elbookers.com
ИСТОРИЈА
ЈУГОСЛАВИЈЕ
Н А П И САО
ВЛ А Д И М И Р Ћ О Р О В И Ћ
Обнародовано 1. јануара 1933. године
Народно Дело у Београду.
2
АЛЕКСАНДАР I. КРАЉ ЈУГОСЛАВИЈЕ
3
Југославија као државно-политички појам сасвим је скорог датума; као
држава она постоји тек четрнаест година, од 1. децембра 1918., а своје садање име
добила је службено тек 3. октобра 1929. Али, ако је нова југословенска државна
творевина, није скорог датума југословенска идеологија која је довела до ње, нити
су у историји нова она племена која су створила данашњу Југославију. Историја
Југославије историја је тих племена. Веома је важно, корисно и научно необично
поучно пратити судбину Јужних Словена нарочито с ове тачке гледишта: како се
код њих и под којим утицајима и с каквим средствима развијао политички живот и
ширење њихова видокруга од малих жупских интереса до ужих племенских и до
ширих етничких заједница. И у етнички ужим целинама, међу Србима или
Хрватима, а делимично и међу Словенцима, процес стапања племенских група и
развијање националне свести нису ишли просто и у једној линији: као код свих
народа Европе Средњега века, у код нас је образовање појединих држава било више
израз локалних групација и братственичких амбиција, него неких свеснијих
националних потреба. Историји је једина дужност да утврди чињенице и изнесе
пуну истину. Било би веома лако утврдити, кад би се, ма и са најмањим
усиљавањем, покушало да се стварају везе тамо где их није било или кад би се
догађајима давали изгледи и тумачења које они нису имали; такав рад, уосталом, и
не би спадао у област историје. Али, са друге стране, кад се историја Јужних
Словена обухвати ширим прегледом и када се место историје држава има пред
очима историја народа, види се како у нашем народном животу политичке границе
нису претпостављале и стварне ограде међу племенима, и како је међу њима било
додира, присних веза и заједничких акција, које казују да је у народу постојала
извесна свест о заједници или да су далековидији умови са њом одавно рачунали.
Ова књига има задатак да у синтетичком прегледу изложи верно судбину
Срба, Хрвата и Словенаца са нарочитим обзиром нас те моменте.
4
ПРВИ ПЕРИОД.
I. ПРОДИРАЊЕ СЛОВЕНА НА БАЛКАН.
1. Несигурност северне границе Римске Царевине на Балкану. — 2. Племена која је
угрожавају. — 3. Хуни и Бугари. — 4. Прве појаве Словена. — 5. Словенско име. — 6.
Словенска племена. — 7. Процес словенског насељавања. — 8. Византија према
Словенима. Цар Јустинијан. — 9. Обри или Авари. Њихови односи са Словенима и
Византијом. — 10. Офанзива цара Маврикија. — 11. Метежи у Византији и
активност Словена и Обара. — 12. Насељавање Словена. — 13. Византија за
време Ираклијево. — 14. Борбе између Словена и Обара. — 15. Самова држава.
Велики полет Римске Царевине, господарице античкога света за неколико
векова, почео је од III столећа после Христа нагло да опада. Да би се увело више
реда у држави, напуштају се удаљене и сувише изложене перифериске области.
Место старог ширења у свима правцима, које је сувише исцрпљивало снагу, долази
повлачење на погодне границе и покушаји бољег унутарњег прибирања. Тако је
после римског напуштања Дакије (данашње Румуније и Баната), за време цара
Аурелијана (270.—275.), вероватно год. 271. Дунав постао природна северна
граница Царевине, брањена са више мање среће за неколике стотине година.
Широка река била је, међутим, сувише мала брана против варварских гомила, које
су, понесене и пометене Сеобом народа, стизале на напуштена подручја и вребале
прилику да се дочепају друге обале и јурну у пљачку. Год. 455. постао је Рим
пленом Вандала, и сва Западна Римска Држава рушила се као дубоко поткопани
брег. Источно Царство, са Цариградом као престоницом, одржало се хиљаду година
дуже, мада са много жртава и понекад под веома тешким условима. Туђи народи
прокрчили су са Дунава себи пут у његове најбоље области и успели су да
приближе своја насеља до пред саме бедеме најважнијих градова Царства не само у
средишту Балканскога Полуострва, него и у његовим јужним крајевима.
Првих векова нарочито је било много тешкоћа са Готима и другим
германским племенима. Они су у неколико махова упадали са великим масама у
балканске покрајине и допирали дубоко, пленећи и пустошећи. Касније су
германски појединци, а после и читаве њихове чете и племена, правећи споразуме
са римским господарима, улазили под разним погодбама у састав царске војске.
Једно време постали су они важан етнички чинилац на Балканском Полуострву и
подручју изнад доњег Дунава. Ну, њихово учешће у војсци и државној управи није
било без озбиљних криза по Царство; варвари се нису увек задовољавали тим да
буду царски најамници и извршиоци римских одлука, него су хтели и да утичу на
њих и да се користе слабим моментима Царевине. Најпосле, год. 488., успе некако
цар Зенон да крвне најсилнијег вођа Гота, краља Теодориха, јунака старе народне
поезије германске, да се као његов мандатор упути у Италију, да сруши моћног
узурпатора Одоакра и тамо се устали као његов наследник. Цариградска политика
хтела је овом приликом да постигне двоје: да уклони са Балкана Готе, који беху
постали и сувише велика опасност и који се нису устручавали од нападања на саму
престоницу; а у исти мах да и Одоакра и Теодориха ослаби у узајамној борби.
Теодорих је остао победник и узео Италију под своју власт.
5
Тај одлазак Источних Гота јесте један од најважнијих догађаја у историји
Балканскога Полуострва. Он је, пре свега, спасао Византију, односно Источно
Царство, од судбине Западнога, да не постане, пре или после, али не у дугу
времену, плен германских варвара. У исто време он је прилично рашчистио источни
Балкан од готско-германског наноса. Непосредно, тај одлазак осетио се у први мах
највише на северним границама државе. Готи су имали као главна седишта
подручја севернога Балкана, на обалама Дунава, а понајвише у приморској Дакији и
Доњој Мезији (у данашњој северној Србији и Бугарској). Ту су они били нека врста
чувара граница, који су бранили Византију од упада осталих варвара, не из љубави
за Царевину колико стога да им плен не граби други. После њихова одласка,
односно после одласка главних ратника са Теодорихом, северне границе Источнога
Царства остадоше отворене и без довољне одбране. Цар Зенон, омражен, без већег
замаха, оскудан организатор, није имао довољно војне снаге ни потребне
предострожности да границе за времена добро поседне поузданим трупама. И тако
наскоро преко Дунава, кроз незаштићена места, почеше да проваљују разна
»варварска« племена, међу којима су најнасртљивија хунска, позната као крвави
ратници још из недавног времена чувенога Атиле »бича господњег«. Међу тим
племенима јављају се и Бугари.
Хуни су азиски народ, који је избио на границе Европе негде у другом веку
по Христу, па се постепено све више кретао према западу, гонећи испред себе или
покоравајући разна племена на која је наилазио, као Алане, Готе и Словене. Они су
баш својим надирањем с истока и изазвали она велика померања народа од Волге
према Дунаву која су увела у светску историју многа дотле непозната племена и
народе и дала Средњој Европи потпуно нове етничке и културне елементе. Дотле су
веће историске сеобе ишле углавном ад севера и запада према југу и истоку, и
етнички претставници били су им понајвише ратоборна германска племена; од
четвртог века долазе таласи источних народа, у којима се, поред хунских племена, у
све већој мери јављају и словенска. Подручје преко којег се понајвише ишло била је
данашња јужна Русија, а главне области у које су се сручивале нове масе биле су
широке долине средњег и доњег Дунава.
Међу Хунима Бугари су били једно од већих племена. Изгледа да је то име
Бугари (Βούλγαροι, Burgârê, Bulgares, Българь) био скупни назив, а да су поједина
њихова племена имала и друга имена (Кутругури, Утургури). Име је дошло
вероватно од турско-монголске речи bulgha (=мешати), што би означавало народ као
»помешан«. Наша стара Хроника дукљанска изводила је њихово име од реке Волге,
око које су се једно време задржавали; такво тумачење одржавало се и у бугарској
науци још на почетку овог века. Бугари припадају јужној турско-татарској paси
(чагатај) са нешто доцније финске примесе. По језику најсроднији су оној алтајској
групи којој је један од главних претставника данашњи чувашки језик у источној
Русији, у области Поволожја. До петога века они су живели међу другим хунским
племенима негде од Дона и Азовскога Мора до Кавказа и Волге, понајвише у
кубанској области, која се у VII веку зове »стара« и »прва« Бугарска. Кад су се под
хунским притиском Готи морали повлачити са црноморских обала на југ и запад,
заузимали су њихова места Бугари, померајући се према Дњепру. У петом веку
хунска најезда захвата главни део Средње Европе, да се после пропасти Атилине
државе са разбијеним, међусобно завађеним и неповезаним јединицама повуче,
6
углавном, на подручје око Црнога Мора. Ослобођени Атилина притиска, поједини
племенски главари почињу да воде извесне самосталне акције са својим
племенима, настојећи да се сродним саплеменицима натуре силом или милом. Тада
избијају на површину и Бугари. Год. 482. њих позива у помоћ против Гота
византиски цар Зенон; они су већ у петом веку познати, по речима савременика, као
»страшни за цео свет«. У борбама са Готима, које су се пренеле све до Срема,
Бугари су претрпели пораз, али су по одласку Теодорихову остали ипак
најактивнији варварски елеменат на левој обали Дунава. Оставши без готског
противника, Бугари веома брзо од византиских савезника постају њихови
непријатељи; богате покрајине Источнога Царства привлачиле су неодољиво и њих,
као и све друге на плен лакоме варваре.
Под притиском Хуна и Бугара морала су да се померају и извесна словенска
племена која су им била на путу, на широком подручју од Карпата до Дњепра. Та
потискивања и кретања словенских племена не дају се пратити у свим етапама;
сигурно је само то да се један део њихов, у доста великом броју, почетком VI века
налазио на левој обали Дунава и да од треће десетине тога столећа почињу
словенска узнемиравања византиске северне границе. То је доба када добијамо и
прве нешто поузданије вести о Словенима уопште. По речима савремених писаца,
Јорданиса и Прокопија, Словени су становали тада од Дунава све до Дњестра и на
север до Висле, односно насељавали су »највећи део оностране обале Дунава«. То
је народ »многобројан«, како каже један савременик; а њихове гомиле, које пљачке
ради проваљују у Визаитију, цењене су у два три маха »до стотине хиљада«.
За тај многобројни народ савременици дају само два домаћа имена, Словени
и Анти. »Оба имају један језик«, пише Прокопије; »а ни по спољашњости не
разликују се једни од других«. »Па и име Словенима и Антима било је некада
заједничко.« »Мада им се имена сад мењају према различитим породицама и
местима, они се углавном ипак називају Словени и Анти«, казује Јорданес.
»Племена Склава и Анта истог су начина живота и обичаја«, забележено је у једном
војничком спису који се приписивао цару Маврикију. И други писци VI и VII века,
као Псеудо-Цезарије, Менандер Протектор, Теофилакт Симоката, Јован Ефески и
други савремени споменици, не знају за друго име тих племена сем словенског. Они
га пишу непоуздано, с уверењем или с осећањем као да је основа имена у латинској
речи sclavus, Sclaveni, Σκλαβηνοί, Ἐῦκλαβῖνοι, Σκλάβοι; али, очевидно je у прва три
случаја да су ту реч чули од самих Словена и забележили је по њихову изговору
Словѣнинь, Словѣне. Јужни Словени дуго себе нису звали друкчије него тим
именом; у првим нашим оригиналним саставима, у биографијама Ћирила и
Методија, писаним у IX веку, каже се да је Ћирило био »први наставник словенском
народу«, да је спремао »словенске ученике«, да се његова служба вршила
»словенским језиком«. У Методијеву житију наводи се да је он добио на управу
једно »словенско кнежевство«, а кад је цар, каже се ту, слао у Моравску њега и
Ћирила, рекао им је: »Ви сте Солуњани, а Солуњани сви чисто словенски говоре«.
По том општем словенском имену познати смо првих столећа Средњега века готово
свима суседима и народима који су имали додира са нама. Византинци по нашим
насељима од Родопе до Приморја зову сав тај крај »Словеније« (Σκλαβινίαι). Многи
западњаци звали су Славонијом (Sclavonia) сву земљу од Истре до Бојане и од
Приморја до Дунава; чак у Дубровнику и Котору XIII и XIV века Славонија је
7
почешће идентификована са Србијом. Један остатак тога старога назива очуван је у
имену Славоније, која је раније задуго обухватала и подручје Загреба и готово целу
Хрватску од Гвозда до Драве. Код Словенаца тај се шири назив одржао уопште као
њихова племенска ознака. Своје подручје они су после ослобођења год. 1918. звали
просто Словенијом. Архаизовани облици словенеког племенског назива налазе се
код старих балканских народа, код Арбанаса: Sk’a, Šk’la = Словен; словенска земља
у дијалекту Гега зове се Šk’enija (од Sclavonia), Šk’inikea (од Sclavinica); и код
Румуна: Scheiu, Scheie. Словенима (Сакали) зову нас и стари арапски писци. У
старофранцуски еп смо залутали као Escler од Esclavers. Колико се тај назив
одржавао и код нас самих леп је доказ оно место у Копоринскоме летопису из XIV
века где се за краља Милутина каже да се његов добар глас пронео »и по свој грчкој
и словенској земљи«. Доцнији Пећски летопис поправио је оно »словенској« у
»српској«.
Само име Словенин долази од основе *слов, *слав, која је у вези са *kleu,
*klou, и означавало је првобитно становнике око подводних крајева, река и језера. И
данас још у свима словенским крајевима постоје многи називи река и потока и
брегова с изворима под именом Слављан, Славница, Славе, Славиште, Славинац,
Словиње, Словац. У Пољској познато је чак једно село Словенија с извором
железовите воде. Код нас се све досад очувала фраза да је »ославило пролеће« кад
почне отапање снега и заструје воде. Стара постојбина Словена била је доиста у
оном водама богатом и шумовитом крају од Карпата и Висле до Дњепра, северно од
подручја црноморских степа. Стари писци изричито казују како Словени »за насеља
имају мочваре и шуме« (Јорданес); »штују реке и нимфе« (Прокопије); »станују у
шумама око река, по мочварама и при језерима, где се тешко долази« (Псеудо
Маврикије).
Друго старо име које извесни писци Средњега века спајају са словенским, и
које се, доиста, срета у вези са Словенима од Балтичког Мора до Алпа, јесте име
племена Анта. Али, тај назив, за који се данас узима да је означавао источна
словенска племена, углавном Русе, није словенског порекла. Он ће бити у вези са
називом Венета, који су становали од Карпата до Балтичкога Мора, и које на том
подручју спомињу писци касног Старога века. Ширећи се у томе правцу, Словени
су асимиловали један део тог старог племена и добили делимично по њему своју
ознаку, која се одржавала за нека наша племена чак и после, на југу, све до новијег
времена (на пр. Wenden, Winden, како често Немци, још у XIX веку, међу осталим
помињу понајчешће Словенце).
Општим именом Словена обухватали су туђи народи сва словенска племена
са којима су долазили у додир. Других назива за њих они нису знали, мада су,
вероватно, запажали међу њима извесне разлике. А да је неких разлика било о том
нема сумње. Словенске масе нису долазиле на Дунав и на Балканско Полуострво
све једном приликом, истим путем и (из истих области. Њих су захватила два три
таласа великих померања и мешања, са Хунима, Бугарима, и средином VI века са
Обрима; једни су дошли на доњи, а други на средњи Дунав; једни су се спуштали
на Балкан преко данашње Румуније и са њеног подручја, док су други стизали са
Карпата и из крајева око Висле у панонску област. Многа од тих племена имала су и
своје уже племенске називе, као Срби, Хрвати, Дуљеби, Бодрићи, Друговићи,
Северци, Смољани, и задржавала су их дуже или краће времена и у новој
8
постојбини на Балканскоме Полуострву и на подручју око извора Драве и Саве.
Само ти ужи називи не долазе дуго до израза према општем заједничком
словенском имену, које, према туђим масама, веже све делове Словена у целину,
макар и мешану.
Словенска племена на Балкану била су доиста мешана. Види се по местима
где им се налазе насеља или трагови да их је у извесне области донео неки случај,
кад су сами, или са неким другим у заједници, долазили тамо и остајали било као
победиоци, било као туђи пратиоци, било као најамници. Месних назива са
српским именом налазимо по целом јужном делу Балканскога Полуострва, далеко
од области где су се сместиле главне групе српских племена. Довољно је позната
чињеница да се у ужем солунском темату налази повеће место Србљија, Српчиште,
грчки τὰ Σερβλία да је још Константин Порфирогенит доводио то име у везу са
раним српским насељавањем у том крају. Када је византиски цар Константин III,
год. 649., напао вардарске Словене и насилно их преселио у Малу Азију, они су
тамо, можда по свом имену, основали град Гордосервон. Сличан случај био је са
Хрватима. Њихово име, мање често него српско, одржало се у неколико назива по
јужној Маћедонији; њихово једно насеље налази се још увек близу саме Атине, али
тамо је допрло из неког албанског краја и са поарбанашеним становништвом. Тако
је било и са племенима Смољана и Дуљеба. Нарочито је занимљива судбина ових
последњих. Они су били доста многобројни и раширени, али су од свих словенских
племена, изгледа, били најпасивнији. Као што је било српских и хрватских племена
на више страна у старим словенским насељима и миграцијама у северним
областима, тако је било и Дуљеба. Они су претстављали неку врсту прелазног
племена између западних и јужних словенских племена, односно између Чеха и
данашњих Словенаца. Међу Словенцима најкомпактнији су били на подручју међу
Муром и Блатним Језером. У Хрватској, међу Раковцем и Врбовцем, постоји село
Дулебска. Има мишљења да су их тамо повукли са собом Обри, као робље и
помоћне чете, пошто су их покорили на подручју око река Штира и Буга. За Дуљебе
изрично казује стара Руска хроника да су их Обри необично мучили; упрезали су
им чак жене место теглеће марве. Зна се поуздано да је Дуљеба остало доста у
њиховој постојбини око Буга и да су год. 907. учествовали у походу кнеза Олега
против Грка. Да су Обри захватили Дуљебе и повукли их са собом и са деловима
осталих Словена то је ван сумње; али, није сигурно да су дуљепска насеља у јужној
Чешкој настала баш од њихових бегунаца испред Обара. Дуљеби су, захваћени
сеобом, допирали, са осталим својим саплеменицима, чак и дубоко на Балкан. У VI
веку налазимо њихово име у Епиру. Сопоћански поменик зна за име Дуљеба у
Старој Србији; место Дулеби и данас постоји код Новога Пазара. Дулиба и
Дулибића (од Дулѣби) има у Босни и Далмацији. У Босанској Крајини, иза Врточе,
налази се једна долина коју зову Дулибом. Али, у свима тим нашим странама они су
само мале локалне оазе, док у Чешкој претстављају право племе и заузимају доста
велико подручје. Пасивност Дуљеба, сем оних обароких поступака са њима,
показује нарочито то што они нису успели да се одрже као организована племенска
целина, него су на свим странама подлегли активнијим суседима, било туђинцима
било другим словенским саплеменицима. Иначе, по својој бројној снази они,
колико се може судити, нису спочетка заостајали за Србима и Хрватима.
9
Процес словенског пресељавања на Балканско Полуострво веома је сложен и
вршен је под више утицаја. Спочетка, вучени хунским надирањем, Словени су
претстављали пасиван елеменат, који су углаином искоришћавали други. У другој
својој фази они постају активнији, према примерима који су им давали Хуни и у
почетку VI века нарочито Бугари. Жељни пљачке, у мањим или већим масама,
Словени почињу упадати у византиско подручје пред крај владе цара Јустина I и на
почетку владе цара Јустинијана (год. 527.—565.). Њихови упади врше се најпре
углавном преко доњег Дунава, а после се све више шире, не само према Мезији и
Тракији него и према Илирику. Византија, коју је Јустинијан, пун великих планова,
заплео у ратове на више страна, није обраћала велике и довољне пажње северним
границама; ови упади сматрани су као напаст, али не и као озбиљна опасност за
Царевину. Други непријатељи, Персијанци, Готи, Вандали, били су организованији
и опаснији и, по схватањима тадање цариградске дипломатије, угрожавали су
крупније интересе Царства. Због тога Византија, после једне кратке офанзиве, која
је долазила од личне иницијативе једног војводе, задуго не предузима никакву
енергичнију акцију већег стила да те варваре на северној граници не само заплаши
него и сузбије. Само са времена на време, кад би поједини већи одреди варвара
бивали у својим нападима и сувише смели, и кад би поједине гомиле јурнуле чак и
према знатнијим средиштима Царства, понекад чак и према самој престоници,
предузимане су на брзу руку извесне акције да се непријатељ протера и земља
прочисти. Непријатељ се, међутим, враћао сваком за њ погодном приликом и на све
начине. Извесни од тих варвара ступише рано и у ближе везе са људима из
Византије; задржаваху се у Царевини »као у својој земљи«; било је, шта више, већ
током прве половине VI века, доста случајева да су Словени, као раније и други
туђинци, ступали и у саму византиску војску, и да су понеки у њој добијали и више
чинове. Политика цара Јустинијана према непријатним суседима на северу
састојала се, углавном, из два основна начела. Прво је било да се разна туђа
племена, уступањем извесних области и места и давањем новчаних поклона,
придобију за Царство, да би му вршила граничарске дужности. Тако је, на пример,
цар подржавао германске Херуле, којима је још иза год. 512. био насељен крај око
Сирмија и Сингидунума, и Лангобарде, који су становали у Панонији и Норикуму.
И Антима је нудио град Турис на Дунаву. Византија је била веома задовољна кад би
та племена, бранећи добијено подручје и новчане приходе, ушла у борбе са другим
варварима, похлепним и насртљивим, пошто је то слабило снагу и једних и других,
и пошто би, изморени борбама, противници доста пута тражили помоћ или заштиту
Цариграда и тиме дизали његов значај и долазили у већу зависност од њега. Друго
начело цареве политике беше да, у оскудици довољне војске за те крајеве, појача
одбранбени систем тврђава. Читав низ старих градова као Сингидунум (Београд),
Виминациум (Костолац), Наисус (Ниш), Сердика (Софија) и многи други бише
оправљени; истина, доста брзо и не много солидно, са материјалом који се нашао
при руци понајвише од ранијих римских грађевина. Поправка утврђења вршена је
не само дуж Дунава и дуж главних путева који су водили са севера према југу, него
и дубоко у позадини, на путевима који су спајали море са унутрашњошћу (на пр. на
путу преко Косова и у Епиру), вероватно због страха од готских надирања из
Далмације.
10
Словенски упади вршени су спочетка у заједници са другим народима, са
Хунима, Гепидима и после са Бугарима. У Византији су били склони веровати да су
постојале и везе између Гота из Италије и Словена. Падало је, наиме, у очи да већи
словенски походи у Византију, после бугарских из тридесетих година VI века, год.
547.—552., бивају обично у оно време кад се византиска војска пребаци у Италију
да ратује са Готима и њиховим владаром Тотилом. Могуће је да су Словени,
обавештени о одласку војске, прелазили Дунав са сигурношћу да ће свој посао
свршити несметано или са мање опасности; али, нису искључене ни везе са Готима.
Словена је, зна се, било у готској војсци. Сем тога, Готи су дуже времена, од краја V
века до год. 535., држали Далмацију и савску Панонију, проширишпи год. 504.—
505. те границе све до Београда и на југу до близу средње Албаније. Име владара
Тотиле остало је запамћено на том подручју; њега, и то као Словена, помиње и
наша најстарија Хроника попа Дукљанина. После пропасти готске за извесно време
смирују се и словенски покрети. Ако би ове ближе словенско-готске ратничке везе
доиста постојале, онда би се морало рећи да је Словенима, поред свих стечених
искустава, још недостајала иницијатива за потпуно самосталне акције. Домало, они
губе и могућност за њих.
Крајем педесетих година VI века избија на словенско подручје једно ново
азиско хунско племе, активно, безобзирно и веома предузетно. То су Обри или
Авари. Потиснути од Турака, у чијем језику авар значи »бегунац« или »скитач«,
они, пробијајући се дуж подручја око Црнога Мора, допреше до Дунава,
потискујући и подјармљујући племена која су им била на путу. Цар Јустинијан им
је, по свом обичају, дао доскора поклоне и извесне приходе, а они су, војнички
организовани, почели читав низ крвавих акција против разних бугарских племена и
словенских Анта. Прикупивши око себе остатке других сродних хунских племена и
у међусобним борбама искрвављене Бугаре, Обри нагло шире своје подручје и
власт и постепено, али у кратком времену, покоравају и Словене. Њихов утицај на
многобројнија али пасивна словенска племена био је веома велик; период заједнице
са Обрима чини једно од најважнијих поглавља у колонизацији Словена на Балкану.
Наследник цара Јустинијана, Јустин II (565.—578.), изменио је политику
овога претходника. Он је налазио да је мићење варвара веома несигурно средство за
њихово смиривање; навикавањем на поклоне код њих се развијају прохтеви и
уверење да се поклони дају из слабости или од страха. Цар стога гордо поручује да
ће варваре, место новца и дарова, одбијати од Византије страх од њене снаге.
Уплашени тиме, Обри једно време упућују своју активност према западу, против
Франака. У исто време, за дугих и крвавих ратова између Лангобарда и Гепида,
Обри улазе у борбу као помагачи првих и освајају гепидско подручје око Тисе; али,
ускоро заузимају и седишта Лангобарда, кад се ови, год. 568., »са женама и децом и
свим покућством« отселише у Италију. Тако Обри посташе господари целе
панонске котлине, држећи у својој власти подручје од Алпа до Карпата. Са њима се
на том подручју устаљује једна власт која ће потрајати више од три столећа; пре
њих, у првој половини VI века, етнички господари Паноније и њихове границе
смењују се и померају скоро сваког деценија. Ширећи се по Панонији, Обри
проширују и подручја словенског насељавања. Обара је првобитно био релативно
мали број; извори говоре о свега 20.000 људи. Њихов главни радни елеменат били
су Словени, које су они водили са собом и који су, многобројнији, вршили стварну
11
колонизацију. Колонизациони елеменат давали су, делимично, они Словени које су
Обри већ затекли на подручју око Дунава, а делимично и они које су они повукли са
собом прелазећи преко области настањених Словенима.
Византији је, после тога, на левој обали Саве остао једини утврђени град
Сирмиј (Митровица), по којем ће, због његове важности, цело суседно подручје
добити назив Срема. Обри су настојали да добију тај град по сваку цену, не само
стога што је то било једно од најзнатнијих северних места Царевине, него и стога
што нису желели да се одржи то упориште византиске војске на подручју које су
они ставили под своју руку. Кад то нису могли да постигну преговорима, они град
узеше силом, год. 582. Са Сирмијем, »преславним градом« како каже један
византиски савременик, изгубила је Византија свој важни мостовни браник на
прелазу преко Саве; падом тога града створена је прва велика рупа на граничном
бедему Царевине. На том подручју после тога византиски савременици не рачунају
више ништа са Словенима; за извесно време чак их и не помињу, знајући добро да
су они постали покорно и просто оруђе Обара.
Уколико тих година има вести о Словенима, оне се односе углавном на
Словене који се налазе на левој обали Дунава, у Дакији. Ови су, око год. 578., упали
са огромном масом људи на византиско подручје и озбиљно запретили Тракији.
Цариградска дипломатија, у невољи, јер се Царевина беше одраније заплела у један
дуг и напоран рат са Персијом, не нађе другог средства да угрози Словене него да
понуди сарадњу Обрима. Сами Византинци преведоше војску моћног обарског хана
Бајана преко свог подручја, да би напали Словене. Очевидно је да је непосредни
пут са обарског на словенско подручје, кроз кланце ердељске, био тежи и опаснији
и да су те природне препреке штитиле Словене тога подручја да остану поштеђени
од судбине својих панонских саплеменика. Обри су, и пре византиског позива,
покушавали да и те Словене нагнају да им признају власт и плаћају данак.
Обарском посланству, које је дошло да то тражи, дан је одговор који је по својој
одлучности и отпорном ставу и свести о својој снази веома значајан за ту грану
Словена: »Какав је то човек што се греје сунчаним зрацима који ће учинити да се
покоримо? Та, ми смо се научили да владамо туђом, а не други нашом земљом. А
друкчије то и не може бити док траје ратова и мачева«. Бајан је хтео, позван и
помогнут од Византије, да сада силом наметне своју власт, а и да се окористи
богатим словенским пленом. Словени су се пред силом повукли; нису могли, а чак,
изгледа, нису ни покушавали да свој онако речити борбени став потврде и делом; и
пристали су на плаћање данка. Они су свакако хтели да прођу са што мање жртава.
Ну, чим се непријатељ повукао, наставили су стари начин живота: вршили су упаде
на византиско подручје, а Обре су обмањивали и одбијали давањем данка.
Крајем VI века активност тих слободних Словена на Балкану узима маха.
Савремени Јован Ефески бележи како Словени по Византији »станују сасвим
слободно и без страха, као на свом властитом подручју«; »до данашњег дана (т. ј. до
год. 584., кад је он писао) станују, седе и почивају у ромејским покрајинама, без
бриге и страха, пленећи, убијајући и палећи; обогатили су се; имају злата и сребра,
ергеле коња и много оружја, и научили су ратовати боље од Ромеја«. Од год. 584.
улазе у веће борбе против Византије и Обри, жељни да прошире своје поседе и
према јуту. Словени, можда у вези са њима, а можда и из властите иницијативе,
продиру дубоко у унутрашњост Царевине и године 586. опседају сам Солун, док су
12
Обри и они у два три маха ратовали око Адријанопоља. У Византији се, природно,
после таквих упада стало озбиљно спремати да се обезбеде северне границе. Чим
је, са муком, завршено ратовање у Персији, пребацио је цар Маврикије (582.—602.)
све расположиве чете у Европу, и лично је пошао на дунавску линију да прегледа
утврђења и војску. Код њега је постепено, после дужег и лошег искуства, сазревала
одлука да се не само бране границе, него и да се енергичном офанзивом далеко
одбаце и, по могућности, учине безопасним та насртљива племена варвара. То је
нова и последња фаза активистичке византиске политике према Обрима и
Словенима на граници. Ови, углавном, иду заједно, мада Словени бивају стално
експлоатисани од Обара. Обри их, уопште све, и панонске и дачке, сматрају у ово
доба својим поданицима; за време ратовања, кад Византинци прелазе на словенско
подручје у Влашку, обарски хаган протестује против тога и изјављује да су Грци
прешли »на њихову земљу« и да су напали »његове поданике«. У легенди св.
Димитрија, »спасиоца« Солуна од Словена, изрично се каже да је хагану подложан
»цео народ« Словена.
Права ратна непријатељства између Византије и Словена с Обрима почела су
год. 592. Борбе су се најпре водиле на дунавској линији, често око Сингидунума, и у
унутрашњости Византије, јер су Обри били спремнији и имали спочетка више
успеха; али, убрзо се обрнула срећа и ратиште пренело на словенско подручје, у
данашњу Влашку. Снага обарска тога времена била је веома велика и Византија је
имала са њом знатних тешкоћа. Колико је била моћна експанзивна снага хаганова
види се најбоље по том што он, мада у заплету са Византијом, год. 596. шаље помоћ
Словенима данашње Словеније, које беху почели да угрожавају Баварци. Год. 598.,
ратујући са Византијом, хаган упућује своје чете, састављене највећим делом од
Словена, чак према Истри и Далмацији, нашавши у Лангобардима поуздана
помагача. Јула месеца год. 600. папа Гргур I пише солинском епископу Максиму
како се много жалости због опасности од Словена, »јер кроз истарски пролаз
почеше већ улазити и у Италију«. Умирујући га, папа теши свог епископа не много
утешним изгледима, »јер они који ће живети после нас видеће још гора времена«.
Обарска моћ је, како видимо, ујединила сва словенска племена са леве
стране Саве и Дунава, од Алпа до Црнога Мора, и нагнала их да служе њеним
циљевима. Прву државну организацију, варварског типа, осетили су Јужни Словени
непосредно на том подручју, на границама Византиске Царевине, и то под туђином.
Обри су окупили Словене под своју власт, углавном, на два начина: силом,
покоривши их као боље организовани, и вештином, нашавши се као помагачи
њихови у борбама са Византијом, нарочито у ово време крајем VI века кад је
опасност од византиске офанзиве довела Словене у тежак положај. Прво
уједињавање јужних словенских племена извршено је, дакле, крајем VI века, под
притиском и вођством Обара, а у циљу борбе са Византиском Царевином. Од
словенских племена једино су она у данашњој Влашкој показивала извесне тежње
да остану слободна и да се не вежу за Обре. У невољи она су ишла са њима; а чим
би положај постао лакши, она су гледала да се ослободе свих обавеза. Стога их је
хаган у два три маха жртвовао Грцима, хотећи да их, после скупих искустава,
лакше, као ослабеле, придружи својој држави.
До год. 600. ратовали су Византинци са Обрима и Словенима са
променљивом срећом; дуго времена иницијативу су имали Обри и задавали
13
Цариграду крупних брига. Али, од год. 600. иницијативу узима царска војска. Из
Виминација пређоше Византинци Дунав, у тешким борбама сломише отпор Обара
и потиснуше их све до Тисе. Извесна одељења царске војске пређоше и ту реку. У
последњој борби хаганова војска, скупљена у крајњем часу, настрада тешко; у грчко
ропство паде 8000 Словена, 3000 Обара и 6200 других племеника. Ну, та победа,
која је могла да буде готово судбоносна за Обре и Словене, оста неискоришћена до
краја. Византиска војска, у којој је постојало велико незадовољство против цара
због његове личне политике у погледу заповедника и због његовог тврдичлука, није
више била поуздано оруђе. Цар је био издао наредбу да год. 601.—602. византиска
војска презими у непријатељској земљи, како би онемогућила прибирање Обара,
међу којима ради пораза насташе сукоби и нереди, и како би са мање напора идуће
године сломила противника. Пораз обарски имао је велика одјека и међу суседним
племенима и хагановим поданицима. Анти су стали одлучно уз Византију и
наносили велике штете и Словенима и Обрима. Али, војска није знала да оцени ту
политичку корист од створеног положаја, и отказа послушност. Плашила ју је
неизвесност у туђој земљи и слабо снабдевање, а била је незадовољна и што се
лишавала одмора у погоднијим зимовницима. Раздражена непопуштањем царевим,
пошто је он безусловно тражио да се испуни његова наредба, војска диже буну,
прогласи за новог цара центуриона Фоку, вођа побуњеника, и крену на престоницу.
Цар Маврикије би ухваћен и убијен (год. 602.), а власт уграби сам бунтовни Фока.
Овако отворена побуна војске, погибија царева и узурпација власти сасвим
пореметише ред у држави. Нико не имађаше довољно ауторитета да се супротстави
расулу које је претило. Цар напусти бојни фронт на северу, и сву вештину, колико је
имао, и сву снагу утроши само на то да се са муком одржи на крвавом и олако
добијеном престолу. Персијанци се поново јавише и узрујаше целу Малу Азију. Да
их сузбије, цар Фока мораде тамо упутити највећи део војске из Европе. Кивни на
Царевину због прошлих пораза, а охрабрени повлачењем и отсуством војске,
кренуше у масама и Словени и Обри преко византиских граница. Погибијом цара
Маврикија они су били ослобођени свог најопаснијег противника. Најпре су
преговарали и обавештавали се, а кад су видели потпун неуспех нове владе, они се
решише на енергичне акције. Савремени историчар Јован Никиски пише да су год.
609. биле опустошене византиске покрајине и многа места разрушена. У Солуну се
једва зауставише избеглице из северних покрајина, а посебно из Ниша и Софије.
Словенске гомиле, које су допирале до Епира, Тесалије и Ахаје, опседоше поново
Солун, а на својим чамцима залетаху се и по острвима и чак до Мале Азије. Уз
Словене су се јављали и Обри; једна вест каже да су Словени чак позивали хагана
да им дође у помоћ под Солун. Он је, вели легенда, покупио »сва племена
варварска« и дошао са њима тамо. Словени се при овим нападима појављују са
женама и пртљагом, спремни да одмах узму извесна места, насеља и станове.
Становништву се приказују као господари с извесним правима. Један сирски
хроничар прича како су Авари и Словени говорили урођеницима: »Сејте и жањите,
ми ћемо вам само један део пореза узети«.
Фокина владавина изазва у целој држави огорчење и побуне. Свет је добро
видео какве је последице донела његова узурпација и осећао их непосредно. Са
много симпатије би стога примљена акција војничке опозиције, која доведе на
престо новог цара Ираклија (610.—641.). Овај цар, нашавши се у веома тешком
14
положају у узметеженој и угроженој држави, реши се да најпре уреди ствари на
Истоку. Пореклом са Истока, из Кападокије, са младошћу проведеном у борбама
против Персијанаца, захваљујући за свој престо четама и пријатељима из Африке, а
видећи Персијаице како се нагло шире и освајају најважнија места и области Мале
Азије, он је малоазиску ситуацију схватио као најважнију и еву снагу употребио да
тамо васпоставља и уздигне византиску власт. Борба на Истоку није била лака.
Персија се држала необично упорно и располагала је великим средствима. Цар
Ираклије мораде да напрегне све снаге и сам лично да се упути на бојна поља, како
би решио борбу у корист Византије (коначна битка код Ниниве, год. 627.).
Развијајући главну снагу Царевине тамо, Ираклије није могао да истовремено
обраћа пуну пажњу северним границама у Европи. Царевина је на тој страни била
ако не потпуно отворена, а оно свакако недовољно заштићена.
Последњих година Фокине и првих година Ираклијеве владе пао је читав низ
старих градова, које су Словени и Обри не само похарали него и порушили. После
год. 602. не спомиње се више Сингидунум, страдао је Виминациум, пропали су
Домавиум, Бистуе. За Салону се узима да је освојена и разрушена између год. 612.
—614.; вероватно у то доба пропали су и остали далматински градови Нарона,
Епидаур и Доклеа. Бес разарања био је опак. Становништво се спасавало испред
свирепих варвара у тврде, добро брањене градове, као Солун, или на острва, где је
приступ словенским и обарским четама био мање могућ. Год. 611. спомињу се и
словенске провале у Истру, која је ужасно опљачкана. У легенди св. Димитрија
каже се да су готово све области Царевине у Европи, сем Тракије, пљачкане и
пустошене. Иста судбина снашла је ускоро и ту покрајину, год. 619. Год. 623.
доспели су Словени да опљачкају чак и Крит. Њихов и обарски залет ишао је дотле
да су год. 626. покушали напад на сам Цариград. Хаган је кренуо на ту војну сва
себи подложна племена, Бугаре, Гепиде и нарочито Словене, међу којима је било и
слободних, који су пошли у борбу као савезници. Нарочито је било много Словена
на лађама, које су имале да изврше напад са мора. Стиже, каже један савременик,
»бесни вихор непријатеља, бљујући, као неизмерна пучина, варварски муљ«.
Опсада, коју је требало да заврши главни јуриш, сврши са потпуним неуспехом.
Словенска флота, преварена грчким сигналима, настрада страховито, а бесан хаган,
видећи да без флоте не може извести напад ни са копна, изврши прави покољ свих
Словена који се беху спасли после бродолома. Словени, у масама, почеше да беже,
а њихову узмаку следовало је опште повлачење војске.
Тим поразом под Цариградом завршава се период словенско-обарских
пустошења по Византији. После тога узимају маха словенски устанци против
Обара и њихове узајамне борбе. Све дуго година прибирано огорчење због насиља
и обарских суровости изби у јакој мери. Искоришћавајући одлазак хаганов и доброг
дела његових чета према Цариграду и запосленост њихову тамо, још и пре саме
опсаде у северозападном делу обарске државе диже се један део Словена против
њих. Као вођ устанка истаче се један франачки трговац Само, добро познат међу
Словенима. Устанак, који је почео око год. 624., развио се нарочито после пропале
опсаде Цариграда. Обарски покушаји да устанак угуше остадоше без успеха. Само,
шта више, организова једну врсту словенске државе, која је обухватала подручје од
Чешке до северне Словеније. У тој држави он је владао до 659., успешно опирући
се не само Обрима него и франачким владарима. После веће борбе коју је год. 631.
15
водио са краљем Дагобертом, Саму се, као победиоцу, придружио и Дрван, кнез
Лужичких Срба, »кнез племена Срба, који беху рода словенскога« (dux gente
Serbiorum, qui ех genere Sclavinorum erant), који je дотле био под франачком влашћу.
(То је најстарији спомен српског имена уопште.) Само једино није успео да од
Лангобарда ослободи један део алписких Словена. Сем Словена, против Обара се
побунише и Бугари у Панонији. Нарочито је био озбиљан покрет источних Бугара,
званих Уногундура, који су становали од Дњестра до Азовскога Мора и даље на
истоку. Њихов вођ Куврат или Курт, да би се могао одржати против Обара, затражи
и доби заштиту Византије.
Цару Ираклију није било суђено да, после победе над Персијаниима, обрати
већу пажњу балканским питањима. У Малој Азији место Персије јавио се један
нови противник, свеж, понесен моћним верским одушевљењем, са великим и
смелим подвизима. То је покрет пророка Мухамеда, творца ислама, и одличног
претставника полета арапске расе. Од год. 630., после његова триумфалног уласка у
Меку, Мухамед је постао верски и световни господар великог дела Арабије. Његови
наследници, ширећи ислам, врше у исто време и уједињавање арапских племена,
стварајући снажну и новом вером ближе везану државну организацију. Стварање
арапске државе ишло је само на штету Византије, и до сукоба између њих морало је
доћи у кратком року. Ираклије је осетио значај Мухамедове појаве и почео
спремати се за обрачун са његовим наследницима; али, умро је пре него што је
могао да предузме одлучније мере. Заузет тако целе своје владавине питањима
Истока, он је Балканском Полуострву, мада толико важном по Царевину, дао у
ствари другостепени значај.
Против варварских гомила, које су све дубље улазиле у унутрашњост
западног и источног Балканског Полуострва, цар није предузимао ништа веће;
једно стога што није за то имао довољно снаге, а друго, вероватно, и стога што је,
после првих пустошења, дошао период нешто мирније или постепеније
колонизације. Кад није више било потребе да се земља отима, пошто је раније
становништво подлегло или се повукло, и кад се јавља тежња да се извесно место
искористи и на њему остане, онда, природно, разарачки инстинкти слабе и јавља се
прохтев личног поседа и извесне стабилизације. Колонизације је било и одраније, а
сад је, неспречавана, узимала све више маха. Спречити је није ни било лако,
нарочито кад за то није било довољно снаге на расположењу. Мудрост се састојала
у томе: одузети јој агресиван карактер и, по могућности, ако не сасвим заштитити
своје становништво од неприлика, а оно бар довести до извесног компромиса
између својих људи и нападача. Вероватно је да су из Цариграда прављене и
извесне намерне олакшице насељавању Словена, нарочито после њихова сукоба с
Обрима. У Цариграду су са наклоношћу праћене борбе између Словена и Обара.
Ови други били су боље организовани и за Цариград одувек опаснији, и стога су
Грци, исто као Кувратове Бугаре, помагали сигурно и Словене у борби са њиховим
угњетачима. То је, уосталом, било већ у њиховој државној традицији да помажу у
борби једне варваре против других. Вероватна су свакако она предања, очувана код
Константина Порфирогенита, да је цар Ираклије употребио Хрвате против Обара и
дозволио им да се настане на подручју са којег буду потисли ове друге. Тако је
вероватно употребио и Србе, уступивши им подручја напуштена или отета од
Обара. Што су Срби и Хрвати потпуно потисли Обре са подручја Византиске
16
Царевине може се тумачити једино тако што је у том било и сарадње византиске.
Исто тако вредно је истакнути чињеницу да се после год. 626. не спомиње ниједан
већи обарски поход преко Саве и Дунава; Словени, који су се груписали испод тих
река и другде у унутрашњости, чини се да су постали поуздана брана против њих.
У Панонији су, међутим, после Самове смрти, Обри поново остали господари и
победници.
За владе цара Ираклија, до средине VII века, сав западни део Балканског
Полуострва, од Истре до Дукље, а у унутрашњости до западне Мораве и ушћа
Вардара, био је преплављен словенским насељима, гушћим и ређим. И источни део
Полуострва од Дунава до Балкана био је, исто тако, пун Словена. У византиским
рукама остао је ипак важни војнички пут са Дунава у Цариград, долином Мораве,
са свима важнијим местима. У Цариграду као да испрва нису били начисто са тим
шта је добио Балкан овом новом колонизацијом. Много су се варали сви они, тад и
доцније, који су веровали да ће једна стара и културно далеко надмоћнија раса лако
изиђе накрај са колонијама варвара. Број Словена који су долазили био је, мимо
обичаја тих времена, веома велики; њихова маса онемогућавала је отуђивање, и не
да није много губила од свога етничког поседа,него је временом вршила знатне
асимилације туђих елемената, слабијих бројем, са којима је долазила у тешњи
додир
II. ГРУПИСАЊЕ СЛОВЕНА НА БАЛКАНУ.
1. Долазак Срба и Хрвата. — 2. Обарски трагови на Балкану. — 3. Традиције старе
римске државе. — 4. Смештање Јужних Словена. — 5. Срби и Хрвати.
На основу данашњег историског градива немогуће је поуздано утврдити
којим су редом долазила на Балкан поједина словенска племена. За Србе и Хрвате,
као што не може да се сасвим сигурно утврди ко је од њих пре дошао на Балкан,
исто тако је несигурно и питање о тачном времену када су дошли. Словенски упади
преко византиске границе трајали су преко сто година, колико се могу пратити на
основу забележених вести, а словенска груписања и померања на подручју око
граница Источнога Царства још и више. Ми не знамо никако да ли је међу тим
првим словенским племенима било штогод Срба и Хрвата, пошто их од савремених
извора не спомиње ни један једини. Приче о доласку Срба и Хрвата на данашња
њихова подручја спомиње тек Константин Порфирогенит, средином X века,
делимично на основу обавештења својих подручних органа, а још више на основу
предања, делимично још веома живих, самих Срба и Хрвата. По тим предањима,
која као сва предања имају смесу аутентичног и легендарног, Хрвати су дошли у
Далмацију из своје постојбине Беле Хрватске. Једно њихово племе, са петоро браће
и две сестре, отцепило се од своје заједнице и са својим народом, савладавши Обре,
завладало Далмацијом. Одатле се опет отцепио један део и завладао Илириком и
Панонијом. И Срби су из своје постојбине Бојке, где су били суседи Хрвата, дошли
на Балкан, према предањима забележеним код истог цара-писца, у исто време кад и
Хрвати, односно за владе цара Ираклија. Један од два брата, њихова господара у
старој постојбини, одвоји се са пола народа и дође у Византију, где као прво насеље
доби Српчиште у солунском темату. Незадовољни, Срби су одатле кренули натраг;
17
али, пошто пређоше Дунав, поколебаше се и затражише од цара нова места за
насеља. Цар им уступи од Обара опустошена подручја Србије и Босне, неретљанску
и захумску област и Требиње са Конављем. Према тим предањима излазило би да
су Срби дошли нешто после Хрвата. Хрвати су савладали Обре, а Срби су заузели
само опустеле обарске крајеве, пошто су их ваљда савладани Обри напустили или
се у њима покорили новим господарима.
Обарских трагова остао је у нашем народу приличан број. По речима цара
Константина још је у X веку могао међу Хрватима да се препознаје њихов тип. По
њима читав низ наших места још и данас носи своје име. У словеначким крајевима
имамо називе: Вовбре у Корушкој, које Немци зову Heunburg и Hunenburg, и Обри,
Обрје и Обров по разним другим местима; у Далмацији се помињу четири Обровца
и град Обров; у босанској Крајини два Обровца и Обров у Поуњу; у срезовима
височком, рогатичком и коњичком, на подручју дринске и зетске бановине, налазе
се села Обре. У истој сеоској општи-ни коњичког среза уз Обре се налази и Обрина.
На Обре потсећају у бијељинском срезу Велика и Мала Обарска. Код Загреба је
постојало једно имање звано Обров или Оброва. За манастир Вујан у рудничком
крају, у Србији, казује се да се раније звао Обровин. У народу северне Далмације и
по Лици још и данас се очувао придев обарски: »викати обарски«, »шчепати
обарски« каже се кад се хоће да истакне како је нешто учињено »снажно, веома
јако«. Пада у очи да су ти називи одржани, углавном, на подручју од Дрине до
Јадранскога Мора, на територију старе географске Далмације; али, јужна линија тог
распростирања не иде испод коњичког среза, односно испод горњег тока Неретве.
Тих назива источно од Дрине и Неретве или нема или су веома ретки. Важна је
чињеница, истакнута уосталом још и раније, да се и назив бана за владара, који је
изнад жупана, јавља у прво време само на том подручју; а назив бана, зна се, долази
од обарско-хунског имена Бајан и речи бајан, која је означавала најпре човека
имућна, па моћна.
Интензивнији словенско-обарски додир и узајамни утицај вршен је, дакле,
првобитно у панонској котлини, а после и на целом подручју до морских обала, од
Истре до Неретве; углавном на северозападном делу Балканског Полуострва. У
источном делу тога интензивнијег додира није било. Стојан Новаковић упозоравао
је нарочито на појаву да ни Бугари, од VII века унапред, покоривши источне
Словене, нису могли да дођу у тешњи додир са западнима, ни да се учврсте на
западном делу Балкана. Он је тој појави придавао веома велик значај. Налазио је, у
суштини, да је Балканско Полуострво било, по некој дубљој сили оправданости,
подељено у две велике сфере Источног и Западног Римског Царства и да је та
подела, и после пада Западног Царства, још увек имала неке иманентне снаге и
деловала и на Јужне Словене. У својој недавној студији о »Историским основама
јужнословенског језичног гранања« отишао је А. Маргуљес чак и даље, и налази да
би могао тумачити разлике између источних и западних Јужних Словена тиме што
су се данашњи Бугари населили на грчком језичном подручју, а Срби и Хрвати на
латинском.
Што Обара нема у источном делу Балканског Полуострва у већој мери
разумљиво је стога што су се средиште и снага њихове државе налазили у Панонији
и мање у Дакији. Словена, међутим, било је по целом Полуострву, од Јадранскога
до Црнога Мора; а немамо апсолутно никаква поуздана критерија на основу којега
18
би за оно време могли утврдити који су од њих сишли из Паноније, а који са Дунава
у поједини крај. Није тешко са вероватношћу претпоставити да су панонски
Словени највећим делом ишли према западу, а дачки према истоку и југу Балкана;
али, немамо никакве сигурности за порекло Словена у долини Мораве и у долини
Вардара. У нападима на Солун учествовали су, на пример, »сви Словени«, и дачки
и панонски и ти средишњи. Нека одређенија граница између њих тешко да је икад
постојала; они су се, подељени по братствима и племенима, мешали и додиривали и
ту као и у подручјима кроз која су прошли. Што су после настала међу тим
племенима нова груписања и приближавања, томе еу били многи узроци; али,
утлавнам, сви се они могу свести на нове политичке прилике, и не треба их
тумачити као последицу неких старих административно-географских традиција. Да
су на развој словенских маса вршили разноврстан утицај конфигурација земљишта,
културна средина и етничке разлике у саставу становништва оних крајева у које су
те масе дошле, разуме се само по себи; то је, може се готово мирно рећи, заједно
узето, једна од основних компонената у образовању словенских маса као
политичких чинилаца и народа уопште. Ми само не видимо никаква доказа који би
говорио за то да је »фикција римске географске организације«, како каже
Новаковић, штитила западне Словене да постану више отпорни него источни; а још
мање да би се могле осетити етничке разлике између Словена који су се населили
на грчком и оних који су се населили на латинском језичном подручју. Разлике које
настају између једноплемених насеља на подручјима разних језика и њихове
цивилизације могу бити само културне и одржавати се у манифестацијама
цивилизаторске активности дотичних језика, а никако у њиховом етничком
карактеру.
Словени су дошли на Балкан као племенске јединице, које је за извесно
време спајала нешто власт обарска, а нешто потреба да са што већим бројем изведу
нападе и обезбеде одбрану у борби са Византиском Царевином. Чим су се разишли
с Обрима и успели да их одбију, и чим им против Византије није требала даља
борба у већим размерама, њихова заједница слаби и постепено се расипа. Свако
племе настоји да живи својим животом. Разуђено подручје западног Балкана, са
долинама које обично затварају планине, било је веома погодно да се у њима
развија племенски живот. Стара илирска племена, многобројна и расута на том
подручју, дају лепо сведочанство о историској традицији такве погодности. Такве
долине, понегде мало проширене, као природне географске јединице, код нас зване
жупе, обухватале би, углавном, или једно цело мање племе или једну целу повећу
братственичку организацију. Такво племенско груписање словенско имало је, на
овом истом подручју, непосредне примере код старинаца. И организација
арнаутских фисова одговара нашој племенској у динарским областима.
»Не створивши сами ништа за политичку организацију, Словени су
прионули уза византиску организацију области, усвојивши и велике границе
римскога света. Пошто Словени нису знали ни за какво јединство, само се собом
стварало ово усвајање римских административних и граничних организација.« Тако
је у своје време тврдио Ст. Новаковић. Данас то тврђење има да претрпи знатне
измене. Као дошљаци на новом подручју, Словени су од старинаца примили и
задржали добар део старих месних назива, па, природно, и називе већих области,
као што су Далмација, Диоклитија, Истра, Маћедонија и сл. Разбијени у мање
19
племенске јединице, они задуго нису имали прегледа једне веће целине, али су зато
рано створили своје називе и своју поделу и груписање малих жупа. Тешко би се
сад дало утврдити да ли се границе словенских жупа подударају са неким мањим
административним јединицама старе римске и византиске државе; али, стварање
области као Захумље, Подгорје, Загорје, Доњи Краји и сл. очевидно је нашег
порекла. У Дукљанској хроници помиње се чак да је подручје Хрватске било
подељено у две велике целине: у Белу Хрватску (од Винодола до Дувна) и Црвену
(од Дувна до Драча). Назив Беле Хрватске опомиње јасно на Беле Хрвате, а називи
Црвена и Бела Хрватска имају аналогије у Белој и Црвеној Русији из старе
постојбине. Та подела није одговарала старој римској ни по обиму ни по главним
средиштима. Подручје Славоније или панонске Хрватске прешло је, исто тако,
границе старих римских области. Босна се из мале жупе развила постепено у нов
географски појам. И подручје Рашке тек српском активношћу постаје нова
политичко-административна јединица. Уколико су после задржаване старе
традиције, оне су се прилагођавале новим односима; али, промене су биле ипак
толике да се стара географска подела једва понегде одржавала само сећањем по
имену.
