrovic por
recordarnos a través de esta exposición ¡NO PASARAN!
Que la misión histórica para la que fuimos convocados
sigue siendo un arma cargada de futuro.
Dolores Cabra
Secretaria General
de Asociación Archivo Guerra y Exilio (AGE)
La guerra civil espanyola, se
després. un balanç historiogr tanta cinc anys
àfic i arxivístic.
Шпански грађански рат (1936-1939) седамдесетпет
година касније. историографски и архивиски биланс
Ове, 2011. године, сећамо се историјских догађаја
чија је величина ван сваке сумње: осамдесет година
од проглашења Друге шпанске републике (14. април
1931.) и седамдесетпет година од избијања Шпанског грађанског рата (18. јул 1936.). Оба догађаја се
дешавају тридесетих година двадесетог века, у прелазном периоду у савремене европске историје,
кога се сви народи сећају као трагичног и обележеног дубоком економском и друштвеном кризом
коју је капитализам претрпео после краха њујоршке
берзе 1929. Депресија тридесетих година била је
историјски оквир који је омогућио успон европских
фашистичких покрета, који су изазвали најокрутнији
и најнехуманији рат који је свет до тада доживео. Треба, међутим, рећи да је Шпанија ушла у ту деценију са
великом надом: проглашење Републике, које је требало да донесе модернизацију, напредак и слободу
намученом шпанском народу и његовим историјским
заједницама. Тако је Шпанија започињала једну оптимистичну етапу, потпуно супротну од свега онога што
L’any 2011 recordem dos fets històrics d’una magnitud
fora de dubte: els 80 anys de la proclamació de la Segona
República Espanyola i els 75 anys de l’inici de la guerra civil dels anys 1936-1939. Ambdós esdeveniments
s’emmarquen en els anys trenta del segle XX, un període
transcendental de la història contemporània europea
que tots els pobles recorden con una època tràgica marcada per la profunda crisi econòmica i social que va patir
el capitalisme arran del crack de la borsa de Nova York,
soferta el 1929. La depressió dels anys 30 fou el marc històric que va possibilitar l’ascens dels feixismes europeus,
que van provocar la guerra més cruel i inhumana que
fins aleshores s’havia patit. Cal dir, però, que Espanya va
inaugurar la dècada amb una gran esperança : la proclamació de la República, el 14 d’abril de 1931, que havia
de portar modernitat, progrés i llibertat. De tal manera
que Espanya iniciava una nova etapa històrica del tot a
contracorrent del què s’estava esdevenint a Europa. A
la fi, però, l’estat espanyol no va poder ser una excepció a la regla, les contradiccions socials i polítiques van
No pasaran
се дешавало у Европи. На крају, ипак, шпанска држава није могла да буде изузетак од правила; социјалне
и политичке разлике брзо су се поново појавиле, и
уз чврсту подршку Европе и јасно цивилно саучесништво, један део шпанске војске се дигао против легитимног републиканског режима и извео војни удар
који ће изазвати трогодишњи рат. Побуњеници су добили рат и завели војну диктатуру која ће се одржати
скоро 40 година. Истовремено, овај рат је био увод у
нови рат који ће од 1939. букнути на целом континенту и у читавом свету.
Једна од најхеројскијих страна рата био је велики
покрет солидарности представљен стварањем Интернационалних бригада. По повратку у своје земље,
бригадисти су значајно допринели стварању мита
који се сада већ звао Шпански грађански рат, име
под којим се овај сукоб још препознаје ван граница
Шпаније. Обележавање седамдесете годишњице од
почетка рата у Шпанији, обновило је 2006. сећање на
рат у средствима информисања као и у политичкој и
културној средини. Зашто и са ове временске дистанце
рат и даље буди интересовање и ван академских кругова и још увек изазива контрадикторности и дебате?
Свакако зато је Шпанија у континуитету прелазила из
рата у диктатуру, а из ове у демократију. О грађанском
рату данас постоји линија историјског континуитета,
која је довела до кључних промена и трансформације
које су се испољиле у форми историјског раскида са
франкизмом. Поновно оживљавање „историјског
сећања” и даље траје у нашој земљи, јер постоји потреба да се објасни систематска репресија франкистичког режима, да се рехабилитују његове жртве и
да им се ода почаст. Треба имати у виду да у Шпанији
званични дискурс франкизма, који представља сукоб
као “поход за национално ослобођење”, још увек има
своје заговорнике: неки од њих су такозвани “ревизионисти”, који покушавају да оправдају порекло сукоба
злочинима Републике, а други су једноставно добро-
/ 36
reaparèixer ben aviat, i amb recolzaments europeus fonamentals i complicitats civils molt clares, un sector de
l’exèrcit espanyol es va alçar contra el règim republicà
i va protagonitzar un aixecament militar que va provocar la guerra civil dels tres anys. Dos anys, vuit mesos i
quinze dies més tard els revoltats guanyaven la guerra i
imposaven una dictadura militar que es va mantenir en
el poder durant gairebé quaranta anys. Al mateix temps
aquella guerra havia d’ésser el pròleg d’una nova conflagració que a partir de 1939 s’imposaria a tot el continent
i el món sencer.