Једна велика традиција старе поделе римске државе са краја IV века, која је
остала и одржала се кроз прва столећа Средњега века, а чије се последице осећају,
добрим делом, све до наших дана, јесте подела у две велике културне интересне
сфере. Када су Словени дошли на Балканско Полуострво, оно је цело припадало
Византији. Западног Римског Царства није уопште више било. Али, остале су
традиције интензивне романизације старих илирских и трачких области на Балкану,
која је вршена систематски и годинама из Јадранскога Приморја и дуж Саве и
Дунава као главних речних комуникационих артерија, и која је обухватила цео
западни део Полуострва. Граница између латинског и грчког подручја ишла је,
углавном, од Дунава, чија је околина била прилично романизована, све до његова
ушћа, и онда отприлике од Видина, тимочким током, између Ниша и Софије на
Скопље, а од Скопља преко Косова на линију Призрен-Скадар-Љеш. Као увек на
границама, постојао је известан појас мешања. Словенске масе, и оне из Паноније
као и оне из Дакије, дошле су у први мах, на целој дунавској линији, у додир са
романским и романизованим балканским елементом; по преласку на Балкан само је
мањи део Словена, и то онај који се спустио у Тракију и Маћедонију и још јужније,
дошао у област грчке културе. Главно укрштање тих двају културних утицаја
вршило се, према томе, на подручју где се развила средњовековна српска држава. У
западну, латинску, културну сферу ушли су сасвим Хрвати и данашњи Словенци;
утицај латинске културе био је у прво време претежан и код Срба, док се код
источних Словена у северној Бугарској осећа доста рано све више приближавање
Грцима и утицају Цариграда.
На Балкану се онда вршио један од најприроднијих процеса који се јављају у
додиру свежих »варварских« народа са претставницима старијих култура. Ма и
остали победници у физичкој борби, варвари су подлегали културној снази,
вештини и техничкој спретности старинаца. Тај процес је био спор; понекад му се,
са планом, давао и упоран отпор; али, резултат је мање више бивао увек исти.
Традиције старе римске државе прихватила је римска црква, и она је, преко својих
организација, успела не само да спасе него и да обнови вредност латинске
20
цивилизације. До год. 732. под власт римске цркве спадало је цело подручје
Балкана сем Тракије. Највећи део Јужних Словена дошао је, дакле, и у том правцу
најпре у додир са романском културом.
Не би се могло спорити да се међу нама доста рано развила и извесна
биолошко-расна разлика услед етничког мешања Јужних Словена са другим
народима који су се затекли на Балкану или који су стигли на то подручје у раном
Средњем веку. На западу је превлађивало срођавање Словена са романскоилирским елементима, а на истоку је, уз извесна трачка наслеђа, дошао јак утицај
бугарске крви. Трагови тих мешања осећају се, често доста јасно, у извесним
психичким особинама, које природу чине јачом од васпитања. Није случајно што су
Херцеговина, Црна Гора и Албанија очувале, по старом илирском трагу, још увек
живе племенске традиције и извесне патријархалне организације (на пр. сточарске
катуне и кретања); или што код Бугара налазимо лако уочљиву оскудицу
осећајности и у приватном и у државном животу. Уосталом, разлике се очигледно
виде и у самом типу. Код Бугара се још није изгубио тип туранских косих очију и
испупчених јагодица, док код брђанских Динараца превлађује несловенски окошт,
изнад просечног израстао сој људи, више танане конструкције, често са очима
ванредне живахности. Балкански Словени, као готово сви народи Европе, имају
мало чистих етничких оаза, а уколико их је досад сачувано, најчешће су у подручју
од средишње Босне до Ибра, западне Мораве и Таре.
Продирући у нова подручја на Балкану Словени су нарочито нападали на
градове; једно стога што су то била административна и војничка средишта која су
им задавала бриге, и што су се ту надали богатоме плену. Тежаци и сточари,
Словени нису имали смисла за градски живот. Стога се и више мешају са
сточарским и земљорадничким елементом староседелаца него са грађанима. Велик
део значајних старих градова који је пропао током обарско-словенских продирања
није уопште више подизан, као Вирунум, Нарона, Доклеа, Бистуе, Домавиум,
Цибале, Виминациум; а нови градови, подизани место пропалих, имали су за
обнављаче и за становнике и опет романски елеменат; тако Сплит који је настао
место Салоне, Рагуза-Дубровник место Епидаура, Котор место Агрувиума, Бар
место Дукље, мада Дубровник и Котор носе словенска, истина секундарна, имена.
Једино је место старог, почетком VII века пропалог Сингидунума настао већ у IX
веку словенски Београд и, после, место Емоне словенска Љубљана. После опасне
бујице словенске, која је почетком VII века остављала за собом пустош градова,
настала је доскора, а сигурно већ током VIII века, извесна обнова. Ти обновљени
градови тешко би се одржали да није било сталног прилива из суседних словенских
области, чији су људи долазили тамо понајчешће као радници и послуга у жељи да
ту изуче разне занате. Становништво градова у Сплиту, Дубровнику или Котору
било је несумњиво са већим или мањим процентом већ у XIII веку преко половине
словенског порекла и служило се у приватном животу српскохрватским језиком;
али, моћ традиција и углед латинско-романске цивилизације био је толики да
народни елеменат није могао да дође до правог изражаја све до краја XIV и почетка
XV века. Народни елеменат словенски однео је најзад победу захваљујући својој
бројној јачини и својој природној експанзији; али, градску културу, као и имена
старих градова, задржао је од старинаца. Тако су, са малим језичним изменама,
остали све до данас стари називи места, као Целеја-Цеље, Сисциа-Сисак,
21
Тарсатика-Трсат, Јадера-Задар, Делминиум-Думно, Рисиниум-Рисан и др. Мора се
истакнути веома важна појава да је те градске културе остало тек мало у
унутрашњости наших земаља, удаљених од Приморја и од главних саобраћајних
артерија, Саве, Дунава и Неретве. Од старих градова у унутрашњости северне
Србије одржао се само Ниш, а у Босни само Думно; остало су или мала села и
трговишта, или просте рушевине.
»Поједини делови наше државе (наглашавао је Ј. Цвијић) нису природом
добро везани, и она није географска целина... Уосталом, међу већим европским
државама само је Европска Русија потпуна географска целина, и у мањој мери
Француска.« Ова важна чињеница упадала је у очи, у извесној мери, и старим
народима. Стога долазе покушаји да се природне сметње добрим комуникацијама
што боље савладају. Римски путеви, који имају исходишне тачке у Приморју,
најбољи су доказ за то. Пут са мора на Дунав, са Дунава у Цариград, и са мора,
сувим, на Солун и Цариград, били су предуслови за одржавање римске власти и
правилан културно-економски промет. Ти путеви, са привредним средиштима
развијеним на њима, претстављали су једну од најлепших традиција романске
цивилизације. Римски путеви, који су се настављали на оне у Италији, ишли су:
један од Истре Далмацијом све до Скадра, са краковима на Сисак, Саву и Дрину;
други од Емоне (Љубљане) на Сирмиј и даље на море; трећи, чувена via Egnatia, од
Драча преко Пелагоније на Солун. Посебан пут водио је од Дунава долином Мораве
и Марице, преко Ниша и Софије, за престоницу.
Главно место на западном делу Полуострва била је Салона, данас Солин код
Сплита. Усред далматинског приморја са живописном и релативно богатом
залеђином, Салона је постала не само средиште административних власти за
Далмацију него и знатно трговачко место. За време цара Диоклецијана, који је ту у
близини почео да подиже свој величанствени двор, град постаје један од главних у
целој држави. Порфирогенит казује да је био велик као готово пола Цариграда.
Спомен на Диоклецијана, који је ту и умро (год. 313.) и био сахрањен у свом
маузолеју, претвореном доцније у стону цркву, прешао је од староседелаца и
Словенима и очуван је у народу оног краја све до данас. Неколико наших прича и
предања говоре о цару Дукљану. Исто тако, готово на целом подручју Југословена
очувала се и успомена на цара Трајана, који је на Балкану, давно пре њихове појаве,
развијао велику активност. Од источних царева није, међутим, запамћен ниједан
сем Константина и Јелене, које је популарисала црква. Легенда о Јустинијанову
словенском пореклу доцнија је и то књижевна творевина.
Стари грчки и римски градови, који се одржавају за цело време наше
историје и који задржавају свој значај, јесу по реду ови: Албона— Лабин, Тарсатика
— Трсат, Сениа — Сењ, Енона—Нин, Јадер — Јадера — Задар, Скардона —
Скрадин, Тетрагуриум — Трагуриум — Тро-гир, Делминиум — Думно, Ризон —
Рисиниум — Рисан, Батуа—Будуа—Будва, Улциниум—Улцињ, Елиосос—Лисос—
Љеш, Скодра — Скадар, стара илирска престоница, Медеон — Медун. Област
Истре, јужног Норикума и горње Паноније додељивана је при административној
подели Римског Царства већином Италији. Тај крај је обично служио као прелазно
подручје из Италије према северу и истоку, као после и варварима у обратном
правцу. Подручје то било је због тога изукрштано многим путевима, чије је
исходиште понајвише била Аквилеја. Од места тог подручја одржала су се
22
Лонгатикум — Логатец, Петовио — Птуј, Целеја — Цеље, Карниум — Крањ. У
унутрашњости Хрватске област Лике носи старо име, док се од старих имена
градова очувао незнатан број. На Сави је стародревна Сисциа — Сисак, стециште
главних копнених и водених путева, веома развијен град, са својом ковницом новца;
на Драви је Мурса — Осек. Од старих имена градова и по Хрватској и по Славонији
очувало их се релативно мало, што је и разумљиво кад се узме на ум да су тим
подручјем пролазиле од V века све главне најезде Гота, Лангобарда, Словена, Обара
и Мађара, Вреди забележити да ипак сви римски трагови нису пропали. Од назива
старе Марсоније (Брод) још је остао траг у бари Мрсуњи. Од Кукиума је Илок. По
славном граду Сирмију, Сермију (Митровици), добио је име цео Срем. То је био
најзначајнији град целог овог краја од III—VI века, са колонистима са разних
страна света, чак и из Мале Азије, и са једним правим царским двором. У Србији је
од старих градова остао Виминациум, који је по ознаци castellum добио данашње
име Костолац; од Пинкума је остао Пек, од Арсена — Ражањ. Наисус — Ниш је
родно место цара Константина Великога. Скупи поред Скопља добија нарочит
значај од времена цара Јустинијана I, који се родио ту, у близини, у селу Таурисију.
Он је град Скупи развио и подигао на степен метрополе давши јој назив Justiniana
prima. Стари су градови Улпиана — Липљан, Стоби код Градског, који се у
последње време систематски откопава и проучава, и Ахрис — Охрид, уз који се
спомињу струге као одводни јарци (στρουγαι).
Подручје на којем је постала данашња Југославија било је, дакле, претежно у
традицији римске државне културе. Када су Словени почели да се смештају и
учвршћавају на својим садањим седиштима, римска држава је била пропала и њена
цивилизација уступала је постепено утицају новог државног средишта са Истока и
варваризацији нових дошљака. Али, традиције старе културе и администрације,
којима је дугим и систематским радом добрим делом успело да савладају
географске препоне, биле су се толико укорениле да је њихово одржавање трајало
дуго и после пада римске државе. На Балкану је римска цивилизација била толико
интензивна да је припомогла образовању чак и нових етничких елемената. Старо
домаће становништво романизирано је у извесним областима, а нарочито у
Приморју и око Дунава, у толикој мери да је оно постало готово чисто романско.
Румунски елеменат, који је производ балканских староседелаца и романског
етничког и културног слоја на Балкану, непосредан је пример те римске активности.
И код конзервативних и у своје планине повучених Арбанаса утицај романског
елемента претставља важан саставни део њихове опште, па чак и етничке културе.
Срби, Хрвати и Словенци нашли су се, дакле, по свом доласку на Балкан, на
једном подручју на којем је културна традиција била прилично иста. Географска
неповезаност појединих наших области учинила је да интензивност романске
цивилизације није обухватила подједнако цело југословенско подручје, али ипак
није могла дати други дух тој цивилизацији. Та традиција би стога пре могла наша
племена још више да приближи него што би претстављала један од узрока нашег
одвајања, како се то понекад погрешно мислило. Процес нашег раздвајања вршио
се постепено, под више утицаја, у историским временима која можемо пратити; он
није дошао као последица стања које се затекло, него због нових прилика, тежњи и
утицаја, и због извесних наших особина карактера и навика које смо донели и у
нову постојбину.
23
При прегледу првих словенских насеља на Балкану упада у очи њихова
прекомерна расутост. Словенска насеља спомињу се од подручја Дунава у Аустрији
и Тирола све до Црног Мора и на југу чак до Пелопонеза. Та појава казује двоје:
једно, да је број Словена доиста био велики, много већи него свих других народа
који су дошли на Балканско Полуострво; и друго, да ти Словени нису долазили
овамо под једним вођством, са неким планом, као на пример Бугари или Мађари у
дунавску котлину, него у масама, као таласи неке велике поплаве, ношени неким
струјама које су их захватале или које су, случајно али ретко, сами стварали.
На подручју данашње Бугарске спомиње се у VII веку осам словенских
племена, од којих Северце, настањене првобитно око Варне, знамо по имену. То
племе, познато по такозваној Несторовој хроници, имало је своје сроднике у Русији,
а спустило се у Бугарску очевидно или морем или преко данашње Румуније. Један
њихов део допро је чак до Епира. Јерменски географ VII века, Мојсеј Хоренски,
казује да је у Дакији живело чак двадесет и пет словенских племена и да су,
прешавши Дунав, заузела не само Тракију и Маћедонију него и Ахају и Далмацију.
Међу Словенима у Дакији знамо за Абодрите-Бодриће, по којима је вероватно
добила име бодрошка жупанија. Много је старих словенских племенских назива
забележено нарочито на целом подручју Маћедоније. У близини Солуна, а после
око Полога, беху се сместили Друговићи, чије саплеменике, Дреговиће, спомиње
Кијевска хроника између Двине и Припјата. Словенских Друговића (Drogawitz)
било је у X—XII веку и у Немачкој, у Алтмарку. Вајунити су становали, по свој
прилици, у Маћедонији, али су се после померили према југу, у епирску област.
Брсјаци, Брзити, заузели су Пелагонију, са широким подручјем од Велеса до
Охрида. На средњој и горњој Мести налажаху се Смољани. Кијевска хроника
спомиње Кривиће, словенско племе које је подигло град Смоленск, а зна се и за
руско племе Смољане. У Херцеговини, на западној страни Неретве, око Мостара и
у том граду, постоји и данас веома јако братство Смољана, а у Поуњу, у Босни, село
Смољана. На југу Грчке, у Лакедемонији и на Хелосу, спомињу се Милинци и
Језерци. Није сигурно да ли су словенско племе и Сагудати, који се помињу са
њима заједно, пошто је веома вероватно да су то можда Сакулати, Сакули, очувани
сада са тим именом у Ердељу као хунско-мађарско племе. Етнички веома
измешани, дошли су они у додир са Словенима можда негде око Карпата, па се
онда упутили са њима на Дунав и после на југ.
На западу су словенска племена далеко допирала. Тамо је њихова граница
ишла до линије Анижа—Анрас—Карнски Алпи—Понтеба—Градишка—Соча. У
Тиролу, између Прегратена и Виндтала, има место Das natische Loch, са предањем о
неким чудним људима. И у Корушкој постоје легенде о entrische Lovte; то су по свој
прилици тамна сећања на словенске Анте. Касније, крајем VIII века, шире се
Словени дубље у Истру. Према северу словенска насеља само местимично
допирала су до Дунава; иначе, како је већ тачно речено, »крајеви северно од Драве,
са обе стране Дунава, били су пашњаци аварским хордама«. У јужној Аустрији крај
између Енса и Пилаха звао се у IX веку Склавинија. Назив са штајерске границе
Стодертал у вези је, по свој прилици, са именом северних браниборских Стодорана,
а у имену Forestum Susel остао би траг руско-полапских Сузелаца. Раширено али
пасивно племе Дуљеба споменули смо већ раније. Dudleipa је била читава мала
24
област међу Словенцима, карантанска грофовија, углавном на подручју данашње
јужне Штајерске.
Два најактивнија племена Јужних Словена беху Срби и Хрвати. Срби се
сместише највећим делом у средишњу и источну Босну, у западну Србију до
Рудника и у подручје данашње зетске бановине; углавном, заузеше средишњи
положај међу словенским племенима на Балкану, у подручју високих планина и
богате горе. Хрвати се сместише дуж динарских Алпа, претежно у Лици и
хрватском и далматинском Загорју, на домак морске обале, пружајући се постепено
у Посавину и западну Босну. На својој источној и јужној граници Хрвати су се
стално мешали са Србима и претапали се једни у друге, а на северу и северозападу
Хрвати су били у интимнијој вези са словенским племенима, од којих су остали
данашњи Словенци. Срби су се додиривали на истоку и југу са осталим словенским
племенима, која се беху настанила у моравској и вардарској долини и која им беху
или потпуно сродна или уопште веома блиска.
Сродност између Срба и Хрвата била је толика да су их већ у XI—XII веку
неки византиски писци потпуно идентификовали. Јован Скилица, а по њему (мало
измењено) и Јован Зонара, писали су о »народу Срба, које називају и Хрватима«.
Није сасвим сигурно да ли сличну идентификацију има и Нићифор Вриеније, који
спомиње »Хрвате и Дукљане« у борби против Византије год. 1073., а не спомиње
Србе, мада је поуздано да су Срби учествовали у тој борби, док за Хрвате немамо за
то неоспорних вести. Против те идентификације Срба и Хрвата могло би се навести
писање цара Константина Порфирогенита, који раздваја та два племена и повлачи
између њих тачно одређене границе. Тај пример, међутим, није од пресудна значаја,
јер се мора узети у обзир да је Порфирогенит писао имајући на уму две посебне
државе Срба и Хрвата, које су постојале у његово доба, док је Скилица, као што се
види из навода, давао општу напомену о народу и баш полагао на то да означи
мешање Срба и Хрвата. Постоји мишљење да је ово мешање било конкретно, на
једном одређеном подручју, у Црвеној Хрватској. И у том случају тако рана вест о
српско-хрватском стапању била би карактеристична за наше етничке односе. Јер у
време кад их није делила вера, а кад су их спајали исто порекло и језик и заједница
интереса против туђина, међу Србима и Хрватима, где би живели заједно, и није
могло бити других односа до потпуног стапања и идентификовања. То је била, како
се воли да каже, биолошка фаза њихове етничке заједнице, и стапање је у њој
налазило свој природни израз.
Данас међу нашим научењацима има известан број људи који мисле да Срби
и Хрвати нису прави Словени, него да је то била једна повећа ратничка дружина
или активан део једног пословењеног народа који је покорио пасивна словенска
племена, па од њих примио њихов језик или дијалекат и временом се са њима
стопио, а њима дао своје име. Историска аналогија им је за то, сем примера са
Русима, још и случај са хунско-турским Бугарима, који су год. 679. под својим
вођом Аспарухом у релативно малом броју прешли Дунав и покорили словенска
племена у источном делу данашње Бугарске. Име Хрват, које се у II и III веку јавља
као лично име, чини се да није словенског него је иранско-сарматског порекла.
Међу именима петоро хрватске браће, која се у народном предању наводе као вођи
Хрвата на Балкан, спомињу се Клукас и Мухло, која, очевидно, нису словенског
него турско-иранског типа. И име хрватског племена Могоровића није наше него
25
источњачко. Да се хрватском имену нађе словенска етимологија има неколико
покушаја; али, ниједан не може потпуно да задовољи. У последње време професор
М. Будимир изводи име Хрват од прасловенске основе churvu. По њему »име Хрват
обележава оно племе словенског народа које се нарочито истицало светлим
пигментом. Churvatu спада групи етникона чије се ономасиологије оснивају на боји
косе и коже.« Ни за српско име права етимологија још није нађена.
Поред оне полазне тачке да је хрватско име несловенско, као даљи разлог за
горе споменуто схватање долази и овај социјални моменат: код старих Словенаца
постојао је посебан сталеж зван касази, односно по немачком Edlinge, чије се име у
њиховим насељима још држи у неколико назива места. Данашње место Касазе код
Цеља звало се у XIII—XIV веку Edling. Име места Касези налазило се и у Лици још
у XVI веку; оно је, како наглашава Ф. Рамоуш, ограничено само на Хрватску и
Словенију. Сама реч касаз туђег је порекла (К. Оштир јој је нашао паралеле у више
старих »пресловенских« језика), а испрва је означавала народног племића. Међу
Словенцима насеља тих касаза подударају се потпуно са старим насељима Хрвата.
»Непосредно пред Целовцем (пише Л. Хауптман), само два три километра ка југу,
налази се Казазе-Харбах, а унутар тога великога круга диже се Госпа Света, где су
се касази скупљали да устоличавају свога владара. Сва та покрајина је, дакле, права
жупа касаза. А то је одлучно за схватање њихова порекла. Јер за седам села ка
северозападу од Госпе Свете вели се у десетом столећу да леже у »хрватској жупи«;
а данашња имена сведоче да се »хрватска жупа« простирала још даље, преко истих
крајева као и касашка, те је, дакле, касаз и Хрват исто«. Један од петоро хрватске
браће, који је по предању довео Хрвате на Балкан, звао се Косенцис; то је име, исто
тако, доведено у везу са касаз — kosęnzь. Хрвати су, дакле, ослободили Словенце од
обарских власти и као господари-племићи остали у земљи као повлашћен сталеж.
Тако је, мисли се, било учињено пре тога и у Далмацији. Траг тог хрватског
господарења над од Обара ослобођеним Словенима налази се у једном ставу
причања цара Константина Порфирогенита. За време ратовања против Сарацена,
год. 869., наводи се »да су Хрвате и остале поглавице (господаре) Словена превели
у Лангобардију становници града Дубровника на њиховим властитим лађама«.
»Дакле, Хрвати су се (пише исти Л. Хауптман) делили још за Константина и
народно и социјално од Словена, владајући њима као племство откако су протерали
Аваре.«
Нама се чини да у тој теорији има много уопштавања. Ако су Хрвати, својим
далеким пореклом, и били Несловени, они су се, живећи међу Словенима, на
њихову подручју, претопили давно у њих, и то свакако много пре VI и VII века, као
и Анти. Велика раширеност Хрвата у Пољској и Чешкој, међу чисто словенским
племенима, казује довољно јасно да је тај процес давно почео и давно завршен.
Бугарског имена нема међу Северним и Западним Словенима, мада су они дошли у
непосредну близину словенских подручја свакако несумњиво бар у V веку. Исто
тако нема ни имена руског међу Јужним Словенима. Хрвати су дошли на југ
несумњиво као словенско племе. Историски је тачно да је један део Хрвата населио
алписко подручје, где данас живе Словенци, и још даље; примамо и то да су
активни Хрвати ослободили пасивније своје саплеменике од обарске власти и сами
им се натурили за господаре, пошто сличних примера имамо у свима историјама
племенских односа, па и код нас самих. — Између Бугара и од њих покорених
26
Словена било је великих трвења и видних разлика; људи су се разазнавали одмах по
спољном облику, трагова монголског типа има код Бугара још увек у довољној
мери; очувани су нам остаци старог бугарског језика; знамо извесне њихове старе
обичаје и уређења. А по чему се битно разликују Хрвати од Словенаца? Зашто
ниједан од толико страних писаца не помену ма коју разлику која би, ако би је било,
и несвиклом посматрачу морала упасти у очи? Ствар је проста: разлике су биле
мале, племенске а не етничке; или разлике типа а не расе. Ни пример узет из
причања цара Константина није добар. Онде је посебан говор о Хрватима и
»осталим словенским поглаварима« (τοὺς χρωβάτονς καὶ τοὺς λοιποὺς βλαβάρ
χοντας) не стога што би се они делили »народно и социјално«, него што су се
делили политички. У X веку, када је писано Порфирогенитово дело, Хрвати су
имали своју државу, а »остале сдовенске поглавице« беху над Србима Захумцима,
Требињцима и Конављанима, који се помињу по имену и који су имали своју или
своје државе и области. Стога се из тих царевих речи не могу начелно правити
закључци оне врсте; а и посебно, при ближој анализи оних речи, човек не би могао
рећи да је предложено тумачење и једино добро.
И за Србе се у најновије време, на основу не баш сигурних података, јавља
мишљење да потичу из азиске Сарматије, негде са средњег Кубана, и да су отуд,
релативно касно, у I—II веку после Христа, почели већа померања према западу.
Заступници ове теорије нису, наравно, могли да објасне откуд су Срби могли да
допру за два три даља века чак до Лабе као Словени и носиоци словенских расних
одлика. Главни претставник те теорије данас, Н. Жупанић, налази као најјачи доказ
за њу Порфирогенитово причање о доласку Срба у Српчиште, у солунском темату.
Када су Срби дошли у тај крај и ту сви могли стати, онда њих није могло бити више
од које десетине хиљада. »Све ми се чини као да првобитно Српчиште морамо себи
претставити као једно војничко логориште.« Срби и Хрвати дошли су на позив цара
Ираклија да му помогну сузбити Обре, а он им је за то обећао Илирик. Они су
дошли »свакако као организована војска која је извршила свој задатак и узела
обећану награду«. У оваквом тумачењу има извесне нелогичности, која упада у очи
на први поглед. Ако су Срби, као и Хрвати, позивани од Византије да се боре
против Обара, шта ће им онда војни логор у Српчишту, чак код Солуна, где Обара
није било и где их није требало сузбијати? Друго, нису сви Срби ни дошли на југ,
ни стали у само Српчиште; њихових насеља, са њиховим именом, — да не
говоримо о осталим Словенима, којих је Маћедонија била пуна, — налази се на
неколико разних страна, у Епиру, Тесалији и око Вардара, куд их је занела струја
пљачкаша или досељеника мимо оне са Лима, Дрине и Мораве. Долазак Срба у
Српчиште византиски цар је изводио сасвим јасно по етимологији месног имена и
по традицији или комбинацији о везама тих Срба са југа са онима на северозападу.
Против ових теорија о доласку организованих Срба и Хрвата као освајачких
дружина дао је Ф. Шишић добру начелну ограду. »Историска празнина за пуна два
вијека, VII и VIII вијек, најјачи је доказ да Хрвати и Срби нијесу били освајалачке
дружине на почетку своје историје на Балканском Полуострву, него само дијелови
једне велике словенске гомиле, која дуго још није ни помишљала на оснивање
организованих држава.« У том погледу није ништа поучније него сравнити историју
организованих ратничких Бугара са савременом историјом Срба и Хрвата. Док
наша племена живе у планинским жупама и областима, Бугари већ почетком VIII
27
века, само четврт столећа после свог доласка на Балкан, посредују у борбама око
царског престола у Византији, и њихов владар Тервел год. 705. добија титулу
ћесара. А почетком IX века, кад се једва јављају зачеци српских и хрватских малих
држава, Бугарска почиње своју дугу борбу о супарништво са Византијом на
Балканском Полуострву, и успева да год. 811. скине, у борби, главу једном
византиском императору. Исто тако је активистичка и Русија IX века, кад у њој
почињу своју владу позвани варешки кнезови и њихова дружина над племенима
пасивних или несложних Словена. Исти пример понавља се доцније са доласком
Мађара у Средњу Европу. Невероватно је стога да би Срби и Хрвати, кад би били
чисто ратнички авантуристи или организоване војничке дружине, изменили своју
природу одједном и без икаква трага, задовољивши се само тиме да сузбију Обре и
покоре раније насељене Словене.
Језична археологија даје нам доста одређене резултате у погледу јединства
дијалеката старих јужнословенских племена и искључује могућност да су Срби и
Хрвати дошли на Балкан као елеменат дијалекатски друкчији од остале словенске
масе. Наши лингвисти налазе да су српскохрватски и словеначки производ једног
заједничког језика и да су њихови претставници њим говорили и пре свог
груписања на данашњем подручју. »У границама тадање њихове друштвене
заједнице (објашњава А. Белић) добивене су три диалекатске ниансе, кајкавска,
чакавска и штокавска, од којих су и после тога чакавски и кајкавски диалекат
развијали заједничке црте. Када су њихови претставници дошли на Балканско
Полуострво, однос међу њима променио се у толико што су сада чакавски и
штокавски диалекат почели да живе општим животом, а један је део кајкавског
диалекта — хрватски кајкавски почео да потпада под све јаче утицаје штокавског и
чакавског диалекта, и да се развија засебно од словеначког кајкавског«. Према томе,
отпада оно раније мишљење које се доста дуго држало у науци: да су Срби и
Хрвати својом појавом на Балкану растргли ону језичну заједницу, која је спајала
крајња јужнословенска племена на западу са онима на истоку, односно Словенце и
бугарске Словене. Напротив, данас је очевидно да сви јужнословенски језици, са
бугарским заједно, нису ништа друго него дијалекти једног заједничког језика, са
прелазним типовима од словеначког српскохрватском и од српскохрватског
бугарском. Ми не мислимо рећи да није уопште било на Балкану племенских
словенских елемената који су имали и извесне своје језичне особине донекле
друкчије од данашњих јужнословенских, нарочито с обзиром на то да је било
племена која су долазила са разних страна словенског подручја; али, ето, језичари
сматрају као утврђено да је главна маса словенска која је населила Панонију и
Балкан била мање више језички хомогена, са малим разликама, и да је као таква
асимиловала друге групе дошљака. Данашњи наши лингвисти, добрим делом,
изрично наглашавају да у прошлости, у словенској језичној заједници,
претпостављају један јужнословенски прајезик.
Сасвим је по томе природна појава што се елеменат са једним у основи
заједничким језиком осећа као целина према туђим народима са којима је дошао у
додир на новом подручју, према Германима, Романима, Грцима, Арнаутима и
Хунима. Стога је природно и што опет они њих схватају као једну целину. Па је
разумљиво даље и то што се према заједничком словенском називу губе постепено
старија племенска имена или што задржавају чисто локалан карактер. Брсјаци се,
28
на пример, у односу према туђину означавају само као Словени, а њихово им име
служи за разлику од сродних Пољана, Мијака и других. Да је тако види се најбоље
по томе што се на Балкану међу Словенима јавља читав низ нових племенских
назива који немају више ничег старог племенског, него су чисто географски. Такви
су називи: Тимочани, Браничевци, Језерци, Зећани, Требињци, Неретљани и т. д.
Неретљани се, на пример, сами тако називају; то није, дакле, ознака других.
Међутим, ко зна колико се старих племенских заједница и назива слило у тај нови!
Једина два племенска назива која су се одржала и постала скупна за већи низ
блиских племена то су српски и хрватски. Зашто су та два племенска назива избила
мимо опште словенскога? Одговор је, углавном, овај, мада непотпун: зато што су та
два племена, свакако активнија, стицајем прилика прва успела да образују државе,
и то, како ћемо видети, Хрвати под притиском Франака, а Срби под притиском
Бугара. Стварањем извесне организације за одбрану, која је добила карактер
државне заједнице, створило се средиште које је после, природно, са својим
политичким радом и ширењем носило и своје име. Дуљеби, као пасиван елеменат,
нису показивали подобности за борбену експанзију; та пасивност карактерише у
основи и њима блиске Словенце. Они су се показали као етнички веома издржљиви
и готово неодољиви, али су политички били без икакве иницијативе. — Други
чинилац било је динарско горовито подручје, на којем су се учврстили Срби и
Хрвати. Велике борбености било је несумњиво и код Словена у Маћедонији, али су
они, близу великих средишта Византискога Царства, били лакше на ударцу, и стога
у немогућности да се несметано организују. До Срба и Хрвата, у њиховим
планинама, тешко се долазило; а и кад се јављала опасност, није било тешко
спремити одбрану. Сем тога, и Срби у источној Босни и у Рашкој, и Хрвати у Лици,
западној Босни и северној Далмацији нису дуго били на путу ниједној од сила
заинтересованих за балканске акције. Стога су Срби могли, мимо она словенска
племена у долинама која су Бугари брзо покорили, да се одрже и чак после и сами
пређу у напад. — Најзад, поред активности, и погодности земљишта и са њима
условљеног брђанског отпорног менталитета, који се за два три века живота на том
подручју осетно развио, треба узети на ум и ово: да је на овом терену било доста и
етничког мешања. У динарским областима Балкана живела су илирска племена,
позната са своје активности и борбености; њихов сточарски живот утицао је да те
старе склоности временом не ослабе. Између њих и наших досељеника било је
много стапања; читав низ наших племена, давно претопљених или још активних, са
њиховим необичним именима јасно сведоче о томе (ср. Куче, Матаруге, Пипере,
Малоншиће, Катуњане и сл.). Етнички и психички утицај ратоборних и
предузимљивих Илира, односно после Влаха и Арнаута, осетио се и међу Србима и
међу Хрватима. Код Словена које су Бугари покорили такав је утицај недостајао.
У романским градовима Далмације и у обиму њихова културног утицаја
остао је ове до краја Средњега века у употреби само општи назив словенски и
Словени, који је служио као етничко обележје за наше претке. Позната обала у
Млецима зове се Riva dei Schiavoni. Дубровачки писци свој језик зову стално
словинским. Посебно српско и хрватско име задуго се углавном поклапало са
обимом политичког ширења и утицаја српске и хрватске државе. Изузетак од тога
налазимо једино у Босни, у првој половини XIII века, где се у службеним актима, за
разлику од романског елемента, становници Босне називају Србима, својим
29
племенским именом, мада су одавно већ имали своју посебну државну творевину.
Али, и тај изузетак можемо разумети кад знамо да је Босна од X века била подуже у
заједници са Србијом, и да им је становништво у ствари племенски исто. После ће,
кад босанска држава ојача, географско племенско име Бошњани почети да се
употребљава, ако не као етничко, а оно сублизу као национално обележје. Да
босанска држава није пропала већ у XV веку и са њом утицај њене државне
организације, питање је да ли ми не би, поред српске и хрватске политичке
индивидуалности, имали још и босанску. Између сфера српског и хрватског
политичког домашаја постојали су, како је В. Јагић тачно истицао, пространи
појасеви где се није задуго употребљавало ниједно од та два имена, него само старо
обележје: словенско. То је била, на пример, цела стара Славонија све до Штајерске,
као и подручје рано за себе одвојене Дубровачке Републике.
*
У извесним племенским предањима остало је понешто трагова о постепеном
освајању нових племенских организација, о потискивању старијих елемената и о
мешању са њима. Та предања нису, наравно, чиста и не односе се увек на овај
најстарији део прошлости; али, ипак се делимично вежу за њ и указују, даље, на то
да су и у самом народу ти процеси осећани и памћени као крупне и битне измене.
На много страна у нашем народу прича се да су раније, као најстарији становници,
у балканским земљама југословенског подручја живели Грци и да су као њихови
трагови најобичније остала грчка гробља са великим стећцима, — али није потпуно
сигурно да ли је то предање у народу стварно народно или је дошло саопштавањем
ученијих. Много непосреднија су предања у подручју данашње зетске бановине, где
је племенски живот био нарочито развијен и са својим духовним наслеђем трајао
све до наших дана. Међу Бјелопавлићима и племенима Никшићског Поља, Жупе,
Бањана, Грахова и Катунске Нахије прича се да су као најстарије племе тих области
живели неки Шпањи — Шпани и да су после њих дошли словенски Лужани. Ти
Лужани су, вели се, били »стари Срби« и захватили су простор од Мораче до
Никшићског Поља и планине Гарча. Покрвили су се љуто између себе и постали су
тако лак плен нових племенских организација Бјелопавлића и делимично Пипера и
Братоножића. У долини Лима још до наших дана трајала је извесна нетрпељивост
између Васојевића и Србљака. Васојевићи су и по предању и по осећању српско
племе, а код Србљака се задржао историски најстарији облик српског имена
(Срьблинь). Предање говори да су сукоби између њих дошли отуд што за обоје није
било места на истом подручју. Један испитивач насеља (А. Јовићевић) казује како
Васојевићи »не само старосједиоце, већ и нове придошљаке, ма одакле били,
називају именом Србо или Србљак, а то су називи који код њих, по њиховом
схватању, имају презриво, унеколико погрдно значење«. Необично је тврђење
једног другог испитивача Васојевића и њихових обичаја (д-ра И. Јелића) да су баш
Васојевићи »наденули« србљачко име старијем становништву лимске долине,
Лужанима, Букумирима, Мацурама, Шпањима и »Латинима«. Откуд та појава да
српски Васојевићи српском имену даду презирно значење? Сама племенска борба
не би била довољно објашњење за то. Стога ће бити вероватније ово тумачење: као
чистије братственичко и млађе племе Васојевићи су осећали разлику између себе и
оних смешаних разноплеменика, словенских (Лужани) и несловенских, које је
владајуће српско племе, освајајући и асимилујући их, прибрало под своју власт и
30
натурило им своје српско име. Веома је важна чињеница да су свуда у Црној Гори,
како саопштава Ј. Ердељановић, и стара племенска имена Букумира и Лужана
постала подругљива. Васојевићи, као и Бјелопавлићи, дају пример млађих
племенских организација, које почињу своју активност пошто је главно српско
племе увелике успело да се афирмира на свом новом подручју и да њих омогући;
они су се према том старијем елементу, који се временом трошио, осећали
хомогенији, јединственији, свежији и, према томе, супериорнији. Али, нису ипак
могли да се отму његовом неодољивом утицају. То име, које су ниподаштавали,
ипак су примили као скупнију ознаку читаве заједнице, и кад се у Васојевићима
каже српско онда то значи васојевићско и србљачко заједно. Име племена које је
омогућило да се створи држава освојило је помоћу те државне организације над
именима других племена и области, поред свега тога што су местимично извесна
племена и јача братства успевала да се према претставницима главног племена
осете као свежији и експанзивнији елеменат.
Око Таре и Лима, прича се, било је старо племе Крича као једна грана већег
племена Матаруга, по којем је добио име Кричак и читав крај од Колашина до
Плеваља. Њих су, после дугих и крвавих борби, по традицији, потисли Дробњаци,
који се као становници Језера јављају крајем XIV века.
Туђа имена, која се помињу у тим на-родним предааима, могу се поуздано
утврдити на овом подручју. Име Шпана дало би се тумачити познатим називима из
круга античке медитеранске ономастике, као што су етрурско Spanius или Шпанија
(Hi-spania); али овде, код нас, ја упозоравам и мислим пре на арбанашко племе
Спана, које се јавља у области око Скадра и Дриваста почетком XIV века и које се
већ ту, ако не и пре, интензивно мешало са Србима. Матаруге су очевидно
несловенског порекла; међу Арнаутима позната ја моћна породица Матаранга, која
ое помиње од XIII века. Племе Матаруга помиње се чешће у XIV веку; име њихово
налази се још у месним називима као што су позната бања Матаруге код Краљева
или село Матаруге чак на Стоноком Полуострву. Мацуре потсећају на арбанашке
Мацарке или Мацреке, а можда су и неко наше племе са севера из области Мазура.1
Њима народ негде приписује стара гробља са стећцима. Трачка реч krisio и илирска
krüsi упућују нас на Криче, који би, према данашњем албанском, били црни или
црнокоси људи. Потомци старих Крича живе данас код Нефертаре као православни
и муслимани, и оделом, које им је исто, још увек се видно разликују од Дробњака.
У једном албанском акту из год. 1304. помињу се Лецени, т. ј. Латини (по
арнаутском л’етин = Латинин, католик), који су своје име добили по вери. Очевидно
је, дакле, да се у народном предању очувао спомен на давне називе племена са
којима су они на овом подручју долазили у додир или у сукобе. Понекад се и чисто
српска племена јављају под неким од старијих туђих назива. Мркојевиће у
Прапратној називали су суседни Арнаути и по њима Млечани Памал’оцима,
Памалиотима, именом у којем је очуван стари арнаутски назив мал’ок = брђанин.
1
Извесних спомена на старе народе са којима смо били у вези у нашој старој отаџбини или
на путу према Дунаву има код нас и иначе, у топономастици или у личним именима. Име Шеремет,
често у Босни и код Руса као породично, доводи А. Собољевски у везу са Сармат. У билећском срезу
зетске бановине постоји Хина Глава. Облик Хин (Хынь) несумњиво је стари наш облик за Хуне.
31
Упада у очи да нове племенске организације као Зупци, Бањани, Дробњаци,
Малешевци, Ћеклићи, Озринићи, Бјелопавлићи, Васојевићи, мада су развијене из
сточарских катуна, носе претежно српска имена за разлику од тих старих већином
туђих и мешаних. Старије српске организације освајале су пословењујући поједина
племена на која су наилазиле; али, задржавале су њихова имена као традиционална,
онако исто као што су задржавале имена многих река, планина и места. Њихов
главни успех био је у том што су та племена временом потпуно посрбиле и дале им
опште српско име као господујуће и државно. Последњи успех постигнут је у тој
старој традицији са старим племеном Куча, које је још у XVII веку било претежно
арбанашко.
И српскохрватска имена старих племена која помиње народно предање нису
случајни производ неке комбинације. Име Лужана познато је добро из Хронике
попа Дукљанина; они су раније имали своју Лушку жупанију северно од
Скадарског Језера. Њихово име помиње се у историским изворима до средине XV
века; последњи им је познати спомен из године 1455. Међу Хрватима дуго се
причало да их је на Балкан предводила поред петоро браће и још једне сестре
девојка Буга. Племе Бужана постојало је, доиста, и у старој домовини око реке Буга
и у новим балканским областима. Између Оточца и Госпића стерала се стара Бушка
жупа са главним градом Бужином. На старо племе Лучана потсећају хрватска села
Лучани код Огулина и Лучане код Сиња. И Санску жупу у Босни доводи В. Клајић
у везу са Саном у Галицији, као и места Премишље и Примишље код Слуња са
Пшемислом. »Таково опетовање топографских имена није ништа случајно и
самовољно, него се оснива на прастаром обичају да исељеници редовно називају
ријеке, горе и насеља у својим новим обиталиштима именима из своје старе
домовине. Имена Дуљебска ријека, Бужани, Лучани, Сана, Ломница, Бистрица,
Премишље или Примишље, јасно доказују да су тако и стари Хрвати чинили
пригодом сељења из закарпатских крајева у римску Далмацију«. Још пре Клајића
изнео је Ф. Рачки читаву листу примера као потврду за то. На пр. имена река у
Пољској и код нас: Обра, Млава, Пшиња или класична словенска Морава. У
Херцеговини се налази Дунајец, као и у Галицији. То ове, наравно, не може бити
случајно. У породици српског хумског владара Вишевића постојало је предање,
забележено још у X веку код Константина Порфирогенита, да су у нову отаџбину
стигли са Висле. Григорије Божовић казује да све до наших дана постоје међу
Мијацима, истина сад »избледела«, пре-дања о »њиховој прапостојбини, о Галичу,
Галицији, Пољској«, »да су овамо дошли као племе« и да су им рођаци: Пољаци,
Наколичани, Жупјани и Брсјаци.
Ови подаци заслужују нарочиту пажњу и извесну потврду добијају дуго
оспоравани наводи византискога цара: да су Срби и Хрвати дошли у своју нову
отаџбину из Беле Хрватске и Беле Србије, које су се, по његовим доста
неодређеним границама, налазиле углавном у сливу Висле. То су, несумњиво,
најстарија наша предања о насељима и сеобама. Да ли је један део тих »белих«
Срба и Хрвата кренуо на југ у заједници са неким другим покретом од оних честих
похода пре VII века, или тек у VII веку како би излазило из Порфирогенитових
причања, тешко је несумњиво утврдити, и ми ту сада не бисмо могли изнети ништа
друго сем голих комбинација. Једино ако би се та предања узела за полазну тачку,
може се са довољно сигурности рећи: веома тешко би се могло догодити да ти
32
далеки вислански »бели« Срби и Хрвати полазе на југ у VII веку, као савезници
Византије, а да пре тога није било ближег додира са њима или њиховим
саплеменицима негде непосредније. Вислански Срби и Хрвати могли су да се
обрачунавају са Обрима, и да чине и тако услуге Византиској Царевини, на неком
подручју географски много ближем своме него што је далека Далмација. Да сиђу
баш на Балкан, усред сукоба с Обрима у VII веку, не чини се много вероватно, јер
би они имали, у том случају, да из Галиције пређу преко великог дела обарске
државе. Стога нам изгледа много ближе истини мишљење да су Срби и Хрвати већ
били међу словенским племенима која су се налазила на домаку византиских
граница и да су за време устанка у борби с Обрима добијали, можда, само помоћ од
својих удаљенијих саплеменика. За Хрвате би се могло са приличном вероватношћу
узети да им је известан прилив снага могао долазити делимично преко Самова
подручја и са Самом у вези. Тако би се могло протумачити код Порфирогенита
помућено и хронолошки поремећено предање да су, прошавши кроз алписке крајеве
и ослободивши Словенце у Карантанији, сишли одатле у Далмацију и потисли
Обре.
Сасвим је разумљива појава да је велика расутост Словена на Балкану
морала довести и до извесних етничких губитака. Сви сувише изложени делови,
који су упали у компактне туђе целине или се сувише удаљили од своје племенске
матице, морали су пре или после да се однароде и претопе у веће заједнице које су
их окружавале. Словенски елеменат унео је несумњиво много своје крви у
становништво старе Грчке и зановио га је, али се у њему и изгубио. Исто тако
велики су губици били и на западу, где су се масе Словена временом понемчиле. На
истоку, Словени су дали своје обележје хунским Бугарима, који су били у мањини
према њима, али су примили, као покорени, њихово име и њихову организацију
државе.
Од народа које су Словени затекли на Балканском Полуострву, они су имали
непосредно додира највише са романским елементом, чија су места углавном
заузели. У Приморју, где је тај елеменат био компактнији, културнији и у додиру са
својим осталим саплеменицима, он се одржао готово кроз цео Средњи век и знатно
је утицао на државне послове Хрвата и Срба. У унутрашњости, где је романски
елеменат био расплинут, он се добрим делом стопио са словенским дошљацима,
давши им свој назив Влаха као ознаку не племенске припадности него сточарског
занимања. Тај процес стапања трајао је дуго и завршен је углавном тек за време
Турака. Био је свакако бржи на истоку, у српским планинама, где се свет занимао
поглавито сточарством. Упада у очи, међутим, да се у Приморју румунски
балкански пастирски елеменат дуго одвајао од романског, претежно градског с
италским пореклом, и да је био далеко раширен. »У XII веку он је преко Истре
сезао чак до Таљамента«. М. Шуфлај налази за Румуне да њихова »тамна,
пастирска, словенском елементу туђа крв, у којој дријемају инстинкти илирскотрачкога прадоба, твори главну компоненту виолентнога динарског типа код
Арбанаса, јужних Срба и јужних Хрвата«.
Поред Влаха сточарством су се на Балкану бавила још нарочито и албанска
племена, која су своје име добила по племену Арба или Алба око града
Албанопоља. Назив Гоге или Геге, који је дан извесним албанским племенима,
дошао је ради њихове везе са Власима. Албански етнички елеменат знатно се
33
мешао са нашим нарочито у подручју старе Дукље, око река Зете и Дрима, и дао је
веома занимљив етнички и расни спој. Са Грцима су стари наши словенски преци
долазили у додир у југоисточним областима данашње вардарске бановине и у мањој
мери на подручју око Мораве и Косова, где је доста дуго трајала грчка власт, али где
је грчко становништво било прилично проређено.
*
Велика словенска расутост на Балкану може понајбоље да се протумачи
њиховим начином живота. Словени су одавно навикли да живе без чвршће
организације, углавном племенски, не признавајући међу собом ничије врховне
власти. Стари писци VI и VII века говорили су за њих да »од старине живе у
демократији«, односно да »живе без власти, у међусобној мржњи, и не познају
реда«. Сама демократија, несумњиво, не би била никакво зло; стара Атина, зна се,
захваљује баш тој врсти управе свој најлепши полет. Зло је било у словенској
примитивности. »Код њих (пише један оштровиди Византинац с краја VI века)
влада разлика схватања, па се или не слажу, или ако се и сложе ипак други
прекорачују брзо оно што се одреди, пошто су сви страсно једни против других и
пошто нико није вољан да уступи другом«. Ту расутост и суревњивост обилато су
искоришћавали мудрији противници код свих народа где год се она јављала. »Нека
би код ових народа (писао је Тацит за Германе) још задуго било ако не љубави
према нама, а оно бар међусобне мржње! Како за нашу државу настају већ
последња времена, најбоље још што нам срећа може да поклони јесте неслога међу
непријатељима«. Али, та германска племена, чијој се међусобној мржњи Рим тако
радовао, створила су већ крајем VIII века, на рушевинама Западног, ново Царство са
својим печатом. Словени су, међутим, били још и тада у онаквом стању у каквом је
Тацит гледао северне суседе. Словени нису извукли довољно поуке из свог
искуства с Обрима и, чим је прошла опасност борбе за самоодржање, наставили су
стари живот племенске подвојености. Последње примере таквог живота, све до XIX
века, даје у довољној мери историја Црне Горе и њених племена. »У Црној Гори
(писао је Вук Караџић по непосредним обавештењима) има трагова свијех облика
управе, па и опет је ово у Европи можда једино друштво људи које нема никаква
правитељства у правом смислу те ријечи«.
Ова расутост и живот у племенским организацијама имали су као последицу
немоћ Словена да се одупру нападима разних освајача, као Обара и Бугара, мада су
ови иначе били бројно далеко слабији од њих. Тако су и Варези могли да
загосподаре Русијом. Са друге стране, такав начин живота развио је нарочиту
љубав за слободу. Ову црту у карактеру Словена запазили су и истичу многи стари
писци. Један војнички византиски спис са краја VI века изрично наводи како се
Словени »никако не дају у ропство или подаништво, а нарочито у својој земљи«.
Поједина словенска племена имала су своје племенске главаре. Веома је
карактеристично, међутим, да за називе врховних или већих господара нису имали
народних словенских израза, очевидно стота што таквих господара првобитно није
ни било. Назив жупана изгледа да је хунског порекла, јер се јавља у натписима у
Нађ Сент Миклошу, по трагу Атилином. Назив бана дошао је из обарског, као кнез
из немачког. По имену и угледу Карла Великог дошло је метатезом од Karl — краљ.
У својој Хиландарској повељи писао је још Стеван Немања како је »бог
премилостиви утврдио Грке да буду цареви, а Угри краљеви« и како је сваком
34
народу дао власти по његовој природи. Њему је подељено од бога да буде велики
жупан; том класификацијом он уједно одређује и скромни положај српског народа.
Наслеђе у главарској породици није било утврђено. Има повише примера,
карактеристичних за Словене, да власт и област наслеђују сви синови иза оца, два,
три, па и четири, па је деле; исто тако има примера да родитељи сами, још за
живота, деле своје наслеђе. То је веома често доводило до борби, а увек је
претстављало цепање снага. Није се никад радо гледала централизација власти.
Нама стога не изгледа много вероватно приповедање о словенској задрузи као
старој организацији сличној пчелињој, и пре смо склони примити мишљење да је
задругарска организација дошла доцније као последица нових економских прилика
и нових социјалних примера.
Са племенским животом условљен је нарочито култ традиционализма и у
личним и у духовним стварима. Код првих он се изражава посебно у поштовању
коленовића и у незгодном положају оних који су инокосни или дошљаци; а у
другом у општем развијању племенских предања. Ова се у нашим областима с
очуваним племенским животом необично негују и чине главни фонд духовног
наслеђа. И речи племенит и племић, као ознака нечег бољег, израз су поштовања
утврђеног патријархалног морала и култа племена.
Главно тело народног одлучивања био је његов сабор или збор. Од жупских
скупштина, проширивањем територија, развили су се државни сабори. Власт тих
сабора била је прилично неједнака. Они су понекад бирали владаре, макар и чисто
формално; тако је год. 1076. у Хрватској краљ Димитрије Звонимир на сабору
изабран за краља. У Србији значај сабора још није довољно проучен и утврђен. Зна
се да се Немања захвалио на престолу на великом државном сабору, и да је
Душанов Законик објављен исто тако на сабору. На Немањин сабор, пише Стеван
Првовенчани, беху позвани, поред епископа, старешине, управни кнезови, војводе и
војини. Међутим, себрима није било дозвољено одржавање зборова. Добар део
старих српских сабора за Немањића, уколико су познати, имао је карактер свечаних
скупова; али, било је ипак и правог »саборисања«. Такав случај је, на пример, са
Немањиним сабором против богумила где се изрично спомиње и »распра«; или са
Душановим сабором у Приштини, по доласку Кантакузеновом, где је требало
убеђивати учеснике да се придобију за извесно гледиште. »Са сталешким саборима
моћнога племства на Западу (разлаже на једном месту Н. Радојчић) немају српски
сабори за првих Немањића ни изблиза онолико сличности као са византиским
царским конзисторијем, од којега се, колико се из извора види, највише разликују
присуством властеле. Али, властела нема на саборима више права од осталих
чиновничких учесника. У Раши је у то доба сва власт у рукама владара, исто онако
као и у Пољској за првих Пијастовића«. После Душана, кад централна власт слаби,
сабор добија стварно већи значај. Изглед малих племенских сабора у Приморју
знамо по опису пољичких скупштина код Сплита. Одржаване под ведрим небом,
под Грацем код Гате, зборове су сачињавала само племенита господа тог краја, која
су се скупљала на одређено место, »зборишће«, где су расправљала о уређењу и
законима своје области и вршила судску власт. У нарочитим случајевима ту се
доцније сазивао »збор подимни«, т. ј. са претставницима сваке куће у којој ватра
гори (»по диму«). Леп опис племенских скупштина у Паштровићима има Љубиша у
свом Кањошу Мацедоновићу. »На сред приморја опћине паштровске има једна мала
35
лука, пусто жало, коју људи и дан данашњи зову Дробнијем Пијеском. То је
земаном бивало мјесто гдје се народ купио на збор и на одлуке... Четири суђе и
дванаест властела, од сваког племена по један човјек, слободно и на поређе
изабрани, сједили би под једном међом врх пијеска, а остали домаћини један до
другога по пијеску, и ту вијећали и судили о најважнијема послима«. Чести су
зборови у требињској области, али ту није сасвим сигурно ко је еве имао права да
на њима учествује. Да су тамо долазили и домаћини из пука има неколико
несумњивих доказа. Скупштина у Кучима бивала је обично на Марков-дан, на
висоравни Рогама. На њу су долазили сви војници из племена, наоружани. У
Дробњацима још се и сад зна »Зборна Главица«. Кроз све време робовања под
Турцима сабором се стално звао народни скуп код цркве у извесне празнике. Вук
Караџић, помињући племенске, нахиске и општу скупштину црногорску на Цетињу,
казује како је на њима појединац, »нарочито ако је био из јаке породице«, »против
стотину гласова могао рећи« да нешто не прима. Тако није бивало увек и свуда,
нарочито не кад је скупштину водила јака личност или кад је требало решавати о
несумњиво животним питањима народа; али да је и изузетно долазило до таквог
издвајања и својевољности најбољи је доказ колико су старе особине словенске
недисциплине имале јака корена и како су избијале чим се за то дала прилика.
Већ је за старе Словене приметио један писац VI века (Јорданес) да им се
»имена мењају према различитим породицама и местима«. Та особина, која се
иначе не би могла сложити са утврђеним племенским традицијама, јавља се у
обилатој мери код Јужних Словена и постаје и за њих веома карактеристична.
Позната је чињеница како су извесна племена потиснула својим називима имена
ранијих области; тако се место жупа Врсиње, Оногошт или Папратна јављају
Зупци, Никшићи, Мркојевићи. Од три хрватска племена Кременичана, Тишемира и
Лимића постају, опет, обратним процесом, Пољичани, прозвани тако по пољичкој
жупи. И међу самим братствима доста су честе мене појединих родова. Народно
племенско предање, нарочито живо у Херцеговини и Црној Гори, памти донекле
њихове родбинске везе и њихово порекло; али, доста често их и меша и претвара у
легенду. Веома старо је, на пример, оно предање што као родоначелника
Бјелопавлића означава Белог Павла; извесни трагови тога предања воде чак у XII
век. Црногорска династија Петровића Његуша изводила је своје порекло од неке
босанске лозе, која да је преко Никшића и његушких Бањана стигла под Ловћен, а
као родоначелнике означавала је два брата Рајича и Херака. Од Херака потичу, кажу
они, Петровићи, Поповићи, Кустудије и др., а од Рајича Радонићи, Жутковићи и др.
Његуши се, међутим, спомињу већ у првој половини XIV века, на истом подручју
где се налазе и сада, и то као поданици браће Ђурашевића. Константин
Порфирогенит саопштава предање како је Хрвате водило у нову постојбину петоро
браће: Клукас, Ловел, Косенцис, Мухло и Хрват, и две сестре, Туга и Буга. Ма чијег
било порекла та имена међу Хрватима, она су у народу доиста постојала и оставила
траг. Византиски цар није их измислио. По тој браћи и сестрама, ми поред раније
поменутих Бужана можемо потсетити на племена Тугаре и Тугомириће. Ј.
Модестин упозорава, не без разлога, на локалне називе у Лици Кукљић и Мохљић и
на имена Косињ и Ловинец, можда од Косенцис и Ловел. У XII веку број хрватских
племена порастао је на дванаест. Она су се сматрала као матица свега осталог
племства и као врховни део хрватског народа. Та племена имала су »у својим
36
рукама сва политичка права у држави хрватској; између тих племена бирали су се
бани хрватских бановина и жупани хрватских жупа, њима је напокон пристајало
право бирати краља кад је владајућа династија у краљевству изумрла«. Та племена
беху: Качићи, Кукари, Шубићи, Чудомирићи, Свачићи, Могоровићи, Гусићи,
Корињани, Лапчани, Полетчићи, Ласничићи, Јамомети и Тугомири. Нека од њих
имају своје име по граду или крају из којега су, тако Корињани по старом граду
Коринију или Лапчани по Лапцу, иако оба племена беху истог порекла. Од тих
племена дуго се говорило о моћним Качићима, Грци чак говораху за њих τὸ
Κατζικίων ἔϑνος: они су живели углавном у Неретванској Крајини. Од њих су се
развили: Миошићи, Жарковићи, Андријашевићи, Стипићи, Петковићи и др. До
највећег значаја дошло је у хрватској историји племе Шубића из брибирске жупе.
Од хумских братственичких организација једна од најразгранатијих и једна од
најтрајнијих, која је допрла до наших дана, још увек јака, јесте она ЉубишићаЉубибратића. Јака племенска организација беху и катунске Бјелице, чијих се
насеља, доста великих, налазило од XV века у Конављима и после у херцеговачком
Дабру. Племенски живот код нас је најбоље одржан у Црној Гори, где његове
традиције још трају. У Катунској Нахији, на пример, тачно се још и сад знају међе и
припадност родова њиховим племенима: Његушима, Ћеклићима, Бјелицама,
Цуцама, Озринићима или Чевљанима, Пјешивцима, Загарачу и Команима. У Црној
Гори једино Љешанска Нахија нема поделе на племена; у њој се памте само три
»комуна«, »по заједницама у гори и паши«.
Од других наших покрајина нема никаква трага развијенијој племенској
организацији у североисточној Босни, источној Србији, Славонији и Војводини.
Главни узрок за то биће најпре и понајвише у самом терену, где је, у богатим и
широким долинама, просто немогуће провести онакво природно разграничење
братстава, племена и жупа, какво су давали кланци и увале динарског система.
Други је, исто тако важан, разлог и тај што је померање становништва у тим
долинама као главним прометним путевима и због богатства нарочито привлачним
тачкама било много интензивније него у споредним и теже приступним западним
горама.
Државе словенске на Балкану настале су код Срба и Хрвата у подручју
динарског система и племенске организације. Уколико су племена, због тежње за
што више своје и појединачне власти, дуго сметала да се развије једна државна
целина, утолико су, по природном парадоксу да се крајности додирују, у часу
опасности била и најбоља подлога за стварање целине. Племенске организације већ
су постојале, и кад је дошло до невоље требало је само наћи начина да се оне
здруже, па да се убрзо дође до веће заједнице. Тако је и бивало у прошлости, али
никад за дуже времена. У нашем народном животу, после толико искустава, ми смо,
ако не још и данас, али свакако до недавно били добрим делом у фази племенског
груписања. Мале племенске јединице изгубиле су се, истина, мање више у већим
(пред нашим очима збива се такав процес претапања Буњеваца), али су и те веће
дуго задржавале менталитет малих.
У нашој племенској организацији упада стално у очи број дванаест. Као
дванаест библиских јудејских племена, налазимо и дванаест хрватских и дванаест
паштровићских, које помиње Љубиша. Као остатак тог племенског броја свакако је
и она појава да се кнез Владислав и његов син бан Твртко год. 1353.—1354. куну
37
дванаесторици »добрих« Бошњана. При устоличавању словеначког војводе
учествује дванаест претставника словеначке карантанске земље. Тај број дванаест
који, као и три и седам, има посебан значај у фолклору, и који је освештан важним
општим поделама (дванаест апостола, дванаест месеци), казује уједно колико се
њиме хтела да истакне једнакост међу племенима и непризнавање ниједном да буде
главно. Прва фаза у историји Јужних Словена јесте доба племенске власти и те
племенске поделе. Ова фаза, кад ту власт претставља одређен број племенских
главара, већ је фаза напретка, доба када се осећа потреба заједничке сарадње и
колективне одговорности. Она се, природно, јавља најпре у ужем кругу, да би
постепено узела и веће размере.
III. СЛОВЕНИ И ЊИХОВИ СУСЕДИ.
1. Прве државне организације код Словенаца. — 2. Словенци и Баварци. 3. Бугарска
држава и Словени. — 4. Карло Велики и Југословени.
Од југословенских племена најпре су била изложена нападима она која су се
налазила на крајњим границама новог племенског подручја. То су Словени у
алписким областима и они на обалама дунавског ушћа и Црнога Мора.
Крајем VI и на почетку VII века офанзивни елеменат у алписком подручју
претстављали су Обри са Словенима; Обри као елеменат власти, а Словени као
велика маса која је имала да им крчи путеве и поседа положаје. Извори о тим
временима приписују понекад нешто иницијативе и Словенима, свакако у локалним
акцијама против баварских суседа на западу и лангобардских на југу, који су их
можда сами изазивали извесним својим поступцима или им служили, у мањој мери,
као предмет пљачке. Највећи део сукоба долазио је несумњиво услед словенске
експанзије, која је била узела широке размере. Кад је избио словенски устанак
против Обара, и кад је створена Самова држава, словенска агресивност слаби, јер се
мора да дели; требало се одупрети Обрима, који су, мада знатно поколебани, још
имали довољно снаге, и не устукнути пред сусе-дима, који хоће да искористе
тежину словенског положаја.
Први словенски кнез који се помиње међу карантанским Словенима био је
Валук, савременик вођа словенског устанка против Обара — Сама, и, колико
изгледа, његов савезник. Извори помињу чак и посебну област Валукову,marca
Vinedorum. Валук је показао своје непријатељство према Обрима и тим што је, по
извесним вестима, дао склоништа једном делу Бугара, њихових поданика, који су
морали да напуштају панонско подручје и који су се склонили најпре у Баварску,
где су веома настрадали. По Самовој смрти положај Словенаца постаје тежи. Међу
њима и код суседних зена нема новог човека његове енергије, који би снажном
руком држао словенска племена на окупу. А и Обри се беху поново прилично
прибрали и око год. 663. опет су активни и, пролазећи кроз словенске области или
насеља, ратују по Фријаулу. Љубљанска долина са путевима који су водили у
Италију дошла је тада поново под обарску власт.
Словенских домаћих кнезова, или војвода, било је вероватно и после Валука,
мада им ми за више година не знамо имена. У извесним рукописима Фредегарове
хроишке, у којој је очуван помен о Валуку, његово се име пише и Walducus, што је
38
дало повода за мене неубедљивој комбинацији да ни Валук није лично име, него да
је Валдук метатеза од Владук — владика, т. ј. поглавар. Несумњиво је да су се
Словени у Карантанији, т. ј. у Корушкој и горњој Штајерској, одржали за дуже
времена као независни и да су, чак, посредовали са мање или више среће у
распрама својих фурланских суседа. Око год. 705. они су однели велику победу над
Лангобардима, у којој је погинуо фурлански намесник Фердулф, и, како пише
Павле Ђакон, »и све племство фурланско«. Тај свој пораз осветили су побеђени око
год. 720. Лангобардски извештач каже како се отад »Словени све то више почеше
прибојавати фурланског оружја«; отад вероватно застаје и њихово ширење у том
правцу.
Год. 743. позвали су Баварци у помоћ суседне Словене, по свој прилици ове
из Карантаније, кад су хтели да се одвоје од франачке државе. Тај баварски покрет
није успео; они су заједно са својим савезницима били савладани. Овај пораз
изгледа да су искористили Обри, који ударише на Словене са знатном снагом.
Словенски војвода Борут замоли сад Баварце за помоћ. Ови се одазваше и сузбише
нападаче, али затражише од Словена да као цену за ту помоћ признају врховну
власт франачку. Борут је морао пристати на то, а за већу сигурност предаде
Баварцима као таоце свога сина Горазда (Какација) и нећака Хотимира. Горазд је
међу Баварцима био покрштен, и као хришћанин наследио је оца око год. 750.
После три године, иза Гораздове смрти, постао је војводом Хотимир. За његове
владе освештана је црква Св. Госпе близу крнскога града, у којем је, највероватније,
било седиште словенског кнеза или војводе.
На госпосветском пољу, на једном каменом престолу, какав нам је очуван и у
Херцеговини као »херцегова столица«, вршен је од давнина чин устоличавања
словеначког војводе, са доста симболичних церемонија. Веома карактеристично је
за тај чин да је војвода долазио у сељачком оделу, водећи са собом коња и вола,
пред једног претставника слободних сељака и да је, пре ступања на тај стари
престо, морао да даје одговоре на утврђена питања о својим моралним управним
начелима која му је сељак постављао. Предајући му место на престолу, сељак би,
као за опомену, лако ударио војводу по образу, препоручујући му да буде праведан
судија. Војвода се на то и заклињао. Извесни словеначки научници мисле да у том
акту има трага старом уверењу да је извор власти у народу и да је читава
церемонија једна врста поштовања сељачког, тежачког сталежа. У немачкој науци
постоји, међутим, мишљење да је јавно испитивање војводе пре његова
устоличавања, са питањем да ли ће бити праведан судија, уведено тек од времена
Карла Великог и то као јавни испит војводе у погледу његова хришћанства. Испит
су вршили оружани, слободни сељаци, чији је углед тиме знатно добијао. Тај обичај
одржавао се све до год. 1414., са обредом на словенском језику.
Одан новој вери, Хотимир се везује уз активну салцбуршку бискупију,
основану на периферији франачке државе са верским и државним задатком да
делује на суседне Словене, који на том подручју беху допрли до под Високе Туре.
Тако, уз политичку зависност од Франачке, односно германске Баварске, долази и
црквена од германске Салцбуршке. Словенци тако улазе постепено у дух нове
германско-хришћанске културе, пре од свих Јужних Словена и више од свих њих.
То, наравно, није прошло без отпора. Конзервативни елементи бунили су се против
измена које су затирале стара наслеђа, а други су добро увиђали да тиме ове више
39
постају зависни од франачких суседа и да нова вера значи спону више у
учвршћивању новоствореног стања покорности. Око године 765. избила је у земљи
права буна. У први мах победио је Хотимир са својом странком, али после
Хотимирове смрти (око год. 770.) надјача опозиција и прогна све хришћанске
свештенике, који су и иначе били већином туђинци. Баварски војвода Тасило,
увиђајући опасност од тога покрета, уђе год. 772. у Карантанију и покори је
коначно под своју власт.
Граница словенске и баварске етничке групације била је отприлике међу
Линцом и Инихеном. Запустели тај крај дао је Тасило опату цркве Св. Петра, да би
»неверни род Словена довео на пут истине«. Северније и североисточније допирали
су Словени, већ разређенији, на извесним местима до Дунава. Ту су се већином у то
време бавили земљорадњом и крчевином запустеле земље. Дарујући манастиру
Кремсминстеру год. 777. извесна места са људима, Тасило му предаје једну
словевску жупу и неке Словене у Дитаху. Ту се помиње како тим Словенима
управљају неке поглавице које стоје под влашћу једног жупана, у посебној жупи.
Овде је словенско насеље, дакле, потпуно у својој племенској организацији и
очевидно са јачим кореном. То се утврђује и обилатим словенским називљем места
и поменима о њима. Са продирањем и јачањем германске државе, а уз живу
сарадњу германске хришћанске цркве, те су сувише изложене словенске колоније
временом однарођене и претопиле су се у Немце. Немци су уопште своје етничке
границе ширили од VIII века унапред поглавито на рачун Словена, северних,
западних и јужних. У данашњој Немачкој Словени су допирали до Мајне,
Штајгервадда и Кведлинбурга; »источно од Гере и Илма (пише К. Кречмер) није
било ниједног немачког места«; данас је словенска граница померена одатле готово
у недоглед, до иза политичке границе Чехословачке Републике.
*
На истоку су словенска племена, настањена на доњем делу Дунава, дошла
под власт Бугара. »Бугари страшни целом свету«, како за њих каже стари Касиодор,
беху после свог сукоба с Обрима ушли у везе са Византијом. Један њихов део,
средином VII века, беше се груписао на подручју североисточне Добруче, са
релативно малим бројем од какве две три десетине хиљада људи. Бугари, који су
иначе држали много веће подручје даље на истоку, били су сада поново
потискивани на дунавску линију, понајвише од турског племена Хазара, и морали
су да делимично траже нову постојбину. Добро организовани, као ратничка група,
са вођом Аспарухом, човеком веће вредности, претстављали су снагу која је могла
бити од утицаја. Византија их је раније помагала против Обара и више је волела на
дунавској граници њих него њихове противнике, не познавајући још праву бугарску
природу као ни њихову вредност. Кад је цар Константин III прешао у Италију и на
Сицилију, где је и живот изгубио (год. 668.), и када је год. 665. избио несрећни рат
Византије с Арабијом, употребише Бугари ту прилику да почну ширење свог
првобитног подручја и да нападају и пустоше грчке градове. То изазва цара
Константина IV Погоната да крене војску против њих, год. 679. Али, тај поход
заврши несрећно. Бугари одмах по том, охрабрени, пређоше дубље у Византију и
око Варне основаше своју прву државу на Балканском Полуострву. У Плиски или
Плискови, близу данашњег села Абобе, разви се њихова прва престоница, на
великом утврђеном простору од 23 км². Словенска племена, која су се била
40
сместила у том крају, нису могла да одоле војнички боље организованим освајачима
и признаше њихову власт. Бугари их, вели један грчки извор, кренуше са дотадањих
насеља и померише их према западу и југу, као неку врсту својих претстража.
Словени су у својим племенским организацијама живели прилично одвојено
од Бугара, који су били малобројни и у ставу војничких господара. Разлике између
њих биле су велике и по спољном облику лица и стаса, и по боји коже, и по оделу, и
по језику, и по добром делу културе. Монголског типа, с испупченим јагодицама и
кривим очима, делимично одржаним све до данас, са турбанима и шарварама,
окићени коњским реповима, у војној формацији, претежно коњаници, Бугари су
одударали већ на први поглед од Словена. У државној организацији они имају
врховног господара, азиског кагана, кана, хана, и чиновничку хијерархију кафкане,
саветнике владареве, и таркане, намеснике у покрајинама, са нижим и вишим
племством, бољарима и багаинима, док Словени нису имали правих власти ни
много смисла за државну организацију. Требаће више од два века да се та релативно
мала група бугарских дошљака крвним мешањем са Словенима, заједничким
животом и утицајем цивилизације, а посебно хришћанства, колико толико изједначи
са масом свог становништва. Резултат је познат: Бугари су примили језик својих
словенских поданика, а Словени су добили бугарско име и бугарску државну
организацију. Несумњиво да тај процес не би ишао ни у два три века са
приметнијим резултатима, да већ одраније није било извесних мешања између
Словена и тих азиских племена, нарочито у заједничком ропству под Обрима. Из
језика тих старих Бугара остао нам је свима приличан број речи, као: капишче,
кумир, белег, пашеног, бисер, тојага, чртог и др.
Византиски цар Јустинијан II (685.—711., са прекидом) доста је допринео
својом невештом политиком да још више приближи Словене Бугарима. Словени,
који су преплавили околину Солуна и угрожавали тај град, претстављали су свакако
извесну опасност за њ и цар је дигао на њих војску да их казни и расели. Неке
делове словенских племена пребацио је чак у Малу Азију, и то у приличном броју.
Бугари су стигли у помоћ Словенима, са јасном намером да их придобију за себе.
Тако је, сасвим природно, дошло до тешње везе између њих, подједнако угрожених.
Колико су Словени мрзели цара види се најбоље по томе што су њихови
сународници у Малој Азији ушли у везе са Арапима против Грка и одлучили грчки
пораз код киликиског Севастопоља, год. 692. Када је цар био срушен са престола,
он се, у невољи, обратио за помоћ дојучерањим противницима. После победе,
бугарски хан Тервел, год. 705., би проглашен ћесаром, добивши највећу част и
титулу после царске, а проширио је, вероватно, и своје подручје. После таквог
успеха углед Бугара нагло се диже, и словенска племена, којима су они у борби
против Грка притицали у помоћ, теже природно њиховој држави. Тај углед подиже
им се још више после год. 708., кад је Јустинијан, увиђајући да је погрешио у
политици према Бугарима, кренуо нову војну против њих и био страховито
поражен и кад је, после тога, дошло до грађанског рата у Византији, у којем је
настрадао и сам цар.
У борби са папом, изазваној због више узрока, међу којима је забрана
штовања икона била један од највиднијих, енергични цар Лав III, који је тргао
Византију из клонулости, својом одлуком од год. 732. изузео је од папине
јурисдикције, поред извесних западних области, још и читаво подручје западног
41
Балкана, цео Илирик, и подвргао га власти Цариграда. Ово је била једна од
најкрупнијих одлука у историји Балкана уопште. Њу као несумњиву тековину
источне цркве и грчког духа није повукао ниједан грчки цар, чак ни најогорченији
противници Лавови, ни после свих измирења са Римом. Том одлуком упућивао се
Балкан на утицај и културу Цариграда, која дотле ни у Солуну, у другом граду
Царевине, није била апсолутна. Чак дијецезе Коринта и Атине потпадаху дотле под
власт Рима. После те одлуке грчки утицај долази до израза и почиње да осваја еве
више, а романски се задржава уз Приморје, по Далмацији, Зети и Албанији. Сада се
тек стварају услови да се Јужни Словени цепају с обзиром на духовни утицај који
има да се врши на њих. Словенци ускоро потпадају под власт франачку; код Хрвата
се у Далмацији одржава латинска традиција и преовлађује са Приморја утицај
романских градова; а код Срба, на свом њиховом подручју, укршта се отсад утицај
Рима и Цариграда, док овај други не превлада. Први, дакле, видан и јасан чинилац
у разједињавању Јужних Словена јесте ова одлука од год. 732., која их је поделила
међу две сфере духовне оријентације, у сферу Цариграда и сферу Рима.
Кад је цар Константин V Копроним (741.—775.) почео, из предострожности,
да колонизује доста поуздане Сирце и Јермене по Тракији, изазва то код Бугара
огорчење и протесте. Рат који је избио поводом тога трајао је око двадесет година и
имао је са грчке стране као циљ да сломије Бугарску што осетније. У рат су,
природно, били увучени и Словени, и то као савезници Бугара. Поводом тих борби
помиње се год. 763. једна велика сеоба Словена у Малу Азију; број исељеника
износио је 208.000. Та сеоба дошла је као последица словенског незадовољства са
Бугарима и услед криза које су код њих привремено настале због претрпљених
пораза. После те сеобе спремали су се Бугари да опустеле своје области поново
населе, и то, по могућности, и опет словенским елементом. Помишљали су у првом
реду на Брсјаке, византиске поданике, и хтели су да их на сеобу у своју земљу
нагнају чак и силом. Обавештен о том, цар у јесен год. 773. упаде у Бугарску и
спречи тај наум.
Словенска насеља, која су допрла далеко на југ, нису се, наравно, могла
одржати поред све њихове етничке жилавости. Отишли су сувише далеко у туђе
области, а непосредне везе са својим сународницима било им је током времена све
теже одржавати. Један велики устанак Словена, од Маћедоније до Пелопонеза,
угушен је год. 783. Борби и метежа и упада било је у тим областима доста често,
нарочито онда када би се Византија налазила у каквој неприлици. Почетком IX
века, при новом устанку Словена у Пелопонезу, јављају се као њихови помагачи чак
и гусарски Арапи. Да су Грци, колико год су могли, настојали да те Словене ослабе,
разуме се само по себи; једно од главних средстава било је свакако расељавање и
пребацивање мањих словенских јединица у веће грчке. Тако се словенски елеменат
губио и на тој страни, као и на северозападној, не само претапањем у Грке и
појачавањем бугарских редова него и тим, махом присилним, пресељавањима у
Малу Азију, где им се кроз недуго време изгубио готово сваки траг.
*
Од почетка VIII века развијала се све снажније франачка држава Каролинга.
Од Карла Мартела, чувеног победника Арапа и спасиоца Западне Европе од њихова
залета, млада франачка држава постаје све више један од главних чинилаца у
историји Европе. Већ Карлов наследник, препредени Пипин, има пресудну реч у
42
питањима Италије и папина положаја, и подвргава својој врховној власти, међу
осталима, Лангобарде и Баварце. Пипинов син, а Карлов унук, популарни Карло
Велики постаје централна личност Европе свога времена.
Карло Велики има знатна удела и у историји Јужних Словена. Год. 774. он је
коначно покорио Лангобарде; а две године доцније скршио је и фурланског војводу.
Освајајући лангобардске и византиске области, Карло је, вероватно год. 788., посео
Истру, најсевернију византиску покрајину. Исте те године Карло је покорио и
Баварце, изазван поступцима њиховог војводе Тасила. Покоривши Лангобарде и
узевши Истру, Карло је са југа обухватио и Словене, а освојивши Баварску он их је
непосредно добио под своју власт.
У помоћ Баварцима беху се кренули у два маха Обри, са којима Тасило беше
ушао у ближе везе. То, и питање осигурања граница између Франака и Обара, даде
повода Карлу да почне и против њих велику и добро организовану офанзиву.
Карлов биограф Ајнхард изрично каже да је Карло тај рат спремао са много више
интереса него друге и са »далеко већим апаратом«. Први упад Карлове војске био је
год. 791. и изведен је са три стране. Није потпуно успео само стога што је због
коњске куге настао огроман губитак коња. Али, међу Обрима офанзива Франака
изазва силне метеже. Један део нудио се Цак Францима да им постане вазал и
прими хришћанство. Други је био ратоборнији. Приликом унутарњих борби између
тих странака погибе и сам обарски хаган. Францима после тога није било тешко да
их покоре. Са франачком војском ишао је и један део Словена под вођом
Војномиром или Звонимиром (Vuonomiro, Wonomyro). Они су продрли дубоко у
обарску земљу, међу Дунавом и Тисом, све до њиховог широког »хринга« као
главног средишта, ограђеног са девет опкопа, и ту су уграбили велики, вековима
слагани плен, год. 795./6.
Франачки поступак у освојеним областима није био добар; нарочито није
био добар поступак свештенства, које је имало да шири Христову реч. Одмах по
слому Обарске, упутио је чувени Карлов помагач Алкуин салцбуршког бискупа
Арна да иде тамо, и то, наравно, у пратњи војске. Њему се дало под власт цело
панонско подручје од Рабе и Блатног Језера до утока Драве у Дунав. Када је
салцбуршка бискупија године 798. подигнута на надбискупију, образована је за
Карантанију и Панонију (до ушћа Драве) посебна бискупија. Франачка је, у то доба,
имала карактер средњовековне »божје државе«, и (како је Лампрехт тачно нагласио)
у њој је свештенички елеменат вршио једним делом и дужности владиних органа.
Акција Франака брзо изазва незадовољство не само међу Обрима него и међу
Словенима, јер су их, чини се, Франци подједнако сматрали као ниже расе. Почеше
избијати устанци. У једној борби са Хрватима, код Ловрана под Учком, погибе чак
и победник Обара, фурлански франачки војвода Хенрик. Франци предузеше веома
оштре мере да угуше те покрете. Колико је било клања и убијања, нарочито код
последње одбране Обара, пише Ајнхард, сведоче најбоље пуста панонска поља, у
којима се чак изгубио и траг људских насеља; »у овом рату изгибе све племство
хунско, пропаде сва слава«. Тако је крајем VIII века нестало некад моћне Бајанове
државе, која је имала толико утицаја на судбину Јужних Словена, а обарски народ
расу се и претопи делом међу сродним Бугарима, а делом међу Мађарима, који ће
доћи на њихова седишта и обновити хунске успомене.
43
Франци Карла Великога нису ове походе сматрали као обичне ратничке
авантуре, него као потребна средства за утврђивање своје државне власти и
обезбеђење њених граница. Цело ово источно подручје би подељено у две велике
области: у Фурланску Марку с Истром и подручјем Доње Паноније (јужно од реке
Раба) и у Источну Марку, која је обухватала подручје источно од Аниже до Бечке
Шуме, Горњу Панонију и Карантанију. На подручју Источне Марке и у Горњој
Панонији заметак је касније Аустрије (Ost-reich).
Франачка експанзија, чији траг имамо, можда, још отада у имену Фрушке
Горе (јер Фруг значи Франак у старом нашем језику), захватила је и хрватско
подручје у старој Либурнији и Далмацији. Карло је дошао у сукоб са Византијом и
није штедео њеног подручја. На почетку IX века, до год. 803., Франци су имали под
својом влашћу сву Далмацију до Цетине. Цар је те године предао на управу
фурланском војводи Кадолаху, остављајући у земљи на управи домаће кнезове.
Једино су остали под Византијом приморски градови, које Карло, немајући флоте,
није могао савладати; али, и они су се колебали. У закону о подели своје државе,
Карло Велики је год. 806. одредио сину Пипину краљевство које је обухватало
Италију са Млецима, Истру и Далмацију, чији му се градови и острва сами
предадоше. Важна је чињеница да су Франци вршили колонизацију извесних
области, као на пример Истре, словенским елементом, и то из чисто привредних
разлога. Словени су ту били земљорадници и као такви веома употребљиви. На
једном истарском збору, на почетку IX века, пребацивало се једном поглавару како
је »населио Словене по нашим земљама: они ору наше земље и наше ледине, косе
наше ливаде, пасу стоку по нашим пашњацима.« Византија није могла да спречи
ово продирање Франака у Далмацију, јер је била заузета тешким борбама са
Бугарима, које је од почетка IX века водио одлучни Крум. Год. 809. отели су Бугари
важну Софију, једну од главних тачака на војничком путу од престонице према
Дунаву. У борби са Бугарима погинуо је год. 811. сам цар Нићифор. Његов
наследник, Михаило I, уплашен поразом, помири се год. 812. у Ахену са Карлом;
признаде му царску титулу и главне територијалне тековине, да би само добио
слободне руке према Бугарима. Византија је спасла за себе само Млетке и неке
далматинске градове и острва, који су се могли с успехом бранити бољом и већом
грчком флотом. Унутрашњост, односно право хрватско подручје дође под Франке.
Сплит уђе у франачку област, док се Задар одржао Византији и постао чак седиште
византиског намесника. Има једно мишљење да је ових времена, ради борбе са
Францима, основана которска морнарица, по примеру равенске и млетачке, која је
имала да створи нову поморску базу и стражари у својој области средњег Јадрана.
То је дошло после губитка Равене и несигурног држања Млетака у овом рату са
Францима, кад је било преко потребно за византиску флоту наћи поуздано
уточиште и исходиште.
Цар Михаило није имао среће. Он је у лето год. 813., у борби са Бугарима,
изгубио битку и престо. Победници долазе после тога под сам Цариград, и Крум
чак тражи грчки пристанак да у Златна врата забоде своје копље. За освајање
престонице он окупља око себе и Обре и »све Словене«, на које су његови успеси
учинили неодољив утисак. Византију је од његова добро спреманог похода спасла
само нагла Крумова смрт, 13. априла год. 814.
44
IV. ПОКУШАЈ СТВАРАЊА ПРВЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ.
1. Људевит Посавски. — 2. Карактер његова покрета.
После смрти Карла Великог (814.) дође на власт његов, њему недорасли, син
Лудвиг Побожни. Црквени елеменат доби још више маха него за времена његова
оца; он је живо деловао и код нас. За Лудвигове владавине основана је хрватска
бискупија у Нину и подигнута црква посвећена Св. Аселу, франачком богоугоднику.
Ну, поред свештенства, у држави се нарочито ојача племство, себично и
безобзирно, које изазва својим поступцима слабљење реда и осећања правне
сигурности. И у словенским франачким областима обест и самовоља главног
управника Фурланске Марке, Кадолаха, изазва не само незадовољство него и један
веома значајан национални покрет.
Хрватска је почетком IX века имала два домаћа кнеза, у две велике области.
Права стара Хрватска, која је хватала од Раше до Цетине и на истоку допирала до
планинског венца од Рисњака до личке Пљешивице, имала је око год. 815. као свог
владара Борну, за кога држе да је син хрватског кнеза Вишеслава, првог народног
кнеза за кога историја уопште зна. У панонској Хрватској, која је допирала од
Борнине државе до Драве, владао је Људевит, са седиштем у старом прометном
Сиску. Незадовољан франачком управом, Људевит је год. 818. оптужио маркгрофа
Кадолаха цару Лудвигу на државном сабору у Херисталу. Хрвати овом приликом
нису били сложни, јер док је Људевит осуђивао Кадолаха, изасланство из
далматинске Хрватске није му се придружило. На том сабору Људевит се познао са
изасланицима Тимочана, који се у то време беху одметнули од Бугара и затражили
врховну власт франачку. Људевит није успео код цара са својом тужбом. Огорчен,
он се решава да место тужбе употреби јача средства. Успео је да наговори Тимочане
да се, место Францима, придруже њему. Сем тога, ускомешао је и суседна
словенска племена, која су франачки поступци нагонили да се неколико година пре
Људевита удружују чак и са Обрима против њих. Да је Људевитов покрет био веома
популаран међу Словенима види се најбоље по томе што су се хрватски Гачани
одметнули од кнеза Борне кад је тај започео борбу против Људевита на франачкој
страни. Године 819. Кадолах је у борби са Људевитом претрпео неуспех и умро је
наскоро од грознице. Те године, на државном сабору у Ингуленхајму, Људевитови
посланици изјављивали су спремност да обуставе цео покрет ако им Франци
испуне извесне захтеве. Ти захтеви нам нису познати; али, близу памети је веровати
да се тражило ограничење самовоље франачких управника и већа власт домаћих
кнезова. Цар Лудвиг није пристао на словенске услове. Људевит је, развивши своје
везе, наставио после тога борбу, и то сад отворено против одлука самога цара.
Франачка војска, упућена против њега, нашла га је у пределима око Драве, куда је
ширио свој отпорни покрет и камо је пошао у помоћ угроженим Словенцима. У
исто време, као посредни савезници Франака, нападоше Људевита са југа Борна и
Људевитов таст Драгомуж. У борби између Људевита и Борне, код Купе, Гачани
пређоше на страну првога и решише борбу у његову корист. Велике је муке стало
Борну да после тог свог пораза истисне Људевита из Далмације, куда овај, понесен
победом, беше продро. Почетком год. 820. пожурио се Борна да лично обавести
цара у Ахену о целој овој акцији и да предложи мере помоћу којих би се имао
45
савладати Људевит. Том приликом би решено да се у Хрватску упуте три војске, као
некад на Обре. Чим је ославило пролеће, пошли су Франци против устаника: једни
из Италије, преко норичких Алпа, други кроз Карантанију, а трећи преко Баварске и
горње Паноније. Главни ударац извела је друга војска. Она је на свом путу скршила
отпор устаника на три места, и то по свој прилици претежно отпор словеначких
људи, који се беху придружили покрету. Сам Људевит, не могавши одолети
уједињеној снази Франака, беше се повукао у неки тврди град. Попаливши земљу,
Франци се повукоше, страдајући много од гриже у нездравој Подравини. Овом
војном они су скршили главни отпор Словенаца и натерали их поново на
покорност; али, вођ устанка одржао се. На новом државном сабору у Ахену, год.
821., морало се поново решавати да се и те године, и опет са три војске, крене рат
против њега. Тим пре што је његов покрет стекао и даље и веома опасне везе. У
Ахену се, наиме, сазнало да је Фортунат, патријарх из Града, човек одан Византији,
потицао хрватског вођа да истраје у борби и да му је слао и мајсторе за подизање
тврђава. Има чак разлога веровати да је те везе помагао и византиски намесник из
Задра. И нови франачки поход од год. 821. испао је углавном онако као и онај
прошлогодишњи: земља је страдала од пустошења, а покрет се није скршио. Тек
наредна година била је судбоносна за Људевита. Према великој војсци, која се у
лето год. 822. кретала из Италије, он није смео да понавља пређашњу тактику; а
можда га је уплашила и вест да је патријарх Фортунат морао бежати у Цариград.
Уплашен, Људевит је побегао негде у Босну, Србима, »за који се народ казује (вели
франачки аналист) да заузима велик део Далмације«. Ово је, из год. 822., први
несумњив спомен српскога имена у овим крајевима. Срби су примили добеглога
кнеза. Али, Људевит, не зна се тачно зашто, убија наскоро једног од српских жупана
који га је примио, и подвргава себи његову област. У исто време шаље и посланике
франачком цару, изјављујући спремност да га поново призна као врховног
господара. Франци, међутим, неће да улазе са њим у преговоре. Гоњен од њих, а
после оног недела онемогућен код Срба, Људевит бежи из Босне и склања се у
Борнину државу. Ту га прима један његов сродник, а онда га, после мало времена,
год. 823., даје убити. Сва Људевитова држава потпала је поново под франачку власт;
једино су Тимочани дошли под Бугаре.
Занимљиво је географско простирање овог покрета. Он се највише држао
Саве, Драве и Дунава, као главних прометних артерија тога подручја; отуд је
ширење покрета било, што је иначе ретко у нашој историји, у претежно
хоризонталном правцу. Много дубље у унутрашњост од те речне линије покрет није
ишао. Али, ипак је обухватио сва три наша племена, Србе, Хрвате и Словенце, као
свесну етничку заједницу против Франака. У том погледу веома је карактеристично
држање Тимочана. Бежећи од Бугара, они су свакако могли бити боље заштићени у
склопу франачке државе него у заједници са Људевитом; првобитна њихова одлука
и била је да се понуде Францима; а ипак су се придружили Људевиту, очевидно под
утицајем његових племенских сугестија. У нашој историји ово је први покушај
свесне шире сарадње наших племена на далеком подручју, али и овог пута, као и
раиије у борбама против Обара, чисто одбранбене. Цео овај покрет није успео;
једно, јер је био и сувише слаб према франачкој снази; а друго, јер га је водио човек
са неразвијеним моралним осећањем. Против Људевита дижу се његови најближи
46
сродници, таст и рођак, који га и убија; а његове моралне обзире, који казују где
треба тражити кривца, видели смо у поступку према српском жупану угоститељу.
V. ПРВЕ ДРЖАВЕ СРБА И ХРВАТА.
1. Франачка власт међу Хрватима. — 2. Хрвати и Млечани. — 3. Кнез Прибина. —
4. Кнез Трпимир. — 5. Срби и борба са Бугарима. — 7. Властимир и његови
наследници. — 8. Сукоб Бугара са Хрватима.
Продирање Франака са запада и Бугара са истока и стварање њихових
државних организација пореметило је дотадање односе међу Јужним Словенима, а
посебно међу Србима и Хрватима. Византиску врховну власт они нису дотле
осећали непосредно тешко, били су се већ саживели са њом. Од свог смештања на
Балкану Срби и Хрвати, у својим планинским, географски одвојеним и природно
заштићеним областима, живећи у племенским заједницама, беху далеко од
изукрштаних интереса престоници ближих племена и покрајина, и могли су стога,
релативно несметано, да наставе свој стари начин живота. Међутим, експанзија
Франака и Бугара угрозила је Србе и Хрвате непосредно, на њиховом подручју, и
натерала их да за одбрану изведу бољу организацију сродних племена и чвршћу и
трајнију везу међу њима.
За време франачке власти одржавале су се једно време домаће војводе или
кнезови и код Словенаца и код Хрвата. Њихова власт и подручје, како видесмо код
Људевита и пре него што је почео устанак, нису били мали. Само код Словенаца,
који су били више на очима и више у склопу источне франачке државе, домаћи
кнезови нису могли тако лако да развију своју активност као што су могли
хрватски, на далеким границама државе. После Људевитова устанка Франци немају
више поверења у Словене и доводе доскора место домаћих војвода своје људе. У
хрватској Далмацији одржао се Борнин синовац, кнез Владислав. Докле је допирала
његова власт не да се тачно утврдити, али је сигурно да му се Неретљани нису
покоравали. Ови су, наиме, у то време чешће нападали млетачке бродове у
Јадранском Мору, једном чак и близу јужноиталске обале (год. 835.). Да су били
Владислављеви, или посредно франачки поданици, Млеци би сигурно тражили
посредовање надлежних власти; овако, они су се морали сами бранити.
Место Обара јавише се Францима као нови суседи на истоку Бугари.
Словенско племе Тимочана узалуд је покушало да се ослободи њихова јарма.
Браничевци, други суседи, решише се, годину дана иза Људевитова пораза, да сами
пређу под франачку власт, само да би се ослободили Бугара. Ни њихов покушај није
био боље среће. Цар Лудвиг је био необавештен о стању на тим далеким источним
границама, и није показивао много воље да улази тамо у нове заплете. Али, зато су
били активни Бугари. Они год. 827. кренуше једну експедицију на лађама уз Дунав
и Драву, опустошише Панонију, а у панонској Хрватској свргоше од Франака
постављене власти и доведоше своје. Изненађени том бугарском офанзивом,
Франци одмах, год. 828., извршише реорганизацију источних области. Фурланска
Марка, којој су дотад припадали ови крајеви, би раздељена у четири грофовије: у
ужу Фурланску, Истру, Доњу Панонију и Врхсавску. Прве две дођоше под власт
франачкога цара, Лотара, сина Лудвигова, који је владао и Италијом; а друге две, са
47
много ширим подручјем, дођоше под власт његова брата Лудвига Немачког. Највећи
део словенског становништва остаде, дакле, у сфери Источне Марке, коју после,
око год. 870., подигоше, знатно проширену, на самосталну префектуру. Тада је она
обухватала, сем Карантаније, по којој се и сама тако називала, још и обе Паноније,
односно цело подручје од Аниже до Рабе, на северу до Дунава, а на југу до крањске
Хрушице. Бугари, које су вероватно помагали и остаци Обара, поставише као свог
вазала у савској Панонији неког кнеза Ратимира.
Деоба Фурланске Марке дала је нешто више слободе акције далматинским
Хрватима. Они више нису били изложени непосредном надзору блиска и моћна
суседа; њихов непосредни господар налазио се сада далеко, у Италији, а блиски
суседи били су и влашћу и снагом слабији од пређашњег фурланскога маркгрофа.
Сем тога, наследници Лудвига Побожнога, још за његова живота и лично против
њега, кренуше дуге грађанске ратове, и нису више обраћали много пажње односима
у Далмацији. »Непрекидно комадање сама себе«, како један немачки историчар
назива овај дуги грађански рат, освестило је и дигло многе противнике Франака.
Међу Хрватима истиче се око год. 835. кнез Мислав, који, заједно са Неретљанима,
развија живу гусарску делатност на Јадранскоме Мору. Млеци, који су од тог
највише страдали, нису могли наћи заштите на крвно завађеном франачком двору,
па стога год. 839. почињу сами већу офанзиву »да освоје Словенску«. У страху од
млетачке снаге, Хрвати се мире са њима у пољичком Св. Мартину, што одмах
служи као пример и суседним Неретљанима. Али, мир није дуго трајао. Један
неретљански кнез Људислав или Људевит (Liuditus-sclavus) изазвао је већ идуће
године нову млетачку експедицију, која се свршава неуспехом за дуждеву флоту.
Цар Лотар, кад му Млечани подносе тужбе, нема могућности да обузда те гусарске
Словене; шта више, у уговору са Млецима од год. 840., он је сам тражио њихову
сарадњу за заштиту истарских и других суседних градова »против словенских
племена«. Колика је била насртљивост Словена, нарочито после недаће млетачког
бродовља у борбама са Сараценима, види се најбоље по чињеници да су они год.
846. допрли до саме Венеције и опленили град Каорле.
И у северним областима има извесне борбености. Кнезу Ратбоду, поглавару
франачке Источне Марке, беше око год. 836. добегао словачки кнез Прибина, кога је
прогнао моравски војвода Мојмар. Прибина је одмах био приказан краљу Лудвигу
Немачком, и по његовој жељи покрштен. Али, Прибина беше смутљив дух. Он брзо
раскиде везе са. Ратбодом и побеже, заједно са сином Коцељом, у Бугарску; а онда
дође кнезу Ратимиру хрватскоме. Можда тај његов долазак, или неки други
непознати разлог, изазваше Ратбода да год. 838. нападне Ратимира и да га сруши са
власти. Прибина, у последњи час, издаде свог домаћина и предаде се Францима. По
препоруци својих људи, краљ даде Прибини као лено један део доње Паноније око
Блатног Језера и потврди му то и као власништво, 12. октобра год, 847.,
проширивши му опсег државе до Драве и Дунава. Ту Прибина сагради свој град,
стане окупљати суседна братства и људе, и поче се »много ширити по тој земљи«.
Прибина у Панонији туђин, мада Словен, са својом шревртљивошћу није
могао да стекне већих симпатија у народу. Он свакако није био човек који би могао
да се стави на чело неке крупније акције. Као хрватски кнез јачег корена истакао се
средином IX века Трпимир, оснивалац хрватске кнежевске и краљевске династије, у
далматинској Хрватској. У његовој даровној повељи сплитској цркви, изданој 4.
48
марта год. 852. у приморском Бихаћу, први пут се он изрично назива »кнезом
Хрвата« (dux Chroatorum). То је први помен хрватског имена на Балканском
Полуострву у званичној, владарској титули. Кнез Трпимир и његов син Петар
уписани су у такозваном Цивидалском евангелијару као посетиоци једног
манастира, можда у Павији, где су долазили на поклонство свом франачком
господару. Трпимир је и иначе био побожан човек, и близу свог двора у Клису
подигао је манастир у данашњим Рижиницама. Он је, мисли се, довео у Хрватску
активни ред бенедиктинаца. Његова владавина, с извесном солидношћу и
мирноћом, претставља почетак континуиране, свесно и постепено развијане
хрватске државе Средњега века, која се из Далмације шири поглавито према истоку
и северу, а само делимично и у мањој мери према југу.
*
Хрвате су тргли из старог племенског живота Франци, а Србе Бугари.
Бугарска држава ширила се нагло. Њене границе трећег деценија IX века дођоше
чак у Панонију и на север у Дакију, а на југу су допрли Бугари све до Родопе и
држали Филипопољ. Отворена им је остала само западна граница према моравској
и вардарској долини. Када је Византија ушла у тешке борбе с Арапима, бугарски
владар Пресјам употреби прилику да почне акцију и у том правцу, држећи да га
нико неће спречавати. Први поход, год. 837., био је упућен на југозапад, према
Солуну, можда у вези са једним покретом Словена у Пелопонезу. Његов успех,
изгледа, био је велик: Бугари се ускоро јављају као господари Охрида и све области
око Девола, окупивши под своју власт највећи део маћедонских Словена.
Срби су живели у својим жупама, дуго несметани, као конзервативан
елеменат. Имали су извесне владаре, који су се смењивали по праву наслеђа, а чија
власт није обухватала више области. Од тих владара у Рашкој неке знамо по имену.
Најстарији је Вишеслав (око средине VIII века), а за њим иду Радослав и Просигој.
Тек од Властимира, Вишеславова праунука, почиње период са више вести.
Властимир је савременик Пресјамов и његов противник. До Пресјама, нише
Константин Порфирогенит, »живљаху Бугари са Србима мирно, као суседи и
комшије, пазећи једни друге«. Шта је непосредно изазвало прекид те идиле није
познато: да ли бугарска експанзија, која је ишла за тим да и Србе покори, или
можда деловање Грка, који су Србе, своје поданике, кренули да спрече Бугаре у
освајању Маћедоније. Порфирогенит приписује иницијативу Бугарима. Пресјамов
нападај није успео; после три године борбе он је морао да га обустави. Датум тих
борби није сигуран; али, вероватно је да су вођене око год. 840.
Прибирање од Бугара угрожених српских племена и области око
Властимира, уколико је било постигнуто, није могло да се одржи потпуно. Старе
традиције биле су јаче од политичких лекција на новом подручју. Кад је Властимир
удавао своју кћер за Крајину, сина требињског жупана Беле, он га је, хотећи да га
одликује, »именовао владаром и учинио самосталним«. Окрњио је, по традицији, из
породичне сентименталности, заједницу и потребу груписања свих племена око
једног државног средишта у интересу што успешније одбране. Поред домаће
династије Вишевића у Хуму, која је своју старину и права са њом у вези изводила
још из старе отаџбине, поред главара у Зети, који су живели за свој рачун,
Властимир ствара и самосталне требињске господаре, који су дотле признавали
врховну власт рашког жупана. По словенској навици, после смрти Властимирове
49
његову државу поделила су три му сина, Мутимир, Стројимир и Гојник. Централна
власт, уосталом, не одржава се свуда у то време ни у осталој Европи; грађански рат
против Лудвига Побожног у Франачкој дошао је поглавито ради незадовољства са
поделом земље његовим синовима.
После Пресјамове смрти (год. 852.) на бугарски престо долази предузетни и
мудри кан Борис. Његов покрет против Франака у Панонији, одмах по доласку на
власт, завршио се неуспехом, исто као и сва друга његова предузећа првих година
његове владавине. У те спада и поход на Србе. Обавештен о смрти Властимировој и
подели његове земље, Борис је, можда, поверовао да сад неће наићи на онакав
отпор какав је био онај против његова оца. Али, Срби беху остали исти по својој
војничкој вредности. Они тако склепташе у својим планинама Бугаре да је међу
заробљенике допао и Борисов син Владимир и дванаест великих боила. Бугари
морадоше тражити мир и после тога сигурну пратњу до српске границе, односно до
граничног места Раса. Ту су, по српском саопштењу, измењена гостинска уздарја,
док су Бугари тврдили да су им Срби били дужни предати извесне ствари у знак
уговорене обавезе (два роба, два сокола, два пса и 90 кожа). Поход Борисов, према
томе, није код њих сматран као неуспех него као некакав компромис. За Србе ће
бити вероватно да нису били сасвим сигурни за даље борбе и да су стога пристали
на повољан мир.
Сем са Србима, Борис је био дошао у сукоб и са Хрватима. Највероватније је
мишљење да је то било год. 853., када су Бугари ударили на франачку државу, у
Панонији, па Хрвати, као франачки вазали, морали да их сузбијају. Као и у борби са
Србима, Борис и овде није прошао добро, него се, на крају, измирио »обдаривши
Хрвате и обдарен од Хрвата«. По овим бојиштима, тако далеким од првобитних
исходишта бугарских, толико на западу иза Мораве и Шар-планине, види се
најбоље огромни замах и тадањи утицај Бугара, који се беху дигли и развили на
рачун унутарњим кризама и дугим ратом с Арапима изнурене Византије.
VI. ПОКРШТАВАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНА.
1. Стари хришћански трагови. — 2. Први проповедници код Југословена. — 3.
Салцбуршка црква и њен рад међу Словенцима. — 4. Почеци хришћанства код
Хрвата и Срба. — 5. Словенски апостоли Ћирило и Методије. — 6. Ученици
словенских апостола међу Јужним Словенима. — 7. Стварање словенске
писмености и основи књижевности.
Кад су дошли на Балкан, Јужни Словени су ту већ затекли развијену
хришћанску културу. Још апостол Павле писао је Солуњанима како од њих »промче
ријеч Господња не само у Маћедонији и Ахаји, него и у свако мјесто изиђе вјера
ваша у Бога«; из Далмације се јавио један од најбољих писаца хришћанске цркве,
св. Јероним; а у Срему и северној Србији било је једно време главно средиште
Аријева учења. И готски Вулфилин превод Светога писма и његово епископско
деловање међу Готима везано је за Балкан. Читав низ старих црквених рушевина
налази се по целом балканском подручју, као и многобројна стара хришћанска
топономастика. Албански називи са шин, ше долазе од латинског sanctus, и сви су
готово из старијег времена, као и далматински са сут, су (Сућурај, Сутиван,
50
Суторман, Супетар и сл.). У унутрашњости брдо Срђ у Брези, или Иван-Планина,
или Цибријан код Требиња и сл. потичу од старих цркава посвећених тим
светитељима, а места Ђунис, Прокупље, Ивање и сл. траг су култа и цркава
дотичних светитеља. У свима овим областима постојала је и добро проведена
организација цркве, која је била, истина, на доста страна поремећена и уништена
провалама Словена и Обара. Али, ако су пропале цркве и бискупије, остао је народ.
Везама са староседелачким елементом Словени полако улазе у хришћанску културу,
али понајвише као појединци. Вест Константина Порфирогенита да су Словени
били крштени већ у VII веку, још за владе цара Ираклија, његовом иницијативом, од
римских свештеника које је он набавио, неће бити поуздана. Цар је имао пречих
брига. Ту вест треба разумети просто овако, што писцима X века можда није било
или није хтело бити довољно јасно: све до године 732., захваљујући солунском
викаријату, папин и утицај латинског свештенства били су претежнији од
цариградског на већем делу Балканског Полуострва; западно свештенство било је
дотад главни чинилац у хришћанској мисији међу Словенима. Византиска
традиција о томе на Порфирогенитову двору била је нешто помућена, свесно или
несвесно, а свакако ишла је за тим да иницијативу за то деловање задржи за
Цариград. Да је било извесног утицаја и из византиских кругова може се узети као
сигурно. За то, пре свега, јасно говори култ извесних источњачких светаца, који су
из Византије и преко ње пренесени у Јадранско Приморје, а одатле и међу Словене.
Тако је, на пример, култ св. Стевана, заштитника Византискога Царства, коме је у
Дубровнику била посвећена главна црква, позната и у Цариграду X века, и чије је
светковање било раширено целим приморјем од Скадра до Трогира и Задра, доста
рано прешао и Србима, којима је после, исто као и Грцима, постао државни
заштитник. У Солину је истом свецу подигнута базилика, у којој је сахрањен
хрватски краљ Крешимир.
Мало је поуздано и даље царево казивање да је већ тада успело хришћанском
свештенству да постигне неке веће успехе. Колико се данас зна, читав седми век
није донео већих промена у верској култури Југословена. У визији св. Колумбана,
из почетка VII века, изрично се каже да Словени, којима је он мислио ићи да
проповеда, нису још зрели за ту ствар; а св. Аманд, који је проповедао у местима
око Дунава, вратио се кад је видео »да му ту неће бити довољно плода и
мучеништва«, како каже легенда. Херцог баварски Теодо задржао је год. 649. св.
Емерана да не иде у те крајеве, »јер још није право доба да се ти варвари покрсте«.
Једино су Хрвати у Далмацији били нешто питомији. Чувши за плењење Салоне и
остале Далмације, папа Иван IV послао је тамо свог опата Мартина да спасава и
откупљује хришћанско робље и мошти хришћанских светитеља, и успео је да их
добије (год. 641.). Црквена традиција помиње и неког Ивана Равењанина као првог
надбискупа солинског и нарочито заслужног за хришћанство међу Хрватима. Време
његовог деловања није сигурно, а ставља се од VII па чак до у почетак IX века.
Тома, архиђакон сплитски XIII века, који даје нешто вести о њему, саопштава да је
Иван сузбио међу Словенима аријанску јерес. Тај податак заслужује нарочиту
пажњу. Аријево хришћанство било је раширено међу Готима око Дунава и оставило
је и међу Словенима трага, који је у њихову језику утврђен већ раније. Недавно је у
рушевинама једне старе цркве у Брези код Сарајева нађен и један натпис са готским
рунским алфабетом, који јасно казује да је готски утицај, појачан и њиховом
51
владавином у тим областима још у првој половини VI века, продро дубоко у
унутрашњост и вероватно се и ту осећао међу новодошавшим Словенима. Неће
стога казивање Томино бити без икаква основа, исто као и рано мешање Гота са
Словенима у нашим црквеним круговима Дукље и Приморја. Слабом напредовању
хришћанства код Јужних Словена са византиске стране крив је свакако словенски
конзерватизам, а још више и политичко неповерење и затровани верски односи
међу самим Грцима. Од VII до IX века тамо не престају јеретичке секте, верска
гоњења и чак крвава обрачунавања у име вере. Нарочито се све то развило у доба
страсне борбе око икона, која је испунила период од преко сто година и узбунила
сав византиски свет.
На западу, код Словенаца, хришћанство је било сумњиво што је долазило из
Баварске или Фурланске, односно из Немачке или Италије, са оних страна дакле је
претило и политичко завојевање. Доношена на мачу, нова вера није могла бити
привлачна и, природно, била је сматрана само као јача спона за политичку
заједницу. Стога Словенци, још у првим деценијама VIII века, устају против
хришћанских свештеника и њихових цркава и добијају назив »најсвирепијих
погана«. Средином VIII века, притешњени од Обара, Словени су, како смо већ
видели, морали да траже помоћи код Бавараца и да после признају врховну власт
франачку. Природна последица тог односа била је да су морали примити и
хришћанску веру својих господара. У Баварској васпитани, словеначки кнезови
уводе хришћанство у своју земљу, која долази у црквеним стварима под власт
салцбуршке епископије. На позив кнеза Хотимира (око год. 755.) салцбуршки
бискуп посла међу Словенце епископа Модеста са четири свештеника и више
клерика, да шире веру, посвете цркве и поставе нове свештенике. Два од
најзнатнијих манастира подигнута су у то доба, Инихен (год. 769.) и Кремсминстер
(год. 777.), као средишта главне активности међу Словенима. После Хотимирове
смрти настала је јака антихришћанска реакција. Полемични спис салцбуршке цркве
»О покрштавању Бавараца и Карантанаца« каже да »за неколико година тамо (међу
Словенима) не беше ниједног свештеника«. Али, утицај франачке власти доведе
опет хришћанску мисију на рад. Карло Велики је изразит претставник идеје
јединствене верске, и то хришћанске, државне организације као органа новог
Римског Царства. Хришћанство је, поред оружја, његово главно средство за
пацификацију, и учени Алкуин кличе Карлу да је савладао све непријатеље
»именом господа нашег Исуса Христа«. У житију св. Виргилија, салцбуршкаг
бискупа, прича се да је он лично силазио све до ушћа Драве у Дунав, проповедајући
веру. Живу делатност развио је и салцбуршки бискуп Арно (од год. 785.), који »са
свих страна« купи и шаље свештенике у пределе Карантанаца и доње Паноније.