La celebració del 70 aniversari de l’inici de la guerra a
Espanya, l’any 2006, va posar de manifestar l’actualitat
de la memòria de la guerra en els mitjans de comunicació i els àmbits polítics i culturals. Per què un fet tan
llunyà en el temps la guerra segueix despertant interès
més enllà de l’àmbit acadèmic i segueix provocant controvèrsies i debats? Segurament perquè Espanya ha viscut sense solució de continuïtat el pas de la guerra a la
dictadura i d’aquesta a la democràcia. De la guerra civil
a avui, doncs, hi ha una línia de continuïtat històrica, que
ha produït canvis i transformacions fonamentals, sense,
però, que aquests canvis s’haguessin expressat en forma
de ruptura històrica amb el franquisme. La reivindicació
de la Memòria Històrica subsisteix encara al nostre país
perquè hi ha interès en explicar la repressió sistemàtica del règim franquista i reivindicar i honorar les seves
víctimes. Cal tenir en compte que a Espanya el discurs
oficial del Franquisme, que presentava el conflicte com
una “cruzada de liberación nacional”, encara té defensors:
uns d’ells són els anomenats “revisionistes” que intenten
carregar l’origen del conflicte sobre els crims de la República, i d’altres són senzillament persones de bona fe que
volen tapar la història en ares de la reconciliació nacional
que havia de fer possible el procés de la transició cap a
la democràcia. S’aparta, tanmateix, el fet que la transició
va imposar un pacte de silenci sobre el passat que impli-
No pasaran / 37
намерни људи, који желе да забораве трагедију кроз
национално помирење које је омогућило процес
транзиције ка демократији. Заборавља се, међутим,
чињеница да је транзиција наметнула завет ћутања
о прошлости, који је подразумевао да се не захтева одговорност твораца франкистичке репресије
и да се не признају њене жртве. У овим условима
сећање на грађански рат, пре свега сећање на поражене, веома је контролисано, тако да је, у мери у којој
је оживљавано изазивало поновно појављивање
најгорих облика франкизма. Тек крајем деведесетих
година ситуација добија обрт захваљујући свечаној
конмеморацији у част Интернационалних Бригада
1996.године. Тада су почела да се појављују, под притиском цивилног друштва, а не политичке класе или
институција, читав низ удружења која су поставила
као основни циљ оживљавање историјског сећања
на рат, а истовремено и морални, политички и економски опоравак поражених и свих оних који су преживели неки облик репресије или дискриминације
после рата или за време франкизма, као што су
Удружење архив рат и избеглиштво (АРИ), Удружење
за оживљавање историјског сећања, Друштво палих
за слободу из Мурсије, Форум сећања из Валенсије,
Жене ’36, Удружење бивших политичких затвореника Каталоније, итд. Ово је оквир у коме се још увек
у Шпанији води дебата о историји грађанског рата,
оптерећена идеологијом, која није теоријска јер је
веома оптерећена садашњошћу.
У међувремену, проучавање сукоба и његових последица напредовало је више него икада раније. Шпански грађански рат и даље представља епизоду двадесетог века која је, после Другог светског рата, пробудила највеће интересовање на међународном нивоу
и било би тешко направити биланс библиографије
о овој епизоди, јер она броји на десетине наслова
који се сваке године објављују о нашем рату на свим
језицима планете. Све је више тема које се изучавају
cava, sobretot, no exigir responsabilitats als autors de la
repressió franquista. En aquestes condicions la memòria
de la guerra civil, sobretot la memòria dels vençuts, va
quedar molt mediatitzada, i a mesura que s’ha anat reivindicant ha provocat com a resposta el revifament de
les versions més dures del Franquisme. No va ser fins a
finals dels anys 90, com a conseqüència del gran Homenatge a les Brigades Internacionals de 1996, quan van
començar a aparèixer sota l’impuls de la societat civil, no
dels polítics ni de les institucions, tot un seguit d’associacions que es van plantejar, com a objectiu fonamental, la recuperació de la memòria històrica de la guerra i
al mateix temps la reparació moral, política i econòmica dels vençuts i de tots aquells col·lectius que havien
sofert formes de repressió i discriminació després de la
guerra o durant el franquisme, com l’Asociación Archivo
Guerra y Exilio (AGE), l’Associació per a la Recuperació de
la Memòria Històrica, la murciana Asociación Caídos por
la Libertad, la valenciana Fòrum de la Memòria, Dones
del 36, Associació d’Expressos Polítics de Catalunya, etc.
Aquest és el marc en que encara es mou a Espanya el debat sobre la història de la guerra civil, un debat carregat
d’ideologia que no és gens teòric perquè té una càrrega
molt fort de present.
I mentrestant, els estudis sobre el període han avançat
més que en cap altra moment històric. La guerra civil dels
anys 1936-1939 segueix essent aquell episodi del segle
XX que més interès ha despertat, a escala internacional,
després de la Segona Guerra Mundial i seria molt difícil
fer un balanç de la bibliografia publicada sobre l’episodi
perquè es compten per dotzenes els títols que cada any
se segueixen publicant sobre la nostra guerra, en totes
les llengües del planeta. S’han multiplicat els temes d’estudi i els enfocaments metodològics. Un dels elements
que anima l’interès per la guerra és que d’un temps ençà
l’historiador ha tingut accés a noves fonts que, dins i fora
del país, a vegades o eren desconegudes o simplement
No pasaran
и методолошких приступа. Један од елемена који
побуђује интересовање за ову тему је тај што сада
историчари имају приступ новим изворима, у земљи
и ван ње, а који су некада били непознати, или им је
било немогуће приступити. Посебно су важни били
извори који су се чували у некадашњем Совјетском
Савезу тј. у архиви Комунистичке интернационале,
и архивама других земаља Источне Европе, као што
је Југославија, са којом су биле повезане шпанске
организације и партије током рата и диктатуре. Што
се тиче саме Шпаније, треба поменути приступ, понекад проблематичан, војним и судским архивима
репресије, као и коришћење неистражених извора
као што су архиви франкистичких затвора. У неким
случајевима сами историчари су откривали и подстицали приступ новим изворима, док су у другим
случајевима користили изворе до којих су дошли
стручни кругови, као што су архивисти и добровољци
који су једноставно били заинтересовани за ову
тему.