Карло чак препоручује и њему самом да иде у словенске крајеве и проповеда божју
реч. И доиста, у војсци против Обара налази се и Арно. За заслуге учињене вери и
франачкој држави постала је салцбуршка бискупија год. 798. надбискупијом. Арно
одмах после тога предлаже цару да се за Словене оснује посебна бискупија. Цар је
на то пристао, и као први њен епископ би посвећен неки Теодорих; његова област
обухватала је Карантанију и крајеве на северној страни Драве, све до њеног ушћа у
Дунав. После пада обарске државе и афирмације франачке снаге, христијанизација
северних Југословена ишла је много брже. Нарочито су се мирили са створеним
52
стањем неки од кнезова. Примање хришћанске вере постало је готово идентично са
лојалношћу према франачкој врховној власти.
Поред салцбуршких, међу Словенцима и Хрватима деловали су и
свештеници аквилејског (оглејског) патријархата, нарочито у Истри и Приморју.
Њихова делатност изгледа да је била мање борбена од оне салцбуршких изасланика,
вероватно стога што је имала и мање политичких мотива. Аквилејски патријархат
љубоморно је пратио рад салцбуршке надбискупије, сматрајући да ова прелази
своје природне границе и улази у његову област. Због тога дошло је између њих и
до спора, који је Карло Велики решио 14. јуна год. 811. у Ахену тако што је одредио
реку Драву као природну међу између обе дијецезе.
Већ у првој половини IX века угледнији Словенци су добрим делом били
хришћани. Многи између њих на самрти или иначе остављају своја имања или дају
прилоге црквама. У Прибинином граду Блатограду (Мосбургу, Салавару)
освештана је год. 850. црква коју је он подигао, а том акту присуствовало је 15
словенских великаша, несумњиво већ покрштених. Салцбуршки надбискуп, који је
сам освештао ту цркву, пошао је по Прибининој држави и освештао још неколико
цркава словенских и немачких, јер је, како каже салцбуршки спис, становништво
словенске кнежевине било мешано, словенско и баварско. Једна доста велика
тешкоћа у ширењу вере беше то што је свештенство било туђинско. Словенски
елеменат слабо је знао и латински и немачки, и стога је нову веру примао готово
само по спољним ознакама, не разумевајући ни њених правих учења, ни значаја
обреда. Уколико јој је прилазио, чинио је то више од невоље и по примеру него из
убеђења или неке унутарње потребе.
И код Хрвата је ширење хришћанства било у вези са ширењем франачке
власти. У градовима Далмације настављала се, наравно, стара хришћанска
традиција, по духу романска. Није јасно како су се у Далмацији развијале верске
прилике после год. 732., односно после енергичног сузбијања папске јурисдикције
у областима Византије. У оскудици извора тешко је ухватити праву везу; али, нама
се чини да је Византија и ту, у извесној мери, иступала офанзивно, али да су овде
римске традиције биле веома јаке и са дубоким кореном. Обнова сплитске
епископије као наследнице старе Салоне пада тек пред крај VIII века, а изазвана је
већом пажњом Цариграда за јадранске ствари после губитка равенског егзархата,
год. 751. Из Равене је раније вршен осетан црквени утицај у Далмацији.
Константин Јиречек је у свом делу Романи у градовима Далмације упозорио на неке
од равенских светитеља, чији се култ распростро по тој покрајини; тако на св.
Аполинара, коме су подигнуте цркве на Крку, у Задру и код Дубровника, и на св.
Виталиса.
Византија показује већу верску ревност у Далмацији за време франачке
офанзиве Карла Великога, која је претила да јој отме ту покрајину, и у време
Ахенског мира кад је, по једном мишљењу (А. Дабиновића), извршена и извесна
врста верско-административне реорганизације. Има једна, истина не савремена,
вест да је год. 809. пренесено тело св. Трифуна из Цариграда у Котор. Год. 811.
добио је и Задар од цара Нићифора мошти св. Анастазије. Цариград је ову пажњу
указао задарском граду и можда Котору са очевидном тежњом да се очувају
далматински градови као посед Источног Царства.
53
По својим везама, и ради близине Италије, и по традицији, Далмација, по
градовима претежно романска, служила се углавном латинским језиком. Међутим,
ни грчки није био непознат. У Сплитском евангелијару VIII века, који је подробно
проучио Виктор Новак, налази се, у латинском препису, грчки текст Јованова
ускршњег еванђеља, које се очевидно још и тада на тај дан тако и читало. Латински
утицај појачали су после Франци. Њихов утицај видели смо већ у посвећењу нинске
цркве галском св. Аселу. За св. Урза се прича да је у Далмацији покрштавао пагане
баш у време Карла Великога. Стари уметнички хришћански споменици у Нину и
Книну показују јасне трагове романско-франачке, који се дају утврдити и у Сплиту
(на пр. у цркви Св. Дојма, у црквици Св. Мартина). Са нешто других комбинација
развила се према тим обрасцима једна врста локалног, хрватског стила, веома
занимљива са својих уметничких мотива у скулптури.
Процес покрштавања код Хрвата узима више маха од оног времена кад
хрватски владари прихватају нову веру. За првог хрватског кнеза, Вишеслава, знамо
по једној крстионици, коју је начинио презвитер Јован за његова времена у славу св.
Јована Крститеља. Кнез Мислав подиже једну цркву Св. Ђорђа у Путаљу, а помаже
и сплитску цркву Св. Дојма, мада се она не налази у његовој држави. Трпимир има
свога капелана, презвитера Мартина, са којим сарађује и сва његова великашка
околина. О франачком утицају при покрштавању Хрвата има нешто предања и код
Порфирогенита, који прича да је међу њих дошао »из Франачке, која је између
Хрватске и Млетака«, неки болесни чудотворац Мартин, саветујући им да чувају
уговоре са папом и да га не узнемиравају.
У областима ван франачког утицаја, нарочито међу Србима, хришћанство је
ширено понајспорије. У највећем делу њихових насеља утицај суседних култура, с
истока византиске а са запада романско-франачке, могао је доћи само посредним
путем, преко Бугарске и преко Хрватске, а само делимично непосредно, у Зету и у
области које су, пре бугарског завојевања, граничиле са Византијом. Тако је уствари
и било. Хришћански споменици босанског подручја из V—IX века потпуно су у
вези са далматинским и имају апсолутно исте типове и аналогије. Чак је и језик
латински на три црквена споменика из VI—IX века: на једном из Брезе (близу
Сарајева), на другом из Дренова код Пријепоља и на трећем непознатог налазишта
у сарајевском музеју. На југу од Неретве до Бојане тај утицај латинског још је
разумљивији. Али, ту има и доста трагова византиске културе, очуваних делимично
све до најновијег времена. У Дубровнику, да споменемо само једно два примера, и
данас се део пред главном капијом назива Пилама, по грч. πύλαι — врата, а код
Херцег-Новог један део обале, са местом, зове се Игало, по грч. αἰγιαός.
Источњачки су свеци св. Сергије и Вакх, Кузман и Дамјан, св. Теодор и др., којима
су посвећене многе цркве у Приморју и Зети. Чак и св. Димитрије Солунски, коме
Грци приписују спас свога града од Словена, постао је веома популаран код нас.
Заштитници Дубровника и Котора, св. Влахо и св. Трифун, исто тако су источњачки
мученици. Као занимљиву карактеристику тог двоструког утицаја имамо појаву да
»у Дубровнику и Котору бискупи, мада употребљавају латински језик при служби
божјој и обављају је по римскоме обреду, за читав један век облаче при олтару
византиске хаљине«, или »како се под истим сводом диже римо-латински олтар уз
византиски иконостазиј«.
54
На југу, међу словенским колонијама у Маћедонији, Грци су доста рано
развили хришћанску делатност. Основали су чак, не зна се тачно кад, и посебне
епископије за рад међу њима: епископију смољанску, друговићску, језерску и
радовишку, српску односно србиску и епископију звану Великаја. »Ови епископи и
њихово свештенство служили су грчки«, казује са тачним разлагањем К. Јиречек;
»али, свештеници и монаси, рођени Словени, свакако су проповедали и поучавали
народ на словенском језику. Они су, при том, речи свога матерњега језика
прилагођавали за појмове верске. На тај начин припремљено је било земљиште за
дело солунске браће и њихових сарадника ... По Теофану, патријарх цариградски
Никита (766.—780.) био је Словенин, а он вероватно да није био једини међу
епископима тога времена«.
Главна активност у христијанизацији Јужних Словена почиње у другој
половини IX века, кад се ствара словенска писменост и изграђује потпуно читава
црквена служба на словенском језику. Потицај за то дошао је од самих Словена и
испрва има несумњиво политичке мотиве. Ево како. Моравски кнез Мојмир беше
дошао у сукоб са Францима прибирајући око себе сродна словенска племена, и год.
846. морао је да падне. Његов наследник Растислав ушао је у савез са Бугарима и
год. 855. остао је победилац над Францима; после се, год. 861., умешао у унутарње
борбе међу Францима и постигао и опет лепе успехе. У овим борбама погинуо је
кнез Прибина. Кад су се Франци почели спремати да се освете Растиславу и ради
тога ушли у савез са Бугарима, љубоморним на Растислављев утицај међу
Словенима, овај се уплаши и стаде тражити себи савезнике, који би могли бар да
уставе бугарскога хана. Први у комбинацији могао је бити свакако цариградски
император. И доиста, год. 862., помиње се чувена порука Растислављева цару
Михаилу да му пошље учитеља и проповедника, јер његови Словени као »прости
људи« немају никога ко би им показао пут. Нарочито немају учитеља »који би нам у
свом језику казивао истину веру хришћанску«. Тешко је веровати да таквих
»учитеља« није било много ближе у Панонији, или међу карантанским Словенима,
међу којима се хришћанска вера ширила читаво једно столеће; него је сасвим близу
истини да Растислав није хтео никаквих веза са људима франачке власти. Верска
акција имала је само да буде увод у политичку, односно у тесној вези са њом. У
Цариграду је Растислављева понуда лепо примљена и схваћена је одмах како треба.
Њима је тамо чак и добро дошла ради непосреднијег притиска на Бугаре, који су
одавно ишли за тим да се што видније и потпуније ослободе од грчког утицаја.
Као хришћански проповедници у Моравску се упућују два брата Солуњана,
Константин и Методије. Избор пада на њих из два разлога. Прво, стога што је
Константин био царев друг и повереник, а друго, што је био човек широке културе
и знања. Био је библиотекар у цариградској Св. Софији и после наставник
филозофије; извршио је пре тога неколико мисионарских послова и истакао се као
поборник култа икона. Методије, Константинов брат, управљао је раније једном
словенском облашћу, па се касније повукао у манастир и пратио понекад брата у
његовим мисијама. Оба су, као Солуњани, познавали Словене изближе и научили
су, можда још у раној младости, њихов језик. Солунској митрополији припадале су
две словенске епископије, и додир са људима из њих имао је да олакша намеравано
дело. Ту се, нема сумње, словенски језик употребљавао у вези са црквом и
55
црквеним животом, па се развила хришћанска терминологија и извесна традиција
тога посла.
С овом мисијом Константина и Методија у вези су и почеци словенске
писмености. Ова два брата, »словенски апостоли«, сматрали су као своју дужност
да за Словене преведу потребне књиге хришћанског богослужења, и да за писање
тих књига подесе и азбуку. Дотле, Словени или нису уопште писали (»цртама и
резама читаху и гатаху као пагани«, каже један стари текст, а траг такве писмености
имамо још увек у нашим рабошима), или су употребљавали грчка и латинска слова,
али којима се нису могли изразити извесни словенски гласови (ч, ж, ш, ѣ, ъ, ь и др.).
Занимљив пример писања словенских текстова латинским писменима претстављају
Фрајзиншки споменици, са два типа исповеди и једном проповеди о греху, писани
негде крајем X и на почетку XI века, који су »служили неком члану фрајзиншке
цркве при вршењу његових духовно-пастирских дужности међу Словенцима«.
Константин је као основу за нову азбуку узео грчку курзивну минускулу, па је
допунио комбинацијом неких слова или преузимањем из њему познатих
источњачких алфабета. Тако је створио писмо звано глаголица. Језик његових
превода био је, природно, онај који су најбоље познавали Константин и његови
помагачи, словенско наречје јужне Маћедоније. С. Куљбакин је дугим проучавањем
утврдио »да је српско-хрватско-словеначка језична група у лексичкоме погледу
најближа старословенском маћедонском дијалекту св. Ћирила и Методија«.
У Моравској су солунска браћа, кад су тамо стигла, наишла на политички
измењен положај. Немци су против Растислава, августа год. 864., дигли војску и
натерали га на покорност. Мисионаре из Грчке посматрају немачки свештеници са
сумњом и отежавају им рад; стога ови напуштају моравско подручје и прелазе у
Панонију, где је владао Прибинин син, кнез Коцељ. Код Коцеља су словенски
учитељи били примљени са разумевањем; он им је наскоро поверио 50 својих људи
да их они васпитају. Ну, Константин и Методије ни ту нису могли дуже да се
задрже. Требало је да иду у Рим, пред папу, да тамо пред њим развију своје учење и
да се оправдају од сваковрсних напада, којима су од стране германског свештенства
били изложени. У ово време односи између Рима и Цариграда, који ни иначе нису
били добри, заоштрише се до потпуног раскида. Никола I, један од веома одлучних
папа, дошао је у сукоб са необично ученим али не и много карактерним
патријархом Фотијем, који је пристао да смени свог претходника моралног
Игњатија, свргнутог због сукоба са развратним двором. Год. 863. црквени сабор у
Латерану осудио је Фотија, а као одговор на то дошла је год. 867. чувена Фотијева
оптужба против папе.
Да се ствари заплету још више допринели су доста и односи са Бугарима.
Као немачки савезници, Бугари су, вероватно по жељи са немачкога двора, почели
преговоре да приме хришћанство, и то, наравно, од папиних људи. Било је код
Бугара већ поодавно тежња да се везама са западом што више ослободе грчког
духовног утицаја. Напади Немаца на Растислава и њихове везе са Бугарима
нагнаше Византију да и она нападне Бугарску и присили је да мења своју политику.
Бугари су страдали у то време од глади, имали су и иначе недаћа, и брзо су
попустили. Год. 865. они су се, под притиском Византије, покрстили, и њихов хан
Борис добија отада по цару Михаилу III ново име Михаило. Да то покрштавање
није прошло без потреса у Бугарској разуме се само по себи; конзервативни
56
бугарски великаши нису лако хтели да се одрекну старе вере и наслеђа, као да су
предосећали како ће нова хришћанска култура донети дефинитивну превласт
словенског елемента међу њима и постати најмоћнији чинилац у асимилацији
Словена и бугарских господара. Хан Борис-Михаило, чим се мало прибрао од
византиског ударца, наставља поново своје везе са Римом и Немцима, очевидно са
тежњом да се првом згодном приликом еманципује од Византије и њених људи. У
Цариграду се то примећује и прати са пуно љубоморе и зле воље, али и са чврстом
намером да се тај утицај Рима предупреди.
Усред тих заплета, у јесен год. 867., насташе у Цариграду крупне промене.
Цар Михаило погибе, на престо дође подузетни Василије Маћедонац (867.—886.), а
брзо потом би смењен и Фотије и доведен стари Игњатије. У Риму се та промена
сматрала као задовољштина папској курији. То је знатно олакшало и положај
Константина и Методија, који су исте те јесени пошли у Рим. Епископ римски
Формоз, који је год. 866. био папин легат у Бугарској и вероватно знао нешто
словенски, прегледао је са још једним другом превод словенских богослужбених
књига и предложио га папи на одобрење. Папа Хадријан, наследник Николин,
признао је и дозволио употребу словенске литургије. Али, Константин није више
могао да је даље шири. Он се разболео и умро у Риму, 14. фебруара год. 869.,
покалуђеривши се пред смрт и добивши име Ћирило. Методије се из Рима вратио у
Панонију, кнезу Коцељу, где је развио живу делатност као панонски епископ. Ну,
његов долазак изазива опозицију салцбуршке надбискупије, која се сматра
повређеном у својим правима. Уствари, то је било њено црквено подручје. У једном
посебном полемичком спису, претставници салцбуршке цркве туже се како је
дошао Методије, »неки Грк«, да се меша у њихове послове, »пронашавши недавно
словенска писмена«, и који потискује латински језик. После извесног времена
Немци су са писмених напада прешли на физичке. Методије би злостављан и
затворен, негде у Швапској, и држан тамо две и по године. Тек на папино
посредовање, крајем год. 872. или почетком 873., Методије би ослобођен, а његови
противници, бискупи салцбуршки, пасавски и фрајзишпки били су не само укорени
него последња два и суспендована. Читава акција и долазила је од њих. Пасавски
бискуп Херманрих поступао је, како каже папина оптужба, »са животињском
суровошћу« према Методију; у најљућој зими држао га је под ведрим небом, а на
збору епископа сам би га тукао коњским бичем, да није у томе био спречен од
других.
После свог ослобођења Методије није остао више код Коцеља, у Панонији,
који није могао да га заштити, него је прешао у Моравску. То је тражио и папа,
несумњиво водећи рачуна о правима салцбуршке архиепископије. У Моравској није
било више Растислава. Њега је издао братанац Светоплук Немцима, па су га ови
ослепили и послали у неки манастир, а земљу му посели. Наскоро, у народу наста
буна против немачких угњетача; на чело побуњеника стаде поп Славомир, а покрет
се, добрим делом, обрте против безобзирног немачког свештенства. Светоплук
приђе народном покрету и успе да се одржи у ослобођеној Моравској. Методије
долази после те успеле народне борбе и бива, наравно, лепо примљен. Његово
учење, према свему, добија изразит антинемачки карактер, и као такво сматрају га и
Немци и Словени. Папа, који је претрпео неуспех у Бугарској и који од Цариграда,
и после промена на царском и патријаршиском престолу, није добио оно чему се
57
надао, постаје мало затегнутији и према Методију, и узима отворено став против
словенске литургије. У том га обилато помаже цело немачко свештенство. Сам
Светоплук, недовољно сигуран, а и иначе несталан, не само да не помаже Методија
како треба него чак даје разумети да се он и не идентификује са њим. Поред
Методија он пристаје и на немачког кандидата Вихинга као евентуалног другог
епископа. Методије је стога по други пут пошао у Рим, где је папа Иван VIII, водећи
можда рачуна о том да не увреди византиски двор чија му је помоћ против Арапа
баш у то време била потребна, опет потпуно оправдао Методија и дозволио поново
словенско богослужење с извесним малим ограничењима (год. 880.).
После смрти кнеза Коцеља у Панонији владају немачки кнезови. Са једним
од њих, са Арнулфом, Светоплук долази у сукоб и изазива тежак рат. Арнулф је
позвао у помоћ Бугаре и ови су год. 882. провалили у Моравску; на то је Светоплук
наредне две године нападао Панонију и пустошио је. За Методија није сасвим
сигурно где се налазио у то доба. Према причању његова житија он је ишао у
Цариград да тамо прикаже цео ток своје мисије. По повратку отуда наставио је свој
рад, али у сталном сукобу са немачким свештенством, које је водио нови епископ
Вихинг. Дошло је дотле да је Методије бацио анатему на Вихинга и тиме изазвао
против себе не само све Немце него и папску курију. Домало, 6. априла год. 885., он
је умро, на велику радост својих противника.
Са Методијем завршен је период словенске хришћанске активности у
Моравској. Горазд, његов ученик, коме је он наменио своје наследство, као и сви
други активнији словенски проповедници, бише просто онемогућени и претрпеше
чак и велике личне неприлике. Нови папа Стеван V забрани словенску литургију, а
Вихинг поста глава моравске цркве. Методијеви ученици Горазд, Климент, Ангелар
и др. бише похватани, мучени и прогнани. Један део словенских ученика би чак
продан Јеврејима и као робље одведен на трг у Млетке. Ту их нађе и откупи један
византиски легат и упути их у Цариград. Једне задржа цар Василије, примивши их
лепо, а други одоше у Бугарску. Други део спасавао се одмах у суседну Бугарску,
преко Београда, одакле бише упућени Борису-Михаилу. Овоме владару припада
велика историска заслуга да је схватио вредност ове значајне и ненадане сарадње и
да је искористио у пуној мери. Место грчког свештенства, од кога је зазирао због
политичког утицаја; место латинског, које му је доносило заплете и неприлике; он је
добио кадар људи искрено оданих ствари коју проповедају и подобних да делују
међу највећим делом његових поданика. Упада у очи да Борис главне људе из ове
групе добеглица не задржава у ужој Бугарској, него их махом упућује на југ и
југозапад, међу маћедонске Словене. Као да је постојао смишљен план да се уз дело
покрштавања врши у исти мах и придобијање словенских племена, нарочито оних
према Јадранском Мору, за бугарску државу. Климент, најактивнији од Методијевих
ученика, би упућен у охридску област, која је обухватала и подручје реке Девола и
Шкумбе у горњем и средњем току, и препоручен властима и народу. Средиште
његове акције било је у Деволу, у хришћански већ лепо развијеном месту. Ту је он
деловао све до год. 893., кад је постао епископ, а заменио га је друг му Наум, чији
манастир и данас постоји на обали Охридског Језера. Друга им два друга, Горазд и
Ангелар, сахрањени су у Берату; они су вероватно тамо били и упућени, јер је
тешко веровати да би им неко преносио кости намерно баш у тај крај. Ови људи и
58
другови им почеше тамо жив и систематски рад; на 3500 ученика прођоше њихову
школу; у еноријама је располагао Климент са по 300 ђака.
Тако се у том крају прошири словенска писменост. Климент сам настави и
књижевни рад својих учитеља. Он је, по свој прилици, писац Методијева житија и
читава низа проповеди на црквене празнике. Те су проповеди читане и преписиване
у доста великом броју; од неких, као на пример од беседе о Цветној недељи, има на
десетине преписа. Леп број Климентових беседа налази се очуван нарочито у
хиландарским рукописима. Клименту се приписује да је извео и реформу алфабета
и увео много гипкију ћирилицу место круте глаголице; али, то није сигурно.
Несумњиво је да се ћирилица јавља у X веку, и то баш у крајевима око Преспе; али,
мало је тешко веровати да је баш Климент лично дирао у дело свога учитеља још
док оно није ухватило ни правог корена у народу те области. По свој прилици
ћирилица се развила у Маћедонији код грчко-словенског свештенства, и Климент
је, можда, само прихватио. За његова друга Наума знамо, исто тако, да је имао
интереса за књижевност и да је потстицао људе на рад. Константин Презвитер сам
каже да га је на писање Учителног еванђеља потакао брат Наум. За велике своје
заслуге постављен је Климент год. 893. епископом у крају око Кичовске Белице. Он
је сахранио свог друга Наума, који је умро 23. децембра год. 910., а сам је преминуо
27. јула год. 916. Њихово дело, књижевно и учитељско, прихватише њихови
другови и последници, Константин Презвитер, епископ Марко, Јован Екзарх,
Глигорије Презвитер и др., који су се купили око цара Симеона, који се и сам бавио
књижевношћу и који је необично ценио књижевни и просветитељски рад
Ћирилових и Методијевих ученика. Њиховим делом створене су основе словенској
писмености и књижевности на Балкану, и потом словенској књижевности уопште.
Читав рад око покрштавања Југословена даје лепе примере о духовној
заједници међу њима. Језик маћедонских Словена, који је узет за књижевни језик
младе цркве и још млађе књижевности, примљен је без икаквих тешкоћа и у
Моравској и у Панонији; разлике су међу дијалектима биле тако мале да ништа
нису сметале узајамном разумевању. Само јављање словенске литургије примљено
је у свима областима са радошћу и осетило се одмах и свуда као своје етничко
обележје. Ово је било и прво мешање и узајамно утицање међу Словенима у једном
делу праве културне акције; Словени из Маћедоније са својим учитељима иду међу
Моравце и Панонце и раде међу њима, да опет после протерани Моравци дођу код
њих на југ и наставе њихово дело. Међу њима нема граница; они, као да се то
разуме само по себи, прелазе из Маћедоније у Моравску, из Моравске у Панонију;
они су једно и осећају се као једно, и горе према Немцима кад их гоне, и доле према
Грцима, од којих одвајају своје саплеменике. То је било свесно стварање своје
словенске културе, на чему су сарађивали сви.
Црквена архитектура у Далмацији и у унутрашњости Балканског
Полуострва, на подручју Хума, Босне, Зете и Рашке, има старих узајамних веза.
Базилике у Зеници или Дабравини имају своје несумњиве аналогије у
далматинским; базилика у Брези готско је дело, и већ по томе је јасно да има своје
обрасце на другој страни. Теорија о такозваном старом словенском, односно старом
хрватском, у основи оригиналном стилу, донесеном делимично из старе постојбине
и преображеном у Далмацији са првобитних дрвених пратипова на камене, а
очуваном на црквеним грађевинама VI—X века, коју је у новије време почео да
59
заступа један део научењака, тешко може издржати научну критику. Као што су
босански стећци несумњив остатак и опонашање римских саркофага, тако је и
највећи део наше ране црквене архитектуре и скулптуре примљен код нас од
мајстора који су нам донели хришћанску културу и ове што иде са њом заједно. О
том има непосредних доказа »на лицу места«. Годеслављев натпис на цркви Св.
Крста у Нину има несумњив франачки карактер. Зар црква хрватске епископије у
Нину није била посвећена св. Аселу, франачко-галском свецу, и зар се тај западни
утицај задржао само на том култу? У Срба се налазе сирско-византиски утицаји на
старој цркви Св. Петра у Расу. Сличних примера има много. Један наш млади
научењак (А. Дероко) налазио је недавно да је сличност извесних црквених
грађевина у Рашкој и Далмацији (на пр. цркве у Затону на Лиму са црквом Св.
Николе у Нину, или Св. Богородице у Бистрици са Св. Луком у Узољу или Св.
Срђем у Брдима) као остатак неке старе своје архитектуре која као да им је некад
била заједничка. Ми не мислимо да је то тумачење тачно. Где би наши људи имали
раније прилике да раде такве и њима сличне послове? Зар сама техника посла,
типови грађевина, ма и прости иначе, и декорације не зависе од мајстора, њихових
школа и утицаја? У извесним старим црквама нашег подручја VI—VIII века ми
налазимо латинске хришћанске натписе, један на рашком земљишту чак код
Пријепоља. То, по нашем мишљењу, указује и на извесне путеве у техници тог
посла и свему осталом у грађевинској култури. За цркву Давидовицу у Бродареву,
архитектонски доста просту и на очи »народску«, знамо поуздано да су је, крајем
XIII века, зидали мајстори најмљени у Дубровнику. Стару уметност Словена,
заједничку нам још и овде на југу, треба свакако тражити на другој страни а не у
црквеној архитектури.
VII. ХРВАТИ И ВИЗАНТИЈА.
1. Акција Василија I Маћедонца. — 2. Византиски и романски утицаји међу
Хрватима. — 3. Словенска служба у Хрвата.
Долазак на византиски престо Василија Маћедонца, год. 867., значио је за
Царевину несумњиву добит. То је, истина, био »људска животиња, примитивна и
сирова, са јаким страстима«, као што га тачно црта Шарл Дил, али у исто време и
човек јаке воље, свестан циља, »вешт и срећан, и исто тако велики политичар«. Он
је приближио Царевини не само суседне Бугаре, који су хтели да нађу наслона на
Западу, него чак и удаљене Хрвате.
У далматинском Приморју стање није било довољно сигурно. У Хрватској је
око год. 864. дошло до извесних сукоба, који су довели на власт једно лице ван куће
Трпимирове, неког кнеза Домагоја. Поремећај власти изазвао је, поред осталог,
старе гусарске склоности хрватских помораца, а ове опет енергичну акцију
Млетака, год. 865., која је натерала Хрвате да обећају после тога вођење рачуна о
млетачким интересима и да за боље јемство даду таоце. Општу несигурност
појачавала су нарочито залетања арапских лађа у јадранске воде, доста честа током
IX века. Кад је год. 866. један њихов напад, са дугом опсадом, угрозио Дубровник,
обратише се становници града за помоћ свом цариградском господару. Василије,
који је од Духова год. 866. био савладар цара Михаила III, нареди да велика
60
византиска флота од сто лађа крене у Јадранско Море. Једним потезом извела се
огромна промена. Тамо, на далеким границама Царевине, осетила се одједном њена
снага, моћна и неодољива. Арапи се зачас повукоше, а сви градови Далмације
одахнуше и осетише се више сигурни. Византија је том експедицијом показала свој
несумњив интерес за ове области. И словенски кнезови из залеђа осетише
конкретно врховног господара из Цариграда. Кад је Василије, у намераваном савезу
са царем Лудвигом II, прегао да потпуно очисти Јадранско Море и јужну Италију од
Арапа, он је год. 869. уз своју флоту позвао да учествују и своје поданике:
Требињце са Конављанима, Захумце, и један део Хрвата с острва, све племена
испод Неретве, докле је тада, под сигурно, допирала византиска власт. Дубровачка
флота служила је као превозно средство. До заједничког савезничког напада на
главну арапску поморску базу, на град Бари, није дошло, јер се цар Лудвиг у
последњи час тргао од недовољно утврђеног савеза. Он је град Бари после узео сам,
год. 871., уз помоћ својих хрватских поданика и њихових лађа. То је, као и учешће
Хрвата, разуме се, још више раздражило Византију, љуту и иначе због раније
неуспелог похода. Стога Грци нарочито искористише један догађај да казне
хрватске помагаче Лудвигове и пре пада Барија. Год. 870. враћали су се папини
изасланици са црквеног сабора у Цариграду из Драча у Јакин. На путу нападоше их
и опљачкаше »словенски« гусари, углавном Хрвати и можда неки Неретљани,
пошто су обоји почешће заједно оперисали, и одведоше их у ропство. Да освете
тобоже то, а уствари да искале свој гнев, нападоше Грци на подручје Лудвигових
поданика, па разорише неколико градова и одведоше у ропство доста душа. Грци су
нападали само флотом и стога сигурно нису улазили дубље у унутрашњост.
Хрватског отпора није било, јер се највећи део њихове флоте налазио под Баријем.
Љут, цар Лудвиг се једним писмом цару Василију заузео за своје настрадале
поданике и оптуживао је заповедника царске флоте, Никиту Орифа. Цар је, наравно,
био на страни Орифиној, јер је његов поступак јачао поново углед Византије и у
северној Далмацији. Огорчени Хрвати су, из освете или да се колико толико
обештете, после повратка испод Барија нарочито нападали на Млечаие као на
познате византиске пријатеље, и задавали им прилично брига. Млечани су морали
чак молити папу да посредује код Хрвата и њихова кнеза, »најгорег словенског
кнеза«, како су они звали Домагоја, да би напустили тај посао »морских харамија«.
Кад је год. 875. умро цар Лудвиг II, настаде борба чланова каролиншке
династије око његова наследства, која је трајала готово све до краја год. 877. Њу је у
великој мери искористио цар Василије да ојача свој утицај. Он је најпре натерао
дотле углавном слободне Неретљане да признају његову власт и да са тим заједно
приме хришћанство. Порфирогенит нам је оставио спомен да су Неретљани
прозвани »поганим« стога »што нису пристали да се покрсте у оно време кад су се
крстили сви Србљи«. Вероватно је, у исто време, цар почео деловати и међу
Хрватима. Главни су му се посредници за све налазили у његовим далматинским
градовима. Франци, забављени домаћим борбама, нису могли да му много сметају.
Хрвати сами о њима не воде више много бриге; њихов кнез Иљко, можда син
Домагојев, напада чак са флотом франачку област Истру; али, отуд је био сузбијен
од млетачких лађа, јер се Република бојала њихова напада на своје подручје,
посебно на Градо. Ови нападаји Хрвата на франачко подручје Истре дошли су
61
свакако после ослобођења властитог подручја од њихове власти, која се после тога
више не јавља.
У ово време покушаја нове оријентације код Хрвата, на њиховом престолу
јавља се поново један Трпимировић, кнез Здеслав, који је, дошавши из Цариграда,
са византиском помоћу потиснуо Домагојева наследника, око год. 878. Цар Василије
је, прича његов унук, придобијајући Словене полагао на то да они »напусте своје
старе обичаје« и приме грчке, а међу осталим нарочито да се више дисциплинују
под влашћу нових кнезова, »архоната«, које им је он поставио из старих угледних
породица, готово по њиховој жељи. Уствари, он је, колико се чини, довео на управу
људе и породице који ће за свој положај имати да захваљују Византији и да се вежу
за њу. Али, Здеслав, њихов кандидат у Хрватској, није се одржао. Домагојевићи,
помагани, како се чини, и од римске курије, имали су у земљи доста својих
присталица и они су, у мају год. 879., убили новога кнеза, а на престо довели
Бранимира, можда члана или сродника недавно збачене династије.
Сукоб између присталица Здеслављевих и Бранимирових није потицао само
из династичких мотива. Било је и крупних начелних разлика. Здеслав је био сав за
византиску оријентацију; са њим су заједно, говори се изрично, дошли и грчки
свештеници. Бранимир је, међутим, био за запад, за папу и Рим. У четири писма,
писана од 7. до 17. јуна год. 879., папа Иван VIII хвали ревност Бранимирову, који
му изјављује пуну оданост; свештеницима и народу хрватском казује своју радост
што се враћају својој старој цркви и поручује им да их »грли раширеним рукама«;
епископима далматинским пише да се врате »свом душом и драге воље« Столици
Св. Петра, ккоја је глава и учитељица свих божјих цркава«, пошто су се од ње били
одвојили. Ну, та писма казују и још нешто. Бранимир у својој земљи није без
опозиције, коју папа изрично помиње. Далматински епископат колеба се између
Рима и Цариграда, али нагиње више овом другом. Папа му стота поручује да ће га у
случају потребе помагати, ако се »од стране Грка или Словена« предузме штогод
због овог обраћања Риму. Али, у том погледу нема успеха. Сплитски надбискуп
Марин још те године или на почетку наредне био је посвећен од византиског
епископата, што је очити знак да је његов утицај претегао. Нински, односно
хрватски, бискуп Теодосије био је, међутим, један од вођа папине странке. Ми
немамо данас никаквих поузданих података на основу којих бисмо могли изложити
како је овај цео спор даље текао. Сигурно је свакако да се Бранимир одржао на
престолу, мада није био византиски штићеник; није сигурно само да ли је и
отворено одрекао послушност цару Василију.
У Константина Порфирогенита саопштена је једна важна чињеница о
односима далматинског романског градског и острвског становништва према
Словенима. Узнемиравани од Неретљана кад су ишли да обрађују земљу на
острвима, а од Хрвата кад су хтели да раде на копну, Романи се обратише цару
Василију са питањем шта да раде. Он им нареди: да дају Словенима онај део који
су давали његовим намесницима и да се нагоде са њима у миру, а византиском
заповеднику да дају само нешто мало, форме ради, »тек да се покаже покорност и
подложност ромејским царевима«. Отада плаћаху романски далматински градови и
отоци словенским суседним кнезовима годишње: Сплит 200, Раб, Крк, Осор и
Трогир по 100, а Задар 110 златника, »осим вина и других различитих давања«.
Дубровник, чији тесни град нема места за винограде и њиве, култивише их на
62
земљишту требињском и захумском и плаћа дотичним владарима као закупнину по
36 златника. Сам Порфирогенит сматрао је то давање као неку врсту данка. Цар је,
очевидно, тражио неко компромисно решење, да задовољи обе стране и омогући
миран саобраћај између градова и њихове залеђине. Тешко да је то моћни Василије
учинио што би морао, како неки научењаци мисле, сматрајући Хрвате као
независне или туђе поданике; он је овакву одлуку могао донети понајпре са
намером да учини сношљивијим односе између својих поданика, избегавајући
војнички притисак, који не би донео трајно смиривање.
Известан утицај на приближавање Хрвата источној цркви и њеним људима
могли су, можда, донекле вршити словенско богослужје и словенска писменост.
Словенски апостоли и њихови ученици, делујући у Панонској, свакако су радили и
међу Хрватима. Свештеници, који су са Здеславом долазили у Далмацију из грчких
области, несумњиво су знали словенски, ако већ и сами нису били Словени.
Словенска служба ухватила је, дакле, међу Хрватима доста рано корена. Али,
тешкоћа је у том погледу била ова: хрватски епископ и двор били су против
византиског утицаја, а можда су трпели словенску службу; романско градско
становништво и епископат били су за византиски утицај, али против словенске
службе. Стога се ова налазила стално на муци, и сви уступци које су две странке
чиниле једна другој вршени су углавном на њен рачун.
Византиски утицај у Хрватској, чисто политички до краја VIII века, није
имао неких већих размера и није се много осећао, а овај у IX веку био је само једна
епизода владавине Василија Маћедонца. Хрвати су, и по свом географском
смештају и по целој културној традицији дотада, улазили потпуно у сферу и дух
западне, римске, латинске и франачке цивилизације и у њој су и остали, исто као и
Бугари у источној, поред свих тежња тога времена да је се ослободе.
VIII. СРБИ И ХРВАТИ У БОРБИ ПРОТИВ БУГАРА.
1. Неретљани и Млечани. — 2. Срби и Бугари. — 3. Долазак Мађара. — 4. Бугарски
цар Симеон у борби против Срба. — 5. Хрватски кнез и краљ Томислав и Бугари. —
6. Словенска служба у Хрватској. Гргур Нински. — 7. Ослобођење Срба под
Чаславом. — 8. Државно уређење.
Српска племена током целог IX века беху расцепкана под више власти.
Источна су се некако прибрала око Рашке, али западна живљаху још увек свако за
свој рачун. Неретљани, најзападнији, најратоборнији и најмање вољни да се
подвргну ма чијој власти, постали су, због својих честих и дрских гусарских
напада, права напаст за трговачки промет на Јадранском Мору. Нарочито у честе
сукобе са њима долази Млетачка Република, која се све више развија као главна
трговачка и поморска сила на Јадрану. Један од најтежих био је свакако онај сукоб
од год. 887. Дужд Петар Кандијан кренуо је те године, августа месеца, једну
експедицију против њих, која је испрва имала успеха, али која се 18. септембра
завршила потпуном катастрофом код Макарске. Сам дужд је платио главом, а
разбијена му војска оставила је леш његов Словенима. Тек је после, и то кришом,
могао мртви дужд бити пренесен у свој град. Склапајући год. 888. савез са царем
Беренгаром, господарем Италије, Млечани су уговарали са њим о држању »против
63
Словена, непријатеља и наших и ваших«. Можда су тада донели и одлуку, као и
романски градови у Далмацији, да плаћају годишње извесну суму хрватском кнезу,
да би он спречавао своје поданике, а и деловао на своје суседе да се окане даљих
напада. У Рашкој, међутим, ствари пођоше сасвим лоше. Заједничка влада тројице
браће није могла проћи без трвења. Најстарији Мутимир хтео је да он буде врховни
господар, а како су му се браћа Стројимир и Гојник томе опирала, он их ухвати и
посла у Бугарску, нашавши у дојучерањем противнику помагача за своје циљеве.
Кан Борис је српске кнежеве примио лепо, хотећи да их има по потреби као оруђе
за свој утицај у Србији. Стројимирова сина Клонимира чак је и венчао једном
својом Бугарком. И доиста, услед ове домаће борбе, Србија долази у несумњив
вазалски однос према Бугарској. Мутимир је задржао једног од својих сродника,
синовца Петра Гојниковића, »и бринуо се за њ«, како каже стари текст; али, Петар,
уплашен очевом судбином, побеже у Хрватску. У црквеном погледу Мутимир је
држао са источном црквом, мада га је папа Иван VIII позивао да се, као и његови
претходници, врати западу, а посебно панонској дијецези, свакако с обзиром на
Методијево словенско деловање у њој. После Мутимирове смрти (око год. 890.),
вратио се Петар Гојниковић из Хрватске, свргнуо Мутимирова сина и наследника
Прибислава, и узео власт у своје руке. Петар је био прави Властимиров унук и
човек од вредности; то се види већ по том што се у тако смутним приликама одржао
на престолу преко двадесет година. Три Мутимирова сина, свргнута са власти,
пребегоше Хрватима. Један од њих, средњи, Бран, покушао је да са помоћу
добијеном од њих сруши Петра; али, није имао успеха. Исто тако пропао је и
Клонимиров покушај из Бугарске.
Петар је, после тога, владао дуже несметано, држећи се вешто између више
утицаја. Док се са бугарским владаром Симеоном окумио, са Хрватима, чини се,
није био добро. Можда је то било нешто стога што су Хрвати прихватили
Мутимировиће, а можда још више стога што је он почео да се пружа према Западу
на рачун Неретљана, тражећи и проширујући и на тој страни рашки излаз на море.
Сличност истих имена у породицама хрватских и српских кнезова тога времена (на
пр. Вишеслав и Мутимир српски и Вишеслав и Мутимир хрватски — овај од год.
892. — Бранимир и Бран) упућивала би на неке ближе сродничке везе, можда преко
женидаба. За блискост говорила би донекле и ова бегства у Хрватску, која не
изгледа да су увек имала онакав несумњив политички значај као бегства у Бугарску.
Ми видимо да Петар долази на престо из Хрватске, а да његови противници одмах
иза тога одлазе у ту исту земљу и да и једни и други налазе тамо поуздано
склониште. Вреди при том поменути посебно и ову чињеницу: за време тих
унутарњих борби у Рашкој, колико се досад зна, Хрвати нису као Бугари ишли за
тим да подјарме Рашку; не помиње се ниједна чисто њихова војна уперена против
рашке државе. Померања граница има, што је и сасвим природно, јер су племена на
подручју између Рашке и приморске Хрватске била са њима етнички иста и стално
се мешала.
У Византији је Василија Маћедонца наследио његов син Лав VI Мудри (886.
—912.), који није имао очеве среће, иако је добио тако ласкав епитет. За његове
владе узимају маха гусарења Арапа, који год. 904. страховито похараше Солун; у
Италији византиска ствар све више губи. Али, нарочиту опасност за Византију
претстављаше нагли полет Бугарске. Ова држава је од VIII—IX века, са малим
64
прекидима, стално ишла напред, да почетком X века достигне врхунац своје моћи,
којем се није примакла никад више, ни пре ни после тога. Борисово наследство,
после једне кратке кризе у породици, прихватио је његов у Цариграду васпитани и
најпре монаштву намењени син Симеон, највећи владалац у бугарској историји. Од
свога доласка на престо, год. 893., Симеон је непријатељ Византије; у његовој глави
се чак после, постепено, развила мисао како он треба да постане њен наследник са
вреднијом и свежијом снагом од оне што је гњила у Цариграду. Ратовање између
Бугарске и Византије, које је почело год. 894., трајало је, са једним дужим
прекидом, скоро двадесет година. Грчка војска није могла да одоли бугарској. Стога
цар Лав, а после нарочито његови наследници, траже савезнике на све стране.
Тада су им на ум пали Мађари. Ови су, као и толики њихови хунски
претходници, били одавно кренули из своје Угрије, источно од средњег Урала,
према западу и допрли на првашња станишта Бугара. Ту су са Бугарима дошли у
додир пре средине IX века. Потискивани од Печенега, Мађари су се све више
примицали доњем Дунаву, тако да су око год. 890. држали отприлике простор
између њега и Дњепра. Ту су их поближе познали, и то не по добру, многи суседни
народи. У невољи, цар Лав их је позвао да као његови савезници нападну на Бугаре,
као што су год. 892. као савезници Немаца напали на моравске Словене. Мађари се
одазваше. Год. 894. забележено је њихово харање Моравске и Паноније; по свој
прилици, они су, као пљачкашке хорде, пошли делимично старим трагом да плене
после Светоплукове смрти пометену Моравску и бугарско подручје у Панонији и
изнад Дунава. Озбиљан отпор није им имао ко да дâ. Бугари су били заузети
ратовањем на југу, а панонски и моравски словенски кнезови беху појединачно
слаби и по дедовском наслеђу неорганизовани. Браслав, кнез панонске Хрватске,
држао је стално са Немцима и добио од њих целу Панонију, са Блатоградом.
Помагани од грчке флоте, Мађари су упали и у праву Бугарску и опљачкали је,
разбивши на брзу руку тамо упућену Симеонову војску. Симеон је био присиљен да
тражи од Византије мир, како би могао сузбити ове нападаче са севера. Грци су на
мир радо пристали и напустили своје мађарске савезнике. Удружени са Печенезима,
Бугари су се бацили на Мађаре, пустошећи њихово подручје. Мађари, збуњени тим
нападом, а плашећи се Печенега, долазе на мисао да уопште напусте ту своју
покорену и утрожавану постојбину. Спустише се, потом, са породицама, у пределе
Паноније, а нарочито у долине Дунава и Тисе, год. 896. Њиховим доласком
прекинута је веза између галичких и карпатских Словена са једне и Јужних
Словена са друге стране, исто као што је продирањем Немаца низ Дунав и у
алписке области, старим римским путевима, прекинута веза између нас и западних
Словена. Славизација дунавског подручја била је после тога онемогућена. Долазак
Мађара имао је и других последица. Они су сасвим потиснули бугарску власт из
Паноније и из области северније од Дунава; а они су, исто тако, потиснули и
франачку власт из западне Паноније.
Колико је земља страдала крајем IX века од ових пустошења и нове најезде,
најбоље каже један акт из год. 900., упућен папској курији: »У читавој Панонији,
нашој највећој покрајини, нема ни цигло једне цркве«; папини би изасланици могли
сами испричати »колико се дана има путовати па да се не види друго него
опустошена цела земља«. Нарочито су ових времена страдали Словенци. Борбе
између Бавараца и Мађара, који су често са својим коњичким хордама насртали
65
према западу, и исто тако волели да се залетају и у Италију, водиле су се редовно на
словеначком подручју и остављале за собом пустош и смрт. Не мање страдали су и
моравски Словени. Њихову државу Мађари су уништили; Моравци су већим делом
потпали под њихову власт, а мањим се разбегли међу суседе или припали другом
туђину.
Мађари су срушили две словенске државне творевине: кнежевину панонску
и кнежевину моравских Словена. У саставу нове мађарске државе словенски
елеменат био је, с обзиром на моравске и панонске Словене и на остатке старих
насеља око Дунава и у јужној Угарској, несумњиво најмногобројнији; као некад под
Обрима, и сад Словени чине главну радну снагу земље. Словенска државна
традиција од читавог једног столећа, већа племенска свест и број и повезаност
словенских насеља учинили су да се са мађарским Словенима није догодило оно
што се збило са бугарским. Словени под Мађарима нису ушли у виднији и брз
етнички компромис са својим господарима; Мађари су остали Мађари, задржавши
потпуно свој језик, а Словени су остали Словени, са својом културом и језиком,
мада прилично проређени. Нарочито се истиче постојаност Словена изнад Драве;
они су и ту, као и према Немцима у алписким областима, показали чудесну народну
отпорност.
Између Византије и Бугарске дошло је год. 896. до мира, који је трајао све до
смрти цара Лава (912.). Симеон је хтео за то време да се обезбеди од Мађара и да у
Византији избере погодан час за акцију. Прилика му се пружила кад иза Лавове
смрти дође до престоних криза у Цариграду и до потреса у целој земљи. Регент
Александар, брат Лавов, одбио је да обнови ранији мир са Бугарском. То је дало
добродошао повод Симеону да год. 913. отпочне непријатељства. Да би нови рат
водила са више изгледа на успех, који је у првим борбама изостао, Византија поче,
по Лавову примеру, да тражи савезнике. Сем са Печенезима, Грци су почели
преговоре и са Србима. Драчки заповедник, Лав Рабдух, дошао је лично у
неретљанску област, да крене Петра Гојниковића и Србе против Бугара. Захумски
владар, Михаило Вишевић, на чији је рачун Петар проширио своју област, киван на
њ, достави те преговоре Симеону. Михаило је одраније имао веза са Симеоном и
изгледа чак да му је био вазал, јер год. 912., када је ухватио сина млетачког дужда и
доцнијег дужда Петра Патрицијака, који се из Цариграда враћао кући, он га је
упутио Симеону. Симеон, војнички боље спреман од Грка, пожурио је да их
предухитри и да им помете нове везе. У битци код Ахелоса, 20. августа год. 917., он
је потпуно разбио грчку војску. После те победе над Грцима, Симеон је упутио
један део своје војске да казни и Србе. Али, Петар, моћан и са јаким кореном у
земљи, није се могао скршити једним замахом. Бугари су стога смислили превару.
Позвавши се на кумство његово са Симеоном, и давши му заклетву »да му неће
учинити ништа на жао«, они Петра позваше да им дође. Кад је он поверовао и
отишао, Бугари га ухватише и у оковима доведоше у Бугарску. Тамо је и умро.
Владу у Србији доби, као бугарски вазал, Павле Брановић, унук Мутимиров (917.—
922.). После ових успеха, Симеон се год. 918. крунисао за »цара и самодршца«
Бугара.
Као одговор Византије на тежње Симеонове да постане господар Цариграда,
дошле су енергичне припреме њезине да се брани до краја. Младом,
дванаестогодишњем цару Константину Порфирогениту доведоше за савладара
66
способног Романа Лакапина, заповедника флоте (год. 919.). Увређен што је за цара
дошао Роман а не он, Симеон почиње велику офанзиву. После успелог ратовања
током год. 920., Симеон год. 921. креће лично на Адријанопољ, спремајући се да
одатле пође на Цариград. Византија, у невољи, тражи за то време поново везе са
Србима. У њеној престоници налазио се Захарија Прибисављевић, који је дошао
тамо из Хрватске, првог и главног уточишта српских емиграната. Њега сад Грци
послаше у Србију да сруши Павла. Али, покушај није успео. Павле ухвати свог
супарника и посла га у Бугарску. Међутим, грчка агитација није попуштала.
Изазван њом, а можда и увређен неком бугарском грубошћу, сам се Павле одметну
од Бугара. Симеон се на то реши да одмах пошље у Србију Захарију, који му се
сигурно показивао као одан; са бугарском војском Захарија победи Павла и узе сам
власт, год. 922. Али, чим се мало учврстио у Србији, Захарија се враћа на своју
стару политичку линију. Огорчење против Симеона и његових непрекидних
ратовања, која су црпла народну снагу, било је велико не само у Србији него и у
самој Бугарској. Захарија је то видео свакако за време свога робовања тамо. Стога
он сад ваљда и прелази тако брзо на страну бугарских непријатеља. Цар Симеон
упућује стога у Србију једну војску, којој су на челу два бугарска лица, Мармај и
Теодор Сигрица. Они су и раније водили бугарску војску тамо против Петра
Гојниковића. Али, овога пута лоше прођоше; у борби њихова војска претрпи пораз,
а и они сами погибоше. Поносан, Захарија је послао у Цариград њихове главе и
оружје. Симеона је, међутим, тај пораз само више раздражио. Друга, много јача
војска имала је после тога да потпуно покори Србију и да од ње направи обичну
бугарску покрајину. Али, превара је ипак опробани метод у борби Бугара, чак и
онда кад су далеко надмоћнији. Са том бугарском војском би послан Часлав
Клонимировић, као тобожњи нови кандидат за српски престо. Захарија се овог пута
уплаши и побеже Хрватима. Међутим, Бугари, обавештени о прошлој погибији
својих, не смеју да се упусте у рашке планине. Стога, негде на граници, они опет
под заклетвом, као кад су преварили Петра Гојниковића, позивају српске главаре да
дођу и прихвате Часлава као новог владара. И опет лаковерни, мислећи да ће
Бугари бити задовољни што је нестало Захарије, Срби им одоше. Бугари су одмах
похватали главаре, а обезглављени народ после тога није било тешко савладати.
Бугари су одвели силно робље из Србије, »од малог до великог«, како казује
византиски цар-писац, хотећи да земљу учине потпуно неспособном за ма какав
било даљи покрет. Један део становништва, свакако из западних области Рашке,
спасао се бегством на хрватско подручје. Србија је била прегажена и покорена, год.
924.
Византија је поред Срба тражила и друге савезнике. У својим комбинацијама
она је дошла и на Хрвате, којима је у то време владао кнез Томислав, може бити
непосредни потомак кнеза Трпимира. Да би против Бугара, који су се озбиљно
спремали да јуришају на Цариград, створила што јачи фронт и ослободила се свих
других брига, Византија попушта на другим странама. Год. 923. измирила се са
папом Иваном X и молила његово посредовање код Бугара. Том приликом, чини се,
уступљена је папи верска јурисдикција над далматинским градовима и острвима,
који су, у исто време, предани кнезу Томиславу на управу. Томислав је и иначе имао
лепих успеха. Мутно предање говори о његовим срећним борбама против Мађара.
У коликом је опсегу тим поводом панонска Хрватска дошла под његову власт не да
67
се поуздано утврдити; сигурно је само да је сисачка област постала његова. Да су
границе приморске Хрватске биле знатно проширене тамо и нешто према истоку, у
Босни, до Пливе и Врбаса, може се узети као веома вероватно. Томислав је сигурно
посео и главна острва Вис, Брач, Хвар и византиска Осор, Крк и Раб. Његова војска
ценила се на 100.000 пешака и 60.000 коњаника, а флота је имала 80 великих и 100
малих бродова. После успеха са добијањем далматинских градова Томислав се око
год. 925. прогласио за краља. То би био први краљ међу Хрватима и Југословенима
уопште. Само, — ово треба ради научне истине напоменути — та се његова
краљевска титула налази у једном извору који није ван сумње и који сам себи није
доследан. У актима првог сплитског сабора Томислав се зове rex, и писмо папино
упућено је »regi Chroatorum«; у актима другог сабора говори се, међутим, о
»Chroatorum principe«.
Постоје, наиме, акта о два црквена синода, држана у Сплиту год. 925. и
927/8., која су очувана у позном препису XVII века. После добијања приморских
романских градова требало је решити однос између њих и њихове старије и
хрватске цркве, као и односе у суседству. Краљ Томислав и Михаило Вишевић, који
се са њим заједно приближио Византији, свакако после пада Петра Гојниковића, и
отуд добио као и Томислав назив проконзула, обратили су се Риму молбом да се са
папином дозволом сазове један локални сабор, који ће имати да уреди та питања.