Данас се велики догађаји као што је грађански рат
изучавају из различитих углова и становишта. Локалне заједнице, породице, појединци, удружења
и фабрике су доспели у центар пажње заједно са
традиционалном визијом усмереном на историју
војног сукоба и на важне личности у њој. Ради се о
томе да се не занемари живот и искуство обичних
људи. Трудећи се да прошире поље изучавања многи
историчари су престали да претражују само архиве и
матичне књиге. Сада их интересују осећања и лична
мотивација, а да бисмо дошли до тог нивоа спознаје,
потребна су нам документа која су писали кључни
учесници, као и њихова усмена сведочења. Ови документи почивају пре свега на сећању људи који су преживели ове догађаје и налазе се у личним и породичним архивима: дневницима, бележницама, писмима,
белешкама, мемоарима, молбама и свакојаким причама, у којима су жене и мушкарци, млади и стари ис-
/ 38
eren inaccessibles. Especialment importants han estat
les fonts conservades a l’antiga Unió Soviètica (els arxius
de la Internacional Comunista) i d’altres països de l’Europa de l’est com Iugoslàvia, a la que van estar vinculades
organitzacions i partits espanyols durant la guerra i la
dictadura. A l’interior de l’estat espanyol cal citar l’accés,
a vegades problemàtic, als arxius militars i judicials de
la repressió, així com la utilització de fonts inexplorades
com les penitenciàries i les locals. En alguns casos han
estat els mateixos historiadors els que han descobert
i impulsat l’accés de noves fonts, mentre que en altres
s’han beneficiat de la tasca realitzada per altres col·lectius
professionals com els arxivers i de voluntaris interessats
simplement en el tema.
En el moment present els grans esdeveniments, com la
guerra civil, s’estudien des de una multitud d’òptiques i
enfocaments. Les comunitats locals, les famílies, els individus, les associacions i les fàbriques s’han erigit en
focus d’atenció al costat de la visió tradicional centrada
en la història del conflicte militar i dels personatges importants. Es tracta de no negligir la vida i l’experiència de
la gent corrent. En aquest esforç per ampliar els camps
d’estudi del passat molts historiadors han deixat de recórrer exclusivament als arxius i registres públics. En l’actualitat interessen els sentiments i les motivacions personals, i per arribar a aquest nivell de coneixement ens
calen els documents escrits pels protagonistes i els seus
testimonis orals. Aquests documents es troben precisament en la memòria de les persones que van viure els
fets i en els arxius personals i familiars: dietaris, agendes,
correspondència, notes, memorials, peticions i relats de
tota mena, en els quals els homes i dones, joves i ancians,
han plasmat de forma directa bona i en primera persona
part dels seus problemes i anhels. És evident que aquestes fonts documentals no poden suplir la documentació
oficial, però l’amplien notablement.
No pasaran / 39
причали, на добар непосредан начин и у првом лицу,
део својих проблема и чежњи. Очигледно је да ови
извори не могу да замене званичну документацију,
али је значајно проширују.
Деловање Националног архива Каталоније (НАК), од
његовог оснивања 1980, не може се посматрати ван
раније поменутог развоја. Неки од читалаца можда
знају да је НАК центар јавног архива Шпаније, који
припада Аутономној покрајини Каталонији. Био је пионир у сакупљању фондова, докумената и сведочења
из рата, егзила и отпора против диктатуре. НАК чува
богату и разноврсну збирку докумената, која се
састоји од великог броја фондова различитог порекла, како из области јавне управе, тако и правних и физичких лица. Велики број поменутих фондова садржи
документе који су релевантни за познавање шпанског
грађанског рата, не само у Каталонији већ и на простору читаве државе. НАК је сачувао архиве затвора
Барселоне (мушког затвора Модело, женског затвора
и партијских затвора) и разврстао, описао и дигитализовао близу сто хиљада пресуда које је донео Трећи
окружни војни суд генералне капетаније Барселоне.
Такође постоји неколико програма преузимања приватних архива у Шпанији и иностранству из четири извора: фондови партија, синдиката и удружења; лични
фондови; фондови предузећа и породични фондови.
Било би дуго објашњавати програме НАК, али убеђени
смо да смо, уз неопходну сарадњу удружења попут
АРИ, спасли многе документе и архиве од губљења
и уништења. Заједно са другим иницијативама владе, као што је на пример Демократска меморијална
иницијатива, основана 2007, НАК учествује у јавној политици обнове историјског сећања на рат и диктатуру
са убеђењем да је ово сећање темељ демократије.
Ђузеп Фернандес Трабал
Национални Архив Каталоније
L’actuació de l’Arxiu Nacional de Catalunya (ANC), des de
la seva creació l’any 1980, no es pot entendre al marge
de l’evolució anteriorment esmentada. Alguns lectors
saben que l’ANC és un centre d’arxiu públic espanyol
creat per la comunitat Autònoma de Catalunya. Sobre
la guerra civil, l’exili i la dictadura, el centre fou pioner
i conserva un conjunt documental ric i variat, integrat
per un gran nombre de fons de productors diversos,
tant de l’àmbit de les administracions públiques com de
persones físiques i jurídiques privades. Un gran nombre
d’aquests fons contenen documents rellevants per al coneixement de la guerra civil espanyola, no únicament a
Catalunya sinó en el conjunt de l’estat. L’ANC va salvar els
arxius dels centres penitenciaris de Barcelona (Presó Modelo d’homes, presó de dones i presons de partit) i ha ordenat, descrit i digitalitzat els aproximadament 100.000
consells de guerra produïts pel Tribunal Militar Territorial
Tercer de la Capitania General de Barcelona. Així mateix
té diversos programes de recuperació dels arxius privats
en quatre àmbits: fons de partits, sindicats i associacions;
fons personals; fons d’empreses; i fons familiars.
Seria llarg d’explicar els programes de l’ANC, però estem
convençuts que, amb la col·laboració necessària d’associacions com AGE, hem salvat molts documents i arxius
de la seva pèrdua i destrucció. Juntament amb altres iniciatives del govern, com per exemple el Memorial Democràtic creat l’any 2007, l’Arxiu Nacional de Catalunya
s’ha implicat en les polítiques públiques de recuperació
de la memòria històrica de la guerra i la dictadura, amb
el convenciment que aquesta memòria és el fonament
de la democràcia.