Тај се сабор и састао у Сплиту. На њему су учествовали, како се изрично каже,
Срби и Хрвати; Срби су били без сумње из Захумља и Неретљанске области. Читава
дискусија и закључци тога сабора имали су оштрицу против словенске службе, која
је већ и у Хрватској почела с успехом да се шири. »Методијево учење« није више
трпљено у Риму; требало је да дође и у хрватску цркву само употреба латинског
језика. Само папино писмо давало је директиве у том правцу, не устручавајући се
да словенским кнезовима њихов језик назове »варварским или словенским«. Са
сузбијањем словенског језика тесно је било везано питање о компетенцији
хрватског нинског бискупа и о односу његове дотле међу Хрватима главне и
повлашћене епископије према сплитској. Решења су пала у корист сплитске цркве
као старије, романске, са несумњивом латинском традицијом; она је имала да под
своју власт добије све цркве Томислављеве и Михаилове државе, па чак и Котор и
Дубровник. Словенска служба је забрањена; дозвољена је једино нижим
свештеницима, и то само у случајевима кад нема латинских, па и тад једино с
одобрењем папиним. Нинска бискупија имала је потпасти под сплитску
митрополију. Против тих закључака повео је енергичну борбу Гргур, тадањи
епископ нински, но више да брани положај свој и своје епископије него угрожене
словенске службе. Спор дође до Рима да се тамо решава, јер се у Хрватској против
сплитских одлука јавио велик отпор.
За то време на Хрвате се спремао цар Симеон, да их казни због веза са
Византијом и због помагања Срба, његових одметника. Бугарску војску водио је
војвода Алогоботур. Не зна се на ком месту, Хрвати су ту војску храбро дочекали и
потпуно сатрли, год. 926. Вероватно су се Хрватима у тој борби придружили и
Срби, избеглице и суседи. Симеон није више имао прилике да окаје тај пораз; 27.
маја год. 927. он је умро доста ненадано. Да је Томислав после пораза Бугара
»својој држави јамачно придружио црвенохрватске земље (Дук-љу и Травунију)«,
68
како тврди Д. Грубер у јубиларном Зборнику Краља Томислава Југословенске
академије, не да се утврдити ниједним извором.
Вест о сукобу између Хрвата и Бугара определила је папску курију да
посредује између њих. Два папска изасланика кренула су преко Хрватске у
Бугарску, крајем год. 926. или почетком год. 927. Њима је успело да склопе мир;
али, не знамо под којим условима. Са царем Симеоном сахрањена је брзо и
агресивна политика бугарске државе. Од Симеонова наследника, цара Петра, није
више било никакве опасности; лично мирољубив, а под утиском незадовољства у
ратовима исцрпеној земљи, он је пожурио да се смири са свима суседима, пошто
поход његове војске против Византије није добро прошао.
На новом сабору у Сплиту год. 927/8. захумски кнез Михаило није више
учествовао. Тај нови сабор био је чисто хрватски. Зашто сад не учествују Срби није
поближе познато; али, као разлог биће вероватно то што се на другом сабору
расправљало о стварима које су биле углавном унутарња ствар Хрвата. За Михаила
иначе знамо да је 10. јула год. 926. посео јужноталијански град Сипонт, можда по
жељи византиској да га заштити од Арапа, а можда и да га, због неког непознатог
повода, сам опљачка. Закључци другог сплитског сабора донели су потпуну победу
латинској странци. Сплитска црква поста митрополија новог хрватскодалматинског краљевства, а нинска епископија се укиде. Њен претставник, епискон
Гргур, могао је изабрати једну од три старе непопуњене епископије (скрадинску,
дувањску или сисачку) да буде тамо бискуп, или је, да се као вођ опозиције
задовољи, могао лично узети под своју власт све три, »на пропаст своју и њихову«,
како са резигнацијом и извесном осудом пише у акту. Нови папа, Лав VI, потврдио
је закључке сабора и изгрдио у свом писму том приликом недолично држање
епископата, који су се грабили да што више прошире границе својих дијецеза.
Гргура Нинског папа је преместио на скрадинску дијецезу и запретио му да не сме
»узурпирати« туђих парохија; у противном случају биће изопћен из цркве. Према
свему овоме судећи Гргур је био борбена природа, чак грабљив тип, али не и
нарочит идејни поборник за словенску службу. Њега су тек наши новији
историчари стали приказивати у тој симпатичној улози, док ни његови епископски
другови, ни папа не коре Гргура као заточника словенства, него само као човека
који хоће што већу власт. Он се борио против Сплита не толико као претставника
романске оријентације, колико као супарника изузетних и великих права и прихода
нинске цркве, при чему је и он лично имао доста да изгуби и у значају и у поседу.
В. Јагић чак мисли да је уопште »данас тешко рећи колико је користи од њега имала
словенска литуртија. Он ће бити свакако бар допуштао да се неометано шири
глагољаштво... Његове су заслуге у питању словенске мисе биле ваљда више
пасивне неголи активне«.
*
После смрти цара Симеона у Бугарској ствари пођоше лоше. Његова моћна и
тешка личност сувише је притискала; стога мада је у извесним круговима његова
смрт дошла као неко олакшање, она је у исти мах искоришћена и као погодан час за
нова обрачунавања. Читав један нараштај у Бугарској свој мушки век провео је на
бојним лединама и од рата направио занат. У земљи где је оружје задуго имало
пресудну реч још се говорило помоћу таквих разлога; против новог цара Петра
69
дигоше се његова рођена браћа, год. 928. и 930., а избише и други устанци на
разним странама државе.
Кад је видео како у Бугарској настају унутарња трзања и како више нема у
њој старе Симеонове воље и слоге, реши се Часлав Клонимировић да дигне устанак
и у Србији. Са четири друга он год. 931. пребеже из Бугарске у опустошену Рашку.
На цариградском двору причало се да је тадања Рашка била скоро без
становништва; једва педесетак људи живело је по планинама. Причање је то
несумњиво претерано и оспорено накнадним догађајима, али је потекло из народа,
у којем се бугарска власт запамтила по страховитој безобзирности. Одметнувши
Рашку од Бугарске, Часлав се обратио за помоћ Византији и наишао тамо на велику
предусретљивост. Заузета домаћим бригама, Бугарска сама није предузимала
никаквих већих акција да тај покрет угуши. Часлав је тако, несметан, могао да ради
на опорављању и јачању Србије. Избеглице се почеше враћати из околних земаља;
неки од угледнијих, који су се бавили у Цариграду или се из Бугарске враћали
преко њега, дођоше чак са даровима из Византије.
Невероватно је био велик и брз успех Часлављев. Са шаком људи, које је
затекао у земљи опустошеној и прегаженој, он је за двадесет тридесет година
створио државу какву није имао ниједан од његових претходника. Претрпљено
ропство под Бугарима као да је деловало да се брзо и без отпора српска племена
окупе око једног средишта. Часлав је, чини се, био без такмаца, јер је највећи део
племенских главара и његових сродника или настрадао од Бугара или био сасвим
скрушен у ропству и изгнанству. Са Чаславом стога избија код Срба први прави
носилац централне власти. Као такав он и први врши стварно уједињење српских
племена, окупљајући их сва под једним, српским, именом.
До Томислава и Часлава Срби и Хрвати су имали, углавном, уско племенске
и обласне државе; њих двојица створила су тек две праве државе уједињених
српских и хрватских племена. Томислав је искористио опадање франачке моћи и
долазак Мађара да око свог државног средишта групише хрватска племена, делом
обезглављена у борбама, а делом уплашена. Исти је случај и са Чаславом и његовим
прибирањем српских племена. Разлика је само у томе што се Часлав јавио као
ослободилац и као такав извршио дело уједињења добрим делом личном
иницијативом и дао му, донекле, и у државном погледу тај лични карактер;
међутим, дело прибирања Хрвата ишло је више постепено. Томислав је завршио
дело које се почело изводити и пре њега, а Часлав је своје дело створио, истина, са
наслеђем ранијих државних предања, али у ствари из рушевина.
Сада тек, у X веку, стварањем српске и хрватске племенске државе почиње
лучење Срба и Хрвата. То је доба када се између њих повлаче политичке границе,
које хоће понекад да се претставе и као етничке, што оне уствари нису биле.
Границе Часлављеве државе имају широк обим. Часлав је још био жив кад је
Константин Порфирогенит († год. 959.), средином X века, писао своје дело О
управљању државом и дао у њему драгоцене податке о прошлости Срба и Хрвата и
стању у његово доба. Србија је обухватала тада и Босну до Цетине, Лијевна и
Пливе на западу; Дукља, Требиње и Конавље били су њен саставни део; на истоку
је српска граница допирала до Раса, а на северу до Рудника, а можда н до Саве. Ужи
назив Србије Порфирогенит даје за Рашку и североисточну Босну са Солима,
називајући то подручје »покрштеном Србијом«. Али, он има и шири обим имена.
70
Код њега се први пут читава Часлављева држава назива Србијом (Σερβλία), а у
српска племена он поименично врста: Босанце, Рашане, Требињце, Конављане,
Дукљане, Захумце и Неретљане. »Од реке Цетине«, вели он, »почиње земља
Хрватске«. Једино као да захумска земља династије Вишевића задржава још своју
племенско-државну традицију, захваљујући то својим везама са Византијом која је
штити.
*
Хрватска није утицала много на политичке догађаје око средине X века.
Томислав је умро негде у исто време кад и цар Симеон, а његови наследници
Трпимир II и Крешимир I трудили су се да одрже његово наследство, не развијајући
иначе никакве личне иницијативе од значаја. Између наследника Крешимира I,
Мирослава и Михаила Крешимира дође у другој половини четрдесетих година X
века до борбе, каја се заврши победом млађег брата, али и знатним слабљењем
државне снаге. Далматински романски градови и острва Крк, Осор, Раб и Вергада
вратише се опет Византији; острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар припадаху
Неретљанима. За Порфирогенитова писања, и копнена и поморска снага Хрвата
беше осетно пала. Број ратних великих лађа, сагена, спао је са 80 на 30, а према
томе и све остало.
Неретљани су, међутим, настављали своју гусарску активност на
Јадранскоме Мору, и увек, наравно, имали сукоба са Млечанима. Ови чешће крећу
казнене експедиције против њих, и то, како видесмо, са мање или више среће. У ово
време, год. 948., биле су упућене две; у првој је суделовала моћна флота од 33 лађе;
али, и један и други поход не сломише Неретљане. »Веома је вјероватно«, вели Ф.
Шишић, »да се онда Венеција и Неретљанима обавезала на плаћање некога данка,
онако као што је још раније Хрватима«, пошто се у уговору између Млетака и њих
год. 1000. помиње census, т. ј. извесно плаћање.
У Порфирогенитовом опису каже се за Хрватску да је административно
подељена у 11 жупанија. То су ове: ливањска, цетинска, имотска, пливска, псетска,
приморска, брибирска, книнска, сидрашка и две нинске. Хрватском преко Велебита,
т. ј. Ликом, Крбавом и Гатском управљао је посебан бан. Неретљанска област имала
је само три жупаније: макарску, расточку и »даленску«, односно омишку (»између
Вруље н ушћа Цетине«). Тој области су припадала и острва Брач, Хвар, Мљет и
Корчула. М. Барада је добро приметио да се »прве вијести сачуване о Неретљанима
односе на отоке и њихову поморску моћ« и да су они, угрожени од честих арапских
поморских напада, као и млетачких, почели напуштати упоришта на острвима и
повлачити се на копно, где су свакако имали погодније и склонитије место за свој
рад. И данас још живописни Омиш изгледа као створен за гусарско гнездо. На
концу су после, као најближи суседи Хрвата, ушли у тешње везе са њима и најзад
се са њима и потпуно идентификовали. За области Захумску, Требињску са
Конављем, Дукљу, Рашку и Босну грчки цар не наводи посебно да се деле у
жупаније; и стога се може, можда, поставити питање: да ли су жупаније биле
доиста првобитне српске административне целине или су уведене доцније, по узору
на суседе. У XII веку жупаније се код Срба помињу изрично, и то као старија
установа. С обзиром на наш стари племенски систем и на очевидно старе жупаније
Дукљанинова помена, ја лично мислим да је и код нас постојала таква подела. У
саопштењима Порфирогенитовим о Србији још се види да није пређена сасвим
71
фаза прибирања по географским областима; цар није био обавештен о томе како су
те области биле унутра уређене, у каквој су узајамној вези и који им је кохезивни
чинилац, чак не каже за све ни ко уопште управља њима. Код Хрвата се опет види
известан дуализам. Хрватска испод Велебита има једну поделу: владар и жупани;
Хрватска изнад Велебита другу: бан као управник трију жупанија. Ни код њих се
није развио један систем управе, што је један од јаких доказа за тврдњу да се
њихова организација државно-освајачка развијала овде, а не негде у старој
постојбини. Штета је што за Неретљане није поближе речено: ко је врховни
поглавар над три њихове вероватно међусобно повезане жупаније и да ли га је
уопште тад било, и у каквом су односу те жупаније са њиховим острвима.
Очигледно је само да је жупа била основна државна ћелија, а да се остало
груписање изводило према локалним потребама и приликама и по угледу на друге.
У том погледу је карактеристично да се најпре у Хрватској изнад Велебита налази
један бан за три жупаније као први зачетак централизације не само владарске него
и управничке власти.
Један арапски писац, који је употребљавао савремене изворе, казује за ово
време о балканским Словенима, који су прекрилили цело Балканско Полуострво, да
су најхрабрија њихова западна племена, свакако Срби и Хрвати, и да становници
оних крајева, по свој прилици трговачке приморске Далмације, траже од њих
заштите. Да није њихове племенске расцепканости и суревњивости, како су смели и
одважни, »не би се са њима могао мерити по сили ниједан народ на свету«. Они
станују у тешко приступачним планинама, баве се и земљорадњом и трговином, и
њихови товари иду копном и водом све до Цариграда и даље.
*
Великих су незгода имали Југословени тих година са Мађарима. Мађари,
веома насртљиви и експанзивни, често проваљују у суседне земље и наносе им
штете. Кад, као год. 940., проваљују у Италију, они сигурно узгред пустоше и
хрватско подручје које им је на путу; а кад навиру према Баварској, као год. 943. и
949., онда редовно страдају Словенци. Последње године владе цара Константина, о
Васкрсу год. 958., они продиру дубоко у Византију, до близу самог Цариграда. Од
мађарских напада није остала поштеђена ни Србија. У Дукљанској хроници има
подужа прича о томе како је српски владар Часлав дошао у сукоб са Мађарима и
погинуо од њих. Једна мађарска већа чета са вођом Кишом упала је, пленећи, у
Босну, али је код Цвилина у фочанском крају била потпуно поражена од Срба, које
је водио Часлав. Да освети мужа, кренула је Кишова удовица са »небројеном
војском« против Срба. Часлава је затекла негде у Срему, који је тада обухватао не
само данашњи Срем него и Мачву и северозападну Србију све до Рудника. Мађари
су напали на Србе изненада, по ноћи, па су их потукли, а Часлава и неколико
његових мушких рођака заробили, па побацали везане у Саву. Тако је завршила
вдадавина Чаславова, негде око год. 960.
Са Чаславом је пропала и цела његова творевина. Поједини жупани, без јаке
централне власти, одвојише своје области као посебне јединице. Јави се реакција
племенског издвајања и малих заједница. Мутно предање Дукљанске хронике каже
како се »нико није усуђивао да узме на се име владара«. За разлику од онога што је
Томислав створио у Хрватској као сталну државну тековину, Часлављево дело
72
имало је, како рекосмо, више лични карактер. То се јасно видело оног часа када је
нестало његове значајне личности и његова непосредног утицаја.
Хрватски краљ Михаило Крешимир II (949.—969.) искористио је ово
цепкање Часлављеве државе и заузео је Босну. Босански бан, видећи да му не може
одолети, побегао је Мађарима. О самом Крешимиру и његовој владавини нема
иначе много вести. Његова жена, краљица Јелена, изгледа врло побожна, подигла је
две цркве: једна Богородичина, код Солина, била је њено покојиште, а друга,
посвећена св. Стевану, требала је постати маузолеј хрватских владара. Краљица
Јелена надживела је свога мужа; он је умро око 969., а она 975. године.
IX. ДРЖАВА МАЋЕДОНСКИХ СЛОВЕНА.
1. Богумилски покрет. — 2. Самуилова држава. — 3. Офанзива Византије под
царем Василијем II. — 4. Млетачки успеси на рачун Хрвата. — 5. Маћедонска
држава под наследницима Самуиловим и њена пропаст.
Бугарски цар Петар, наследник Симеонов (927.—969.), није био дорастао
своме оцу ни у којем погледу. За његове владавине почео је у знатној мери да се
крњи територијални посед бугарске државе и да опада њена до недавно страшна
војничка снага. Последње године његове владе извршен је велики поход Руса
против Бугарске, који је поспешио и смрт Петрову и пад нове царевине. У
унутрашњости државе расуло је, исто тако, узимало маха, само процес распадања
није био сувише нагао.
За Петрове владе узео је био у Бугарској нарочито маха богумилски покрет
као покрет опозиције према службеној цркви и реакције на дотадањи државни
поредак. На Балкану први претставници тога покрета били су туђинци; али,
занимљиво је да су нашли жива одзива у свима словенским областима и
племенима, и то и међу припадницима источне, као и међу припадницима западне
цркве.
Постанак богумилске секте веже се уз, по свој прилици, легендарно име
попа Богумила (према грч. Θεόφιλος), који је деловао у Петрово време. Основе њене
у теолошком погледу треба тражити у павликијанском и манихејском учењу. Наши
стари текстови изрично тумаче да су »Масалијани учитељи богумилима рекше
бабунима«. Више је него у ортодоксној цркви изражено код Богумила не толико
само дуалистичко схватање о добру и злу, које имају све источњачке религије са
хришћанством заједно, колико социјалне конзеквенције које се морају повући из
тога. Борбу између анђела и ђавола, који стално мисле о злу људском, приказују
довољно и списи свих хришћанских светих отаца, патерици нарочито, али је, ипак,
нису узимали до краја тако конкретно и доследно као богумили. Службена црква
усвојила је Стари завет, док га богумили одбацују као производ нечистих
елемената, нехришћанских и по духу и по саставу. Богумилизам, хотећи да
духовним победи телесно, не само да је строг у питању хране (на пример, његове
присталице не треба да једу меса) него је уопште противник и брака. Само
богумилизам није успео да своје тако строго и против људске природе
конструисано учење наметне свима вернима; инстинкт живота и уживања живота
победио је и код њих, као и међу следбеницима прве апостолске цркве Христове,
73
која је исто тако испочетка хтела да очува крајњу начелност и моралну строгост.
Успех богумилског покрета не треба, уосталом, тражити у теолошкој страни; она
сама не би била довољна да га учини онако популарним како је брзо постао. Његов
успех долази од његова социјалног става. Богумили су од павликијанаца наследили
опозицију против нехришћанског сјаја цркве и њене не увек достојне улоге у
Византији. У Бугарској је за тај став осуде, изгледа, било исто тако довољно
примера. Велика богатства цркве и њених претставника и њихов однос према
људима на црквеним имањима изазивали су протесте. Богумили траже од
претставника цркве прави хришћански живот одрицања и једнакости; као
павликијанци, они хоће да се све пречисти. Ради тога се они зову »чисти«, или
»прави хришћани« или код Словена »Богу-мили«.
Богумили су гледали на свет са извесном скепсом, а у своја објашњавања
уносили су доста рационализма и критике. Они нису тврдили да је бог творац неба
и земље, него су то приписивали злом духу. На свету је божје и добро само сунце и
човечја душа. Али, и то божје сунце украо је ђаво и ставио га, уз месец и звезде, на
небо које је он створио. Традиција о сунцу, украденом од бога, које су требали
спасавати божји угодници, веома је раширена кад свих Јужних Словена, у
народним причама и песмама, и можда је једним делом популарисана од богумила
или је у вези са њиховим учењима. Од масалијанских учења богумили су примили
да је божји отпадник, Сатанаил, чије је име и код нас продрло у све народне редове,
уствари син божји, и то старији од Христа. Христово ваплоћење, по њиховом
схватању, било је само привидно. Они стога не полажу на крштење, а нарочито су
противни крштењу деце, која не појимају значај тога чина. Не верују у васкресење
мртвих. Верске симболизације не примају; причешће и литургија нису дело
апостолско него Јована Златоустог. Ругају се помисли о чистилишту и праштању
грехова; а нарочито су се противили штовању крста на којем је Христос страдао.
Козма Презвитер, бугарски писац X века, који је био главни, иако не увек и
оригинални полемичар против богумила, прича и преводи грчка казивања о томе
како су они активни у народу. Оштро осуђују стање у ратовима исцрпеној и добрим
делом деморализованој држави; и то говоре непосредно, народу доступачном
речитошћу. Свештенство, пуно порока, једва може да их сузбија у широком пуку.
Козма пребацује, даље, богумишима да су непокорни властима, да нападају
богаташе, да исмевају старешине и да истичу како слуге не треба да раде својим
господарима. Најзад, богумили су дали и извесна права женама, дижући их из
положаја потпуне потчињености. Ово је, очигледно, чист социјалан покрет, који
своја начела изводи не само на основу теолошких учења него и посматрањем
живота око себе. Овде има и извесне доследности у тумачењу ствари, и начелности
у њиховом просуђивању, и храбрости да се заступају. Сам Козма, који је био њихов
противник, описујући савремено стање даје, у основи, њима за право. Он пише:
»Помилуј нас, владико! Ти нас кажњаваш као отац децу, пуштајући на нас ратове и
бриге, али да нас кажњаваш по заслузи, нас би сажегао огањ или би нас вода
потопила. Та, сви се уклонисмо од тебе, једни у јерес, неки у војевања, неки у
крађе, једни у блуд, други у клеветања и мржњу на браћу, неки у гордост и у леност,
једни у пијанства и безаконе игре и у друге грехове«.
У време када је хришћанска вера међу Јужним Словенима била још веома
млада (тек је прошло каквих сто година од покрштавања ширих маса) и када је у
74
народу, пуном старих наслеђа, једва почела да хвата корен, није било тешко новим
учењима изазвати реакцију против службене цркве. За теолошко-догматске ствари
наш свет није имао правог разумевања, и стога у учењу богумила на нашем
подручју нема оних теолошко-филозофских танчина као, на пример, у учењу
монофизита. Наши људи су веру схватали по оном што су видели, по њеним
спољним манифестацијама, а у првом реду по њеним претставницима. Богумили
гледају ствари доста упрошћено, али са ставом критике. Стога је превладао
социјални моменат и извесна оштрина опозиције. Како је покрет узео доста маха
међу Словенима, може бити да је у њему било и извесне племенске оштрице
против власти, коју су још увек, у већем делу, претстављали Бугари. У богумилизму
постоји несумњиво једна црта словенског индивидуализма. Име покрета и чинови у
њему (дед, старац, гост, стројник), затим очувана имена припадника казују јасно да
су му Словени дали своје обележје. Један од разлога за то прихватање биће свакако
у томе што је богумилизам имао јасан демократски карактер, који је још увек
најбоље одговарао старим племенским традицијама Словена. Упада у очи и то да се
други назив за богумиле, бабуни, подудара са називом једне велике планине у
Маћедонији, Бабуне, где су словенска насеља била густа и где је нови покрет имао
својих присталица. У Азоту се главно село све до данас зове Ботомила; ту се, казује
Гр. Божовић, још увек прича о браћи »богомилскога племена« (не вере), која су
основала то село са попом Богомиљцем. За себе саме говоре да су јаковерци.
Зачетници богумилскога покрета на Балкану били су Сирци и Јермени,
павликијанци, које су од VIII века почели доводити византиски цареви у Тракију и
Маћедонију, да би појачали грчке редове према словенским масама. Њихов утицај
запазио је већ и Теофан, стари грчки писац из прве половине IX века. Из Бугарске и
Маћедоније, где је покрет у X веку ухватио јак корен у народу, посебно међу
Словенима Друговићима и Брсјацима, он се постепено ширио и у остале словенске
области на Балкану. У XII веку богумилство је било веома озбиљно у Србији,
одакле је, још у истом веку, захватило и Босну. У Босни богумили добијају неколико
нових назива, као патарени, како их зову Дубровчани и неки западни извори, и
кудугери (хулитељи крста), како се зову код Грка.
Временом и утицајем средина, богумилизам је знатно изгубио од своје
раније начелне строгости; у Босни је чак успео да постане вером владајућих
кругова, банова и кнезова. Уосталом, можда је већ допирући до Босне, кроз разне
мене, богумилизам био направио извесне компромисе и попустио у својој
горљивости; његови припадници се жене, добро се хране, примају и сами чине
заклетве, рачунају с извесним свецима и сл. У свом тестаменту од год. 1466.
богумилски гост Радин двоји две врсте својих пријатеља, оне »који су праве вјере
апостолске«, који су »са правом душом и добријем начином крштенијем«, »који
гријеха не љубе«; а друго су »мрсни људи«. Шта је ближа карактеристика ових
других није нам данас познато; али, очевидно је да то нису они који би били онако
беспрекорни или пречишћени. Код босанских богумила нарочито се развила
национална црта; они су временом постали главни претставници босанског
национализма. Сва су њихова имена лична и у хијерархији готово искључиво
народна. Гоњени од папске курије и Мађара, који су помагали папске жеље из
својих политичких интереса, они су осећали да је мађарско завојевање, са
католичанством заједно, не само угрожавање њихове вере него и њихове државне
75
самосталности. Стога грчевито бране и једно и друго и своју цркву називају
»народном« и »босанском«, а себе саме »правим« или »добрим Бошњанима«.
Против њих се борила са великом енергијом и православна и католичка
црква. Савременик цара Петра, цариградски патријарх Теофилакт, препоручивао је
против њих спочетка само епитимију и анатему, али су после узимане и много
оштрије мере. Папска курија тражила је у Босни чак крсташке ратове против њих.
Докрајчило је богумиле, углавном, ипак робовање под Турцима, кад су се, под
притиском, збили јаче редови хришћана и губиле разлике, н кад су малодушнији
прешли у ислам. Ипак су се одржавали, према неким подацима, све до XIX века,
истина знатно проређени. Један податак из католичког шематизма херцеговачке
бискупије од год. 1867. заслужује у том погледу озбиљну пажњу. Тамо се каже да је
у селу Дубочанима породица Хележ, пре коју годину, прешла у ислам, а »била је
последња која се држала лудила богумилског«.
У ово време развијања богумилског покрета пада и развијање и
организовање калуђерских општина у Светој Гори. До средине X века монашки
живот у Светој Гори ограничен је на појединце и мале манастирске заједнице. Тек
год. 963., Атанасије Атонски, пријатељ цара Нићифора Фоке, његовом помоћу
подиже први велики манастир на Атосу, своју лавру, и отвара серију великих
многољудних манастира, читавих монашких касарни, у којима се прикупља и
васпитава активан калуђерски ред. После ученика Ћирила и Методија, светогорски
калуђери учинили су највише за развијање хришћанске цивилизације међу Јужним
Словенима, васпитавајући њихов калуђерски подмладак и ширећи међу њима
књижевну културу хришћанске Византије.
И међу Јужним Словенима јавља се од X века један низ монаха испосника,
који беже од света у планине и који тамо годинама проводе пасиван живот саме
молитве. Најпознатији од њих је Јован Рилски († год. 946.), савременик цара Петра,
који је постао најпопуларнији светитељ Бугара и коме је посвећен један од највећих
њихових манастира. Од њега је легенда направила »свеца цивилизатора«. Његови
последници су Јоаким Сарандапорски, Гаврило Лесновски и Прохор Пшињски, све
»бегунци од света и живота«, како се то каже у монашким житијима, зачетници —
стварни или духовни — познатих манастира Сарандапора, Песнова и Пшиње.
Карактеристично је да круг њихова рада не прелази много подручје од Пшиње до
Риле, и нарочито да не иде у словенска насеља Маћедоније око Охрида.
*
У Маћедонији Словени нису били задовољни бугарском управом. Груписани
у својој јакој етничкој заједници, они су осећали извесну противност према
Бугарској, у којој је етничка мешавина још била видна и где су Бугари држали све
главније положаје; осећали су да ствари тамо нису добро вођене и да би они могли
да ураде нешто боље. Одмах по смрти цара Петра († год. 969.) избио је устанак у
Маћедонији. Водила су га четири сина брсјачкога кнеза Николе са старозаветним
именима: Давид, Мојсије, Арон и Самуило. Каснији, веома мутни извори, настали
по предању, говоре да је Самуило био богумил и да је покрет, према томе, имао
карактер богумилске опозиције. Покрет је, истина, избио у крају где су богумили
били јаки; али, да је Самуило сам био богумил нема никаквих доказа; горња имена
у породици говорила би чак против тога. Више има вероватноће да је Самуило био
јерменског порекла, бар по женској линији, као потомак јерменских колонија са
76
Вардара, које су некад доиста биле павликијанске. То би се све шало закључити,
сем по казивању једног јерменског писца, још и по јерменским именима у његовој
породици (мајка му се звала Рипсимија, а син Аронов Алузијан). Овај њихов
устанак није успео у тај мах. Византиски цар, моћни Јован Цимисхија, подржавао је
испрва Петрове наследнике: али, када Руси упадоше у Бугарску и загрозише и самој
Византији, он крену са војском тамо, па протера Русе и онда просто поседе
војнички и целу бугарску државу, год. 971. По казивању Дукљанске хронике царева
војска дошла је тад и у Рашку, па покорила и њу. То је, наравно, смирило донекле и
покрет у Маћедонији, али га није сасвим угушило.
Кад иза смрти Јована Цимисхија († год. 976.) насташе смутње у Византији,
јавило се неколико покрета међу балканским Словенима. Помиње се устанак у
Рашкој и понован устанак, под истим вођством, у Маћедонији. Главно подручје
брсјачких кнежевића беше Пелагонија, а њихово исходишно место крај око Преспе.
Тамо је, у селу Герману, код једне црквице, нађен надгробни споменик, који је год.
992/3. Самуило подигао оцу Николи, мајци и брату Давиду, неколико година после
њихове смрти. Власт су, по словенском обичају, држала сва четири брата;
најстарији, Давид, био је вероватно најпре глава заједнице. Али, брзо падоше два
старија брата; Давида убише маћедонски Власи у планинама између Преспе и
Костура, а Мојсије погибе при нападу на град Сер. Док су сва четворица делила
власт, између браће као да није било неслоге; али, кад остадоше само двојица, Арон
и Самуило, дође до спора. Самуило, најмлађи од браће, али и најнасртљивији, даде
убити Арона што је, кажу, хтео да уграби сву власт или што је, можда, ушао у неке
везе са Византијом. Тако остаде на челу целе акције Самуило сам.
На вест о устанку у Маћедонији кренуше у Бугарску синови цара Петра,
Борис и Роман, који су се налазили у Цариграду, да покушају ослободити своју
земљу од Грка. Али, нису успели. Борис је погинуо успут; а Роман, наишавши на
слаб одзив код Бугара, приђе Самуилу. Самуило, који није хтео делити власт са
братом, не хтеде да је дели ни са Романом, него га упути као намесника у Скопље.
Самуило, према томе, не признаје власт бивше бугарске династије над својом
земљом; он ствара нову државну организацију и своју, нову династију. Мада је
после освојио Бугарску и њену царску престоницу Преслав, он тамо не преноси
своје седиште, него остаје веран својој маћедонској средини, Преспи и Охриду.
Тамо, у Охрид, он је пренео и седиште патријаршије. Тако је област маћедонских
Словена, први и последњи пут у нашој историји, постала средиште једне велике
ослободилачке акције и једне велике државе. Једино што је примио Самуило из
старе бугарске државе, којој је некад припадао, јесте царска титула, као понос и
правно наслеђе, и у црквеном погледу установа патријаршије. Тиме је Самуило хтео
да нагласи континуитет бугарске творевине царства као нове државне организације
настале у борби против Цариграда. Као што је данашња Југославија нова
творевина, која се користила политичким успесима и акцијом Србије, тако је и
Самуилова држава маћедонских Словена била ново дело, које је искоришћавало
царско наслеђе Бугарске. Стога је његова држава сматрана у извесним страним
круговима као наставак старе Симеонове, односно бугарске државе.
Смутње у Византији, веома опаке, трајале су од год. 976.—980. Њих је
Самуило искористио у обилатој мери. Ослободивши целу Маћедонију, он се
упућује на југ, у Тесалију, и год. 983. осваја Ларису. Пад Ларисе болно је одјекнуо у
77
грчком свету. Да га освети и спречи даље словенске успехе, кренуо је нови
византиски цар, Василије II, против Самуила. Поход је управио према северозападу,
на важну Софију, докле беху допрла Самуилова освајања. Али, ту је, место да
нешто предузме, неискусни цар изгубио, са недовољно опремљеном војском, пуне
три недеље, кубурећи са исхраном, а онда се, не постигавши ништа, стао
повлачити. На повратку, у кланцу Тројанових врата, нападоше га Словени под
вођством самога Самуила, и разбише га потпуно, 17. августа год. 986. Као
последица ове победе дошло је Самуилово освајање Бугарске, све до Дунава, а у
Византији нове борбе и смутње, које трају све до год. 989.
Пошто је ослободио Маћедонију и освојио готово целу Бугарску, кренуо је
Самуило да осваја и остале земље на Балканском Полуострву. Сад је круг свога
рада проширио и на остале словенске сународнике на северу и северозападу. Иза
год. 986. почели су Маћедонци освајати Рашку, Босну и Срем, који су држали
Мађари, па Зету и Требиње. О подвлашћивању Зете знамо нешто мало више. У тој
земљи владао је кнез Владимир, који је имао престоницу испод Катркола, код цркве
Пречисте Крајинске. Владимир се повукао пред Самуиловом војском на брдо
Облик; али, наскоро, због глади и издаје, морао је да се преда. Био је одведен у
ропство, у саму Преспу. Самуило је том приликом нападао и на Улцињ, али није
могао да га узме. Пустошећи, он је прошао целом Далмацијом све до Задра, киван
на хрватске пријатељске односе са Византијом, а онда се, у дотле и после код нас
никад непоновљеном залету, преко Босне и Рашке вратио кући. Тамо је, на југу,
наставио ширење својих поседа, освојивши Бер и Српчиште, а затим Епир и драчку
област.
Пролазећи Далмацијом и одатле за Босну, Самуило је прошао и хрватским
подручјем, и сигурно га, као ни остала, није поштедео. Не спомињу се, истина,
његове борбе са Хрватима; али, није могуће да је на таквом једном походу прошло
без њих. Или су Хрвати, под својим краљем Степаном Држиславом (969.—997.),
имали довољно снаге да му се одупру и спрече веће зло? Византиски далматински
градови, отсечени од Царства, ушли су у то доба у тешње везе са Хрватима. Веома
је вероватно да је Степан Држислав овом приликом и добио те градове на чување
као византиски епарх, и да му је Византија, да га задржи као савезника, признала
краљевски наслов и послала краљевске знаке, како то казује Тома архиђакон, истина
доцнији, али добро обавештен писац.
Самуило је у ово време био на врхунцу своје моћи. Његова држава се
простирала од Срема до близу Солуна и од Црнога до Јадранскога Мора и до
Неретве. Развила се нагло, за петнаест година, са војничком срећом као у бајци.
Војничке експедиције Самуилове, као ова из Зете у Далмацију и преко Босне и
Рашке у Маћедонију, говоре о смелости којој није било равне. Човек не зна шта је
прави разлог Самуиловим успесима: да ли права војничка снага или необична
смелост подвига њеног вође. Успеху је на истоку свакако доприносио један део
старе бугарске државне традиције; на западу поцепаност иза Часлављеве смрти; а у
целини слабост и услед грађанских ратова парализованост Византије; али, тиме се
ипак ке да протумачити све. Лични удео Самуилов мора да је био изузетно велики;
уосталом, то се најбоље види и по томе што је све главне војне експедиције водио
он сам. Има у Самуиловој политици и необичних потеза, који говоре о његовим
ширим схватањима. Он земље не осваја просто, него настоји да их што присније
78
сљуби са њиховом новом матицом. Зетском кнезу Владимиру вратио је Зету, и дао
му још за жену своју кћер Теодору-Косару. Народно предање каже да се млада кћи
Самуилова заљубила у засужњеног кнеза и измолила га у оца. Можда ту има нешто
истине, јер је Самуило према деци био попустљив, нарочито у њиховим љубавним
ћудима. Владимир се вратио у своју државу као зет, вазал и прави пријатељ
Самуилов. Том приликом је враћена и требињска област Владимирову стрицу
Драгомиру. Црква у Зети и Рашкој дошла је, природно, под власт охридске
патријаршије. Ово је све учинило да су постале много живље и непосредније везе
између Маћедоније и осталих наших области, а посебно између Маћедоније и Зете.
Нарочито вреди истаћи утицај који је словенска охридска патријаршија са својом
словенском књижевношћу, рађеном у традицији св. Климента, вршила у нашим
земљама.
Цар Василије II, чиста ратничка природа, кога су раније недаће само
прекалиле, несаломљив и истрајан, морао је да допусти Самуилово јачање, јер је
имао још тежих и непосреднијих брига. Када му је, после дугих напора, пошло за
руком да савлада све противнике и поврати ред у Царевини, он се решава и на
обрачун са Самуилом. Спочетка му је срећа нестална, али год. 996., после једног
Самуилова удара на Солун и упада у Пелопонез, Грци постижу одлучне успехе. На
вест о тој Самуиловој акцији упутио је цар Василије своју војску под способним
Нићифором Ураном да га прогони и нагна на борбу. У долини Сперхија наишли су
Грци на Словене, извршили на њих ноћни препад и потпуно их потукли. У тој
борби допали су рана и Самуило и његов син Гаврило Радомир и једва су изнели
живу главу. Ова битка јасно обележава обрт Самуилове среће, после двадесет
година успеха. После овога, иницијативу за даље борбе преузима Византија. Већ
год. 997. упада Уран из Солуна у маћедонску област и хара је три месеца; год. 1001.
осваја Василије Бугарску, а год. 1002. страдају јужне области Самуилове и Грци
повраћају Тесалију. Извесне војводе Самуилове, почињући сумњати у његову срећу,
предају се Грцима са градовима у којима су били заповедници. Цар Василије ради
систематски; придобија људе обећањима и наградама, осваја крај по крај, а у
освојеним местима, место Словена које уклања, колонизује грчки елеменат. Год.
1003. дошло је до нове борбе између Василија и Самуила на Вардару, негде близу
Скопља, кад се Василије враћао са бојног похода од Видина. И у тој борби Словени
су били поражени, а Василије је као победник ушао у Скопље. По царевом одласку
Самуило је покушао год. 1004. да освоји Солун, али му је напор остао узалудан.
Идуће године он ће доживети болно разочарање у самој породици. Његов таст у
Драчу и зет Ашот (и он јерменског порекла), који је од Самуила добио на управу
драчку област, издадоше Драч Византији, очевидно с уверењем да је Самуилова
звезда на заходу.
Василије II добро одмерава своје ударце и види им дејство. Он не да
Самуилу да одахне, него га стално узнемирује новим упадима. Самуило сам,
изгледа, више не напада; бар од год. 1004. до год. 1014. о његовој офанзиви нема
важнијег помена, а зна се да би оберучке прихватио повољан мир. Он сад
првенствено организује своју одбрану, подижући утврђења и преграђујући клисуру
међу Огражденом и Беласицом, у струмичкој долини. Ти радови били су изведени
солидно, јер Василије није могао да се туда пробије год. 1014. кад је ишао на
Самуила. Спремајући се на одлучну борбу, Василије је наредио тада једном
79
одељењу своје војске, под вођством Нићифора Ксифијаса, да обиђе те положаје, а
сам је ударио фронтално. Самуило је, да збуни Грке, упутио једну војску против
Солуна, али је она била потучена и није ништа утицала на ток главне битке.
Ксифијас је, међутим, извршио свој задатак. Он је ударио са Беласице у бок
маћедонској војсци и сасвим је растројио, 29. јула год. 1014. Самуилова војска је
претрпела потпун пораз; 15.000 људи допало је у грчко ропство. Да застраши
остале, а киван и иначе, цар Василије је издао ону сурову заповест да се сви
заробљеници ослепе, а свакој стотини да се остави вођ са по једним оком. Самуило
овакав пораз, за који је још и осећао да је пресудан, није могао да преболи; добио је
срчани напад и умро је у току те исте године.
У исто време била је притешњена и друга словенска држава на Балкану,
Држиславова Хрватска. Млечани, који су се крајем X века били знатно ојачали,
одрекоше год. 996. плаћање годишњег дара Хрватима и Неретљанима. Борбе које су
због тога настале биле су спочетка локалне и у малом стилу; али, после
Држиславове смрти (год. 997.), кад у Хрватској насташе борбе између његова три
сина око власти, Млечани постигоше знатне успехе. Најстарији син Држиславов,
Светослав, није хтео да дели власт са браћом Крешимиром званим Суроњом и
Гојиславом. Због тога се ова двојица, вероватно по потицају из далматинских
градова, којима је пример дао Задар, обратише за помоћ Млецима. Млечани
обавестише о томе Цариград и добише отуд дозволу да узму под своју заштиту и
власт далматинске градове, који су их и сами молили за то. 9. маја год. 1000. кренуо
је дужд Петар Орсеоло са млетачком флотом у Далмацију. Његов поход личио је на
триумф. Без борбе му се предадоше сви приморски градови и главна острва, а у
Задру оду се поклони највећи део њихових заступника. Њиховом примеру следовао
је чак и хрватски престони град, Београд на мору. Дужд је обишао даље, с истим
успехом, Трогир и Сплит. Једино су му дала отпор два неретљанска острва, Корчула
и Ластово. Дужда је на том походу у Трогиру поздравио Крешимир Суроња, а у
Сплиту га замолише за мир претставници Неретљана, које, као и Хрвате, беше
уплашио дуждев поход и глас који је пред њим ишао. Приликом овога похода сав
далматински епископат држао је страну Млечића против Хрвата, и после свих оних
уступака који му раније беху учињени. Романски Млеци беху им ипак ближи од
словенских Хрвата, вероватно још увек мало сирових и неподносивих за тамошње
градско становништво. Сем тога, биће да је било и утицаја опозиције глагољашког
хрватског свештенства, које се још упорно држало и изазивало гнев романског
епископата. Краљ Светослав се, наравно, у таквим приликама није могао одржати;
после ове године њему се губи сваки траг. На хрватски престо дођоше његова браћа
Крешимир III и Гојислав. Колико је овај грађански рат ослабио Хрвате види се
најбоље по томе што су они, до недавно готово господари источне јадранске обале,
дошли сад сублизу у подређен положај према Млецима. Крешимир је морао дати
дужду као таоца свога сина Степана, који је живео у граду Св. Марка, где му је
после дужд дао за жену своју кћер Хицелу.
*
Посрнулу државу маћедонских Словена није било лако задахнути новим
животом. Изморени и поражени Самуилови ратници беху клонули духом, а
Василије није дао да му онако сјајна победа остане неискоришћена. Још исте
јесени, год. 1014., он је наставио ратовање и ушао у саму Пелагонију, где је попалио
80
Битољ са двором новога цара Радомира, па је рат наставио и год. 1015. Ове
неуспехе и злу срећу Самуилове породице искористио је те јесени Јован Владислав,
син Самуилова брата Арона, па се, убивши Радомира, сам дочепао престола.
Владислав, за кога предање каже да је то извршио са пристанком Василијевим,
замоли одмах Византију за мир. Цар Василије се неко време предомишљао; али,
обавештен о противностима у Маћедонској Држави и о њеном злом стању, реши се
најзад да је просто покори. Мада је он лично доста лако продро до Охрида, његова
одељења имала су тешких криза у борби са појединим словенским војводама, који
су у својим тврдим градовима и планинама давали несаломив отпор.
Није јасно који су све мотиви руководили Владислава да усред те тако
озбиљне и тешке ситуације, кад је требало окупљати све снаге, домами и убије у
Преспи зетског кнеза Владимира (22. маја год. 1016.). Владимир је, нема сумње,
био одан Самуилу; али, нема вести да је ма шта покушавао против Владислава. Или
се овај ваљда бојао тога? Владимир, који иначе није имао велика утицаја за живота,
стекао је велик глас после смрти, вероватно ради своје моралне вредности. Његов
култ још се и данас одржава, нарочито око планине Румије, а тело му је, са пуно
поштовања, преношено неколико пута. Сада се налази у манастиру Шин Ђин код
Елбасана, који је год. 1381. обновио албански господар Карло Топија са сином
Ђорђем.
Од краја лета год. 1016. почеле су нове грчке операције против градова
Маћедонске Државе, да се наставе и с пролећа год. 1017. Војску је водио сам цар
Василије. Словени су давали отпор, који је изненађивао по својој жилавости и
виталитету. Ако би се, можда, могло донекле говорити да је у Самуиловим
успесима било нечег авантуристичког и да је он, углавном, срећно искористио трчке
унутарње незгоде, овај силни отпор и после његова пораза показује да је код
Словена било истинске снаге и упорне воље да се одржи властита државна
творевина. Сам Владислав, толико суров и морално ситан у породичним односима,
показивао је сад енергију која је била сасвим у традицији његове породице и која је,
мада за кратко, продужила живот Маћедонској Држави. Грци су имали велике муке
у борби са њим и са његовим Словенима. Када је видео да Василије не попушта са
нападима, Владислав је, крајем год. 1017. или почетком год. 1018., пошто му се
противник вратио на одмор у Цариград, кренуо са војском на Драч, да се тамо, на
неки начин, обештети или нађе нове везе. Ту је, под самим Драчем, погинуо на
тајанствен начин.
Његова погибија значила је крај Маћедонеке Државе. Чим је добио вест о
њој, пожурио је Василије, у марту год. 1018., да сврши свој коначни обрачун са
Словенима, који су, обезглављени, били неспособни за већи отпор. Многи од њих
предадоше се и сами, не налазећи излаза из тешког положаја. Цар их је примао
оберучке, нарочито важније заповеднике, и остављао их је обично на дотадањим
положајима. Раније онако беспримерно суров, цар се сада показивао широкогруд и
са пуно обзира. Поштедео је не само женске чланове Самуилове династије и
њихову децу него чак и Владислављева сина Прусијана и два му брата, који су у
планини Томору покушавали да му се одупру. Па, ипак, и поред тако очевидног
државног слома било је људи који нису хтели да се покоре и који су настављали
борбу. Међу њима нарочито је лепа фигура војводе Ивца, позната јунака и одраније,
који је у граду Проништу створио средиште словенских устаника, и који на сва
81
царева обећања није хтео да одустане од борбе. Њега су Грци ухватили преваром,
дошавши му кући, на славу Велике Госпојине. Крајем год. 1018. била је сва
Маћедонска Држава покорена; једино се још на северу, у Срему, држао поглавар
Сермо, али и он би, и опет на превару, савладан год. 1019. Византиска војска
васпостави после тога Василијеву власт на северу до Фрушке Горе и на западу, без
прекида, до Јадранскога Мора.
Цар Василије је срушио Маћедонску Државу, али је задржао самосталну
охридску цркву, истина само са титулом архиепископије. Повељом од 20. маја год.
1020. и са још две, издане око тога времена, цар је дао охридској цркви сав онај
опсег који је добила за Самуилова времена. Под охридску цркву потпадала је 31
епископија, и то од Срема, Београда и Браничева на северу, од Раса и Призрена на
северозападу до Силистрије, Видина, Софије и Струмице на истоку и до Верије и
Српчишта на југу. Она је, дакле, обухватала цело средиште Балканског Полуострва
са моравском и вардарском долином. Тракија и источна Бугарска, на источној, и
Албанија и Босна са Хумом, на западној страни, нису улазиле у њен опсег. Утицај
охридске цркве осећао се у нас дуго и видно. Он је, настављајући традицију
Климентова времена и рада, највише допринео да је у Рашкој потиснут утицај
западног свештенства и да је православље ухватило чвршћи корен. Из охридске
школе потичу свакако они доста чести маћедонизми у првим нашим књижевним
споменицима, у Мирослављевом и Вукановом еванђељу, у Хиландарском типику, у
Иловачкој крмчији и другим делима, јер се књижевни језик у рашким средиштима
развијао са несумњивим учешћем маћедонскога дијалекта. Сем у том тако важном
питању, утицај маћедонске охридске цркве даде се утврдити код нас и у неким
другим, мањим, али упадљивим стварима. Култ св. Ахилија, на пример, кога је
Самуило пренео из Ларисе у Преспу и подигао му цркву тамо на једном малом
острвцу, проширио се одатле у кумановски и ужички крај, где му је данашње
Ариље још непосредан траг. Необично име Самуилове мајке, Рипсимија, налазимо
као женско име у призренском крају, у једном поменику XVI века, као Рисима.
Цар Василије добио је крајем год. 1018. под своју врховну власт и Хрвате.
Ови су око тога времена дошли у сукоб са Млечанима ради тежње да поново
завладају романским градовима у Приморју, и у том сукобу лоше су прошли.
Вероватно из страха од Млечана са јед-не, и од победоносног освајања византиске
војске са друге стране, хрватски владари Крешимир III и Гојислав решише се да се
покоре Василију пре него би он сам дошао у искушење да их нападне. Вероватно су
рачунали и са тиме да ће, кад се драговољно покоре Византији, добити њен
пристанак да се на Приморју поврати раније стање. Цар је њихову изјаву верности
примио лепо и обдарио је оба владара титулом патриција. Једна вест из год. 1024.,
која каже да је заповедник из Барија ненадано са флотом допловио до хрватске
обале, заробио ту жену Крешимирову и послао је у Цариград, није довољно јасна
ни по именима која даје ни погледом на непосредне мотиве за такав поступак; али,
уколико би била поуздана, била би довољна да се из ње види незадовољство царево
Крешимировим држањем. Напад је извршен сигурно по наредби Василијевој,
пошто се заробљена краљица упућује њему у престоницу. После тога Далмација
долази поново под непосредну власт Византије.
82
X. СТВАРАЊЕ ЗЕТСКЕ ДРЖАВЕ.
1. Устанци Словена у Византији. — 2. Стеван Војислав и устанак Срба у Зети. —
3. Одвајање цркава.
Смрћу цара Василија (год. 1025.) нагло је почела да слаби снага Византије,
која се моћно осећала не само на Балкану него и на осталим странама простране
Царевине. Наследници цареви беху му недорасли, сви изреда; нарочито беше за
Византију опасно доба владавине ћудљиве и касном старачком страшћу узбуђене
Василијеве синовице, царице Зое, која је на престолу изменила три своја мужа и
једног посинка. Сплетке су, по византиском обичају, почињале обично из самог
двора и пролазиле, у разним облицима, кроз све кругове; у покрајинама где је било
много прохтева и незадовољених амбиција није било тешко изазвати побуне кад се
осећало да у Цариграду ствари не иду како треба и да се власт тамо не налази у
рукама људи који је заслужују и који су до ње дошли по личној вредности и видним
заслугама, па је као јаки људи могу одржати по сваку цену.
Против првог Зоиног мужа, цара Романа III (1028.—1034.), јавила се завера,
у коју су били умешани царичина сестра Теодора и Прусијан, син цара Владислава,
који је свој подвиг, лишен очију, окајао у манастиру. Скопљански намесник, веома
способни Константин Диоген покуша да за себе одвоји Маћедонију од Царевине,
али немаде среће и свој покушај плати главом. Други муж Зоин, падавичави
Михаило IV (1034.—1041.), изазва против себе још веће незадовољство. Његова
родбина искористи његов положај, и како је била скоројевићска и несигурна много
за будућност, пожури да се што пре и што неситије обезбеди. Нарочито се појача
порески притисак на народ. Тај се нерадо примио у Маћедонији, где је дотад владао
порески систем са доста обзира, који није хтео много да мења ни сам победник цар
Василије. Словенима у тој области задан је, сем тога, нов ударац што је охридска
архиепископија поверена дефинитивно грчкој јерархији. Сем у Маћедонији,
незадовољства и метежа беше много и на другим странама. Читаву источну
половину Царевине узнемираваху Печенези, који су продирали, као некад
словенске чете са Дунава, према Цариграду и према Солуну, уносећи у свет страх,
забуну и осећање несигурности. То све учини да у Маћедонији и Приморју међу
Словенима учесташе устанци.
Међу првима одметнуо се Задар. Доста је мутно казивање једног млетачког
извора да је тада било неке акције против њих у Приморју, и то са мађарске стране,
да се далматински градови побуне. Знамо сигурно да су за владе Романове Задар и
Сплит били византиски и да је ту био њихов намесник неки Доброња, из задарске
породице Мадија, али, како се види по имену, са примесом словенске крви. Тај се
Доброња замерио Византији за време Михаилово помажући Хрвате, и њена влада
га је, кад је дошао у Цариград да тражи неке веће користи за себе, дала затворити, а
у његову област би послана војска да је покори. И породица Доброњина би
заробљена и доведена у Цариград. Да је Доброњин покрет имао каквог већег и по
Византију опаснијег плана, тешко да би се он усудио доћи у Цариград; а да није био
сасвим исправан види се по казни која је снашла не само њега него и његову
породицу. У чему се састојала његова кривица тешко је рећи. Али, по томе што је
требало упућивати војску у његову земљу могло би се закључивати да је по среди
83
била нека узурпација пре него издаја. Има вести да се задарском побуном користио
донекле хрватски краљ, Степан I (око 1030.—1058.); али, не да се утврдити у
коликој мери је то било, јер су Византинци Задар брзо повратили. Хрватски краљ у
то време беше уплетен и у друге послове. Год. 1035. био је оптужен корушки
господар, гроф Адалберт Епенштајн, да је у вези са Хрватима спремао издају свом
врховном господару, немачком цару Конраду, и услед тога је изгубио своју област.
Други устанак, са много већим опсегом, беше Петра Дељана. Овај човек
издавао се за Самуилова унука, а сина Радомирова, и наишао је стога на добар
пријем међу Словенима. У својој акцији изгледа да се ослањао на Мађарску, одакле
је била родом његова мајка, односно прва Радомирова жена. У исто време избио је и
један устанак у Драчу, којем је на челу био један војник, и опет Словен, по имену
Тихомир.
Ну, најозбиљнији постаде устанак у Зети. Син требињскога господара
Драгомира, коме је Самуило повратио област, а који је настрадао од побуњених
Которана око год. 1018., Стеван Војислав, или како га Дукљанска хроника зове
Доброслав, беше успео да нађе присталица у народу, који није био пријатељ
његовој породици, и да још више распламти опште незадовољство против грчке
управе. Гад. 1035. избио је у Зети први устанак; народ поби ове грчке чиновнике
који су се затекли на том подручју. Устанак и овде, као и у Задру, није у први мах
добро прошао. Војислав мораде чак као талац ићи у Цариград; али, отуда се
иаскоро срећно спасао, вратио се у свој крај и брзо дочекао повољнији час за нови
покрет. Тај се јавио са Дељановим и Тихомировим устанком. Словени старе
Маћедонске Државе оживеше опет; брзи успех Дељанов најбољи је доказ колико је
спомен на Самуила, и поред онаквог слома, био у народу жив и по н,ега повољан.