Josep Fernández Trabal
Arxiu Nacional de Catalunya
No pasaran
1936
/ 40
Сећај се и подсећај друге,
Ма колико згађени били људском нискошћу
Колико год огорчени били људском глупошћу:
Само овај човек, само овај чин, само ова вера.
Сећај се и подсећај друге.
Recuérdalo tú y recuérdolo a otros,
Cuando asqueadosde la bajeza humana,
Cuando iracundo de la dureza humana:
Este hombre solo, este acto solo, esta fe sola.
Recuérdalo tú y recuérdalo a otros.
Хилјаду деветстошездесетпрве, у једном далеком граду,
Више од четврт века
После.
Прилика сасвим обична.
Нагнан на јавно читање,
Тада си с тим човеком зборио:
Бивши војник бригаде Линколн.
En 1961 y en ciudad extraña,
Más de un cuarto de siglo
Después. Trivial la circunstancia,
Forzado tú a pública lectura,
Por ella con aquel hombre conversaste:
Un antiguo soldado
En la brigada Lincoln.
Двадесетпет година пре, тај човек,
Не познавајући твоју земљу, за њега далеку
И сасвим необичну, одлучио је да дође
И ту, ако прилике хтедну, положи свој живот,
Уверен да ствар о којој је реч
На крају, достојна беше,
Да се бори за веру која му је живот значила.
Што та ствар изгледа изгубљеном
Није важно.
Veinticinco años hace, este hombre,
Sin conocer tu tierra, para él lejana
Y extraña toda, escogió ir a ella
Y en ella, si la ocasión llegaba, decidió apostar su vida,
Juzgando que la causa allá puesta al tablero
Entonces, digna era
De luchar por la fe que su vida llenaba.
Que aquella causa aparezca perdida,
Nada importa;
No pasaran / 41
Што толики други, хинећи веру
Мислише само о себи самима,
Још је мање важно.
Оно што је важно и што је довољно је вера једнога.
Que tantos otros, pretendiendo fe en ella
Sólo atendieran (brinuti)a ellos mismos,
Importa menos.
Lo que importa y nos basta es la fe de uno.
Због тога, опет и данас, та ствар ти изгледа
Као у оним данима:
Узвишена и достојна да се за њу бори.
И његова вера, та вера, он ју је сачувао
Кроз године, кроз поразе,
Када се чинило да је све издаје.
Само та вера, кажеш, само је она важна.
Por eso otra vez hoy la causa te aparece
Como en aquellos días:
Noble y tan digna de luchar por ella.
Y su fe, la fe aquella, él la ha mantenido
A través de los años, la derrota,
Cuando todo parece tracionarla.
Mas esa fe, te dices, es lo que sólo importa.
Хвала, Друже, хвала
За пример. Хвала што ми кажеш
Да је човек племенит
Није важно што је таквих мало:
Један, само један је довољан
Да непобитно сведочи
Величину људске узвишености.
Gracias, Compañero, gracias
Por el ejemplo, Gracias porque me dices
Que el hombre es noble.
Nada importa que tan pocos los sean:
Uno, uno tan sólo basta
Como testigo irrefutable
De toda la nobleza humana.
Луис Сернуда
Luis Cernuda
/ 42
No pasaran / 43
«Санхурхада», Неуспели
покушај устанка генерала
Санхурха, Мадрид 1932,
(фото Алфонсо Санчез
Портела), НАК
Sublevación fracasada de
Sanjurjo, Madrid 1932.
(foto Alfonso Sanchez Portela)
ANC
Радост после проглашења
Друге републике, 14. април
1931. (фото Бенитез Касо),
Национални архив Каталоније,
у наставку НАК
Júbilo popular tras la
proclamación de la República.
14 de abril de 1931. (foto Benítez
Casaux) Arxiu National de
Catalunya (ANC)
Митинг Генералне уније
радника и Уједињене партије
социјалиста Каталоније
у позоришту Олимпија у
Барселони, август 1936
(фото Брангули), НАК
Mitín de la UGT y del PSUC en
el Teatro Olimpia. Barcelona.
Agosto 1936. (foto Branguli) ANC
No pasaran
/ 44
No pasaran / 45
Дочек Интернационалних
бригада по доласку у Мадрид,
6. август 1936. Архив рата и
изгнанства, у наставку АРИ
Recibimiento el 6 de agosto
de 1936 de las Brigadas
Internacionales a su llegada a
Madrid, Archivo Guerra y Exilio
(AGE)
Окупљање првих
интербригадиста пристиглих
у базу у Албасете септембар
1936. године, АРИ
Concentración de los primeros
brigadistas llegados en
septiembre de 1936 a la base de
Albacete AGE
Припадници
Интернационалних бригада
марширају Тргом Каталонија у
Барселони, 29. новембар 1936.
године НАК
Desfile de las Brigadas
Internacionales a su paso por la
plaza de Cataluña, Barcelona, 29
de noviembre de 1936. ANC
No pasaran
No pasaran
Мануел Азања Диаз,
први премијер Друге
републике и њен последњи
председник
Manuel Azaña Díaz, primer
presidente del gobierno
y último presidente de la
Segunda República
/ 46
No pasaran / 47
Буенавентура Дурути,
револуционар и анархиста,
погинуо новембра 1936 у
одбрани Мадрида
Франсиско Франко и Хосе
Миљан Астрај, командант
шпанске легије странаца
Buenаventura Duruti,
revolucionario y anarquista,
falleció en noviembre de
1936 durante la defensa de
Madrid
др Хуан Негрин Лопез,
председник владе
Народног фронта
1937 – 1939.
Dr. Juan Negrín López,
presidente del gobierno del
Frente Popular 1937-1939.
Francisco Franco y José
Millán Astray, comandante
de la Legión de Extranjeros
española
Генерал Хосе Санхурхо
General Jose Sanjurjo
Долорес Ибарури на
митингу у мадридској
арени, октобар 1936 (фото
Балдомеро Фернандез
Рајгон), НАК
Dolores Ibárruri durante un
mitín en la plaza de toros de
las Ventas, Madrid, octubre
de 1936. (foto Baldomero
Fernández Raigón) ANC
Генерал Франcиско Франко
Генерал Емилио Мола
General Francisco Franco
General Emilio Mola
/ 48
No pasaran / 49
Интербригадисти батаљона
„Димитров“ на Мадридском
фронту, на реци Харами,
фебруар 1937, Музеј историје
Југославије, у наставку МИЈ
Los brigadistas del batallón
„Dimitrov“ en el frente de
Madrid, Jarama, febrero de 1937.
Museo de Historia de Yugoslavia
(MHY)
Припаднице републиканске
народне милиције(1936-1937)
НАК
Grupo de milicianas
(1936 – 1937) ANC
Борци шпанске републиканске
армије у рововима, 1936-1939.
МИЈ
Los combatientes del ejército
republicano en las trincheras,
1936-1939, MHY
Pasaremos, Војни музеј, у
наставку ВМ
“Pasaremos”, Museo Militar (MM)
No pasaran
/ 50
No pasaran / 51
Напад републиканских војника у
планини Алкубијере,
септембар – децембар 1936 НАК
Asalto republicano en la sierra de
Alcubierre, en el frente de Huesca,
septiembre – diciembre de 1936, ANC
No pasaran
/ 52
No pasaran / 53
Прва помоћ, ВМ
Primer auxilio, MM
Плакат којим се позива
становништво на евакуацију на
мадридском тргу Пуерта дел
Сол, октобар 1936. – мај 1937.
године, НАК
др Визнер, др Лонге за време
операције, ВМ
Dr. Visner y Dr. Longue, durante
una operación, MM
Cartel instando a la evacuación
de la población colgado en la
fachada de un edificio situado en
la Puerta del Sol, Madrid (octubre
de 1936 – mayo de 1937), ANC
No pasaran
/ 54
No pasaran / 55
Рушевине, ВМ
Escombros, MM
Напад на касарну Монтања,
Мадрид 20. јул 1936.
(фото А. Санчез Портела), НАК
Asalto al cuartel de la Мontaña
(foto A. Sánchez Portela) ANC
Дефиле X републиканске
армије пред међународном
комисијом Друштва народа
пред повлачење страних
бораца, 19. новембар 1938.
године, НАК
Desfile de los soldatos del X
Ejercito de la República ante
la Comisión internacional de
la Sociedad de Naciones para
el repliegue de combatientes
extranjeros, 19 de noviembre de
1938. ANC
No pasaran
/ 56
No pasaran / 57
No pasaran
Бомбардовање Лериде, 2.
новембар 1937. (фото Агусти
Сентељес), НАК
Bombardeo de Lérida. 2 de
noviembre de 1937. (foto Agustí
Centelles) ANC
Пријатељи, ВМ
Amigos, MM
Аделина Абрамсон,
преводитељица совјетских
авијатичара у бази бригада
Албасете, АРИ
La intérprete de los aviadores
soviéticos Adelina Abramson
en la base de las Brigadas en
Albacete, AGE
/ 58
No pasaran / 59
Aндре Малро, организатор
неких од првих
интернационалних јединица
авијације републиканске
војске. У центру: генерал
Клебер, вођа одбране Мадрида
током критичних месеци 1936.
Десно од њега Луиђи Гало, АРИ
Војни оркестар у
републиканској позадини,
1936-1938. година, НАК
La orquesta militar en la
retaguardia republicana
(1936 – 1938) ANC
André Malraux, organizador de
algunas de las primeras unidades
internacionales de la aviación
republicana. En el centro: General
Kleber, defensor de Madrid en los
meses críticos de finales del año
36. A su derecha, Luigi Gallo, AGE
С десна на лево: комунистички
лидер Енрике Листер,
социјалистички лидер Маргита
Нелкен, лидер анархиста
и министар правде Хуан
Гарсија Оливер, Пандит Нехру
са ћерком Индиром Ганди
приликом посете солидарности
Шпанији, АРИ
Тренуци одмора, ВМ
Момеntоs dе descanso
En la imagen de derecha a
izquierda: dirigente comunista
Enrique Lister, la dirigente
socialista Margarita Nelken, el
dirigente anarquista y el ministro
de justicia Juan García Oliver,
Pandit Nehru y su hija Indira
Ghandi en su visita de solidaridad
a la España republicana, АГЕ
No pasaran
/ 60
No pasaran / 61
Група совјетских и шпанских
авијатичара, АРИ
Grupo de aviadores soviéticos y
españoles, AGE
Група британских
доборовољаца међу којима су
чланови британске групе за
помоћ. Са лева на десно: писац
Џорџ Орвел, Воган Филипс –
касније лорд Милфорд, први
комуниста који је ушао у Дом
лордова, Еварт Милве, песник
Стефан Спендер, музичар Џорџ
Грин и још један анонимни
добровољац, АРИ
Grupo de voluntarios británicos
entre ellos varios miembros del
British Medical Aid Group. De
izquierda a derecha: el escritor
George Orwell, Wogan Philipps,
posteriormente Lord Milford,
primer comunista que se sentó
en la Cámara de los Lores, Ewart
Milve, el poeta Stephen Spender,
el músico George Green, y
otro voluntario de nombre
desconocido, АГЕ
Француски логор Аржелес сир
Мер, фебруар 1939, ВМ
El campamento francés Argelèssur-Mer, febrero de 1939, MM
No pasaran
/ 62
No pasaran / 63
У логору Гирс су организоване
интензивне политичке,
спортске и просветно –
културне активности - С лева:
Милан Мирчетић, Андрија
Крстић, Мендаш Леополд,
август 1939. МИЈ
Француски логор Сен Сипријен,
фебруар 1939, ВМ
El campamento francés Saint
-Cyprien, febrero de 1939, MM
En el campamento Gurs se
organizaban intensas actividades
políticas, deportivas, educativas
y culturales. De izquierda a
derecha: Milan Mircetic, Andrija
Krstic, Mendes Leopold, agosto
de 1939. MHY
Aприла 1939, интербригадисти
су пресељени у логор Гирс, МИЈ
En abril de 1939 los brigadistas
fueron trasladados al
campamento Gurs. MHY
Логор Гирс
El campamento Gurs
No pasaran
/ 64
No pasaran / 65
Владимир Чопић, стоји
5. с лева, командант 15.