Дељанова се и Тихомирова војска сједини, па сједињена продре дубоко у Грчку, све
до старе Тебе. На вест о томе покрету стиже у Дељанов логор Алузијан, син цара
Владислава. Дељан га прими за сувладара и посла са војском на Солун. Али,
Алузијан, неспособан, доведе до пораза. На прекоре због тога он подмукло ослепи
Дељана, а онда, не постигавши да га војска прими за јединог вођа и господара,
учини издају. Грцима после тога није било тешко да год. 1041. код Острова потпуно
сломе устанике и слепог Дељана заробе и да домало смире целу земљу.
Стеван Војислав је био боље среће. Једна грчка лађа, год. 1040. бачена буром
на зетску обалу, носећи за царску благајну у Солун десет кентенара злата, донесе
му, буквално »као из воде«, богата финансиска средства за све подвиге. Неповраћај
тога новца доведе до једне грчке војне експедиције, која се заврши њеним поразом.
Грци, због Дељанова устанка, нису могли одмах да организују нови поход, и тако
Војислав доби времена да се спреми.
У Византији, сем тога, и промена на царском престолу беше узрок да је
изостао нови, боље организовани поход против Зете. Михаила IV наследио је његов
синовац Михаило V, названи Калафат по негдашњем занимању његова оца. Њега је
Зое усинила и довела на власт; али, кад је Михаило наскоро одгурну и силом нагна
у манастир, доведе то до буне у Цариграду, која сруши новога цара, а на престо
поврати Зое и њену сестру Теодору. Зое се потом удаде и по трећи пут и даде
Византији новог цара Константина IX Мономаха (1042.—1054.). Тек после
утврђивања тог новог цара, у јесен 1042., дође до поновне експедиције против Зете.
Има једна вест да су Грци против Зете кренули и суседне српске поглаваре, рашког,
84
босанског и захумског, и да су ови своје војске поверили хумском кнезу Љутовиду,
који пође на Зету са требињске стране. Грци су, прикупивши се у Драчу, напали с
источне стране, идући уз обалу. Продрли су до Папратне, где се налазио двор
зетских кнезова, и опљачкали су суседне долине, па се онда почели повлачити
истим путем. Зетска војска се прибрала у Црмници, па је одатле извршила препад
на Грке, а у исто време посела је и све кланце за њиховим леђима, по свој прилици
на подручју око Румије. Грчка погибија била је страховита; казује се, мислим
претерано, да су изгубили 7 заповедника и на 40.000 људи. После те победе над
Грцима Војиславу вије било тешко сузбити и Љутовида, који је неактиван чекао код
Клобука на успехе источне грчке војске. После ових победа Војислављева држава
се знатно прошири; према Дукљанској хроници, источна граница јој допре до
Војуше, а на запад оде до иза Стона у Захумљу. Заузета пречим бригама, нарочито у
први мах једним новим устанком који се и опет кренуо из Драча, и офанзивом Руса
са копна и мора у Бугарској и Тракији, Византија није више понављала своје нападе
на Зету. Војислав је био остављен на миру и могао је да искористи за сређивање и
јачање своје државе ту запосленост Византије на другој страни, а нарочито за време
њених дугих и тешких борби са Печенезима, које су се од год. 1048.—1053., водиле
на подручју од Дунава до близу Цариграда. Један покушај византиског намесника
из Дубровника, Катакалона, да преваром добије Војислава у своје руке, као што су
раније Грци преварили војводу Ивца, није успео; опрезни Зећанин био се осигурао
и сам наместио замку Грку, па га, са његовим ратним лађама, заробио негде близу
Стона.
Иза Војислављеве смрти (око год. 1050.) дошло је у требињској области до
побуна против зетске династије; али, угушио их је Војислављев син Михаило,
нешто сам, лично, а нешто помоћу своје браће. Вероватно због тих унутарњих
криза Михаило, да не би имао неприлика од Грка, признаде њихову врховну власт.
Грци му дадоше дворску титулу протоспатара и, још увек заузети другим
пословима, нису нимало утицали на унутарње ствари његове државе. Има вести да
се Михаило и оженио једном грчком принцезом.
За Михаилова времена извршен је коначни расцеп између источне и западне
цркве, односно између Рима и Цариграда. Позадина сукоба је политичка; Византија
је губљење свог утицаја у јужној Италији приписивала једним делом и недовољној
лојалности папске курије, а ова је, опет, све отвореније ишла за тим да, поред
духовне, развија и своју световну власт, што се добрим делом имало извести и на
рачун Цариграда. Теолошких размимоилажења било је исто тако, и она су, у доба
секташких страсти и догматичарског празнословља, знатно утицала да се ти сукоби
заоштравају. Овог пута расцеп су изазвале црквене власти; нешто оштрина
патријарха Михаила Керуларија, а нешто брзоплетост и безобзирност папиних
изасланика у Цариграду. 16. јула год. 1054. ставили су папини легати на часну
трпезу у Св. Софији свој писмени акт проклетства баченог на патријарха и његове
једномишљенике, на што је 24. јула патријарх одговорио анатемом на папу. Никад
више после тог прекида нису могли да се васпоставе стари односи између обе
цркве, поред свих покушаја с обе стране. У први мах, папе, које су осећале нагло
јачање своје моћи и угледа, нису биле нимало склоне на компромис; оне су постале,
већ крајем XI века, не само црквени првосвештеници него и главни чиниоци
светске политике и дародавци круна; њихов став, поносит и који не трпи опозиције,
85
није погађао само патријарха и византиске цареве него и немачке владаре,
господаре Италије, и многе друге. Када се створени јаз није премостио одмах, док
је још био мали и док је сукоб ради којег је непосредно дошло до прелома имао за
публику лични карактер, — после је то ишло све теже. Развијена агитација, читава
литература полемичких списа, политичке опреке, чак и борбе, чиниле су временом
своје, и отуђивање се претварало у мржњу и гоњење. Значај Рима се осетно дизао,
значај Цариграда постепено падао; добитник није хтео да попушта, а онај који је
опадао развијао је осетљивост до раздражености.
За време овог прекида обе словенске државе на Балкану, Зета и Хрватска,
беху у политичким везама са Византијом, али у црквеним питањима нагињаху Риму
услед својих непосредних веза са Италијом и са моћног утицаја романских градова
Приморја. Код Срба се, ипак, осећао јак утицај православног учења охридске цркве
и њене писмености. Да је политички значај Византије у XI веку, иза смрти цара
Василија II, остао на линији стеченој његовим успесима, можда би овај расцеп
испао мање на штету Византије и цариградске цркве него што је био случај у другој
половини XI века. Византију је овај раскид погодио, међутим, у часу кад је она била
понајслабија. Средином XI века јавља се на истоку турска опасност за Византију, а
на западу норманска. Год. 1048. почела су турска насртања на византиску покрајину
Арменију, а већ год. 1073. основана је турска малоазиска држава са престоницом у
Конији. Некако у исто време почела су и норманска освајања византиске јужне
Италије, у коју год. 1046. стиже ратоборни Роберт Гвискар, један од тада
најозбиљнијих непријатеља Византије. Год. 1071. био је већ у норманским рукама
град Бари, главно грчко упориште на тој страни. У то тако тешко време Византија
се није могла или није знала да усрећи једним владаром или владом која би, са
планом, за дужи низ година, проводила једну државну политику. Од год. 1054.—
1081. променила је Византија седам владара, а осми, који је 1. априла год. 1081.
дошао на престо, Алексије Комнин, јавио се готово у отсудни час да спасе државу
од кризе што је претила да јој нанесе непоправљиве ударце.
XI. ХРВАТСКИ КРАЉЕВИ И СЛОВЕНСКО БОГОСЛУЖЕЊЕ.
1. Петар Крешимир IV и нови сабор у Сплиту. — 2. Акција попа Вука за одбрану
словенске службе. — 3. Бан Звонимир. — 4. Устанак Словена у Маћедонији у вези
са зетском династијом. — 5. Грађански рат у Хрватској. — 6. Папа Гргур VII и
Хрвати. — 7. Краљ Звонимир.
Око год. 1058. дошао је на хрватски престо Петар Крешимир IV, син краља
Степана и млетачке дуждевске кћери Хицеле. Наскоро по своме примању власти
имао је краљ Крешимир да учествује у једном ванредно важном спору у својој
држави. Проводећи реформе у западној цркви, папа Никола II је, после једног
одржаног синода у Латерану, разаслао по католичким земљама своје делегате да
изврше ревизију стања католичке цркве и да буду тумачи и спровођачи његових
намера. Тако је стигао и у Хрватску његов делегат Мајнард, и год. 1060. одржао је
црквени сабор у Сплиту. Сплитски црквени сабори, видели смо, нису били
повољни за Словене. И овог пута, као важна реформна мера, донесена је
категорична одлука да се словенско свештенство, које се у цркви служи словенским
86
језиком а не латинским, не сме више производити у »свете редове«. Словенска
служба била је на том сабору оштро осуђивана, а сам некадањи архиепископ и
словенски апостол Методије оглашен за јеретика. Ранији сплитски сабор остављао
је, ипак, извесне могућности и за глагољаше, признајући им ниже чинове и
задржавајући их, у интересу вере, тамо где није било латинског свештенства. Овог
пута у закључцима се нису правили изузеци. Та оштрина закључака, и њихово исто
тако оштро примењивање, изазваше реакцију код хрватског свештенства, уз које је,
врло вероватно, пристајао и хрватски пук. Вођ опозиције беше неки поп Вук, који је
у Хрватску дошао у то време и вероватно тим поводом. Није познато, а то је велика
штета, одакле је Вук стигао у Хрватску и ко је стојао у старој постојбини иза њега.
Зна се да је у народу брзо нашао доста присталица. Он је саветовао људима да се
упозори папа на неоправданост те мере и на узрујаност коју је она изазвала. Његови
савети бише примљени и он сам упућен у Рим. Из Рима су, по њему, писмено
тражили да ближи извештај о целој ствари поднесу два бискупа, па тек онда да
донесу одлуку. Ствар се потом заплете. Приказивач тих догађаја, Тома архиђакон
сплитски, и сувише непријатељски расположен према Вуку, претставља га као
простог варалицу, и стога је из његова причања тешко ухватити праву истину.
Очевидно је да Вук није хтео да ради са латинским епископатом ни да тражи
извештаје из његова круга, него је папи довео словенске свештенике. Шта је све са
њима било у Риму не зна се поуздано; али, није вероватно да им је папа одобрио
жеље. По повратку из Рима, садруг Вуков, Здеда, појави се, по Вуковој сугестији,
као нови, тобоже од папе постављени бискуп, заузе крчку бискупију и протера из
ње латинског претставника. Обавештен о томе, папа упути у Хрватску свог легата
Ивана, који изобличи Здеду, а Вука у Сплиту рашчинише и бацише у тамницу. Тај
поступак легатов изазва у Хрватској метеже на више страна. Ни Здеда ни Вук нису
радили ништа ни против папе ни против католичке вере; они су, то се види, само
желели да интересе хрватског свештенства бране непосредно пред папом, а не
преко њима противничких латинских бискупа. Они су, вероватно, по предању знали
да је некадања нинска бискупија тако непосредно општила са папском куријом, па
су хтели да те односе обнове и себе заштите. Како се овај поп Вук држао у питању
словенске службе одлучније, и са више личних жртава, и са мање себичних жеља
од Гргура Нинскога! Да нема овог последњег случаја са објављивањем Здеде за
бискупа, које је изведено као побожна превара, али које је ипак превара, Вук би био
једна од најлепших личности у борби за народну словенску службу.
Краљ Крешимир није се заложио за своје хрватско свештенство. Своје
Хрвате је већ имао, и њих, просте и у основи послушне, није марио да задовољава у
томе питању; својом политиком помагања латинског романског епископата краљ је
хтео да утиче на романске градове Далмације и да их придобије за своју личност и
државу. Краљева политика повлађивања Романима и папској курији долазила је због
његове личне склоности за њих (по мајци је имао млетачке крви и вероватно
западњачко васпитање, а био је у сродству са задарским Мадијима), а нешто можда
и стога што при друкчијем држању не би имао ослонца на страни које друге,
папској равне силе. Тако се у држави стварао расцеп: пук и ниже свештенство беху
за словенску, а краљ, племство и више свештенство за латинску службу. Међутим,
питање далматинских градова, с обзиром на стање у Византији, могао је Крешимир
решити и без одвише скупе цене. Опасност од Нормана из јужне Италије, у часу
87
кад се престо љуља, а у Малој Азији насрћу Турци, беху довољни разлози за
цариградске управнике да пристану на сарадњу са хрватским краљем. Стога му они
отступише далматинске градове под условом да признаје над њима царску врховну
власт; у знак тога налазио се, вероватно, на хрватском двору још пре год. 1060., кад
имамо писменог доказа о томе, царски протоспатар и далматински намесник Лав.
Непосредан повод за то отступање био је покушај Нормана год. 1066. да се искрцају
на источној обали Јадранскога Мора. Уступљени градови задржали су потпуно
своје старо уређење, које је било у уском оквиру иначе доста широке општинске
самоуправе. Краљ, који је био побожан човек, обасуо је многе њихове цркве
поклонима; цркви Св. Кршевана у Задру поклонио је чак острво Маон. По угледу
на те градове Крешимир је уредио и свој престони град Биоград и помагао у њему
цркве Св. Јована еванђелиста и Св. Томе.
Бан Звонимир, који беше узео за жену Јелену, кћер мађарског краља Беле,
имао је у то време, вероватно год. 1063., тежих дана. Он је, мисли се, био бан на
подручју северно од Гвозда, где је и дошао у додир са Мађарима. Звонимира су, по
свој прилици, напали Карантанци по наредби немачкога краља Хенрика IV, који је
те године ушао у рат са Мађарима да обезбеди престо мађарском принцу Саламону,
за чијег се противника, међу другим сродницима, вероватно сматрао и хрватски
бан. Мађари су се год. 1064. међусобно измирили, па су помогли и Звонимиру да се
ослободи непријатеља који му беху посели земљу и да дође до знатног угледа међу
Хрватима.
Лоше стање у Византији изазва нови устанак Словена. Самим грчким
писцима упадала је у очи ова непомирљивост Словена према њиховој управи и
стална тежња словенска да искористе сваку прилику како би се могли ослободити.
Нови устанак избио је у околини Скопља, под вођством Ђорђа Војтеха, год. 1073.
Знајући ваљда за везе између зетске династије и Самуила, а вероватно и због тога
што је Зета, са којом тада беху у заједници Рашка, Требињска област и Хум, била
једина слободна држава словенска у њиховој близини, устаници се обратише за
помоћ кнезу Михаилу зетском. Веровали су, можда, да ће племенска солидарност
определити зетског господара да им се придружи. Михаило је тако и поступио.
Напустио је свој дотле пријатељски став према Византији и дао је устаницима за
заповедника свог сина Бодина, истина са веома мало (само 300) људи. Устаници,
који су хтели да свом покрету даду неку врсту легитимитета, као што је био случај
и са Самуилом, прогласише Бодина за »бугарског« цара и дадоше му име Петар, по
цару Петру, последњем владару Бугарске који је умро на престолу. Али, цео покрет
прође лоше. Неискусни вођи, после првих успеха, поделише војску; једна, под
Бодином, пође на север према Нишу, а друга, под зетским војводом Петрилом, на
југ у Маћедонију. У исто време поче и Михаило акцију према Драчу, у којој се, не
знамо само којим путем изведено, помиње и учешће Хрвата. Можда су Хрвати овом
приликом одбацили врховну власт Византије у Далмацији (у њиховим повељама од
год. 1072./3. не помиње се више византиски цар), или су можда помагали Михаила
флотом. Ипак, цео покрет пропаде. Устаници бише потучени најпре на југу, под
Костуром, а потом на Косову, код места Пауна. У овој другој борби би заробљен
сам Бодин и послан најпре у Цариград, где га затворише у манастиру Св. Срђа н
Вакха, а после га преместише у Антиохију. Отуда су га, по молби Михаиловој,
спасли млетачки морнари.
88
Византија је, ради учествовања њихова у овом рату, казнила и Зећане и
Хрвате. Њен способни војсковођ и државник, Нићифор Бријеније, намесник у
Драчу, уђе у Зету, победи Михаила и узе таоце. У нека далматинска места на југу
врати поново византиске посаде. По свој прилици краљ Крешимир IV није био у
животу за време тог похода, који је изведен око год. 1074. Као за казну маћедонским
Словенима, који су се очевидно још сећали цара Самуила, уништена је, у вези са
овим казненим походом, његова престоница Преспа и његова задужбина, црква Св.
Ахилија.
После Крешимирове смрти изби у Хрватској грађански рат. Краљева
политика повлађивања романским градовима, да би их придобио за хрватску
државу, завршила се неуспехом: огорчила је његове хрватске поданике, а градови су,
ето, ипак били делимично изгубљени. Стога је краљево дело у том погледу
изгледало промашено. Колико је било огорчења у народу види се најбоље по томе
што последњи Трпимировић, Степан, није могао да заузме место на престолу
предака. Опозиција је била нарочито јака у јужном делу Хрватске и у Неретљанској
области, која је, не знамо тачно откад, већ ушла у састав хрватске државе. У тим
етнички чистијим и конзервативним крајевима није се хтело попуштати романском
епископату; Неретљани су, зна се добро одраније, важили као најупорнији од свих
Југословена у чувању својих старих племенских наслеђа. Из њихова племена
истакао се сад нови, народни, кандидат за хрватски престо. То је био Славац, брат
приморског кнеза Русина, по свој прилици из племена Качића. Степан
Трпимировић, болешљиви и нератоборни синовац Крешимиров, повукао се у
манастир Св. Стевана код Сплита. Уз Славца, као владара скоројевића, не хтеде
пристати добар део хрватскога племства, нешто из племенске суревњивости, а
нешто ради тога што је пристајао уз политику краља Крешимира. Угрожени
латински епископат и чланови тог противничког племства обратише се одмах за
помоћ папи.
На челу католичке цркве беше тада папа Гргур VII (1073.—1085.), човек
гвоздене воље и великих црквено-империјалистичких планова. Он је исповедао
начела о непогрешивости римске цркве и у прошлости и у будућности. Папа је, по
његовим схватањима, главни претставник царства божјег на земљи, од чије воље
зависе престоли и круне. Он је био главни сарадник у великим црквеним
реформама својих претходника папа и био је добро упућен у све њихове духовне и
политичке везе. Њега је свакако занимало у великој мери и хрватско питање. У
једном писму данскоме краљу Свајну II Естридсону, 25. јануара год. 1075., он је
тражио једног од његових пет синова за владаоца једној блиској приморској земљи,
у којој су завладали »сурови и бедни јеретици«. Може бити вероватна претпоставка
да је папа тим мислио на Хрватску. Али, од тога плана не би ништа. За то време
вршио је извесне послове у Далмацији папин легат Герард, сипонтски бискуп;
вероватно у договору са њим дође до експедиције у Хрватску норманскога грофа
Амика из јужне Италије. У лето год. 1075., после узалудног покушаја да освоји град
Раб на том острву, ратовао је Амик са својим Норманима негде по Приморју; и ту
му је, не знамо којим начином, пошло за руком да ухвати жива краља Славца. Даља
судбина заробљеног краља није позната.
После ове победе одржа романски епископат црквени синод у Сплиту.
Изгледа да га је велики отпор Хрвата ипак присилио на извесна попуштања. Тада
89
је, наиме, обновљена нинска хрватска епископија, која је укинута још год. 928., а
засужњени поп Вук би пуштен из тамнице, пошто се, сломљен дванаестогодишњим
затвором, одрекао свог ранијег става и заклео се да ће заувек напустити Хрватску.
Да ли се штогод попустило и словенским свештеницима није познато; али, с
обзиром на ово натеривање попа Вука да се одрече свог ранијег рада и убеђења, пре
ће бити да се у том питању задржало раније становиште.
Међутим, норманска власт у Далмацији није дуго трајала. Млеци нису могли
трпети да се Нормани, веома активни и одлични бродари, учврсте и у Далмацији,
као што су то већ учинили у јужној Италији, и да угрозе њихов положај на
Јадранскоме Мору. Стога, још исте године, 1075., кренуше млетачке лађе пут
Далмације и потискоше своје супарнике, а потом подвргоше дуждевој власти
градове Задар, Биоград, Сплит и Трогир.
У тако завађеној земљи требало је дуго да се одлучује ко ће да прими
краљевску власт. Законитих наследника Трпимирове династије није више било; а и
да их је било, питање је да ли би их народ, после свих искустава, прихватио са
старом приврженошћу. У Хрватску је била бачена клица грађанскога раздора и она
је затровала односе у земљи. Тражена су страна посредовања и доводили се
туђинци у земљу да решавају домаће спорове. Питање словенског богослужења
доведено је у Хрватској у везу са питањем државне независности; словенској
противна странка волела је власт и норманску и млетачку него хрватску, ако не би
само њима попуштала. Романски градови Далмације имали су одавно држање
сасвим двосмислено: били су византиски, а гледали су у Рим; били су хрватски, али
са романским везама ван те краљевине. Државна традиција, због честих мењања
господара, била је код њих сасвим поколебана: у верској оријентацији, међутим,
показивали су упорну доследност. А ради тога у политичком погледу несталног
елемента жртвована су осећања широких хрватских маса, које су биле главна снага
државе, и унесена је забуна у хрватско племство. Бранећи хрватске владаре у
њиховој црквеној политици, неки хрватски историчари, као В. Клајић, са разлогом
истичу велике тешкоће њихова положаја. Да су водили политику противну папској
курији, при слабом стању тадање Византије, хрватски краљеви би се излагали,
можда, великој опасности. »Зар би било боље да се Петар Крешимир опро, па да је
папа шиљао на њ јужно-италске Нормане или чак краљевиће из Данске? Или да је
папа Хрватској онако учинио како је учинио Енглеској, где је уз његов благослов и
са његовом заставом поромањени херцег француске Нормандије једном једином
битком код Хестингса (године 1066.) оборио англосаско владање и са њим
англосаски језик и литургију у цркви? Можда су наши краљеви народне династије
баш тим што се нијесу очито и силом одупирали папама у питању обреда и језика у
цркви омогућили да се у Хрвата и даље уздржао хрватски (славенски) језик у
цркви, док није у згодније вријеме успјело задобити од самих папа право за
глаголицу.« Нама се чини да у овој последњој комбинацији има много
претпостављања једне далековиде политике, која је за оно време и са онаквим
лицима слабо вероватна; народни језик своје цркве спасавала је само, по инстинкту,
народна упорност. Политичке тешкоће, које су видели они на врху, широки пук није
увиђао и стога он за такву политику својих владара није имао потребног
разумевања. Јаз је постојао, и место да се премошћује он се оваквом политиком,
90
макар у основи донекле и разумљивом, само продубљивао, док, најзад, није дошло
до катастрофе.
Мимо све друге кандидате за хрватски престо истаче се већ познати бан
Димитрије Звонимир, вероватно као зет мађарскога краља, а можда и помогнут од
Мађара. После извесних преговора са папском куријом и пристанка Гргура VII да
Звонимир постане хрватски краљ, али као вазал Свете столице, дође у Сплиту, на
сабору, до формалног избора Звонимирова. 9. октобра године 1076., у солинској
цркви Св. Петра, ставио је папин посланик на Звонимирову главу краљевску круну.
У барељефу сплитске крстионице очуван је на једном краљевском лику изглед
доста ниске краљевске круне хрватске, највероватније Звонимирове, са
карактеристичним ухобранима, какву су имали и неки немачки краљеви и какву,
»потпуно идентичну«, имађаше норвешки краљ Ајстајн на почетку XII века, — сви,
по свој прилици, по неком римском узору. При крунисању Звонимир се заклео
папиноме легату да ће верно испуњавати све што му нареди Света столица, односно
њени легати, и да ће сваке године, о Ускрсу, давати по 200 златника столици Св.
Петра као ленски трибут. У исти мах поклонио је апостолској столици и стари
манастир Св. Гргура, звани Врана, подигнут вероватно још у IX веку; истина, са
условом да се не може пренети ни на кога другог. Своју заклетву он је завршио
речима: »Ја Димитрије, који се зовем и Звонимир, по милости божјој и даром
апостолске столице краљ, бићу веран од овог часа унапред св. Петру и мом
господару папи Гргуру и његовим наследницима изабраним законито ... Државу,
која ми се даје твојом руком, господине Гебизо, верно ћу чувати и њу и врховно
право апостолске столице никад и ни у каквој намери нећу ускратити«. Исто се тако
обавезао да ће им, колико год могне, служити и тамо где га год позову. Звонимир је,
дакле, потпун претставник папине политике у Хрватској и иде у том корак даље од
својих претходника. Он добијену власт и државу сматра као дар папин, а не као
тековину народа; односно, он на хрватску државу гледа са свог личног становишта,
у односу како је он дошао до ње. То су, истина, идеје оног времена; али, ни тада
непримљене свуда и од свих у апсолутном значењу. При акту Звонимирова
крунисања суделовали су и сви епископи из далматинских градова, који су недавно
дошли под млетачку власт. Кад присуствују крунисању хрватскога владара, онда је
ван сумње да нису остали млетачки поданици; по свој прилици на њих је деловало
држање папе Гргура да се са својим градовима поново придруже једном владару
који је сав одан Риму. На политику тих градова и на политику у Хрватској највише
утиче вођ далматинског епископата, сплитски надбискуп Ловро, који је на тај
положај дошао са осорске бискупије избором на сплитском сабору год. 1060. Он је
главна личност за време целе владавине краља Звонимира и најдоследнији
поборник папске политике. Иначе је човек од широка интереса. За историју наше
уметности важан је по томе што је послао чак у Антиохију једног младића да тамо
изучи златарску вештину и да је, после, развија у отаџбини. На његов позив дошао
је у Сплит угледни Француз Адам Парижанин, да као вешт писац удеси и дотера
житија локалних далматинских светаца Домнија и Анастасија.
Извесни хрватски историчари заступају мишљење да је однос између папске
курије и краља Звонимира био нека врста политичкога савеза, а не политичке
зависности Хрватске од Свете столице. Међутим, то мишљење није тачно. Папа
Гргур VII, помажући краља Звонимира као свог кандидата, — он ће једном
91
приликом рећи да га је својом апостолском влашћу довео за краља, — хтео је да има
утицаја на хрватске прилике; ради тога се већ пре Звонимира лично интересовао и
тражио кандидата за хрватску круну. Формуле и обавезе заклетве Звонимирове
јасно говоре о тој зависности. Зар није, у својој борби са папом, немачки краљ
Хенрик IV год. 1076. поручивао Гргуру како се дрско понаша према њему, »као да је
краљевска и царска круна у твојој а не у божјој руци?« Само тај однос зависности
према папској курији имао је по самој природи ствари више духовни него чисто
политички карактер. Бити подложан папи, као претставнику вере и наследнику св.
Петра, значило је бити у заједници са царством божјим, у којем је Христов
намесник врховна глава свих владара царства људскога.
XII. СРПСКА КРАЉЕВИНА У ЗЕТИ.
1. Краљ Михаило. — 2. Барска архиепископија. — 3. Аквилејска црква и словеначке
земље.
Овај пример хрватског краља вероватно је утицао на зетскога кнеза Михаила
да се и он обрати папи Гргуру VII са молбом за краљевску круну. Са тим упоредо
ишла је и његова тежња да за своју државу добије самосталну архиепископију у
Бару или бар да изради да се јужне далматинске цркве одвоје од сплитске
надбискупије. Михаило је хтео да буде потпуно раван Звонимиру и да своје
поданике одвоји од зависности једне цркве која је била ван његове државе, односно
под влашћу Звонимировом, и која је тој држави давала извесну моралну предност.
У једном папином писму од 9. јануара год. 1078. Михаило се назива »краљем
Словена«; значи, дакле, да је негде током год. 1077. добио из Рима пристанак и
церемонијал за проглашење Зете краљевином. Недавно је на Стону рашчишћена и
поближе проучена црква Св. Михаила, по свој прилици задужбина краља Михаила,
који је био господар тога краја. У тој цркви нађена је једна владарска фреска са
краљевском круном потпуно слична Звонимировој, што би ишло у прилог тврдњи
да су рађене по једном типу. Иначе, других ближих вести о проглашавању зетске
краљевине данас немамо; али, готово се може узети као сигурно да је папа Гргур и
од Михаила тражио приближно оно исто што и од Звонимира, само са том важном
разликом што Михаилу, који је већ био владар и имао наследно право на престо,
није требала помоћ за избор. Другу молбу Михаилову, да добије самосталну
архиепископију у својој држави, папа Гргур није испунио. Повеља о барској
надбискупији из год. 1067. сматра се данас као неаутентична и њени се наводи
одбацују. Међутим, на папској курији се убрзо попустило према Зети и у том
питању. Тежње Рима морале су ићи за тим да се његов утицај што више прошири на
источној обали Јадранскога Мора, где је једно време био озбиљно потискиван.
Стога се 8. јануара год. 1089. одобрило оснивање дукљанске надбискупије у Бару,
али тек за владе Михаилова наследника Бодина, коме беше добро дошла борба папе
Климента III са његовим папским противкандидатима да га определи на
попуштање. Новој надбискупији биле су подређене епископије барска, которска,
улцињска, свачка, скадарска, дриваштанска, пулатска, српска, босанска и
требињска, и сви манастири у земљи, »и Далматинаца, и Грка, и Словена«.
92
Да је услед ове велике енергије и активности папе Гргура VII и његових
органа знатно порастао углед и утицај свештеничког сталежа разуме се само по
себи. 11. јуна год. 1077. поклонио је краљ Хенрик IV аквилејској цркви читаву
марку Крањске и грофовију Истре са правом да остаје у наследство аквилејским
патријарсима, пошто им је у априлу већ дао Фурланску Марку, а 20. јула год. 1081.
епископије тршћанску и поречку са свима припадностима.
Око год. 1078. даровао је краљ Звонимир сплитској архиепископији целу
жупу цетинску, вероватно стога да би у њој могла непосредније и интензивније
сузбијати у том конзервативном крају народни отпор. Те године довршена је у
Книну и градња тамошње катедрале, чије остатке архитектуре, веома занимљиве,
чува данас кнински музеј.
У великој борби између Гргура VII и Хенрика IV, кад се водило рачуна о
сваком приврженику у Италији и око ње, папи је било много стало до тога да њему
одани Звонимир не буде ни од кога опасно угрожаван. Када је неки ближе
непознати витез Вецелин, вероватно са подручја Аквилејске патријаршије, која је
била на Хенриковој страни, хтео да нападне Звонимира, поручио му је папа, 4.
октобра год. 1079., да ће имати посла са самим њим ако почне ма какво
непријатељство, »јер све што зла урадиш поменутом краљу учинио си самом
апостолском престолу«. Таква порука имала је утиска; Звонимир је, колико се данас
зна, остао са те стране неузнемирен.
XIII. СРБИ И ХРВАТИ ПРЕМА НОРМАНСКИМ НАСТОЈАЊИМА НА
БАЛКАНУ.
1. Нормани у јужној Италији. — 2. Прелазак Нормана на Балкан и држање Срба и
Хрвата према њима. — 3. Краљ Звонимир и његова политика.
Као што је моћна личност папе Гргура VII привукла у свој круг државне и
црквене политике оба југословенска владара, Звонимира и Михаила, тако их је исто
заједнички повукла у акцију и политичка делатност Нормана у јужној Италији. Већ
због географске близине није ни Зети ни Хрватској могло бити свеједно како се
тамо развијају ствари: од поседника јужне Италије зависили су обема мир и
политичка безбедност. Док је Византија држала тај део Италије, њихова
еманципација од ње никад није могла бити потпуна, као што им није била сигурна
безбедност док су тамо господарили Сарацени. Активни Нормани пошли су корак
даље. Искоришћавајући престоне метеже у Византији, Нормани се, под Робертом
Гвискаром, спремају да из Доње Италије пређу на супротну албанску обалу и да
даду нове смернице јадранској политици. Замах Византије да са Балканског пређе и
на Апенинско Полуострво и завлада њим беше већ малаксао; сад је почела нова
струја, која је са талијанске обале ишла према Балкану, и која, с извесним
прекидима, траје све до данас. Нормани су недавно, видели смо, утицали на
хрватске послове и дали су се тамо баш добро осетити; а са Србима су ушли и у
сродничке везе. Ма за какву акцију њихову на Балкану требало је на који било
начин средити односе са Словенима на Приморју. Један лангобардски часник из
Доње Италије, који је год. 1073. био заробљен од Срба у грчкој војсци, постао је зет
Михаилов и његов посредник са Норманима. У априлу год. 1081. венчао се
93
Михаилов син, сувладар и наследник Бодин, са Јаквинтом, ћерком Аргирица из
Барија, вођа норманске странке у Апулији. У Дукљанској хроници та Јаквинта је
претстављена као једна од најдемонскијих жена у нашој прошлости, која је
запрепашћавала свет својом себичношћу и невероватном безобзирношћу.
Норманску акцију на Балкану убрзаше догађаји од год. 1081. После дуже
борбе за упражњени престо у Византији, о који се отимало више кандидата, победу
најзад однесе у априлу год. 1081. способни Алексије Комнин, родоначелник једне
династије која је Царевини дала последње владаре већега стила, и то тројицу једног
за другим: Алексија, Јована и Манојла. Међу претендентима на престо био је и
драчки заповедник Ђорђе Мономахат. Он је, недовољно сигуран, преговарао са
Србима и Норманима да та помогну у предузећу; али, када је требало да се реши,
он се уплаши од Алексијевих успеха као и од његове одлуке да га силом смени и
пребеже Михаилу. За акцију према истоку папа Гргур је не само дао пристанак
Гвискару него га је и потицао. Папино држање определило је и краља Звонимира да
уђе у савез са Норманима и да им стави на расположење хрватску флоту за превоз
људи и хране. Сем њега, Норманима се придружио и Дубровник, чије се учешће у
рату помиње са похвалом. На византиској страни беху Млечани, противници
Нормана из разумљивих разлога. Срби су се колебали. Њих је Византија са својом
копненом војском могла непосредно угрозити, и они, да то избегну, пристадоше да
јој постану савезници; али, нису хтели да се излажу и показују много ревни. Није
им, међутим, могла бити пријатна ни намера Нормана да се учврсте у Албанији и да
својом снагом замене византиску опасност. Стога је краљ Бодин (носио је и грчко
име Константин), који је год. 1081., по смрти Михаиловој, дошао на престо, водио
до краја дволичну политику. У борби под Драчем, која се 18. октобра год. 1081.
водила између Грка и Нормана, Бодин је мирно чекао да види на чијој ће страни
бити коначни успех. Тек после норманске победе он улази са њима у неку врсту
посредне сарадње. Док су они освајали Маћедонију, Епир и Тесалију, и везали
главну снагу Византије, он је, несметан ни од кога, заузео Рашку и Босну и
поставио у њима своје намеснике. Не неком нарочитом вештином или великим
војничким напором, као његови претходници што су ширили свој утицај, него
срећним стицајем прилика успело је Бодину да створи једну велику српску државу,
у коју су улазиле Зета, Рашка, Босна, Требиње и Захумље. Потискујући безобзирно
све сроднике, он је у тој великој држави узео сву власт у своје руке. Зета је, у то
време, била на врхунцу своје моћи.
Али, у Бодиновом великом успеху био је већ и заметак његова пропадања.
Његов политички рачун испао је погрешан. Византија, мудро вођена, успева
наскоро да узме сама иницијативу и да, после Гвискарове смрти, год. 1085. потпуно
потисне Нормане са Балкана. Она поново постаје непосредни сусед Бодинов и зна,
наравно, да је он није задужио обавезном лојалношћу. Између њих долази брзо до
сукоба, и да није било опасности од печенешких навала на Балкан, Византија би,
вероватно, покушала да каквом већом експедицијом сломије Бодина и Зету. Овако
га је сузбијала постепено. Од год. 1091. престају грчке вести о Бодину, који је
годину дана раније био чак допао њихова ропства и некако се ослободио. Домаће
династичке међусобице, сурове и крваве, потекле од Бодинове тежње да што јаче
учврсти централну власт своју и свог наследника на рачун остале родбине, која је
хтела поделу власти и државног подручја; затим Бодинова насртања на суседе који
94
су давали заштите гоњенима, као мирни Дубровник, — беху створила краљу љуте
противнике. После тог поновног грчког ропства његов углед пада, а место Бодина
диже се рашки жупан Вукан, који од краја XI века води на Косову главне борбе са
Грцима. Тај Вукан био је, како за њ каже савремена Ана Комнина, страшан и на
речи и на делу; он је родоначелник рашке линије српске владарске династије, која
ће довести на власт непосредне Немањине претке.
Гранична линија између Срба и Грка ишла је тада у Рашкој између Звечана и
Липљана; Срби су држали први, а Грци други град. Вуканови озбиљни напади
нагнали су самога цара да дође у тај крај и прегледа утврђења. Вукан, који је моћан
и насртљив, води преговоре непосредно са царем, у чему Бодин нема никаква
учешћа: ти »преговори«, уствари, нису били ништа друго него Вуканови покушаји
да разним понудама и привидним покоравањем одбије од себе опасност каква
непосредног царева покрета против себе. Чим се цар склони са маћедонског
подручја или из његова суседства, Вукан почиње нова непријатељства и,
развијајући активност рашких племена, спрема њихово скоро преузимање
иницијативе и организовање новог и трајнијег српског државног средишта на свом
подручју.
Последице норманског неуспеха осетили су и Хрвати као њихови савезници.
Цар Алексије је, на молбу Млечана, год. 1085. уступио њима управу над
византиским делом Далмације, хотећи тим да их награди за услуге које су му
учинили у том рату. Млечанима је требало да те градове освоје, јер их краљ
Звонимир сам није давао. Да то освајање припреме, Млечани су почели да агитују
против краља у народу, који се никад није потпуно помирио са краљевском
црквеном политиком. Словенско писмо и литургија држали су се против свих
забрана. Најстарији хрватски споменик на народном језику, писан глаголицом, јесте
чувена башчанска плоча на острву Крку, писана негде иза год. 1100., у којој се
помиње дар који је цркви Св. Луције учинио баш »Зъвънимиръ кралъ хръватьскъ«.
Млетачкој агитацији је помагало и то што је Звонимирова жена, Мађарица краљица
Јелена, не само одржавала везе са својом краљевском родбином, него помоћу њих
хтела и да утиче на хрватске прилике. Као израз тог народног незадовољства, о
којем је остало трага у народном предању, дошло је, према саопштењу старе
хрватске хронике, до убиства краља Звонимира на книнском пољу Косову, кад је, по
жељи папе Урбана II, а на позив цара Алексија, потицао народ у крсташки рат за
ослобођење светих места од селџучке опасности. То се догодило, највероватније,
год. 1089. Хроника та, писана много доцније са симпатијом за краља Звонимира,
ставља у уста тада тешко рањеноме краљу ове речи проклетства »невирним
Хрватима«: »да би веће Хрвати нигдар не имали господина од свога јазика, него
вазда тују јазику подложни били«. Тома архиђакон сплитски не помиње ништа о
краљевој погибији, него само каже да је умро. Стога о начину смрти Звонимирове
постоји још увек спор у хрватској науци. Ипак, у сваком случају, може се узети као
сигурно да су у време око краљеве смрти настали у Хрватској такви метежи и борбе
да се поводом њих могло доћи до свакаквих тумачења о краљевом нестанку. Оно
што је срж тога предања то је запамћено огорчење народно против политике коју су
водили хрватски краљеви, а посебно краљ Звонимир. Никола Радојчић, у једној
доброј синтези старе хрватске историје, тачно је рекао: »Хрватска одиста није
уживала праву слободу још док је била формално слободна, и чини се да је то народ
95
дубоко осећао, па се за своју слободу није ни борио с оним одушевљењем и
устрајношћу као кад би државу осећао као потпуно своју. По њој су слободно
вршљали папини легати и њихови повереници, далматински Романи, а спремали су
се да је рашчупају Млеци и Мађари«.
XIV. ПАД СРПСКЕ И ХРВАТСКЕ КРАЉЕВИНЕ.
1. Мађарска офанзива према Хрватској. — 2. Оснивање загребачке бискупије. — 3.
Пролаз крсташа кроз југословенске земље. — 4. Смрт краља Бодина. — 5. Краљ
Коломан и Хрвати. — 6. Pacta conventa.
Да су прилике у Хрватској биле потпуно замућене, и да се непосредно иза
нестанка Звонимирова ниједна странка није могла да натури као апсолутан
господар ситуације, види се најбоље по томе што се, свакако под утицајем цркве,
којој је такво решење ишло највише у корист, дошло на мисао да се истакне право
легитимитета старе династије Трпимировића. Изведен је из манастира последњи
члан те куће, херцег Степан, синовац Крешимиров. Али, тај болешљиви човек не
састави на престолу ни пуне две године, него умре негде крајем год. 1090. или
почетком 1091. Сада се више нису дали ничим обуздати прохтеви појединих
моћних великаша у земљи и на плен готових суседа из иностранства. У земљи
наста грађански рат. Латинска странка осетила је у великој мери и мржњу
хрватскога пука и она стога не истиче свог кандидата. Али, зато добија маха
мађарофилска странка Звонимирове удовице. Краљица Јелена је хтела сама да узме
власт, ослањајући се на пријатеље свог мужа и потпору свог брата, краља
Ладислава. Како је опозиција у земљи против ње била и сувише моћна, она се није
могла одржати и обратила се брату за војничку помоћ. На мађарски двор се
обратио, притешњен од Хрвата, и град Сплит; а сем тога и један део хрватског
племства (Петар Гусић). У земљи самој, међу Хрватима, није било човека који би се
сам могао натурити својом снагом и угледом; суревњивост разних племена и
њихова неповезаност и завађеност и неповерење у сама себе онемогућавали су
сваки шири споразум. С пролећа г. 1091. пошао је краљ Ладислав на Хрватску да јој
наметне своју власт. Северна савска Хрватска, с отвореним границама, одавно већ
свикла на Мађаре, није се ни одупирала њиховој војсци; први отпор дан је тек иза
планине Гвозда. Тај отпор Хрвата, како нам га описује Тома архиђакон, веома је
поучан за стање у земљи и за још неизрађену државну мисао код Хрвата. Против
Мађара, прича он, борила су се хрватска племена тек кад су била угрожена на свом
подручју, а и тада не у заједничкој организацији која би им прибрала снаге и
зајемчила какав такав успех, него подвојено, свако за се. Мађарском краљу није
било тешко да их тако раздвојене савлада и нагна на покорност. Ни у тако
судбоносном часу није могла да се увиди заједница интереса; државна свест није
могла да пробије кроз племенску. Уосталом, то је било и тешко. Кроз двеста година
државног живота творци хрватског краљевства изводили су територијално
јединство Хрватима настањених подручја, али нису успели да створе јединство
духа у тој држави и хармонију интереса свих њених чинилаца. Латински епископат
и градско романско становништво нису били носиоци хрватског краљевства, него
елеменат његове власти, који је увек и само гледао своје интересе и по њима се
96
опредељивао. Хрватски елеменат, недовољно привикаван да узме пуног учешћа у
државној управи, остао је, у основи, у својим старим племенским групацијама, које
су свикле да буду респектоване толико колика је била њихова снага, развијена на
рачун других. Туђински елеменат је био господарећи, а хрватски се према њему
односио или као према неком кога трпи кад мора, или као према непријатељу. У
хрватској држави, и поред хрватског двора, Хрвати су били добрим делом
подвлашћени, а туђинци повлашћени.
Докле је у овом свом походу краљ Ладислав био допро тешко је рећи. У
једном свом писму монтекасинском опату Одеризију он му с извесним поносом
јавља како је »добио« готово сву земљу Словена (»Sclavoniam iam fere totam
acquisivi«) и да сад са њим може општити као са суседом. Из тих речи сме се са
приличном поузданошћу тврдити да су Мађари избили негде на морску обалу. Да
овом приликом краљ није могао посести целу земљу спречио га је један упад
Кумана у саму Мађарску, ради чега је морао да прекине даље операције.
Напуштајући лично Хрватску, Ладислав је оставио у њој као краља свога синовца
Алмоша, смишљајући можда да тако створи једну област мађарске
секундогенитуре.
Акција Мађара у Хрватској није била добро примљена у суседству. Папска
курија, колико се може посредно закључити, није пристајала да Мађари поседну
Хрватску. Тако се бар тумачи појава што је у то време Ладислав напустио папу
Урбана II и пришао Клименту III, његовом противкандидату. То поседање није било
ни у интересу Млетака; њима је била у Далмацији милија слаба Хрватска него
снажна Мађарска. Ни Византија није хтела да прегори својих градова. Упад Кумана
у Мађарску изгледа да је био тражен од куманских савезника из Цариграда.
Отворено и непосредно устао је цар Алексије против Мађара у самој Далмацији.
Он је упутио тамо себи оданога грофа Готфрида Мелфинског, сина грофа Амика,
који је раније посредовао у Хрватској. Овај је крајем год. 1091. успео да поврати
Царевини далматинске градове, у исто време кад је Византији пошло за руком да и
у Зети знатно сузбије краља Бодина. Цар Алексије се заинтересовао поново за
положај Царевине у Јадранскоме Мору, и то на целој линији, у Зети, Далмацији и
јужној Италији, и постигао је тамо видне успехе. Све ово имало је, наравно, одјека
и међу Хрватима самим; по свој прилици, њима су Византинци обећавали извесну
помоћ за борбу са Мађарима, а да су их потицали на отпор то је готово сасвим
сигурно. Тако се у ужој Хрватској, т. ј. у земљи испод Гвозда, јавио као народни
краљ неки Петар, за кога се, на основу једне повеље, мисли да је био у сродничкој
вези са краљем Славцем. Он се ослањао на Византију; саобраћај далматинских
градова са Загорјем и духовне везе између њих били су у то време слободни.
Краљ Ладислав, осећајући добро значај црквене организације за стварање
политичких средишта, беше предузео да северну Хрватску што солидније веже са
мађарску духовну и државну заједницу. Стога је око год. 1094. основао загребачку
бискупију. Свакако из обзира према тамошњем словенском елементу он је за првог
загребачког бискупа поставио једног Чеха, по имену Духа. Нова бискупија била је,
наравно, потчињена мађарској острогонској надбискупији; а радила је, као и све
мађарске цркве тога времена, у латинској култури. Досад очувана два најстарија
литургиска рукописа загребачке столне цркве, један мисал и један бенедиктински
сакраментар, писана су на латинском језику, који је био и језик богослужја. Важна
97
је чињеница да је крајем XI века, у време оснивања загребачке бискупије, на њеном
подручју било још доста утврђених трагова источног обреда, очевидно остатака
деловања Методијева и његових ученика. О словенском пуку се у новој бискупији
водило доста рачуна. У поменутом старом мисалу изрично се каже: да о Цветници
»има бити проповед пуку о еванђељу«, а сличних упута има и у каснијим
рукописима; говорити пуку, међутим, да он разуме проповед, могло се само на
народном језику. Из истих побуда, из којих је основао загребачку бискупију,
проширио је краљ Ладислав и опсег печујске дијецезе, доделивши јој област
пожешког комитата. Граница између Хрватске и словенских земаља под туђом
влашћу поклапала се извесно време са границом загребачке бискупије и старе
државе на југу, на Крки, а на северу се усталила на Сутли. Са јужне границе
потиснути су Хрвати на Брегану и Купу негде између год. 1135. и 1172. офанзивом
активних корушких Шпанхајма.
Отпор, који се јавио према краљу Ладиславу од стране Византије, папске
курије и хрватских племена испод Гвозда, био је узрок да он измени своју политику
према Хрватској. Раније, он се надао да ће помоћу сестре и мађарофилске странке у
завађеној земљи моћи лако учврстити власт, истичући своје право на њу по
родбинским везама и претстављајући се, по томе, као нека врста правног
наследника са пријатељским обзиром према Хрватској и њеним правима. Сада,
после тог отпора, напуштајући даље продирање, он поседнуту земљу сматра као
освојену; Алмош од краља (rex) постаје само херцег (dux); велика добра Славоније
дају се извесним мађарским краљевским сродницима; кидају се старе црквене везе
и стварају непосредне са Мађарском. У мађарској експанзивној политици, која је
већ од краја XI века почела јасно да се оцртава, посавска Хрватска претстављала је
прву стечену етапу за напредовање према мору, и њу је Мађарска стога стегла
чврсто у руке. Даље продирање Мађара постало је само питање времена.
*
Крајем XI века пролазиле су југословенским земљама разуздане чете
крсташа првог крсташког похода. Једне су ишле дунавском долином, преко
Мађарске, и моравском долином у и кроз Византију. Друге су се превозиле преко
мора до Драча, а одатле се кретале преко Маћедоније на Солун. Последњи су
прошли, у зиму год. 1096./7., француски Провансалци под вођством тулуског грофа
Рајмунда. Прешавши преко северне Италије и Истре, они су се копном упутили
кроз Далмацију, не обавестивши о том свом путу хрватског краља. Природно је да
су стога у његовој земљи наишли на много неприлика. Словене приморја, хрватског
и српског, као и унутрашњости којом су прошли, приказује опис тога путовања,
који је дао ажилски каноник Рајмунд, као сурове и грабљиве, управо »као дивље
животиње«, а горовиту им земљу као мало обрађену и слабо насељену, са
становништвом које се претежно бави сточарством. Крсташи су са њима имали
много мука и сукоба. После четрдесет дана путовања стигли су најзад до Скадра,
где се нађоше са краљем Бодином. Бодин и Рајмунд се чак побратише; то је први
историски помен побратимства у југословенској прошлости. Али, ипак су, све до
доласка у Драч, крсташи стално имали незгода са словенским и после с албанским
брђанима.
Ово братимљење Бодиново са Рајмундом, односно његово пријатељско
примање крсташа последњи је знатнији историски помен који имамо о зетскоме
98
краљу. У новом српском покрету против Грка од год. 1106. он се нигде не помиње.
Бодин је свакако умро у том међувремену, и то негде око год. 1101. Одмах иза
његове смрти у озлојеђеној породици настају страшне сцене узајамних прогоњења
и убистава. Завађени претенденти траже помоћ са стране, и то не само из српске
Рашке него и из грчког Драча. Ради престола и личних користи увлаче у своје
међусобице непријатеља, против кога су њихови дедови и очеви водили ратове за
ослобођење. Истина, Грци и сами не би пропустили да искористе унутарње кризе
Зете и да у тој по њих веома важној приморској области васпоставе своју власт;
само су чекали за то подесну прилику, да не би морали, због својих других важних
послова, правити веће напоре ради обрачунавања са њима. Византиско освајање
Зете, односно зетске унутрашњости, покушавала је извесно време да спречава
Рашка, која је показивала све очигледније јачање и своје снаге и свог утицаја.
Нарочито је у том погледу стекао заслуга велики жупан Вукан, који је Рашкој дао
нов полет. Његове успешне борбе са Грцима, вођене од год. 1090., оживеле су старе
ратничке склоности брђанских српских племена и дале потицаја новим тежњама и
прохтевима. Још за жива Бодина Вукан је почео да узима маха и да се издиже мимо
њега, а после Бодинове смрти он постаје главна личност српске историје на почетку
XI века. Са њим се диже и углед Рашке на уштрб Зете.
*
Нови мађарски краљ Коломан, синовац краља Ладислава који је умро 29.
јула год. 1095., сматрао је као једну од својих првих дужности да реши хрватско
питање. Пошто је сачекао пролаз недисциплинованих крсташких руља кроз своје
земље током год. 1096., упутио је одмах, наредног пролећа, своју војску против
Хрвата и њихова новога краља, сматрајући себе, по Ладислављеву наследству, за
јединога господара њихове земље. Код планине Гвозда хрватска војска, под
вођством краља Петра, би потпуно поражена. Сам краљ Петар погибе у тој битци, и
од његове погибије, казује једна стара мађарска хроника, тај крај се прозва Петрова
Гора. Мађарска војска уђе потом у Хрватску и поседе ранији престони град
Биоград. Ту се, можда случајно, а можда и намерно, искрцала Коломанова невеста,
једна норманска принцеза, која је полазила у Мађарску на венчање. Хрватска је, у
тој борби са Мађарима, изгубила свога владара и своју праву независност; пораз
код Петрове Горе био је један од најсудбоноснијих догађаја у целој њиховој
историји.
О хрватско наслеђе поче иза тога вековна борба између Мађара и Млетака,
са разним обртима. Млетачка Република, током XI века довољно ојачала за веће
подвиге, није хтела да олако упусти далматинску обалу мађарској држави, која је
постала моћна копнена сила и опасан сусед са очигледним освајачким склоностима.
Мађарима је, опет, требао што шири излаз на море, и то свакако на обали где је већ
развијен промет. Византија у овај мах беше заузета крсташким питањем и пустила
је стога Млетке, као свог мандатара, да узму далматинске градове привремено под
своје окриље. Колебљиви Сплит и Трогир беху први који пристадоше уз Млечане,
обавезавши се чак да ће, у случају потребе, опремати и ратне лађе за појачање
млетачке флоте. У први мах, Мађари и Млечани су настојали да поделе сфере
интереса; Мађарима би припала Хрватска, а Млечанима Далмација. Али, брзо се
увидело да је такав споразум немогуће одржати. Хрватска обала била је
неразвијена, и Мађари, као и хрватски краљеви, нису могли за се зауставе као какав
99
трговачки караван пред вратима Задра или Сплита. Немогућа је била свака
политика која би ширење једног набујалог државног организма зауставила неколико
километара испред мора.
Заузевши северну Хрватску, Коломан се домало уплео у рат са галичким
Русима, у којем је веома лоше прошао. Имао је и нешто сукоба са братом Алмошем,
несуђеним краљем Хрватске. То је утицало на Хрвате, а нарочито на оне из јужне
Хрватске, који не беху непосредно погођени мађарским нападима, да се међу њима
јави борбен покрет против Мађара. Какав је све тај покрет био и колике је размере
заузео не може се данас рећи због оскудице у изворима; али, да је био озбиљан види
се најбоље по томе што је сам краљ Коломан лично кренуо да га угуши и што су, по
једној вести, хрватски одметници спремали овог пута Мађарима отпор чак код
Драве. До борбе није дошло. Краљ Коломан, после тешког неуспеха у борби са
Русима, беше попустио у својој ратоборности и стога је, бојећи се већих заплета на
југу, позвао Хрвате да се смире, обећавајући им да ће изићи на сусрет њиховим
жељама. Можда је био обавештен и о каквим недоличним поступцима својих људи,
који су дали хране народном устанку. Краљ је, у унутарњим питањима, био вољан
да чини широка попуштања; али, тражио је безусловно да се има признавати
његова власт. На тој основи је и дошло до споразума. Дванаест хрватских племића,
као претставници дванаест хрватских племена (Качића, Кукара, Шубића,
Чудомирића, Свачића, Мурића, Гусића, Карињана и Лапчана, Полечића, Лачничића,
Јамометића, Тугомирића), уговорише год. 1102. са краљем ово: да та племена
задржавају све своје поседе и да на њих не плаћају краљу порезе и не врше друге
службе сем војне. На краљев позив на војску имало је свако племе да опреми бар 10
коњаника до Драве о своме трошку, а одатле о краљевоме. Сва хрватска помоћ
износила би, према томе, 120 људи. Краљ је хрватским племићима тиме учинио
знатан уступак, не понашајући се према њима као освајач према побеђенима, него
као са људима које жели имати као одобровољене поданике. Али, у том уговору
нема никакве државоправне одредбе, нити би Коломан, вероватно, пристао на њу.