интернационалне бригаде, са
борцима батаљона „Димитров“,
пред Брунетску офанзиву, јул
1937. МИЈ
Vladimir Copic, de pie quinto
de izquierda, comandante de la
15. Brigada Internacional, con
los combatientes del batallón
“Dimitrov” de cara a la ofensiva
de Brunete, julio de 1937. MHY
Противавионски митраљесци
из састава батаљона „Ђуро
Ђаковић“, формираног маја
1937, за време борби на
Леванту, август 1938, МИЈ
Los artilleros del batallón “Djuro
Djakovic”, formado en mayo de
1937 durante los combates en el
Levante, agosto de 1938. MHY
Влајко Беговић, чучи 3. с лева, са
југословенским добровољцима
који су били у саставу батаљона
„Димитров“ на положају на реци
Харама, март 1937. МИЈ
Vlajko Begovic, en cuclillas 3. de
izquierda, con los voluntarios
yugoslavos del batallón “Dimitrov”,
en la posición en Jarama, marzo de
1937. MHY
Петар Стокић на положају
за време битке за Мадрид,
фебруар 1937. у рејону реке
Хараме, МИЈ
Petar Stokic en la posición
durante la batalla de Madrid,
febrero de 1937, Jarama. MHY
No pasaran
/ 66
No pasaran / 67
Југословени – официри
интернационалних јединица. С
лева: Слободан Данко Митров,
Матија Видаковић, Илија Земан
и Данило Раушевић – Шојка,
МИЈ
Los yugoslavos – oficiales de las
unidades internacionales. De
izquierda a derecha: Slobodan
Danko Mitrov, Matija Vidakovic,
Ilija Zeman y Danilo RausevicSojka. MHY
Југословенски добровољци
из противтенковске батерије
„Петко Милетић“ чуче с лева:
Лазар Латиновић, Родољуб
Чолаковић, Божидар Масларић,
Матија Уредин, Илија Енгл, МИЈ
Los voluntarios yugoslavos de
la batería de artillería “Petko
Miletic”, en cuclillas, de izquierda
a derecha: Lazar Latinovic,
Rodoljub Colakovic, Bozidar
Maslaric, Matija Uredin, Ilija Engl.
MHY
Кантина у Француској у којој
су се окупљали југословенски
добровољци. С десна: Шехић
Јусо, власник кантине и
учесник Шпанског грађанског
рата. 1936 –1939. МИЈ
Cantina en Francia en la que
se daban cita los voluntarios
yugoslavos. De derecha a
izquierda: Sehic Juso, propietario
de la cantina y participante en la
Guerra Civil española 1936-1939.
MHY
Југословенски добровољци из
састава 129. Интернационалне
бригаде, формиране фебруара
1938, МИЈ
Los voluntarios yugoslavos de
la 129. Brigada Internacional,
formada en febrero de 1938.
MHY
No pasaran
/ 68
No pasaran / 69
Коча Поповић, Снимљено у
Виљени 1937, ИАБ
Koca Popovic. Tomado en Villena
1937. Archivo Histórico de
Belgrado
Анонимни, ВМ
Избеглице прелазе француску
границу, 6. фебруар 1939, ВМ
Anónimos. MM
Коча Поповић, Снимљено у
Виљени 1937, ИАБ
Koca Popovic. Tomado en Villena
1937. Archivo Histórico de
Belgrado
Los refugiados cruzan la frontera
francesa, 6 de febrero de 1939,
MM
No pasaran
/ 70
No pasaran
Анонимни, ВМ
Анонимни, ВМ
Anónimos. MM
Anónimos. MM
No pasaran / 71
Анонимни, ВМ
Anónimos. MM
/ 72
No pasaran / 73
Деца без родитеља на
железничкој станици Каспе,
1937, ВМ
Niños sin padres en la estación
de ferrocarril de Caspe, 1937, MM
Анонимни, ВМ
Анонимни, ВМ
Anónimos. MM
Anónimos. MM
No pasaran
/ 74
No pasaran / 75
Из преписке Долорес Ибарури,
дечје дописнице, НАК
Correspondencia de Dolores
Ibárruri: cartas escritas por
niños de la guerra con dibujos
infantiles (1939 – 1941) ANC
No pasaran
/ 76
No pasaran / 77
No pasaran
Гојко Николиш
Ернест Хемингвеј
Федерико Гарсија Лорка
Димитрије Котуровић
Бошко Петровић
Gojko Nikolis
Ernest Hemingay
Federico García Lorca
Dimitrije Koturovic
Bosko Petrovic
Бранко Крсмановић
Благоје Паровић
Мирко Ковачевић
Корнелија Сенде Поповић
Пеко Дапчевић
Мирко Чукулић
Branko Krsmanovic
Blagoje Parovic
Mirko Kovacevic
Kornelija Sende Popovic
Peko Dapcevic
Mirko Cukulic
/ 78
No pasaran / 79
Objetos y documentos
Предмети и документа
Архив Југославије
Archivo de Yugoslavia
1.Проглас Благоја Паровића свим антифашистима,
борцима Интернационалних бригада у Шпанији
(AJ-724, Шп.II-d/1)
Manifiesto de Blagoje Parovic dirigido a todos
los antifascistas, combatientes de Brigadas
Internacionales de España (Archivo de Yugoslavia, Es.
II-d/1 )
2.Дневник Владимира Чопића, од 1. фебруара 1937.
до 2. новембра 1938 (AJ-724, Шп. IV-d/1)
Diario de Vladimir Copic, del 1 de febrero de 1937 al
2 de noviembre de 1938 (Archivo de Yugoslavia. Es. .
IV-d/1)
3.Билтен 15. Интернационалне бригаде „Nuestro
combate“, бр 3. од 8. марта 1937 (AJ-724, Шп. IV-e/1)
Boletín de la 15 Brigada Internacional „Nuestro
ombate“, nº 3 de 8 de marzo de 1937 (Archivo de
Yugoslavia. Es. . IV-e/1)
4.Извештај о ситуацији и положају југословенских
добровољаца у логору Верне, 1940 (AJ-724, Шп.
VII-a/17)
Informe sobre la situación y posición de los
voluntarios yugoslavos en el campamento Vernet,
1940 (Archivo de Yugoslavia. Es. . VIIa/17)
5.Летак у виду дописне карте поводом
двогодишњице боравка југословенских
добровољаца у француским логорима, у коме
се позива јавност на акцију за помоћ и њихово
пуштање на слободу, 9. фебруар 1941. (AJ-724, Šp.
VII-d/5)
Volante en forma de postal con ocasión del
segundo año de los voluntarios yugoslavos en los
campamentos franceses, llamando a la opinión
pública a iniciar una campaña para su puesta en
libertad, 9 de febrero de 1941 (Archivo de Yugoslavia.
Es. . ViII-d/5)
6.Летак „Пријатељи шпанских добровољаца – Народу
и омладини!“ Београд 1940. (AJ-724, Šp.IX-a/4)
Volante „Amigos de los voluntarios españoles – al
pueblo y la juventud“, Belgrado 1940 (Archivo de
Yugoslavia. Es. . IX-a/4)
No pasaran
No pasaran
Историјски архив Београда
Archivo Histórico de Belgrado
1.Писмо Коче Поповића Вјери Бакотић из 1939 са
описом страдања Барселоне
Carta de Koca Popovic a Vjera Bakotic de 1939
describiendo la destrucción de Barcelona
2.„Пролетер“ из 1939 са позивом за помоћ
затвореницима у француским логорима
„Proletario“ de 1939 conteniendo el llamamiento
de ayuda a los prisionesros en los campamentos
franceses
3.Писмо Удружења Шпанских бораца са конгреса у
Сарајеву 1984.
Carta de la Asociación de Brigadistas que se hizo
pública en el Congreso de Sarajevo en 1984
Музеј историје Југославије
Museo Histórico de Yugoslavia
- Штампарија за израду докумената
Imprenta para la confección de documentos
- Капа војника републиканске армије
Gorra de los soldados del ejército republicano
1.Честитка за Нову 1941. коју су заточеници логора
Верне упутили Наталији Јеремић, МИЈ 283 II 3/26
Felicitación del Año Nuevo 1941 que los refugiados de
Vernet enviaron a N. Jeremić. MHY 283 II 3/26
2.Војничка књижица Милана Благојевића, 1937, МИЈ
3296 II 3/53
Carnet militar de Milan Blagojević, Espana, 1937. MHY
3296 II 3/53
3.Војна легитимација Хивза Малохоџића 1937, МИЈ
3896 II 3/64
Carnet militar de Malohodžić Hivzo, Espana, 1937.
MHY 3896 II 3/64
4.Диплома савеза шпанских студената Лазара
/ 80
Удовичког, Валенсија 7. новембра 1938, МИЈ 4657 II
3/78a
Título de gratitud de la Unión de Estudiantes de
España a nombre de Lazar Udovički, Valencia, 7. IX
1938. MHY 4657 II 3/78a
5.Диплома Министарства народне одбране Лазара
Удовичког, капетана 129. бригаде, Барселона, 10.
новембар 1938, МИЈ 4657 II 3/78b
Título de gratitud del Ministerio de Defensa Nacional
a nombre de Lazar Udovički, Barcelona, 1938. MHY
4657 II 3/78a
6.Пропусница за повратак у Југославију издата у
Марсеју у Генералном југословенском конзулату
Лазару Латиновићу, МИЈ 4671 II 3-81 a
Salvoconducto para el regreso a Yugoslavia expedido
por el Consulado yugoslavo en Marsella a Lazar
Latinović. MHY 4671 II 3-81 a
7.Разгледница из логора Гирс коју је Лазар
Латиновић упутио пријатељици, МИЈ 4671 II 3/81 c
Postal del campo de refugiados Gurs que L. Latinović
envió a su amigа Camille Salba. MHY 4671 II 3/81 c
8.Диплома Министарства народне одбране за
учествовање у Шпанском грађанском рату Адолфа
Штајнбергера, борца 129. бригаде, Барселона 10.