Он је према Хрватима показао ону исту предусретљивост какву ће ускоро показати
и према далматинским градовима: обећао је и изразио поштовање према њиховом
дотадањем обичајном праву у унутарњем уређењу; али, питање свог сувереног
права сматрао је као нешто што је несумњиво. Извесни домаћи историчари
преувеличавали су значај овог акта; ишли су чак тако далеко да су одзив племена на
преговарање са Коломаном хтели тумачити »да су они њега већ тим часом и
изабрали и признали својим господаром«. Најдаље је свакако, од људи науке,
отишао бивши хрватски бан др. Н. Томашић у свом делу Темељи државног права
хрватског краљевства, који је из Коломанових уговора са Трогиром и другим
далматинским романским односно нехрватским градовима хтео изводити: да су
Хрвати Коломана бирали за свог краља, т. ј. да им се он није наметнуо, него да су га
они примили »својевољно« и да је Хрватска »посвема« независна од Угарске,
спојена са њом само једном врстом персоналне уније. Мађари су опет тврдили да је
извор на који се Хрвати позивају сумњив, — уговор, наиме, није очуван у
оригиналу него у препису са краја XIII или почетка XIV века, који је додан
рукопису Томе, сплитскога архиђакона и историчара, — и да је Хрватска освојена а
не својевољно придружена земља. Уговор, доиста, има једну грешку која се у
једном оваквом тексту тешко може разумети: за главно лице, за краља Коломана,
100
каже се ту да је син краља Ладислава, док је он уствари био његов синовац. Краљ
Коломан у том уговору нигде не говори о обавезама хрватскога краљевства према
себи нити о својим према хрватскоме краљевству, него само о обавезама појединих
племена (de qualibet generacione). На тај приговор може се, међутим, одговорити да
су претставници свих дванаест главних хрватских племена уствари претставници
хрватског краљевства, бар световног и борбеног дела његовог. Више упада у очи
што тај акт погодбе није расправљан на хрватском сабору, као на пример
Звонимиров избор. Ми налазимо да је у то питање, због државно-правних сукоба
између Хрватске и Мађарске, унесено током XIX века много модерне арматуре, а да
су односи на почетку XII века били много упрошћенији. Признање повластица које
је Коломан чинио автономним далматинским градовима као малим целинама,
диктовано жељом да се задобију предусретљивошћу, није у потпуној аналогији са
повластицама које би се имале и могле дати целој једној држави, у којој је
политички поредак већ одавно био поколебан. Хрватска pacta conventa, по нашем
мишљењу, имају много државноправних реконструкција према доцнијим односима,
и стога нама не изгледају сасвим поуздана основа.
Водећи рачуна о томе да је Хрватска била краљевина, призната од папâ, и са
својом традицијом од више година, Коломан се решио да се крунише хрватском
краљевском круном и тако свом чину даде и потпуно легитиман карактер. Тим
чином крунисања несумњиво је очувана и обележена хрватска државна особеност,
и Хрватска је према Угарској дошла после њега у положај не освојене него
придружене земље. Крунисање је извршио Коломан да утврди своје право на
хрватски престо; то је, уосталом, и прави смисао крунисања у Средњем веку.
Хрватима је тај чин био свакако пријатан, јер, мада чисто формалан, он је ипак
претстављао несумњиву традицију њиховог народног краљевства.
»Хрватски народ«, казује Фрањо Рачки на завршетку своје велике студије о
Борби Јужних Словена у XI веку, »буд да му је држава само у особи заједничкога
владаоца с Угарском здружена била, преста год. 1102. живјети свој живот.
Последњи краљ Петар II могао је на Гвозду завикнути »Finis Croatiae«. Хрватска
земља, прем тада развијенија од Угарске, подпаде под наравни закон, којему су
подвржена два устроја стојећа у дотицају узајамном, а различита не само
величином и обсегом него и природом и тежњом. Која ће од обију краљевина
утјецати једна на другу, о том није се могло сумњати већ у наприед. Када и не би
било иних узрока, Угарске је положај био напрама Хрватској далеко повољнији већ
у том, што је она свими увјети подпуно самосталне државе провиђена била«.
XV. ПОСЛЕ ПАДА ДОМАЋИХ КРАЉЕВИНА.
1. Развој политичког живота у нашим разним областима. — 2. Значај Рашке и
Босне. — 3. Заједничке везе и услови разједињавања Југословена.
Словени су преплавили Балканско Полуострво и његово непосредно
суседство као једна велика етничка заједница. Али, при образовању њихових
држава та заједница није се осетила, из два разлога: прво, ради њихове племенске
расутости, која им није дала да се групишу у веће организације; и друго, услед
101
огромног подручја преко којег су се разлили и посебних географских и политичких
услова под којима су се, тако разливени, имали да сналазе и развијају.
Кад изузмемо образовање бугарске државе, за коју иницијатива није дошла
од Словена, онда видимо да се државна активност словенских племена јавља само
као реакција на туђ притисак или услед угрожавања од других. Словенци се буне
против Обара и њихових насиља; Хрвати се групишу према Францима, Срби према
Бугарима и после, у Маћедонији и Зети, према Грцима. Унутарњих организаторских
инстинката за образовање државе и за неку јаку централну власт у њих нема, мада
су толико векова провели у заједници са разним азијатским племенима, чије су
склоности у том правцу добро познате.
Развијање југословенских држава ишло је по извесној географској
поступности. Јављале су се најпре на граничним подручјима, тамо где су наша
племена била прва на ударцу и где су експанзија и суревњивост подузетнијих
суседа изазивале и њихову активност. Није случајно што је централна Босна
последња од наших области ушла у политички живот и што унутарње племенске
организације Требињаца и Захумљана не доспевају никад да достигну неку водећу
улогу. Прво се јавила држава Самова, горе на северозападу, између Франака и
Обара, обухватајући један део Словенаца; затим је дошла Људевитова посавска, па
после далматинска Хрватска, а на јуту као гранична подручја Маћедоннја и Рашка.
Од тих држава прва је подлегла Словеначка. Њен географско-политички
положај био је најтежи. Она је била прелазно подручје са севера према мору и
Италији, и са истока према западу и обратно. У раном Средњем веку, ради Рима и
папа, Италија је главна земља политичког живота и промета; према њој нарочито
струји немачки свет. Овај постепено, као много јачи, осваја алписко подручје од
Швајцарске до Драве. Словенци су се нашли на путу те франачке експанзије, коју
су, углавном, донекле ослабљену словенском масом, зауставили тек Мађари. Снага
словенских племена тога подручја и сама и у вези са суседима није била довољна
да се њихове државне творевине одрже према Францима, најјачем творачком
племену Средњега века. Била је за њих срећа што су се могли одржати и етнички,
мада знатно потиснути са првобитних сувише размакнутих граница. Срећа је за
њих у томе што су били многобројни и наслоњени на целој источној страни на своје
саплеменике и што Немци нису, за неколико векова, вршили систематске
колонизације против њих. Немачке колонисте увлачиле су се на празна подручја
међу расплинутим Словенима, па је између њих и Словенаца, задуго, било више
паралелизма у развоју него антагонизма, а посебно у малом свету земљорадника. Та
прошараност становништва била је, опет, и један од разлога што ти Словенци,
добрим делом потомци Дуљеба, најпасивнијег и иначе од свих југословенских
племена, нису могли да крену ниједну већу акцију неког племенског односно
народносног карактера. Историја Словенаца, од пропасти Људевитове државе,
претставља добрим делом историју карантанских марки и њихових граничних
померања, вршених у вези са немачким а не словеначким интересима. То подручје
по државном карактеру сматра се немачким. У неким споменицима XII—XIII века
име Teutonia протеже се на цело ово подручје са Словенима заједно. Словенски
елеменат тих области је пасивни поданички елеменат, који ничим не утиче на
савремену историју сем својим издржавањем на тешком месту.
102
Прелазно подручје била је и посавска Хрватска, после покоравања
Словенаца недовољно заштићена каквим већим планинским венцима од Франака са
запада п нарочито, после, од Мађара са севера. Одбијени од немачких граница,
Мађари рано настоје да загосподаре целим обимом старе Паноније и да се појаве на
обалама Јадранског Мора. Стога посавска Хрватска, стално на ударцу, не може
никако да развије прави политички живот; у њој су стога, још израна, словенски
господари или одани вазали Францима, или хрватски великаши у вези са
Мађарима.
Права Хрватска, у далматинском Загорју и унском базену, сувише збијена,
патила је стога што није имала дуга даха за трајније напоре. Није имала ни успеха у
својој експанзивној политици. Према Босни, где је наилазила на сродан елеменат, та
експанзија бивала је привремена, извођена на махове, није развијана са планом и
стога није утицала на стварно и стално јачање државе. У посавској Хрватској рано
се сукобљавала са мађарском експанзијом и била је отуд потискивана и пре
Ладислављева и Коломанова похода. Једино је имала трајнијег успеха у раду са
Неретљанима, који су јој се све тешње приљубљивали. Најфаталнија је била
политика према романским градовима, за којима су хрватски владари, из лако
разумљивих разлога, тежили од првих времена јачања хрватске државе. Од времена
кад су Мађари почели продирати према мору, а Млечани тежити да постану
господари Далмације, хрватска држава је имала да претрпи тешке кризе. Да је
имала и бољу државну политику, њени би напори морали бити веома велики да се
одржи између два тако опасна и моћна такмаца. Овако, она је сама, стварајући
расцеп у земљи, омогућавала бржи и непосреднији рад својих противника. Сем
тога, Хрватска, као и Зета, беху перифериске области нашег народа, сувише
изложене, а перифериске области немају довољно услова за географску и
политичку атракцију осталих крајева. Хрватско уједињавање ишло је уз то веома
тешко, јер је, сем извесних политичких препрека, било и географских, — у оно
време лоших и једва савладљивих комуникација.
Зета, као и Далмација, имала је нехомогено становништво: у градовима
романско, у Загорју словенско. Сем тога, Зета је била на етнички готово неуочљивој
граници између албанског и словенског елемента, који су тој раси давали посебан
тип и виталитет; али, због јаких, све до данас одржаних традиција племенских та
мешана, на заједницу непривикнута раса била је мало погодна основа за једну
дисциплиновану државну организацију. Услед тога, затим због свог перифериског
положаја, после због близине византиског драчког темата одакле се могло
непосредно утицати на послове у њој, Зета није могла да постане стална водећа
снага у стварању српске средњовековне државе. Хумска државица Вишевића није
никад ни покушавала да то постигне; на подручју између Срба и Хрвата она није
имала довољно снаге да размахне ни у једном ни у другом правцу. Њу је, већ према
снази, потискивала према истоку или западу час рашко-зетска акција Срба, час
активност Хрвата из далматинског Загорја.
Остале су само две југословенске веће области у унутрашњости које су
имале да постану нова средишта наших средњовековних држава, пошто су
маћедонски покрети, због тога што су и сувише угрожавали интересе Византије,
непоштедно угушивани. Те преостале области беху Босна и Рашка. Оне су се
налазиле у средишту наших племена, у планинама, задуго ником непосредно на
103
ударцу, са претежно нашим српским, односно словенским елементом, са нешто
романских сточара, културно безопасних а етнички жилавих. Из тих средишњих
области кренуто је Властимирово и Часлављево дело, које није успело, било са
унутарњих сукоба или погрешних политичких комбинација, било са недовољне
организације, али никако не стога што не би били погодни услови за развијање
народне снаге отуда. Босна је све до пред крај XII века политички пасивна; али,
доста је активна у ширењу свог територијалног поседа. Мала првобитна област око
извора Босне, такозвана Врхбосна, обухватиће доскора границе које допиру на
исток до Дрине, на југ до Неретве и са Рамом до близу Дрежнице, а на западу прећи
ће брзо према Хрватској старе границе Пливе и Врбаса. Рашка, као и Босна, богата
планинама, створеним за збегове и склоништа у часу опасности, са брдским рекама
пуним снаге, са широким пашњацима за стоку, претставља земљу пуну здравља,
покрета и прегалаштва, у којој борбени брђански елеменат има психу
патријархалног морала и култ мушкости. То је и данас најсвежији и најактивнији
део наше расе. Рашка и Босна преузимају своју историску улогу у часу кад обе
наше краљевине, Хрватска и Зета, губе своју независност и кад су већ одавно
подлегле перифериске државе Словеначка, Бугарска и Маћедонија.
*
Првих векова нашег живота на новом подручју Балканскога Полуострва,
када су се масе словенске, по инстинкту, приближавале једне другима, има
неколико момената који су документовали њихово осећање заједнице и потребу да
се узајамно подрже. То су: заједнички устанак против обарских угњетача,
Људевитов отпор против Франака, љубав за словенску службу, помагање Хрвата
Србима у борби са Бугарима, везе између маћедонских Словена и Зећана у борби
против Грка, покрет Хрвата и Словенаца против Немаца. Касније, што се више
израђује државни живот и државна политика појединих племена, те везе, уколико
не слабе, долазе мање до израза. Државне политичке комбинације, као на пр. у
Хрватској, иду понекад не само против тих веза ван својих граница него чак и
против властитих поданика. Код самих словенских владалаца било је момената и
одлука у духу антисловенске политике. Нови проблеми балканске политике и
односа са суседима ван Балкана стављали су поједине владаре пред одлуке у којима
се морало понекад, у лошој комбинацији, да жртвује позитивно народно за љубав
нечег неодређеног туђег. Судбина словенске литургије у Моравској, Панонији и
Хрватској најбољи је пример за то. Напуштањем словенског језика у цркви
Словенаца и Хрвата учињен је један од најотсуднијих потеза у слабљењу веза
између југословенских племена. Он је, ако се могу правити таква поређења, штетио
те односе можда ништа мање од саме поделе цркава, која је, са своје стране,
условила ту штету и почела да ствара све дубље опреке.
На слабљење веза утицале су и две политичко културне оријентације код
Јужних Словена. Срби су од краја IX века улазили све више у политичку и културну
сферу Византије, док су код Хрвата преовлађивале везе са Францима и западом.
Византиски утицај, вршен на њих из Далмације, имао је романски а не грчки дух.
Код Словенаца је сасвим превладала германска култура.
Географска нејединственост балканског подручја није била подесна да
омогући, без тешкоћа, ни ближе везе између припадника појединих ужих
племенских скупина, као на пр. у Рами и Завршју, у посавској Хрватској и
104
далматинској, а камоли да наспори везе између удаљенијих. »Пластика Балканскога
Полуострва (каже Цвијић), где се као иначе нигде у Европи састају четири или пет
планинских система, затим и многобројне мање пластичке индивидуалности, ишле
су поред других узрока на руку развијању и одржању племена и обласног
сепаратизма; то је потпомогнуто и некултурним стањем и оскудицом
комуникација«.
105
ДРУГИ ПЕРИОД.
I. ЈАЧАЊЕ МАЂАРА НА БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ.
1. Добијање далматинских градова. — 2. Борбе у Зети. — 3. Мађарске везе са
Рашком. — 4. Мађарска врховна власт у Босни. — 5. Византија и Мађари. — 6.
Срби са Мађарима.
Мађарска племена, измешана са остацима старих Хуна и Обара, примивши у
себе много словенске и германске крви, као и много елемената њихове културе,
успела су да већ од XI века, нарочито од времена краља Св. Стевана (997.—1038.),
створе стабилну државу европског типа и у битности хришћанске оријентације.
Опасности каје су претиле Мађарима од немачких суседа биле су уклањане нешто
потпором Византије, а нешто искоришћавањем супарништва између папа и
немачких царева. Рано је Мађарска ушла у ред држава које су се почеле сматрати
као главни стубови црквене и световне политике Свете столице. Када су, крајем XI
века, углавном завршена унутарња трвења и борбе рко власти, Мађарска је могла,
довољно јака и са азиским смислом за државно развијање, да отпочне своју
експанзију према мору и према областима где је био мањи отпор природни и
људски. Краљ Ладислав I »Свети« (1077.—1095.) стекао је свој високи глас тиме
што је успео да среди државу унутра и да је упути према мору, постигавши у том
правцу прве успехе према Хрватима.
Краљ Коломан, поставши и хрватски краљ, хтео је да своје дело не остави
упола завршено. Мађарска, удружена са Хрватском, без морске обале била би
организам без плућа. Стога се све његово настојање упућује на то да се добију и
далматински градови. Византија је почетком XII века била заузета у Малој Азији, а
од год. 1104. династија Комнина ушла је у тешње везе са мађарским двором.
Царевић Јован оженио се, наиме, Иреном (Пирошком), ћерком краља Ладислава.
Млетачка Република без византиске помоћи тешко би могла сама примити бор|бу са
Мађарима са изгледом на успех. Мађари одмах искористише све то и год. 1107.
почеше живу акцију. Са повећом војском, која је са мноштвом бискупа добијала
помало изглед неког свечаног похода, а у којој су ови имали задатак да својим
присуством и везама утичу на папи одани романски епископат у Далмацији,
стигоше Мађари најпре пред Задар. Видећи да се добро брањени град не може
узети без тешких напора, краљ Коломан се и ту, исто као и са Хрватима, одлучи за
компромис: град да призна његову врховну власт, а он њихова права и уредбе. Тако
је, каже Тома архиђакон, поступио и са Сплићанима. Узимајући тако током маја и
јуна градове северне Далмације, Задар, Трогир и Сплит, Коломан је, доиста,
одржавао реч и свуда се заклињао да ће признавати раније самоуправне уредбе и
повластице њихове. Његова, једина очувана, заклетва Трогиру, од 25. маја год. 1107.
(година је на повељи, вероватно грешком, уписана 1108.), садржи углавном тенор
тих обавеза. Грађани неће плаћати данка; краљ ће поштовати њихове локалне
установе, па и при избору епископа и месног кнеза; лучки приходи ићи ће само
једним делом у краљеву касу; у самом граду неће смети, без дозволе грађана,
становати ниједан Мађар или који други туђинац (а за градску општину је туђинац,
alienigena, свак ко није њен члан); при доласку краљеву, ради крунисања или других
106
послова, грађани нису дужни никога примити под свој кров без своје воље. Чак је у
уговор ушло и то да је сваком оном ко буде незадовољан новом влашћу слободно
иселити се са породицом и иметком куда год хоће. »Свакако је (пише Марко
Костренчић, који је ове привилегије исцрпно проучио) оваково комунско,
партикуларно стајалиште већ у то доба било претежно завладало, те је у градовима
триумфовала идеја комунска над идејом државном«. До год. 1110., после
далматинских градова, дошла су под мађарску власт и острва Раб, Црес, Осор и
Крк.
Краљево попуштање било је, дакле, веома широко. Мађарска је хтела да
своје нове поданике придобије за државу не само силом, чија је употреба могла и
немати трајног успеха, него и мудром предусретљивошћу. Дозволити да се Мађар у
добијеним градовима сматра као туђинац била је, уистини, жртва, ма колико иначе
била јака комунална традиција, која је иначе, аналогно другим случајевима, није
обележавала као такву. Та одредба казује јасно да нове државне тековине нису
добијене за Мађаре, него само за мађарског владара, и да, према томе, у новом
односу градова према Угарској постоји само акт признавања врховног суверенитета
угарске круне, са владарским повластицама које проистичу из тог правног односа,
али да у том иначе нема никаквих других признавања и уступака за остале мађарске
власти и држављане. Из овог уговора између краља Коломана и далматинских
градова добро се види даље колика је била самосвест њихових грађана, њихово
поштовање својих права и, према томе, њихов политички став и утицај. Кад они
такве захтеве стављају мађарском краљу и овај их прима, онда је очевидно да су те
захтеве, на чије су испуњење грађани већ свикли, признавали и ранији њихови
господари, са хрватским заједно. Да ли се из овог уговора са далматинским
градовима могу правити какви конкретнији закључци и о Коломанову уговору са
Хрватима, мени није довољно јасно. Ови градови, како видимо, имају своју правну
традицију и утврђен поредак локалних власти; код Хрвата, ако узмемо да је правне
традиције било у довољној мери, настао је, ипак, при крају XI века, свакако потпун
поремећај државних власти и врховне управе. У тим питањима морало је бити
измена. Колико су ствари и питања те измене повлачиле за собом ми данас без
извора не можемо поуздано утврдити; али, ван сваке сумње је да их је било. Стога,
по нашем мишљењу, из овог Коломановог уговора са далматинским градовима
може само да се види општи карактер његове предусретљиве политике, и да се, са
пуно права, узме да је он у свом попуштању ишао веома далеко и према Хрватима,
као и према Далматинцима; али, до које мере — то се не може сигурно рећи. Из
овога уговора може још, између редова, да се осети каквих су све тешкоћа морали
имати хрватски владари са становништвом ових овако самосвесних и у својим
правима и схватањима упорних градова.
Овом приликом је Коломан именовао свога још малолетнога сина Стевана за
хрватско-далматинскога краља. У том именовању види се нов потез његове опрезне
политике у тражењу начина да се створе добри односи између нових тековина,
мађарског двора и старе мађарске државе. Коломан припрема постепено спајање
Угарске, Хрватске и Далмације и бира баш наследника престола као најподеснију
везу за то. В. Клајић је у једној својој студији тврдио да су се Арпадовићи од
Коломана па све до Андрије II крунисали посебно за мађарске, а посебно за
хрватске краљеве. Утврђено је, међутим, само ово: да од год. 1125., т. ј. од рушења
107
Биограда на мору, ниједан мађарски краљ није више долазио на хрватскодалматинско подручје да се тамо крунише. Стеван, син Коломанов, био је последњи
који је то учинио. Крунисања мађарско-хрватских краљева вршена су доцније сва у
мађарском Стоном Београду, и то, како се чини, до Златне буле двогубим
краљевским венцем у знак власти над две краљевине. У том акту двогубог
крунисања јасно се изражава колико тежња мађарских краљева да нагласе своје
право легитимности, толико и признање хрватске државне индивидуалности.
Ови догађаји у Хрватској и Далмацији дадоше повод за нове кризе у
Мађарској. Бивши »хрватски« краљ Алмош, брат Коломанов, осетио се повређен
тиме што се његова краљевина дала другом, и почео је непријатељства против
Коломана. Савезника је нашао у немачком цару Хенрику V, који је објашњавао да је
Коломан »напао границе наше државе на приморју«, т. ј. подручје које је некад
припадало франачкој држави. Поход Хенриков није се одмакао даље од Пожуна, јер
се морао завршити, пре икаква успеха, због напада Пољака на његове чешке
савезнике. Коломан се према побуњеном брату понашао веома строго: ухватио га је,
па је ослепио и њега и његовог деветогодишњег сина Белу. Алмош се после тога
некако спасао и пребегао у Византију, а Белу су пријатељи чували добро
прикривена у једном манастиру.
Коломанова смрт (год. 1116.) довела је до тежих потреса у држави. Још пре
ње, год. 1115., почели су Млечани своје борбе, да се дочепају Далмације, хотећи да
се користе унутарњом кризом у Мађарској. Борбе су те вођене са променљивом
срећом, али дуго и упорно, и испуњавају добар део историје у првој половини XII
века. И Млеци и Мађарска имају у то време несумњива полета. Нарочито је активан
дужд Доменико Микиели, једна од крупних личности млетачких, који је год. 1122.
водио један импозантан крсташки поход и ушао у борбе чак и са Византијом. Он је
год. 1125. разрушио хрватски краљевски Биоград до темеља, вероватно да казни и
њега и Хрвате као помагаче Мађара.
*
У српским земљама готово читава прва половина XII века испуњена је
борбама за власт у Зети и постепеним дизањем Рашке и Босне. У Зети се смењује
неколико краљева. Од њих је понајважнији Кочопар, који је дошао на власт помоћу
рашког жупана Вукана, па се узалуд трудио да се његова утицаја ослободи помоћу
Босне. После његове погибије зетским краљем постаје Владимир, зет Вуканов. Он
се држао тамо вероватно само дотле док је био жив његов моћни таст; после
Вуканове смрти њега потискује Бодинов син Ђорђе, уз кога се нарочито истиче
опака му мајка Јаквинта. Њихови противници беже Грцима у Драч и са грчком
помоћу доводе на власт Грубешу, најмлађег брата Кочоларова. Краљица Јаквинта би
ухваћена код Котора и послата у Цариград, а Ђорђе се склони у Рашку. Са рашком
помоћу он наскоро поново добија зетски престо. Својим гоњеним рођацима
понудио је после повратка измирење и дао им на управу неке области. Њему је
пошло за руком да у другом периоду своје владе за извесно време дигне, донекле,
значај Зете и то за трајања престоних метежа у Рашкој. Он је помогао да тамо дође
на власт Вуканов синовац Урош, против кога су били остали рођаци; помогавши му,
Ђорђе га је сматрао као свог вазала. То уплитање у рашке међусобице и његова
опасна подозривост изазваше и рашке и зетске незадовољнике да против Ђорђа
позову у помоћ Грке. Грци су се, желећи да својим посредовањем ојачају свој утицај
108
и власт, наравно одазвали. Међутим, у самој Ђорђевој земљи, којој беху додијала та
крвава обрачунавања око престола, избише устанци као очит знак готово општег
незадовољства. Краљ Ђорђе, без много присталица, допаде ропства и би, као и
мајка му, послан у Цариград. Зетски краљ постаде Кочопаров и Грубешин брат
Градихна, грчки штићеник и, као и браћа му, противник Рашке. У тој себичној и
кратковидној борби зетских господара, којима је добијање власти постало главни
циљ, без обзира на средства и цену, нестало је и иначе несталне независности Зете.
Постепено су изгубљене и ове главније тековине Михаилова и Бодинова времена.
Барска архиепископија би негде средином XII века привремено укинута, а од
краљевске титуле оста у народном језику само назив »великог кнеза«. Латинска
титула rex још се задржала.
Рашка је, међутим, била увучена у мађарско-византиске заплете и борбе.
Алмошево бављење у Цариграду, уз рођаку, царицу Ирену, која је држала његову
страну, и његова агитација против Стевана II, наследника Коломанова, створише на
византиском; двору осетно нерасположење против новог стања у Мађарској. Краљ
Стеван је био обавештен о томе и спремао се на борбу. Мађарски неуспех у
Далмацији приписивао је он добрим делом држању Византије, које доиста није
било пријатељско, премда су и сами Грци у то време били у сукобу са Млечанима.
Спремајући се за борбу, Стеван II је тражио савезнике. Којим је начином успео сада
да као савезнике добије Србе није поближе познато; али, иначе се зна да никад није
требало улагати много труда да се они крену на борбу против грчких суседа и
господара. Мутна Дукљанска хроника садржи неколико вести о раним породичним
везама између српских владарских кућа и мађарског двора; било је, сем тога,
свакако и других веза. Год. 1127. дошло је до византиско-мађарског рата. Мађарска
војска пређе граничне реке Саву и Дунав, заузе Београд и Браничево, и крену према
југу. Цар је вештим маневрисањем на Дунаву и отпором у унутрашњости натерао
Мађаре на повлачење на дунавску линију; али ту, у борбама око Браничева, не само
да није могао да извојује неку одлучну победу него је имао и доста неприлика.
После подуже борбе Византинци су чак, са знатним губицима, морали год. 1129. да
прекину ратовање. За време тога ратовања устали су Срби на Грке. Грчког
заповедника посаде у Расу, Критопла, који је уплашен побегао са свога места, љут
цар даде обући у женско одело и на магарцу провести кроз Цариград. После је сам
лично пошао у Србију, вероватно по повратку са Дунава, и натерао жупана Уроша
на послушност; многе заробљене Србе после тог похода насилно је преселио у
Никомидију. И Дукљанска хроника бележи борбе са Грцима, пораз и велико
заробљавање за време владе краља Ђорђа, савременика Урошева.
Мађарски краљ Стеван II, коме су напори овога рата донели тешку болест,
измири се пред крај живота са слепим синовцем Белом и одреди га себи за
наследника. За жену му је изабрао Јелену, кћер рашког великог жупана Уроша, свог
савезника и пријатеља. Одавно је већ истакнуто да је у самом имену Урош оно ур
највероватније мађарског порекла (Ur + Osius); богзна по каквој су ранијој вези
Срби дошли до тог имена. Мађарски утицај, како видимо, јача осетно; он је узео
маха не само по Хрватској него се, ето, јавља и дубоко преко Саве, у Рашкој, где
наилази на добар пријем. Срби се удружују са Мађарима, да би се њиховом помоћу
ослободили од Грка; а Мађарима, у њиховој експанзији преко Драве, Саве и Дунава,
треба словенски елеменат као савезник и помоћник, да не би морали имати против
109
себе, поред Грка и Млечана, још и њих, — а било је и нада да ће се племенски
разуђени Словени лакше придобити за мађарску државу. У целом XII веку Мађари
развијају живу офанзиву према областима северног Балкана, хотећи да отуда
потисну Византију; сва српска политичка активност тога времена, са Немањом
заједно, са њима је у вези и долази као резултат тих настојања.
Уз краљицу Јелену, жену слепога краља Беле, брзо се јавља на мађарском
двору као утицајна личност и краљичин брат Белош. Ова имена: Бела, Белош,
Урош, и поменуте сродничке везе остали су задуго у народном сећању, наравно све
измешано и хронолошки поремећено; али, отуд налазимо у нашим предањима и
нотом у неким летописима помена о Бели-Урошу као далеком родоначелнику
Немањића, не без извесне тачности. Краљ Бела и краљица Јелена почели су своју
владу у Мађарској иза смрти краља Стевана (1. марта год. 1131.).
Владавина Белина готово је сва испуњена активношћу на Балкану. Он је
имао извесних успеха најпре у Далмацији, где је повратио северне градове сем
Задра и острва; али, свакако му је главна тековина придобијање Босне. Од год. 1138.
јавља се босанска Рама као стални саставни део мађарске краљевске титуле.
Вероватно је, али није сасвим сигурно, да је мађарска власт проширена у то време и
на остале делове бар средишње и западне Босне. На мађарском сабору у Острогону,
год. 1137., »по пристанку целе земље«, краљ Бела је своме сину Ладиславу дао
босанско војводство. Извори не говоре ни о каквим борбама у овој прилици; можда
је Босна дошла у везу са Мађарима по неком договору или је, још неорганизована,
била неспособна за отпор.
Тридесетих година XII века односи између Југословена и Мађара изгледају
овако: панонски Словенци су им поданици, Хрватска је краљевина њихове круне,
Босна им је покорна, а са српским двором су у најсрдачнијим везама. У Хрватској и
Босни мађарски утицај осваја, а у Србији се бори са византиским. После смрти
Белине (год. 1141.) три његова сина имала су ове области, односно титуле: Гејза I
беше мађарски краљ, Стеван хрватски херцег, а Ладислав босански. Како су они
били малолетни, регентску власт вршила је њихова мајка Јелена и брат јој, палатин
и бан Белош. У Босни се јавља, као њихов претставник, бан Борић, Словен из
Грабарја код Брода. Палатин Белош, за своје управе, још јаче подвлачи
словенофилску политику мађарског двора. За краља Гејзу би испрошена кћи
кијевског великог кнеза Мистислава, а Белошева кћи би удана за брата нове
краљице. Везе Срба са Мађарима помињу се у мађарским хроникама још и по томе
што је год. 1146. жупан Урош, заједно са Белошем, помагао Мађарима у борби
против Немаца.
*
На византиски престо беше у ово време дошао последњи њихов владар
непрепорне вредности, храбри и предузимљиви Манојло Комнин (1143.—1180.),
један од правих витезова епохе крсташких ратова. Његов главни задатак беше да
још више дигне значај Византије, коју су два његова крупна претходника, Алексије
и Јован, у многом правцу готово препородили. У тој тежњи он је морао доћи у
сукоб са Мађарима, који су претили да постану права средњоевропска-балканска
сила и да у осетној мери претстављају Манојлу сметњу да Балкан направи
искључивим подручјем Византије. Првих година своје владавине Манојло је био
заузет у Малој Азији, где је напредовање Селџука постајало све опасније. На
110
европска питања он је обратио интензивнију пажњу тек од другог крсташког
похода, који је год. 1147. и опет прошао преко балканског подручја, старим
цариградским друмом од Београда према Нишу и даље на исток. У вези са тим
крсташким походом, односно хотећи да искористе Манојлове заплете са
крсташима, кренули су и Нормани своју експедицију према Балкану. Цар Манојло
је позвао у помоћ Млечане и њихову флоту, а као цену за ту помоћ дао им је широке
трговачке повластице, које су омогућиле знатно бржи привредни прогрес јадранске
републике. После подужег прегоњења пошло је Манојлу за руком да Нормане
сузбије, чак се почео спремати да ратно подручје пренесе у јужну Италију, и тако,
најкраћим путем, учини крај норманском угрожавању Балкана са те стране.
Уплашени Нормани употребише сва средства да цара задрже балканска питања и
непосредније опасности. Они стога ступише у везе са Мађарима, а посредно и са
Србима.
Нови српски покрети против Византије, у вези са Мађарима, почињу год.
1149. Грчки писац Кинам сам је уочио и истакао те везе. Српски владар тога
времена, Урош II Првослав, устао је против грчке власти и са својим Србима, каже
Грк, »зло« је починио по свом суседству. Цар Манојло је, после постигнутих успеха
против Нормана, лично кренуо у Србију, продро до Раса и опустошио му читаву
околину. Кнез зетски Радослав сам је дошао цару да изјави покорност, а он га је
лепо примио и признао као свог вазала. Рашки Срби су се делимично повлачили у
планине, куда их Грци нису могли прогонити, а делимично су се и опирали,
нарочито у тврђим местима (на пр. у граду Галичу ниже Звечана) и према мањим
грчким одредима. Заробљене Србе цар је дао преселити у околину Софије и друга
места. Све ипак није могао да савлада једним замахом, него је наставио ратовање и
наредне године, и то у касну јесен, кад је у гори нестало лишћа. Ове друге године
Срби се више нису борили сами, него су добили помоћи од Мађара. Из Ниша, преко
Лугомира, кренуо је цар на Саву и Дрину, која је, по речима савременога Кинама,
раздвајала Босну »од остале Србије«. Мађарске чете, састављене понајвише од
Печенега и хазарских Калисија (на њих опомиње име дринске Калесије), пређоше
преко Босне у Рашку. Борбе су започеле негде код Дрине; али, главна битка била је
на реци Тари, где се сјединише српска и мађарска војска. Борба је била веома
оштра. Сам цар је ту лично поделио мегдан са мађарским вођом огромним
Бакхином; Манојло је био рањен, али је Бакхин жив допао његова ропства. После
грчке победе Урош је покајнички дошао пред цара и измолио милост; услов царевог
праштања била је његова вазалска обавеза: да ће помагати цара у борбама на западу
са 2000 људи, а на истоку, у Азији, са 500, место са 300 колико је дотад давао.
Цар Манојло је, природно, хтео да се обрачуна и са Мађарима. Као ратно
подручје узео је Срем, где је похватао много робља; дуже времена давала је отпор
једино земунска посада. Мађари су за то време маневрисали према Браничеву,
мислећи, можда, да пресеку цару отступницу. Кад је, међутим, извршен један упад
византиских савезника у тамишки крај, Мађари су, у опасности да се туку између
две војске, затражили мир, који им је Манојло дао, задовољан постигнутим мада
непотпуним успесима. Овај пораз изазвао је Мађаре на нова спремања, војничка и
дипломатска. Рођак царев, заповедник целе граничне области, Андроник, један
даровит али безобзиран авантурист, доцнији цар Византије, ушао је са Мађарима у
преговоре да им изда извесне пограничне градове, под условом да они њему
111
помогну дочепати се престола у Цариграду. Али, за те преговоре сазнаше Грци за
времена, опозваше Андроника и спречише целу ствар. Мађари су мало иза тога,
позвавши у борбу и своје вазале, почели нови рат, год. 1154. У овом походу изрично
се помиње као вођ једног помоћног одреда босански бан Борић. Као и прошли пут,
Мађари су оперисали према Браничеву и продрли у ту област; али, ни сад се нису
много користили. На вест о доласку јаче цареве војске они почеше повлачење, и то,
због надошлог Дунава, према Београду и Сави. Босанце је пут и иначе водио тим
правцем. На том повлачењу успели су да сузбију једно грчко оделење, које се
неопрезно бацило међу мађарску војску. Мир је склопљен идуће године, и опет без
нарочитих користи и по једну и по другу страну.
Мађарски пријатељ Урош II беше у то време, год. 1155., замењен његовим
братом Десом, једним подузетним наследником Вукановим, који је још раније, око
год. 1150., добио под своју власт Дукљу, Требиње и Захумље. Зашто је баш дошло
до те смене није сигурно познато; и Урош и Деса ишли су пред цара Манојла да се
туже један на другога и да траже од њега правду, што би могло значити да међу
њима није било крупније разлике у држању према Манојлу и Византији. То би,
рекосмо, могло значити; али, ни то није сигурно. Можда се Урош накнадно правдао
за своје држање или објашњавао своје поступке као да нису били непријатељски. У
сваком случају, овај догађај је најбољи доказ колико је рашка политика овог
времена била зависна од византиско-мађарских односа. Цар Манојло је примио
уверавање и задржао је на власти Уроша; али, и за Десу је одвојио један део државе,
и то источни, ближи моравској долини, где је била још неутврђена област која се
грчки називала »Дендра«, т. ј. Шумадија или тако нешто. То што је цар одвојио за
Десу област на истоку, близу Ниша и моравског пута, који је спајао Београд са
Цариградом, значи да је у њ имао више поверења. Сем тога, овом деобом он је
учинио и добар политички потез: ова два српска владара пазиће један другом на
сваки корак и ради суревњивости један ће увек остајати на његовој страни.
Урошево држање цару није изгледало поуздано; после ове поделе оно је имало у
себи још више елемената који су давали повода сумњи, док се најпосле није
потпуно открило као антивизантиско. Урош се стога није могао одржати на власти.
Место њега јавља се, око год. 1160., као велики жупан Белош, његов млађи брат,
мађарски палатин. Зашто је Белош напустио Мађарску и зашто је цар пустио баш
њега да дође за владара Рашке место Уроша, кога је сам он свргао за казну, не може
са сигурношћу да се утврди, јер вероватних комбинација има повише. Једно стоји:
да се Белош у Србији није дуго задржао, и то највероватније због протеста
Цариграда. Њега је, пошто се поново вратио у Мађарску, заменио Деса, по свој
прилици већ год. 1161. Цар је пристао да он дође на престо само под условом да
поврати област Дендру и да још једном, тврдом заклетвом, призна своју верност
његовој круни. У Цариграду се већ добро видело да сви српски владари, у тежњи да
се ослободе византиске врховне власти, одржавају везе са Мађарима као
најактивнијим противницима Царства, и да се према Цариграду оријентишу само
да се лакше, у међусобној борби, дочепају власти, и онда кад виде и осете да је
надмоћ Византије несумњива.
II. СТЕВАН НЕМАЊА.
112
1. Почеци Немањини. — 2. Велики жупан Деса. — 3. Византиско-мађарске борбе.
— 4. Немања у борби с царем Манојлом. — 5. Немања и богомили. — 6. Немањина
активност иза смрти цара Манојла Комнина. — 7. Дубровник и његове везе. — 8.
Немања и немачки цар Фридрих Барбароса. — 9. Пораз на Морави и његове
последице. — 10. Абдикација и смрт Немањина.
Читаво државничко дело Стевана Немање нераздвојно је од ове мађарсковизантиске борбе; у искоришћавању обрта у тим односима и прилагођавању
створеним политичким ситуацијама услед тих борби садржи се битни и највећи део
његове војничке и дипломатске делатности. Главна заслуга Немањина била је што
је он у тим борбама разумео и успео да српске интересе координира а не потчини
мађарским, и да своју државу, кроз тешке борбе и опасне кризе, изведе на крају као
самосталну политичку творевину, која је у обарању противника знала да оцени
своју сарадњу. Кад је, на крају крајева, Византија била пољуљана, а Мађарска
остала као главни победилац, Србија није дошла у положај Хрватске и Босне, него
је поставила своје циљеве и обезбедила своју сопствену и самосталну државну
политику.
Немања, са својим необичним библиским именом, потомак је рашког
великог жупана Вукана, иначе члана зетске владалачке династије. Његов отац
Завида није имао већег удела у рашкој историји; зна се само да је био на власти
извесно време, да је био потиснут и да му се, за време емиграције, у Рибници код
Подгорице, год. 1114. родио Немања као најмлађи син. Како је тај крај био у
области католичке барске архиепископије, Немања је крштен по западном обреду.
Када су се прилике у Рашкој промениле у корист његова оца, Немања се са њим
вратио тамо и био је поново крштен по православном начину. О младости
Немањиној не знамо много. Он је, у млађим годинама, имао под својом управом
најисточније области рашке државе: Топлицу, Ибар, Расину и такозване Реке, т. ј.
крај на подножју Мојсиња и Јастрепца. Тако је дошао у ближи додир са Грцима.
Читав живот Немањин показује га као човека способна и бистра, амбициозна и
предузимљива, али и потпуно безобзирна. Његови синови, у описима очевих дела,
не крију да је он имао тешких сукоба са браћом, тобоже ради њихове зависти.
Уствари, Немања је рано почео да води политику на своју руку. Неслагање с
осталом родбином дошло је по свој прилици отуда што је Немања у прво време
одржавао са Грцима сувише интимне везе. Само се тако може тумачити чињеница
што је цар Манојло, обавештен о његову држању, приликом једног свог проласка
кроз Ниш, позвао Немању, похвалио га и дао му област Дубочицу код Лесковца као
баштину, учинивши га у тој области потпуно самовласним, т. ј. независним од
рашког великог жупана. Учинио је то са њим, као и раније са Десом, очевидно у
намери да га што чвршће веже за себе и да нема непријатеља у том крају, важном за
сигуран саобраћај долином Мораве.
Цару Манојлу било је, почетком шездесетих година XII века, и опет много
стало до тога да са српске стране буде што сигурнији. У Мађарској су, после смрти
краља Гејзе (год. 1162.), дошле опет на дневни ред борбе око престола. Византија је,
природно, настојала да на владарски престо дође човек који јој неће задавати брига,
и стога отворено међу мађарским принчевима тражи и помаже своје кандидате.
Али, у њима није имала среће. Гејзин син Стеван, веома млад, остао је у лето год.
113
1163. коначни победилац и одржао се поред свих Манојлових покушаја против
њега. У вези са тим престоним борбама у Мађарској нестаје Белоша хрватскога
бана, а у Босни бана Борића. Они су обојица радили за византиске кандидате, па су
или свргнути или настрадали у борбама. Против бана Борића, казује једна мађарска
хроника, краљ је послао овога војсковођу Готфрида, који је победио Босанце. О
бану Борићу нема више после тога помена, а као нови бан јавља се тек год. 1180.
пословични Кулин. Он је, изгледа, члан породице Котроманића, за коју дубровачки
извори говоре да јој је оснивалац Котроман »Гот«, односно Немац. Један Котромаи,
кнез или жупан (comes), налазио се баш год. 1163. у Сплиту, у пратњи краља
Стевана, и можда је он са Готфридовом војском прешао у Босну и остао у њој као
краљев намесник, било у целој земљи, било у некој њеној области.
Држање рашког великог жупана Десе није улевало цару много поверења. То
је био човек са извесним ширим погледом; зна се поуздано да је сем веза са
Мађарима имао и додира са Немцима. Није само сигурно да је он онај Деса који је
удао кћер за осорског кнеза Леонарда, сина дужда Витала Микиела. Већ раније је
он постигао извесне успехе у западним областима нашим, које је после проширивао
у Зети, спремајући тако коначну победу Рашке над том облашћу и стварање једне
стабилне српске државе са Рашком као матицом. За време ових престоних борби у
Мађарској он је гледао да тек уступљену Дендру поврати поново под своју власт и
да избегне обавези војничког помагања Византији. Али, кад је видео како Манојло
озбиљно узима целу ствар и лично долази у ове области, у Ниш, Деса похита да га
одобровољи. Цар га је најпре лепо примио; али, кад је доскора дознао да Деса
одржава везе са Мађарима, решио се на јаче мере: позвао га је на суд, лишио
слободе и упутио у Цариград, а као свог човека међу српским принчевима истакао
је Немању, мада га није учинио одмах великим жупаном.
Са Мађарима се ствар није могла лако решити. Манојла је читаво време
мучило што није успео са својим кандидатом, и стога му је сваки повод био добро
дошао да искали свој гнев. Велики поход његов против мађарског подручја год.
1165./6. кретао се у два правца: цар је сам, лично, прешао са војском код Београда и
заузео Земун, па се зауставио једно време у логору код Титела. У његовој војсци
налазили су се овог пута и српски помоћни одреди. Друга војска, под вођством
Јована Дуке, прешла је преко Србије и Босне у Далмацију, па је, без велика отпора,
посела тамо 57 градова са Сплитом, Трогиром, Шибеником, Скрадином и другима,
све до Дукље на југу. Задар су одржали Млечићи. Византинци задржаше целу
освојену област; управо тога времена, 19. јуна год. 1166., освећена су три олтара
катедрале Св. Трифуна у Котору за владе, како се у посвети каже, »увек
триумфатора Манојла«. Цело освојено подручје би подељено у две велике области;
једна је, северна, била под намесником »Далмације и Хрватске« у Сплиту, а друга,
јужна, под намесником »Далмације и Дукље«. Цар је исто тако добро уредио свој
погранични рејон у Срему, а за сваки случај дао је поново утврдити бедеме и куле
Земуна, Београда, Браничева, па чак и Ниша. У Браничево је довео и нове
колонисте, свакако добре граничаре. Мађари нису могли да прегоре толике губитке,
а да не покушају накнадити их; међутим, сви њихови напори завршени су
потпуним неуспехом год. 1167.
Год. 1165. јавља се Деса поново као велики жупан у Рашкој. Он се или
некако избавио из Цариграда, или је успео да се оправда. Али, и сад се показује као
114
непријатељ Византије. Ко је владао у Рашкој за време његова бављења у Цариграду
није сасвим поуздано; али, сва је прилика да је то био најстарији Немањин брат,
који се, изгледа, звао Тихомир. После мађарског неуспеха очевидно је да се Деса
није могао одржати. У времену око год. 1167. у Рашкој је извршен преврат и на
престо је дошао Стеван Немања, који се год. 1168. изрично помиње као велики
жупан. Он није срушио Десу непосредно, него свог старијег брата, за чији однос
према Деси пре и после год. 1165. немамо никаквих поузданих вести. Грчки писац
Никита Акоминат, описујући Немању, говори за њ: да је он од оних људи који су
готови на зло, да има »незајажљиве прохтеве«, да хоће »проширити своју власт над
свом тамошњом земљом« и да је »ударио на своје саплеменике«. Ово је један од
најтамнијих периода наше историје и у њему има доста нејасности. У борби са
Мађарима год. 1167. изрично се помињу на грчкој страни српске помоћне чете,
оружане копљима и дугим штитовима, а у истој овој години бележи се и устанак
Срба и царева љутња на њих. Против Срба је год. 1168. цар Манојло повео богзна
већ који казнени поход. Њихова владара (непозната имена у извору који то казује)
водио је, на повратку, у свом табору као сужња, пошто му је одузео власт. Из тих
вести дало би се закључити ;да су се у Рашкој те године бориле доиста две странке,
грчка и мађарска, и да је преврат, сем личних, имао и политичких мотива у вези са
целом акцијом на бојном пољу. Али, у тој борби није потпуно јасна улога
Немањина. Акоминат очевидно меша догађаје у свом причању, а Немањини српски
биографи су у том питању потпуно неодређени. Велики жупан српски Тихомир, с
осталом браћом Немањином, ухватио је и затворио Немању у камену пештеру,
тобоже стога, како прича Немањин син Стеван, што је подизао цркве у својој
области без споразума са њима. Уствари, он је водио неку политику сасвим
независно од њих, не покоравајући им се, и тиме изазвао њихов гнев. Поуздано је и
то да је његов брат Тихомир, кад га је Немања потиснуо, добио помоћ од Грка. Биће,
према томе, најближа истини претпоставка према којој се Немања, по Десином
паду, надао да ће он дођи за великог жупана, а кад је Манојло, чувајући вероватно
принцип легитимитета, престо оставио његовом најстаријем брату, онда је Немања,
незадовољан, променио став. У Немањином држању постоје несумњиво две фазе у
односу према цару Манојлу; једна кад је важио као његов љубимац, и друга кад цар
шаље са Тихомиром војску против њега. Прелом у том односу збио се,
највероватније, у ово време око год. 1167./8. Да ли је оно цар у свом табору водио
Десу, или Немањина брата, или Немању самог, није нимало сигурно. Резултат свега
био је, на крају крајева, овај: када се Немања ослободио затвора и дочепао слободе
и престола, он га више није пуштао; он је власт знао да стече и умео да одржи.
Његов брат Тихомир покушао је да помоћу Грка поврати престо. Али, његова
војска, састављена из неколика разних племена, претрпела је пораз на Косову, код
Пантина; сам Тихомир удавио се, том приликом, у Ситници. Та од Грка помагана
војска против њега определила је Немању да се и он приближи Мађарима, са којима
је, због својих угрожених интереса на Јадранском Мору, тражила сарадњу и
Млетачка Република. Промењено стање показује јасно савез Сплита и Дубровника
склопљен 13. маја год. 1169. са Пизом, која је важила као отворен непријатељ
Млетака. Кратка је трајања била год. 1170. заједничка борба Византије и Млетака
против Мађара, који су покушали да поново добију Далмацију и којима се
драговољно предао Задар. Непријатељство Византије против Млетака није се дало
115
стишати; оно је било узело толиког маха да су једног дана, 12. марта год. 1171., сви
млетачки трговци у Византији били позатварани, а имање им конфисковано. То,
наравно, доведе до рата између Млетака и Византије. За сто дана би у млетачком
бродоградилишту спремљено сто лађа, — нечувен пример за оно доба, који најбоље
показује економску и организациону снагу Републике, — и у септембру год. 1171.
кренуше оне против Византије и њених пристаништа. Овом приликом Млеци
освојише Трогир без икаквих тешкоћа, а Дубровник после кратког отпора. У
Дубровнику остаде као кнез њихов човек, Иван Рајнери. Вероватно преко њега и
његових људи дошли су Срби у ближи додир са Млецима. Грчки писац Кинам јасно
наводи да су Млечани потакли Србе да се поново одметну од Грка. Немања је,
међутим, тражио ослонца и код Мађара. Његов политички став види се, одмах, и по
операционим правцима његове војске. Док му је једна војска продирала у
»Хрватску«, т. ј. у Црвену Хрватску јужне Далмације, и нарочито нападала град
Котор, дотле је друга угрожавала моравски пут Београд—Ниш. Српско
становништво шумовите моравске долине, која је била византиска, било је уз
Немању. Год. 1172., кад је саски краљ Хенрик Лав пролазио тим путем и стигао код
града Равног (данашња Ћуприја), напали су га једне ноћи у већем броју Срби,
опасни са својих отровних стрела, нешто стога што су били жељни пљачке, а нешто
и стога што су мисллили да је он византиски савезник.
Читав овај покрет и смрт мађарског краља Стевана II († 4. марта год. 1172.)
определише цара Манојла да још једном крене у ове крајеве и уведе ред. У Софији
срете цара мађарско посланство, које је примило за свог краља његова кандидата
Белу и тиме му одузело разлог за присилне мере. Свршивши тако без муке питање
са Мађарима, цар Манојло се упути у Рашку да и тамо среди прилике. Немања је
свакако био обавештен о мађарском попуштању; млетачка флота беше настрадала у
источним водама; и он се сад одједном нашао осамљен пред моћним и незамореним
непријатељем. Склонио се стога у планине своје државе и поручио отуд цару да је
вољан покорити му се ако има имало наде да ће бити неких обзира према њему. Кад
је разабрао да код цара има милости, он му је дошао сасвим унижен, гологлав и
босоног, са конопцем о врату, доносећи цару мач, као главодужншс о крвном умиру.
Као што није имао никаквих обзира да добије власт, тако их није имао ни сада да је
одржи; властољубивост је код њега била главна црта и јача од поноса. Павши
ничице пред цара, Немања је молио и добио милост. Цар га је повео у Цариград да
му, крупан и наочит какав је био, украси победии триумф. У похвалној беседи цару,
састављеној од архиепископа Јевстатија, каже се да је Немања био обраћен набоље
»брзо од страха, а још више због рана«. »Он«, вели се даље, »коме пре није било
дозвољено да ступи у своју настањену земљу, приближује се сад царици градова,
пун радости да може гледати жељено царево лице, и ради своје службе појавио се
сам као властити јемац и сведок, а не да га заступа други«.
После овог лошег искуства Немања више није предузимао никакве акције
против Византије док је био жив цар Манојло. Шта више, био је исправан вазал;
год. 1176. учествовали су и српски одреди у византиској војсци у Малој Азији, у
борбама против Турака. То време мира искористио је Немања да среди унутарње
стање своје државе. Као једно од његових главних дела у том правцу сматра се
утврђивање православља и енергично искорењивање богумилске јереси. Богумиле
је Немања гонио немилосрдно; пленио им је имања, кажњавао их је, чак и
116
спаљивао; њиховом учитељу дао је одрезати језик. Уништавао је и њихове књиге,
које би данас претстављале најстарије и свакако драгоцене споменике рашке и
можда маћедонске школе. Гоњени богумили бежали су из Србије на све стране, а
највише их се спасло у суседној Босни. Са сузбијањем богумилства и ширењем
православља било је у вези подизање манастира. Око западне Мораве налазила се
област Немањина брата Срацимира, који је подигао Богородичин манастир у Грацу
(сад Чачку); у Захумљу је владао други Немањин брат »велики кнез« Мирослав,
који је сазидао манастир Св. Петра на Лиму. Он је имао за жену сестру босанског
бана Кулина. Њему је дијак Глигорије написао једно велико, свечано еванђеље, у
које је неко други из Приморја унео ванредне иницијале и орнаменте и дао тако не
само досад најстарији споменик уже српске редакције него и једно од најлепших и
највише уметничких дела целе српске и југословенске писмености. Највише је
цркава подигао сам Немања. Од њих су, из тога старијег периода, још донекле
очуване: Богородичина црква и црква Св. Николе у Куршумлији и Ђурђеви Стубови
код Новог Пазара. Друге Ђурђеве Стубове, код Берана, подигао је Стеван Првослав,
син великог жупана Тихомира. Недавно је ближе проучена и Немањина
Богородичина црква у Бистрици, код Бијелог Поља, чисто приморског типа, којој је
можда Немања био само обновитељ.