децембар 1938, МИЈ 4675 II 3/85
Título de gratitud del Ministerio de Defensa Nacional a
nombre de Adolfo Steinberger, combatiente de la 129
Brigada, Barcelona, 10. XII 1938. MHY 4671 II 3/81 c
9.Писмо Влаха Маслаћа упућено из Албасете брату
Нику, МИЈ 4676 II 3/86
Carta de Vlaho Maslić enviada desde Albacete a su
hermano Niko. MHY 4676 II 3/86
10. Писмо Јована Ђајића упућено Стевану Сердару
са фронта у Каталонији, МИЈ 4677 II 3/87
Carta de Jovan Djajić a Stevan Serdar, escrita en el
frente de Cataluña. MHY 4677 II 3/87
11. Разгледница којом је честитао мајци Нову годину
Јанез Грамц, МИЈ 4688 II 3/91 a
No pasaran / 81
Carta de Janez Gramc felicitando a su madre el Año
Nuevo. MHY 4688 II 3/91 a
12. Брошура Р. Босанац, Шпанија у пламену, Загреб
1937, МИЈ 5545 II 3/125
Folleto, R. Bosanac, «España en llamas», Zagreb,
1937. MHY 5545 II 3/125
13. „Nuestros Espanoles“, лист југословенских бораца
Интернационалних бригада, МИЈ 3897 II 4/307
«Nuestros Epañoles», periódico de los combatientes
yugoslavos de las Brigadas Internacionales. MHY
3897 II 4/307
14. «Le volontaire de la liberte» са текстом о погибији
Благоја Паровића, МИЈ 4678 II 4/349
«Le volontaire de la liberte» conteniendo noticia
sobre el fallecimiento de Blagoje Parović. MHY 4678
II 4/349
15. «Pasaremos» лист немачких добровољаца 11
Интернационалне бригаде, МИЈ 4678 II 4/350
«Pasaremos», periódico de los voluntarios alemanes
de la XI Brigada Internacional. MHY 4678 II 4/350
16. Дописна карта на којој је слика рањеног Стевана
Сердара, МИЈ 4685 II 4/355 f
Postal con la imagen del pintor Stevan Serdar
herido. MHY 4685 II 4/355 f
17. Дописна карта издата поводом погибије Гојка
Бједова, Загреб 1937, МИЈ 6018 II 4/420
Postal emitada a raíz del fallecimiento de Gojko
Bjedov, Zagreb 1937. MHY 6018 II 4/420
Војни архив
Archivo Militar
Извештај војне обавештајне службе Краљевине
Југославије о ситуацији у Шпанији
Informe del Servicio de Inteligencia Militar del Reino de
Yugoslavia sobre la situación en España
Удружење Шпански борци 1936 – 1939.
Asociación Brigadistas Yugoslavos 1936-1939
Дрвени амблем
Emblema de madera
Застава Удружења
Bandera de la Asociación
Писмо Гојка Николиша из Париза
Carta de Gojko Nikolis enviada desde Paris
Приватно власништво породице Николиш
Цртежи Гојка Николиша са места борби
Propiedad de la familia Nikolis
Dibujos de Gojko Nikolis realizados en el frente
Приватно власништво Марка Фернандеза
Пепељара коју су затвореници поклонили Радету
Николићу
Propiedad de la familia Nikolis
Cenicero confeccionado por los internados y regalado a
Rade Nikolić
АРХИВ СРБИЈЕ
Карнегијева 2, Београд
ARCHIVO DE SERBIA
Karnegijeva 2, Beograd c/Karnegijeva, 2, Belgrado
За издавача
Др Момчило Перишић
Por el editor
Dr Miroslav Perišić
У припреми и организацији изложбе ¡Но пасарáн! Влади
Републике Србије допринос су пружиле бројне државне
инстутиције, установе и појединци:
Удружење Шпански борци 1936 – 1939, које је било иницијатор
обележавања 75. годишњице Шпанског грађанског рата и
организовања изложбе
Министарство рада и социјалне политике Републике Србије
Архив Југославије, Архив југословенске кинотеке, Војни
архив, Војни музеј, Задужбина Илије М. Коларца, Историјски
архив Београда, Јеврејски историјски музеј, Музеј историје
Југославије, Музеј примењене уметности, Народна библиотека
Србије, Радио Београд, Радио телевизија Србије.
Амбасада Краљевине Шпаније у Републици Србији,
Национални архив Каталоније из Барселоне, Архив рата и
изгнанства из Мадрида
Apoyaron al gobierno de la República de Serbia en los preparativos
y organización de la exposición ¡No pasarán! numerosas
instituciones nacionales, entes y particulares:
Asociación de Brigadistas 1936-1939, de la que partió la iniciativa
de conmemorar el 75º aniversario de la Guerra Civil española y de
organizar esta exposición
Ministerio de Trabajo y Política Social de la República de Serbia
Archivo de Yugoslavia, Archivo de la Cinemateca Yugoslava, Archivo
Militar, Fundación Ilija M. Kolarac, Archivo Histórico de Belgrado,
Museo Histórico Judio, Museo de Historia de Yugoslavia, Museo
de Artes Aplicadas, Biblioteca Nacional de Serbia, Radio Belgrado,
Radio Televisión de Belgrado
Embajada del Reino de España en la República de Serbia, Archivo
Nacional de Cataluña, Barcelona, Archivo Guerra y Exilio, Madrid
Slobodan y Maša Nikoliš, Neda Bebler, Marko Fernández, Ivan Mandić
Слободан и Маша Николиш, Неда Беблер, Марко Фернандез
Душан Јончић (АЈ), Никола Аџић (АС), Димитрије Митровић
(АС), Александар Ердељановић (АЈК), Радован Милосављевић
(ВА), Мирослав Кнежевић (ВМ), Слободан Мандић (ИАБ),
Веселинка Кастратовић Ристић (МИЈ), Драгољуб Купрешанин
(МИЈ), Велибор Прелић (НБС), Бојана Андрић (РТС)
Тираж
300
Штампа
Dušan Jončić (AJ), Nikola Adžić (AS), Dimitrije Mitrović (AS),
Aleksandar Erdeljanović (AJK), Radovan Milosavljević (VA), Miroslav
Knežević (VM), Slobodan Mandić (IAB), Veselinka Kastratović Ristić
(MIJ),
Dragoljub Kuprešanin (MIJ), Velibor Prelić (NBS), Bojana Andrić (RTS)
Tirada
300
Imprenta
No pasaran
CIP
/ 84
No pasaran