Борбе између Византије, Мађара и Млетака изазвале су поремећај јавног
поретка и опште сигурности у Приморју. Гусарење је наново узело маха. У лето
год. 1177. опљачкан је чак један папин легат, Рајмунд де Капела; љут папа је стога
шибенским гусарима претио црквеним проклетством ако не поврате уграбљене
ствари и писма. Мало доцније, год. 1179., притисли су Качићи у Срињинама нека
добра сплитске цркве, и кад је надбискуп Рајнерије пошао сам да та имања врати,
Качићи га просто убише камењем (год. 1180.). Бојећи се казне, они затражише
заштиту код хумског кнеза Мирослава, који их прими, и сам, услед тога, дође у
сукоб са папиним легатом Теобалдом. Папска курија спремала се да се обрати
мађарско-хрватскоме краљу Бели, не би ли он нагнао Мирослава на покорност
цркви и на накнаду штете, а црква сама казнила га је својим изопћењем.
Исти овај папин легат Теобалд обратио се год. 1180. и »великом бану Босне«
Кулину; његово писмо први је историски извор о том популарном човеку, чије се
име и данас помиње у народу. У том писму Теобалд се извињавао што није могао
лично доћи до Кулина и предати му папино писмо; чинећи то посредно, он га моли
да му пошаље две слуге и кожâ од куне »као поштовање према св. Петру апостолу и
господару папи и за спас ваше душе«.
*
Прави замах Немањине снаге дошао је тек после смрти цара Манојла (24.
септембра год. 1180.). Смрт моћнога цара био је почетак распадања Византије, које
је год. 1204. довело до Латинскога Царства у Цариграду. Ни Манојло сам, више
војник него државник, није имао разумевања да за сваки заплет нађе и најпогодније
решење; у његовим одлукама било је доста пута више обзира него што су то могли
допустити интереси Царства; али, он је зато увек знао бар да војничком снагом
поправи оно што би као државник промашио. Код његових наследника није било
такве војничке способности. Његов син Алексије био је малолетан, и то је одмах
дало маха отровним престоничким сплеткама и свима грабљивцима за власт.
Необичном препреденошћу дочепао се престола већ из преговора са Мађарима
117
познати авантурист, Манојлов рођак, Андроник Комнин. Он није презао ни од чега
да обезбеди своју власт. Манојлова удовица би оптужена ради велеиздајничких веза
са Мађарима и задављена, а царевић Алексије домало убијен и бачен у море. То, и
покољ Латина у Цариграду, који су били на страни Манојлове удовице, изазва међу
свима суседима и у заинтересованим земљама огорчење и осуду. Чак и наш Стеван
Првовенчани у свом житију Немањином назва Андроника »цар љути и
крвопроливатељ«.
Чим се осетило да је нестало снажне Манојлове руке, дигоше главу сви
непријатељи Византије. Одмах, још у зиму год. 1080./1., заузеше Мађари северну
Далмацију, а на вест о Андрониковим безобзирним поступцима према Манојловој
удовици почео је краљ Бела, зет царичин, прави рат и на дунавској линији.
Мађарима се придружио одмах као савезник Стеван Немања и као вазал бан Кулин.
У византиској војсци није било слоге, нарочито после вести да је царевић Алексије
уморен, а Андроник постао од савладара прави самодржац (год. 1183.). Један од
војсковођа, Андроник Лапардас, одрече чак послушност новом цару и напусти са
својим људима бојно поље у моравској долини. Удружена српска и мађарска војска
продре све до Софије. Ту је мађарски краљ прекинуо ратовање, а Немања је
наставио да војује сам. Од год. 1183.—1189. он је освојио град љешски у Доњем
Пологу, Градац, Призрен и сву Зету са градовима Дањом, Сардом, Дривастом,
Скадром, Свачем, Улцињем и Баром. Котор је узео год. 1185.; њега је изузетно
поштедео од рушења, поново утврдио и у њему сазидао свој двор. »Грчко је име
истребио (пише његов син Стеван) да им се не помиње отад у тој области«. Удовица
последњег зетског кнеза Михаила, под чијом се влашћу налазило и Требиње, по
имену Десислава, бавила се као бегуница у Дубровнику са барским архиепископом
Гргуром и предала је 20. августа год. 1189. дубровачкој општини две лађе. На Бар и
његова архиепископа Немања је био веома љут (граду је наметнуо глобу од 800
перпера), јер су се опирали његовој власти и тражили веза са сплитском црквом и,
можда, са њеним протекторима. Иначе, он је према својим новим католичким
поданицима показивао доста обзира. Которску метрополу у Барију, популарну
цркву Св. Николе у том месту, као и цркву Св. Петра и Павла у Риму, нарочито је
даривао.
Од приморских градова једино се с успехом одбранио од Немање
Дубровник, и то, углавном, захваљујући својој флоти, која је, боља и вештије
вођена, разбила флоту захумско-неретљанску код Пољица (преко пута Колочепа) и
код Корчуле, и омела тако њихов напад са копна и мора. На самом копну још
примитивно оружана рашка војска није била дорасла да савлада тврде бедеме и
куле добро чуваног и брањеног дубровачког града. После узалудних покушаја Срби
су се повукли и 27. септембра год. 1186. склопили мир са Дубровником, који је у то
доба, за кратко време (1185.—1192.), признавао врховну власт норманске Сицилске
Краљевине. По том миру, који је испао у исто време и једна ондашња врста
трговачког уговора, Дубровчани су добили право да слободно тргују по Рашкој,
право испаше на Немањином земљишту и искоришћавање шума. Хумљанима је, са
друге стране, био дозвољен слободан промет у Дубровнику.
После тога, Дубровник се развија брзо и осетно. Његов трговачки промет
обухвата већ крајем XII века сва важнија тржишта Италије, нарочито источне, и
један део западне обале »Романије« или Византије у Албанији. Са највећим бројем
118
талијанских источних градова, од Истре до Апулије, Дубровник склапа у другој
половини XII века трговачке уговоре. Год. 1189., 29. августа, три године после
поменуте Немањине, издао је Дубровчанима своју повељу са правом слободне
трговине и босански бан Кулин; — то је прва повеља на народном језику код свих
Југословена. Угледу Дубровника у нашим земљама знатно је помагало, сем његове
културне надмоћи, још и то што је један део српских католичких епархија био под
влашћу дубровачке надбискупије од средине XII века, кад је папа, по њиховој
жељи, укинуо барску архиепископију. Нешто више веза у унутрашњости Балкана
стекла је Дубровачка Република од год. 1192., кад је, место норманске, признала
врховну власт Византије. Примајући Дубровчане под окриље и дајући им слободу
трговине, цар је задржавао право да пошаље једног свог повереника у Дубровник,
који ће чувати утврде и бити у управном већу, а осим тога забрањивао им је да улазе
у ма какве политичке везе са суседним државама, па ни »са великим жупанима
српским«.
Ова горе помеиута ратовања око Дубровника водила су Немањина браћа
Срацимир и Мирослав, али у Немањино име. Немања сам као да се бавио на другој
страни, нарочито после јесени год. 1185. Стари непријатељи Византије, Нормани,
беху се кренули те године против ње и 24. августа заузели Солун. Пад тога града,
спремање Нормана да освоје и сам Цариград, и силне личне опачине Андроникове
изазваше устанак против њега. 12. септембра год. 1185. изби за цара војвода Исак
Анђел. Њега послужи срећа да у борби код Димитрице, на доњој Струми, порази и
растера Нормане и тако колико-толико учврсти случајно добијени престо. Али, док
је цар, на брзу руку, спасавао јужне делове Царевине на Балкану и умиривао
престоницу, дотле су се на северу јављали нови покрети, веома опасни, а стари, као
Немањин, успевали су да узимају све шире размере. У ово време изби устанак у
Бугарској, који у необично кратком року васпостави бугарску државу, најпре на
подручју од Дунава до Балкана, а онда и преко њега. Вође устанка беху два бољара,
браћа Теодор-Петар и Асен Белгун, највероватније људи куманског порекла, а
несумњиво у вези са Куманцима, који су их својски помагали у покрету. И Немања
је имао веза са њима и посредно је помагао њихов устанак. Он лично у ово време
узео је Ниш и оперисао у тимочкој Крајини, где је освојио градове Сврљиг, Равни
(сад Равно) код Књажевца и Кожел.
Цар Исак, видећи толике непријатеље, решио се да се мири са некима од
њих, и то у првом реду са најопаснијим. Без тешкоћа намирио се са Мађарима,
узевши за жену кћер Беле III. Са њом је имао добити и изгубљене градове у
моравској долини. Немања, који је ствари видео добро, желео је да спречи тај план
и да моравску долину, већ претежно насељену Србима, задржи у својој власти.
Стога узима Ниш као једну од главних тачака на моравском путу, и стога воли да у
Бугарској, на даљим етапама цариградског војничког друма, има Бугаре него Грке.
Његова је тежња била да Грке потисне са северног дела Балканског Полуострва као
што их је потиснуо са јужног приморја Далмације и Зете. На том подручју он је већ
гледао путеве новог ширења Србије. Он је почео своју историску мисију тиме што
је српску експанзију из рашких планина свесно упутио у три велике суседне
котлине: низ Метохију, на Косово и у моравску долину. Он је, видели смо, гледао да
се грчко име »истреби« са подручја у које он дође, хотећи да га трајно обезбеди за
рашку државу. У метохиској и косовској котлини Срби нису имали већих препона и
119
они су је постепено плавили; у моравској, међутим, на коју је Византија за време
Манојлово толико полагала, он се озбиљно бојао нове грчке офанзиве. Стога од год.
1186. обраћа главну пажњу на то да се у одржи.
На вест да се моћни немачки цар Фридрих Барбароса спрема да преотме од
Селџука гроб господњи са Јерусалимом, који они беху освојили год. 1187., одлучио
се Немања да ступи са њим у везе. Барбароса је раније, у Италији, имао извесних
спорова са Византијом, и то се, можда, знало међу Србима и желело да искористи.
Посредник између Срба и Барбаросе као да је био истарски крајишки гроф, који је
држао и маркгрофију Крањску, и титуларни »војвода Хрватске и Далмације«,
Бертолд Андекс, или његов син. То судимо по томе што је Немањин брат Мирослав
преговарао са тим Бертолдом да узме његову кћер за свог сина Тољена и што су о
том вођени после разговори и за присуства царева у Србији, и што је Бертолд ту
водио и друге преговоре са Немањом. О Божићу год. 1188. појавили су се
Немањини посланици у Нирнбергу, на двору царевом. По свој прилици то су били
неки људи из Мирослављеве области, или бар је и њих било, јер је међу Рашанима
тешко било наћи људе који би знали стране језике. Посланици су донели поруку
Немањину цару да он са радошћу очекује у својој земљи крсташе и силног цара,
коме је много одан.
Откад је Барбароса са војском прешао код Београда на византиско подручје
имао је доста неприлика са Грцима, који су били веома неповерљиви према њему.
На српском подручју наишао је, међутим, на пријатељски пријем, нарочито у Нишу,
27. јула год. 1189., где су га усрдно дочекали Немања и његов брат Срацимир.
Немања је хтео да овај састанак политички искористи и да цара придобије за савез
против Грка, нудећи му се за вазала, јер се од тог односа није бојао никакве
непосредније опасности. Он је излагао зло стање у Грчкој, своје успехе против Грка
и, вероватно, повољне изгледе за даљу борбу. Сем Срба, у Нишу су нудили савез
цару и Бугари. Цар није пристао да одмах даде позитиван одговор, јер је са Грцима
имао уговор о пријатељском пролазу кроз њихову државу. Али, што није учинио ту
одмах, извршио је мало доцније. После царева боравка у Нишу Грци су постали још
неповерљивији, и према његовим људима почели су се понашати сасвим
непријатељски. На извесним местима долазило је до праве борбе између крсташа и
византиске војске, и што су крсташи ишли даље то су непријатељства постајала све
очигледнија. Озлобљени крсташи, да се освете, страшно су похарали пловдивску
равницу и ту сузбили све грчке одреде који су покушали да им се супротставе. То и
други сукоби по Тракији изазваше цара Фридриха да се врати на српску понуду.
Немања је обећавао за савез војску од 20.000 људи, док су Власи, Бугари и Куманци
ценили своје снаге на 40.000. Мада цар спочетка није пристао на савез, Немања је
пратио његову војску све до Трајанових Врата; одатле се одвојио, да сам даље
осваја. Фридрих је послао Немањи на преговоре грофа Бертолда; али, овај га није
могао стићи за време Немањиних освајања по унутрашњости, него се са њим
споразумевао по гласницима. Немања је овог пута освојио Перник, Земун (сад
Земен), Велбужд, Житомиск, Стоб и накрају Скопље. До заједничке сарадње са
крсташима не дође ни овог пута. У Адријанопољу, 14. фебруара год. 1190., измирио
се Фридрих са Грцима; имао је пред очима прави циљ свога похода и није хтео да се
заплеће у споредна предузећа.
120
Када су се ослободили крсташа, Грци се одмах решише да се разрачунају са
Бугарима и Србима. Поход против Бугара испаде неповољно; стога се цар на нови
поход против Срба спреми много боље. У јесен год. 1191. дошло је до борбе на
Морави, у којој Срби претрпеше пораз. Али, мир који је склапан по тој грчкој
победи казује да се о Немањиној снази. и Србији сад водило много више рачуна
него пре, за Манојлових времена. Од Срба се више не траже понижавајући услови;
не споре им се ни све ратне тековине; Немањином сину Стевану нуди се чак царева
синовица, Јевдокија, кћи Алексија Анђела. То значи да је Србија за последњих
осамнаест година Немањине владе, од 1172. до 1190., учинила знатан напредак, да
претставља озбиљна чиниоца и да јој се не сме наметнути борба до истраге. Стога
мудри Грци претпоставише компромис даљој борби. Немању самог, који је веровао
да је Грчка и сувише подривена кризама иза Манојлове смрти и кога су лаки успеси
за време тих криза заварали па је почео и сувише потцењивати њихову а
прецењивати своју снагу, овај пораз је тргао из заблуде. Ма колико иначе ослабила,
Византија је још имала снаге да се носи са њим. Стога је он повољне услове мира
примио и са њима коначно завршио своју ратничку кариеру. По том миру Србија је
задржала сву Зету и освојене области на југу сем Призрена и све Косово са
Липљаном; напуштена су морала бити српска освајања јужно од Топлице и Мораве,
а у моравској долини Срби су оставили важни Ниш; — међутим, они су се
учврстили на другим неким тачкама, као на пример у непосредној близини Равног,
докле је помакнута српска државна граница на североистоку, и у Загрлати код
Ђуниса.
Немања је за тридесет и седам година свога укупног владања као жупан и
велики жупан изградио прву стабилну српску државу. Он је од Рашке коначно
створио матицу средњовековне Србије, припојивши јој Зету, Метохију, Требиње и
Захумље; на тај начин постао је »сакупитељ« српских земаља, како су га схватили и
славили већ његови непосредни наследници, и указао је Србима пут за даљи развој.
Тридесет и седам година владања утицало је доста да се прилично смире духови у
земљама јаких амбиција и крвавих атавизама и да се почне развијати разумевање за
извесну државну мисао место дотадање племенске и покрајинске. Развијањем
православља и верских организација стварали су се услови за једну духовнију
цивилизацију, која је имала својим учењем и својом хијерархиском поделом да
васпитава сирове инстинкте још примитивних брђана. Са Немањом избија српска
експанзија из рашких планина у суседне долине; српској снази, набујалој и свежој,
отварају се нови путеви, које ће она богато искористити; са Немањом и
немањићском државом српско племенско име прелази границе Мораве и Вардара.
Уз сточаре Рашке и Зете јавиће се земљорадници Метохије и Косова; Србија добија
широку обалу скоро од Цетине до Бојане; цео српски државни склоп постаје шири,
сложенији и развијенији. У српској државној политици, после епизоде са краљем
Михаилом у Зети, осећа се први пут, поред авантуристичког и борбеног, и јасан
потез стваралачког. Тај потез и тежња за нечим трајнијим и већим, што ће
преживети људске векове, види се врло лепо у Немањиним црквеним грађевинама.
До његова времена ми немамо ниједног споменика, ни световног ни црквеног, од
веће уметничке вредности, и ниједног споменика који би говорио о неком већем
полету његова творца. Са Немањом тек почињу наше владарске задужбине које
показују државни успон и високе културне тежње средњовековне Србије. За
121
Немањину Студеницу, подигнуту око год. 1190., кажу стручни људи да је »техника
ове грађевине стојала на висини најсавршеније сувремене технике на Западу«, а
уметнички, са својом романском конструкцијом и ванредно укусним декором, она
претставља једну од најлепших југословенских творевина свих векова. За XII век
она је једна од најмонументалнијих грађевина на целом западном делу Балкана.
*
У битци код Аркадиопоља, год. 1194., настрадао је цар Исак од Бугара. Тај
пораз и опасност од цара Хенрика VI, који је као победник и наследник Нормана
тражио Драч и Солун, изазваше јаку опозицију против цара. Исак је, да окаје пораз,
у савезу са мађарским краљем спремао нов поход против Бугара. Вероватно стога
што није био довољно сигуран у Немању, он је можда тражио да у Србији дође на
престо византиски зет, односно Немањин син Стеван. Са друге стране, можда се у
Србији знало да је главни вођ опозиције против цара главом Алексије Анђел,
Исаков брат, а таст Стеванов, и да ће он наскоро доћи до већег учешћа у власти.
Тек, био разлог један или други, Немања се на Благовести 25. марта год. 1195., на
државном сабору, одрекао престола и за свог наследника није одредио најстаријег
сина, Вукана, него млађега Стевана, као мужа принцезе Јевдокије. Вукан је добио
на управу Зету са Требињем и Хвосном и Топлицу. Немања се одмах после
абдикације покалуђерио, добио име Симеон, и повукао се у Студеницу, а његова
жена Ана, која је постала монахиња Анастасија, оде у женски манастир код
Куршумлије. Наскоро после Немањине абдикације, у Тракији, у табору код
Кипселе, цар Исак би збачен и ослепљен, а на византиски престо ступи његов брат
Алексије.
Немања је остао у Студеници готово годину и по дана, желећи вероватно да
изблиза прати развој догађаја у Рашкој. Кад се уверио да су промене у Византији
прошле без опасности по Србе, он се у јесен год. 1197. упутио у Свету Гору. Тамо
се, по свој прилици већ од год. 1192., налазио његов најмлађи син Растко, који је у
младићском верском одушевљењу напустио отаџбину са неким руским монасима из
руског светогорског манастира, и примио тамо монашки чин са калуђерским
именом Сава. Симеон је са Савом заједно провео извесно време у великом грчком
манастиру Ватопеду, а онда је, са дозволом цара Алексија, из темеља обновио и
подигао стари разрушени и напуштени манастир Хиландар, год. 1199. Хиландар је,
по угледу на друге туђе манастире, имао носити српско обележје; у царској
хрисовуљи изрично се каже да ће нови манастир »служити за примање људи од
српског народа«. Оснивањем Хиландара у Светој Гори, у средишту савремене грчке
монашке образованости, Срби су добили могућност да свој калуђерски подмладак
одрже у националној традицији и да га у исто време васпитају по најбољим
монашким примерима. Хиландар је постао нека врста средњовековне српске
духовне академије, кроз његову школу прошла су готово сва значајнија лица српске
цркве и српске књижевности Средњег века. У свом новом манастиру Немања је, као
великосхимник, завршио свој живот 13. фебруара год. 1200.
III. ЛАТИНСКО ЦАРСТВО НА БАЛКАНУ И НОВО СРПСКО
КРАЉЕВСТВО.
122
1. Сукоб између браће Вукана и Стевана. — 2. Бан Кулин и богумилско питање. —
3. Оснивање Латинског Царства и његове последице на Балкану. — 4. Стеван
Немањић у сукобу са суседима. — 5. Српско краљевство.
Немањино уступање власти средњем сину Стевану није прошло без потреса.
Старији његов син Вукан сматрао је, не без разлога, да му је учињена неправда
непоштовањем његова права као прворођеног сина и тражио је прву згодну прилику
да то право изнуди силом. Саблажњиве сцене братске борбе на византиском
престолу и у Угарској имале су одјека и у Србији. Сем тога, Вукан је распирио
стару зетску суревњивост према Рашкој и искористио је њена католичка осећања
против рашког православља. Кад је мађарски принц, а далматинско-хрватски херцег
Андрија, у пролеће год. 1198. однео ближе непознате победе »како у Хуму, тако и у
Рашкој«, како сам каже у једној повељи од 6. маја те године, Вукан је ступио са њим
у везу, помишљајући већ тада да би помоћу Мађара могао добити великожупански
престо у Рашкој. У исто време он се обратио и папској курији са молбом да се ради
верске потребе упуте у његову област римски легати и да се појача утицај западне
цркве.
Папа је почетком год. 1199. упутио доиста два своја легата у српске земље,
али их је препоручио обојици браће, не повлађујући ни у чем Вукану изузетно.
Долазак ових делегата улотребио је зетски господар да се пред њима покаже као
нарочито одан римској цркви и да у исто време црно обоји своје суседе, а нарочито
босанског бана Кулина као заштитника јеретика. И Стеван је, бојећи се овог по себе
опасног савеза, љубазно примио папине легате, а у свом писму у Рим папи, »свом
духовном оцу«, замолио је и краљевску круну као неку гарантију за свој положај са
те стране и из потребе да појача свој углед. Некако у ово доба, год. 1201., Стеван је
отерао и своју жену Јевдокију, наводно стога што је била шугава, а вероватно више
стога што је хтео показати Западу да прекида везе са Византијом. Папа Иноћентије
III би, у интересу цркве, испунио жељу Стеванову, да јој се није успротивио
мађарски краљ. Краљ Емерик, свакако по жељи Вукановој који се држао Мађара,
ступио је у савез са њим и оба су год. 1202. напали Стевана и срушили га са власти.
Вукану се испунила жеља; он је, ма и за кратко време, постао велики жупан
признајући врховну власт Мађара. Краљ Емерик је, да подвуче своје врховно право
и своје аспирације, узео овом приликом назив »краља Србије«; по титули бар, он је
под својом круном извршио уједињење југословенских области, Хрватске, Босне и
Србије. Његова пуна титула овог времена гласи: »краљ Угарске, Далмације,
Хрватске, Раме и Србије«. Мађарско продирање у Србију и њихово учвршћивање у
моравској долини доведоше брзо до сукоба са Бугарима, којима је тада био владар
одлучни Калојован Асен или Лепи Јован. Бугари су успели да потисну Мађаре из
моравске долине, па чак и из Браничева. Стевану је свакако Калојован постао
природни савезник; готово је ван сумње да се Стеван, искоришћавајући његове
успехе, а можда и са његовом помоћу, докопао поново свога престола, год. 1203.
Његову успеху допринеле су свакако нешто и борбе између краља Емерика и брата
му Андрије, које су везале мађарску снагу. Вукан се, после пораза, повукао у своју
првобитну зетску област.
У ово исто време имао је због Вукана тешких дана и босански бан Кулин. На
папску курију против њега је још год. 1199. стигла оптужба Вуканова да он не само
123
штити богумиле, него да је и сам примио њихову веру са више од 10.000 својих
поданика. Ту оптужбу појачао је и сплитски надбискуп, који је јављао да Кулин даје
уточиште прогнаним јеретицима из Сплита и Трогира. На то је папа Иноћентије, 11.
октобра год. 1200., позвао мађарскога краља да учини крај таквом Кулиновом раду.
Кулин је избегао опасности тако што се направио да не разуме теолошких разлика у
верским учењима, па је тражио од Рима поуке и обавештења. Папа је примио ту
извину и упутио у Босну свог легата Ивана де Каземарис. После завршене истраге
дошло је 8. априла год. 1203. на Болином Пољу до Кулинова свечаног одрицања од
јереси и усвајања католичког учења. Кулин, поучен Стевановим случајем у Рашкој,
хтео је свакако да уштеди својој земљи тежа искушења и стога је примио овакво
решење као најмање опасно. Легат Иван дао је овом приликом и извесне предлоге
за преуређење цркве у Босни. Како је стари босански бискуп био умро, и како је
Кулинова држава шира од десет дана хода, то је он предлагао да се за Босну
именује нови бискуп, по могућности Латинац, и да се сем тога установе још три
четири нове бискупије. Предлагање једног Латинца за бискупа у Босни, у једној
чисто словенској области, показује доследан систем у деловању римских
првосвештеника у антисловенском духу. Латинац им је свакако давао више
гарантије да ће радити само по њиховим упутствима и да неће водити обзира о
жељама и осећањима словенског пука кад они не би можда у понеком случају
одговарали потпуно тражењима из Рима. По свој прилици, латински бискуп имао
би дужност да и у Босни сузбија словенску службу, као један од елемената који
омогућава увлачење јереси, као што су његови претходници радили у Хрватској.
Словенска служба била је сметња унифицирајућем процесу латинске црквене
културе, за којом се у ово доба ишло са свом одлучношћу. Да је ово потискивање
словенског елемента, које је брзо дошло на дневни ред, само појачало отпор
народних људи и било на штету саме римокатоличке цркве, разуме се само по себи.
Још пре него је у Цариграду створено Латинско Царство осетила се, дакле, и
у Рашкој, и у Зети, и у Босни извесна живља активност римске курије, којој је
мађарска држава служила као средство притиска и као извршни орган за њена
тражења. Ту активност изазвале су домаће распре међу Србима и тежња једне
стране да, ради успеха, не само увуче у те распре њихову племену непријатељске
суседе, него и да тим суседима омогући чак, као цену за ту помоћ, веома опасан
утицај у сопственој држави. Вукан Немањић почео је једну политику која је, мада
себична, имала ипак за се једно легитимистичко оправдање и која се по томе могла
разумети; оно што је у његовом држању било за осуду то је достављачка улога у
Риму, кратковидо удруживање са туђином и угрожавање целе Немањине са муком и
са далеким планом створене државе. За српску будућност била је срећа што је
његово предузеће доживело неуспех у свима правцима.
*
На позив папе Иноћентија III, једног од најмоћнијих и најактивнијих
наследника Гргура VII, почело се од год. 1198. радити на припремању једног новог
крсташког похода. Млади шампањски гроф Тибо и Балдуин и Хенрик, грофови
Фландрије, у којој о верском одушевљењу њених људи још и сад речито говоре оне
са фином уметничком пажњом рађене и према небу, као руке склопљене на молитву,
стремеће катедрале, ставише се на чело покрета, и уза њих пристаде добар део
западног племства. У лето гад. 1202. већ се искупљала крсташка војска у Млецима
124
и њиховој околини. Невољу крсташа, који нису имали финансиских средстава да
плате превоз до малоазиске обале, ванредно вешто искористи млетачка
дипломатија. Она је пристајала да делимично изврши превоз са почеком, ако се
крсташи обавежу да за њен рачун заузму Задар. Слепи дужд Енрико Дандоло, коме
је тада било око деведесет година, имао је, још увек, беспримерну енергију да се
сам стави на чело овог предузећа; он је кренуо у крсташки рат, четврти по реду,
носећи, истина, друге жеље и намере него они људи са којима се удружио.
Четврти крсташки поход изметнуо се у нешто сасвим друго од своје
првобитне намене. Томе су највише, поред Млечана, допринеле интриге
цариградског двора, који је био затрован до најневероватније мере. Син ослепљеног
цара Исака, Алексије, беше дошао у Рим да по цену црквене уније тражи помоћ
против свог стрица, цара Алексија. Он је ушао у везе и са Млечанима и са
крсташима. Кад су 24. новембра год. 1202., и поред претња папиних и опирања
неких крсташа, Млечани са крсташима ипак заузели и опљачкали Задар, дошао је
тамо после извесног времена царевић Алексије, да лично утврди споразум о
заједничкој акцији. Крајем априла год. 1203. кренуше крсташи, место у малоазиске
воде, према Цариграду, под који стигоше 23. јуна. Цар Алексије, вештији у
сплеткама него у бојној вештини, побеже из престонице, немајући смелости да се
упусти у борбе са крсташима, који су освајали престони град. Стари цар Исак са
младим Алексијем заузе престо. Млечани су тражили од њих да им за ову помоћ
исплате уговорену суму од 100.000 марака сребра, а требало је, сем тога, извршити
и обавезе у погледу црквене уније. Финансиски притисак да се исцеди та огромна
сума и верско питање изазваше толику узбуну међу народом да су Исак и Алексије
морали устукнути. Њихове међусобне борбе и све што су изазвали својим
поступцима огорчише пук престонице толико да их обојицу отераше са престола, а
Алексија чак лишише и живота. Растројство у Царевини беше белодано. Грађански
рат и свирепо отимање за власт у часу кад пред зидинама престонице конакује
туђинска војска казивали су јасно како је беспомоћно био затрован организам
Византије под династијом Анђела. 12./13. априла год. 1204. крсташи су извели
главне јурише на Цариград и постали његови господари. У освојеном граду
проговорила је из њих људска животиња. Глас о грабежу, свирепствима и
силовањима крсташа по Цариграду пронесен је са гнушањем кроз цео хришћански
свет; латинофобија код Грка узела је толико маха да је отад ништа више није могла
ублажити. Она је чак тргла Грке, пробудила њихов национални понос и верску
осетљивост, и омогућила ускоро извесну обнову њихове државне и народне
енергије.
У Цариграду је основано Латинско Царство са Балдуином Фландриским као
императором. При том избору и стварању Царства главну улогу имао је стари
Дандоло. Да би осигурао трајан престиж и утицај Млецима, он није хтео да нова
царевина буде јака држава, ни нови цар моћна личност. Сем тога, требало је
задовољити и прохтеве других учесника. Бонифације Монтфератски доби под своју
власт Маћедонију са престоницом у Солуну; а Пелопонез, један део Тракије и
Епира и нека острва добише Млеци, који за се задржаше и један крај у Цариграду.
Остали француски племићи добише неке мање или веће кнежине. Млечани су
дограбили у своје руке економску и духовну власт у Цариграду. Нови патријарх
125
Тома Морозини беше њихов човек, а за Св. Софију именовано је тринаест
млетачких каноника. Главна тржишта посели су, исто тако, њихови људи.
Од старе Византиске Империје наста међу Грцима више држава. У Европи се
под грчком влашћу, под једном граном Анђела, одржао деспотат Арте у Епиру.
Теодор Ласкар, који је последњих дана, при одбрани Цариграда, постао цар,
изабрао је за привремену престоницу Никеју у Малој Азији, у коју је пренесено и
седиште цариградског патријарха, пошто се Никејско Царство сматрало као
природни наследник Цариградског. Трећа држава Грка, у Трапезунту, није имала
никаква утицаја на историске процесе међу Југословенима.
Ова велика промена у Цариграду имала је знатна утицаја на све народе и
државе Балканског Полуострва. Бугарски цар Калојован, који је мало раније тражио
везе са Римом, добио је отуд краљевску круну, којом га је 8. новембра год. 1204.
крунисао папин легат. Према Латинима у свом суседству Калојован је иначе био
непријатељ и нанео им је тешких губитака. У једној борби код Адријанопоља, 15.
априла год. 1205., пао је у његово ропство и био после уморен грозном смрћу сам
цар Балдуин. Место њега крсташи за новог цара изабраше његова брата Хенрика,
односно Јериса Филандра, како га по грчком зове Стеван Немањић. Мало после,
год. 1207., у борби са Бугарима, погинуо је и солунски господар Бонифације. Када
је Калојован, у јесен год. 1207., покушао да сам завлада Солуном, погинуо је под
његовим зидинама од руке једног свог војводе.
Оснивање Латинског Царства изазвало је и код нас неколико промена. У
Дубровачкој Републици замењена је год. 1205. византиска врховна власт млетачком.
За градског кнеза долазио би отада један млетачки племић, чија је власт спочетка
била доживотна, а после је сведена само на две године. Само уређење државне
управе, која је, као и у Млецима, имала карактер аристократске републике, остало је
иначе аутономно, али се, природно, у многом подешавало по млетачким обрасцима.
Веома моћан био је финансиски утицај Републике Св. Марка. Све главне трговачке
куће у Дубровнику тражиле су кредита и подршке код млетачког капитала; исти
случај био је после и у Котору. Млечанима се 3. јула год. 1208. заклео на верност и
зетски господар Ђорђе, син Вуканов, који је у својој области водио политику
независно од великог жупана Стевана, свога стрица. Исте године, посредовањем
Дубровчана, обавезали су се претставници града Омиша, у име неретљанских
гусара, да ће се уздржавати од напада на млетачке лађе.
Ово нагло јачање млетачког угледа и утицаја осетило се и у Србији. Сам
Стеван Немањић тражио је наслона у Млецима и оженио се отуд Аном, унуком
славног Енрика Дандола, можда још год. 1207. Он је добро видео да се, у новом
стању ствари на Балкану, не сме потпуно осамити, нарочито после год 1207., кад је
нестало цара Калојована и кад је у Бугарској дошао на власт један владар лоших
особина, и према Србима нимало пријатељски цар Борило. Пред тим владаром су
морали да беже из земље законити, али малолетни, наследници Калојованови и
други сродници царске куће, његови противници. Један од њих, Стрез по имену,
добегао је Стевану тражећи код њега заштите. Стеван га је примио, побратио се са
њим, и омогућио му, помоћу своје војске, да се одржи и учврсти у вардарској
долини, са средиштем у тврдом Просеку. Сам Стеван пише да је »отео и предао
њему пола Царства Бугарскога« и да га је штитио и подржавао. Тако је српски
владар из Рашке већ на почетку XIII века добио свог првог вазала у вардарској
126
долини, низ коју је већ Немања био упутио своја последња освајања. Бугарске
метеже искористили су и Мађари и освојили поново Браничево и целу моравску
долину до српске границе, т. ј. до Равног.
Поражен и у једној великој борби са Латинима, цар Борило је једно време
био у опасности да изгуби сву власт. У невољи, он се обрати папи и његовим
посредовањем намири се са оба католичка суседа, са Мађарима и са царем
Хенриком, који му чак постаде савезник и зет. Као главног противника сматрао је
Борило отада само Стевана и почео је против њега да ради на свестране. Год. 1214.
кренули су удружени Латини и Бугари на Србе; али, код Ниша их један српски
ноћни препад помути и одби. То је била прва акција нових цариградских господара
против Србије, изазвана свакако бугарским потицајем. Овај латинско-бугарски
савез уплаши Стреза и он се, бојећи се за свој положај, придружи Стевановим
противницима, вољан да их и активно помаже. Посредовање Стеванова брата Саве
да га одврати од непријатељства није успело; стога се прибегло другом средству —
Стрез је наскоро био уморан. Његову област заузеше делом Латини из Солуна, а
делом Грци из Епира, који поседоше Скопље и северни део Стрезова подручја.
Епирски деспот Михаило беше раширио постепено своју власт и над целом
Албанијом. Ова освајања у непосредној близини Србије, а нарочито Михаилово
освајање Скадра, извршено за време Стеванове запослености на истоку, доведоше
до сукоба између Срба и Епираца. Пре него што је дошло до правог рата, Михаила
уби један његов слуга, и тако је Стеван спасен од једног новог непријатеља са југа,
који му је, с обзиром на непријатељство Бугара, могао бити веома опасан.
Михаилов брат Теодор брзо се измирио са Србима, имајући друге планове. Између
српске и епирске династије насташе чак сроднички односи; Теодоров брат Манојло
узео је за жену једну од српских принцеза, а касније је Теодорову кћер Ану узео
Стеванов најстарији син Радослав.
Веома тежак час за српску државу, после оне заједничке акције Мађара и
Вуканових Зећана, дође онда кад се решише Латини и Мађари да заједнички
нападну на њу. Цар Хенрик и мађарски краљ Андрија кренуше с пролећа год. 1216.
са својим војскама, да се састану у Нишу и ту углаве даљи поступак. Стеван сам
казује како су намеравали да га свргну са власти, а његову земљу да поделе. У тој
тешкој ситуацији, која је могла постати још гора ако јој се придруже и Бугари,
Стеван се, у договору са Савом, реши да се најпре обрати самим Мађарима и да их
покуша умирити на који било начин. Код Равног Стеван дочека краља Андрију са
свима почастима и задржа га у гошћењу пуних дванаест дана. Кад се ту срећно
осигурао од Мађара, он се онда, много прибранији, обрнуо Латинима, који нису
показивали склоност Мађара за миран споразум, него су тражили један, ма и
најмањи, део Србије. Стеван, не попуштајући, даде посести кланце иза Ниша, да
Латинима отсече повратак. Само је посредовање краља Андрије спасло његове
савезнике из те опасне клопке. Хенрик сам вероватно би предузео ипак ма што са
своје стране против Срба, било код Мађара било код Бугара, да није морао журити
према Солуну, где је тамошња владарка Маргарита, иначе сестра мађарског краља
Андрије, вапила за помоћ. На том путу шрема Солуну Хенрика је изненадила смрт
11. јуна год. 1216.
Активност католичких сила у његову суседству, утицај Млетака у целом
Приморју и по целој бившој Византији, и зазирање од даљих латинских корака из
127
Цариграда дали су повода Стевану да се поново и сам приближи Риму. Као недавно
цар Калојован, он је затражио сада краљевску круну од папе, за коју је молио већ
првих година своје владе. То тражење учињено је после овог латинско-мађарског
савезничког похода, који је појачао Стеванову самосвест и у којем је он са разлогом
гледао свој леп успех. Папа Хонорије III одазвао се овога пута Стевановој молби и
год. 1217. једно његово посланство, које је прошло преко Сплита, донело је у
Србију краљевску круну. Мађарски краљ Андрија није у томе могао овом приликом
да смета, јер се спремао, по папином позиву, на крсташки рат, у који је, августа год.
1217., кренуо из Сплита на млетачким лађама, одрекавши се, ради тога превоза,
својих права на Задар. Том круном добијеном из Рима венчан је Стеван за краља
Србије по свој прилици још те исте године (1217.).
Стеванова политика приближавања папи наишла је у Србији на опозицију.
Вођ те опозиције беше главом краљев брат, умни и активни Сава. Сава се, као што
се зна, васпитао у Светој Гори, међу руским и грчким монасима, у кули
православља. Био је сав православац и по свом свештеничком позиву, и по очеву
наслеђу, и по том васпитању. Кад су Латини продрли и у Свету Гору, он је, огорчен
на њих, напустио своју испосничку ћелију у Кареји и манастир Хиландар, па се са
моштима свога оца вратио у Србију, почетком године 1208. Ту је, живећи у
Студеници, утицао знатно не само на све црквене него и на остале државне
послове. Он је коначно измирио Стевана и Вукана, ишао Стрезу, преговарао са
Мађарима. Када се Стеван одлучио да поднесе своју молбу Риму, дајући по свој
прилици уз то и нека обећања, без којих му папа не би лако испунио жеље, Сава је
нашао да не може даље остати уз брата и суделовати у његовој политици, и вратио
се у Свету Гору. Њему се чинило да такво добијање краљевства кида традиције
целог дела његова оца. Стеван је, међутим, сматрао да је добијањем краљевске
круне Србија знатно дигла свој углед, постала равноправни члан међу суседним
државама и крунисала уствари Немањин рад.
IV. ДЕЛО СВЕТОГА САВЕ.
1. Самосталност српске цркве. — 2. Организаторски рад св. Саве.
Година 1217. донела је знатне измене у политичкој ситуацији на Балканском
Полуострву. Нови латински цар, Петар Куртнејски, кога је крунисао папа у Риму,
био је на путу за Цариград убијен негде око реке Шкумбе од људи деспота Теодора.
Та погибија изазвала је велику пометњу у латинским редовима и нове сплетке око
избора другог кандидата; због тога са латинске стране није било засад веће
опасности по Србију. У Бугарској, после смрти цара Хенрика, који је био главни
ослонац Борилу, избија устанак, који год. 1218. завршава победом законитог
Асеновића, Јована II. Мађарски краљ Андрија, који се већ год. 1218. вратио са свог
неславног похода у Свету Земљу, затекао је своју државу завађену, разривену и због
ове експедиције страшно презадужену. За петнаест година, писао је он сам папи,
неће му бити могуће да земљу врати у првашње стање.
Те промењене прилике утицале су, заједно са Савином опозицијом, на
Стевана да и он измени своје држање. Он стога даје Сави слободне руке да изведе
све што мисли да је у интересу јачања православне оријентације у Србији. То чини
128
тим пре што је православна црква његове државе била подвргнута охридској
архиепископији, која се налазила под влашћу познатог противника Латина, деспота
Теодора, који је по томе, природно, освајао симпатије свих православаца. Сава
лично узима на се да изради самосталност српској цркви и изведе њену
организацију. Обишавши Охрид, где није могао рачунати на предусретљивост, он
одлази у Никеју, цару и патријарху. Тамо су га дочекали са разумевањем. За цара је
добијање Србије значило добијање једног могућег политичког савезника; за
патријарха је то значило сузбијање Латина и задржавање једне велике верске
области у православној заједници. Пред тако крупним интересима могло се прећи
преко неодржавања извесних канонских одредаба у погледу признавања
самосталности српској цркви, које би иначе требало узети у обзир ради охридске
архиепископије као дотадање матице, а на чије је пропуштање ова, после, са
протестом указивала. За архиепископа самосталне српске цркве, год. 1219., би
посвећен сам Сава, као човек од највећег утицаја у Србији и као личност потпуно
одана источној цркви.
Организаторски рад Савин једно је од најсмишљенијих и најтрајнијих дела
средњовековне Србије. Он је својој организацији дао чист национални карактер.
Као што је Хиландар имао бити у Светој Гори српски манастир, са несумњивим
националним обележјем, тако је и црква у Србији имала бити првенствено српска,
са народном јерархијом и народним језиком. О тој Савиној тенденцији, ма колико
она иначе била необична код једног свештеника у првим десетинама XIII века, не
може бити никакве сумње. Једног Грка владику кога је затекао у Призрену, свог у
Христу брата, он је одмах сменио и на његово место довео једног Србина. Та
чињеница казује све. Сем тога, његов распоред нових епархија казује да је Сава
њима наменио колико црквене толико исто и државне дужности. Седиште
архиепископије он не ставља у Студеницу или Рас, него у нови манастир Жичу,
задужбину свога брата, подигнуту недалеко од тадање мађарске границе у Србији.
Једну епархију, дабарску, ставља на саму босанску границу, у манастир Баау, да
одатле непосредно сузбија богумиле. Седиште зетске епископије ставља у манастир
Св. Арханђела на Превлаци, а седиште захумске у Стон, у манастир Богородичин,
да тамо, на самој периферији државе, у непосредној близини Котора и Дубровника,
стоје као браниоци православља против католичког утицаја. Тако је Сава
православну веру учинио државном вером Србије и везао је тесно за државне и
народне интересе. Он није много догматисао и на ту страну црквеног васпитања
није обраћавао велику пажњу. Он је хтео да цркву створи активном, живом и
непосредно заинтересованом за цео прогрес народа. У том је његов највећи значај.
Савина црква остала је, доиста, народна и национална, и са разумевањем је вршила
своју мисију у нашој прошлости, нарочито после слома српске државе.
Сава је, поред нове архиепископије у Жичи и две старе епископије у Расу и
Призрену, основао седам епископија: зетску, хвостанску, хумску, топличку,
будимљанску, дабарску и моравичку. За прве епископе узео је понајвише своје
ученике и познанике из Свете Горе. Преко њих и свештенства он је деловао у
народу и посредно и непосредно. Да уреди живот монаха по манастирима српским,
он је саставио за њих типике. Најстарији је израђен за испосницу у Кареји, још год.
1199.; затим је по типику Евергетидског манастира у Цариграду превео и мало
прерадио типик за Хиландар, а по овом типик за Студеницу. Одредбе тих типика
129
проширене су и на остале манастире и држале су се код нас, делимично, све до
XVIII века. За архиепископију и све епископије дао је да се преведе са грчкога
Номоканон са тумачењима Аристиновим и Зонариним. Тај су Номоканон после
примили од нас и Бугари и Руси. У Студенички типик Сава је унео као прве главе и
своје топло писано Житије Немањино, у којем има, сем лепих лирских места, и
доста драгоцених обавештења. После више од једног века застоја у стваралачком
раду, он је прихватио традиције маћедонске словенске књижевности и започео нов
књижевни живот међу балканским Словенима на подручју слободне српске државе.
Са те своје активности Сава је веома рано постао популаран; у народном предању,
створеном поглавито преко цркве, око његова имена сплео се читав низ
најразноврснијих легенди; али, углавном, ипак му је дан тип светитељског хероја
цивилизатора.
Српску државну мисао немањићске династије створио је физички Немања, а
интелектуално Сава. Осећање националног јединства у то време још је било
кржљаво не само код маса него и код многих људи на врховима, и по њему би и
даље биле могуће онакве старе борбе какве беху оне између Рашке и Зете, односно
између католичанства и православља међу самим Србима. Сава је тежио, у духу
идеја свога века, да верским јединством постигне ближу везу између српских
области и племена, те да тако дође до потпуне хомогености српске државе. У томе
правцу постигао је видне и веома лепе резултате.
V. НОВЕ СИЛЕ НА БАЛКАНУ.
1. Потомци кнеза Мирослава Хумског. — 2. Краљ Андрија према Хрватима. 3.
Српски краљеви Радослав и Владислав. — 4. Смрт Св. Саве. — 5. Босна за време
бана Нинослава.
Под врховном влашћу Стевана Немањића управљала је у Хуму раздвојена
линија Немањина брата кнеза Мирослава. Од свих њених чланова био је
најактивнији Мирослављев непосредни наследник кнез Петар (год. 1198.—1227.,
отприлике), за кога се прича да је дошао на власт потиснувши Мирослављеву
удовицу и малолетног сина Андрију. Он је успео да год. 1223. буде изабран за
сплитског градског кнеза и поред огорченог отпора свештенства, које је било
против њега јер није припадао католичкој цркви. Народ га је сам одвео, силом, у
цркву и предао му власт. Због тога је Сплит био кажњен проклетством од папина
легата Аконција, који се тад налазио у Далмацији. Као сплитски кнез, »моћан и
борбен«, како га карактерише један стари извор, Петар је водио због њих локалне
борбе са хрватским кнезовима Бутковићима, а уплео се у дужи сукоб и са јаким
Шубићима, од којих га је један, брибирски кнез Гргур, и заменио у сплитској части.
Каснија предања казују да је Петар раније ратовао и са краљем Стеваном
Првовенчаним и да је у том ратовању изгубио сву област на левој обали Неретве.
Место њега краљ је у том делу као свог вазала поставио кнеза Андрију, раније
потиснутог сина Мирослављева. У Андријином делу, у Стону, основао је Св. Сава
год. 1219. чувену стонску епископију. Петров део наследио је кнез Тољен, који је, не
могавши тамо постићи част Петрову, правио велике неприлике Сплиту и суседном
Трогиру.
130
Однос између Хрватске и Мађарске постајао је временом све тешњи. Спочетка,
у старом племенском и приморском градском правном наслеђу, свако племе и сваки
град имали су своје правне обичаје и њих су се држали. Још у XV веку Хрватска и
Славонија имађаху свака своје посебно обичајно право, исто као и поједини
градови и острва далматинска. Мађари у та правна наслеђа нису дирали. Л. Талоци
је тачно нагласио: »Јединство би претстављала краљева личност, у њој би гледали
врело разних права, те је баш овај лични моменат осигурао миран споразум, а и то
да се ови засебни обичаји нијесу један с другим косили«. Краљевска власт је
патримонијална; »браћа и породица желе за се удјела од те велике материјалне
силе, којом се само краљ користи«. У Хрватској краља је замењивао »dux« (херцег,
војвода), који је био ужи члан краљевске породице, понајчешће један од краљевих
синова, односно браће, а понекад чак и сам наследник престола. Обично му је
седиште било у Загребу; ту је имао свој двор и чиновништво. Херцегова
компетенција била је веома широка, готово са владарским правима: имали су право
да кују новац, да дају племство, да постављају бискупе. Једино херцег није имао
наследног права на ту част. И краљ Андрија био је такав херцег, па и његов син
Бела. Тим постављањем угледних чланова династије за намеснике у Хрватској
задовољавале су се њихове амбиције; али, тиме се у исто време показивало и
поштовање према Хрватској и словенском елементу уједињених краљевина. Слично
је у Србији било са Зетом, која је после Вукана и његових синова давана на управу
наследнику престола или неком угледном члану династије, такође због њене
значајне државне традиције. Сем херцега, који се задржавао у Загребу, дакле у
Славонији, и стога се звао понекад »славонским«, ужа Хрватска имала је и бана,
понајчешће са седиштем у Книну. Бан је био обично који краљевски рођак или
угледни племић, кога би именовао краљ и чији је претставник он био поред
херцега, а понекад и без њега.
Краљ Андрија је према хрватском племству, које се почело јачати крајем XII
века, имао доста обзира; у исто време тежио је да и на широке масе делује путем
цркве и стварањем грађанског себи обавезног сталежа. Нарочито помаже већ
дубоко учвршћени темпларски ред у Хрватској и Далмацији, оснива му опатију у
Топуском (год. 1205.) и узима га под своју заштиту. Од краја XII века тај ред у
Хрватској обасут је богатим повластицама. Славни бенедиктински манастир Врана,
који је можда подигнут још у IX веку, а који је год. 1076. краљ Звонимир уступио
папи, предан је год. 1169. темпларима или, како су их Хрвати звали: »божјацима«,
који ту стварају своју матицу. Одатле се нагло шире по целој Хрватској, невољени
од народа, према којем су били строги, као и према свештенству других редова, које
су ниподаштавали. Нова милост краља Андрије даје им год. 1213. аутономан
положај у држави. Њихови знатнији поседи познати су у Загребу, Нашицама и
Сењу; Божјаковина је по њима добила своје име. Пожешка и вировитичка жупанија
биле су највећим делом у њиховој власти. Када је краљ Андрија отишао у крсташки
рат, њега је у Хрватској замењивао божјачки старешина и као награду за то добио је
за свој ред гадску жупанију.
Краљ је дао нове и потврдио старе повластице важнијим градовима као Нину
(год. 1205.), Сплиту (год. 1207.), Омишу (год. 1207.), или је оснивао слободне
градове као Вараждин (год. 1209.). Због борби око престола морали су мађарски
претенденти да мите утледније великаше и црквене достојанственике да би их
131
придобили на своју страну, или су их, после победе, награђивали да их задрже у
доброј вољи. Од хрватских племића рано се дигло и осилило неколико јаких
братстава. Кнезови Горички, настањени најпре око града Стеничњака, усред
словенског подручја, играју важну улогу већ крајем XII века. Њихов претставник,
Стеван Горички, био је у то време чувар »угарске марке« између Крке и Купе, а
домало, око год. 1197., добио је за стечене заслуге у жупанији дубичкој водичко
подручје, по којем се његови потомци називају Водичанима и Бабонићима, по
његову сину Бабонигу. Год. 1243. већ се помиње пет родова те важне породице.
Крајем XII века дижу се и Франкопани. Њихов претставник, крчки кнез Бартол,
добио је још год. 1193. од краља Беле III модрушку жупанију, а год. 1221. узео је
папа њихову породицу под своју заштиту. Угледни Мирослав Шубић држи год.
1184. као жупан брибирски крај, одакле почиње у XIII веку нагли успон његове
породице.
За краља Андрију казује се да је био »расипник, необично дарежљив према
великашима и црквама, слаб и без упоришта и сасвим зависан од своје жене
Гетруде из породице меранских војвода«. Помагање женине родбине и Немаца
створило је у земљи против њега јаку странку, која је помишљала чак и на насилне
промене. Краљичином роду би уступљена међу другим и словенска крајина са
Метљиком и Черномељем. Год. 1216. откупили су Млечани краљева права на Задар.
После већ поменутог неуспелог крсташког похода краљев положај постао је још
тежи. Земља је била завађена,, а он финансиски исцрпен и морално потиштен.
Магнати у земљи беху постали и сувише моћни; незадовољство је узело толико
маха да се сам краљевић Бела појавио као противник очев. Притешњен, да би
умирио незадовољнике, краљ је морао год. 1222. објавити чувену Златну булу, која
је осетно сужавала краљевску власт у корист племства, исто као и мало пре тога
издана енглеска Magna Charta. Златна була вредела је само за Угарску и Славонију,
али не и за Хрватску. Разумљиво је да у таквим приликама краљ Андрија није могао
претстављати ни озбиљну опасност за нову српску краљевину, ма колико јој, иначе,
био противан. Сава, који је на његове претње отишао у Мађарску да га умирује,
није, према томе, имао много напора да одржи мир између оба суседа. Као знак
добрих односа сматрало се то што је краљ Стеван год. 1221. пустио кроз Србију
слободан пролаз шураку Андријином, новом латинском цару Роберту Куртнејском.
Овај је том приликом подвалио српском краљу удавши за једног од његових синова
као своју рођаку кћер једног свог сержана из Лила, за кога се, истина, говорило да
је незаконити стриц царев.
*
После крунисања и добијања самосталне српске цркве Стеван Првовенчани не
предузима никакво важније државно дело. Био је веома уздржљив, унеколико
изгледа и због болести. Пажљиво је само пратио нагле успехе епирског деспота
Теодора, који се, освојивши после целе Маћедоније још и Солун год. 1223.,
прогласио за цара. Српски престолонаследник Радослав постао је његов зет
вероватно негде у то време. Кад је умро краљ Стеван (око год. 1227.), Теодоров
утицај знатно је порастао у Србији. Српски летописи са мржњом помињу његову
кћер, краљицу Ану, коју називају »новом Далидом«. Рођен од једне грчке принцезе,
а ожењен Гркињом, чији је отац био најмоћнији владар на Балкану, Радослав се
осећао као Полугрк и више се дичио мајчиним него очевим пореклом. И на српским
132
повељама потписивао се Стеван Дука, а не Немањић. На бронзаном новцу, који је
он први од српских владара почео ковати по угледу на новац свога деда цара
Алексија, натпис је исто тако грчки. Под утицајем своје тазбине он је обновио и
везе са охридским архиепископом Димитријем Хоматијаном, противником свог
стрица Саве, и тражио је од њега обавештења у извесним верским питањима. То је
све дало повода великом незадовољству у Србији. Сава се сам склонио једно време
из земље и отпутовао у света места.
Међутим, слава цара Теодора није дуго трајала. Понесен успесима, он је почео
ратовати са целим светом, са Латинима, са Никејским Царством и најзад са
Бугарима, који су се под владом мудрога цара Јована Асена II развијали нагло и
доста солидно. У одлучној борби са њима код Клокотнице, год. 1230., Теодор је био
поражен и заробљен. Довршујући у Трнову те године лепу цркву у славу Четрдесет
мученика, цар Асен са поносом бележи ту победу, која му је донела, одједном, сву
Теодорову државу, »од Одрина до Драча«, »Грчку, и још Арбанаску и Српску«.
Бугарска је после те победе постала прва сила Балканског Полуострва; Асенова
воља господарила је без такмаца. Он је одвојио свом зету, а Теодоровом брату,
Манојлу, Солун са Тесалијом и Епиром, где је овај владао под његовим врховним
надзором. Савремени грчки писац Акрополита са признањем говори о праведности
и увиђавности Асеновој, која је његову власт чинила лако подношљивом.
После пада Теодорова није се ни у Србији могао одржати омрзнути режим
његова зета. Против краља Радослава диже се са једним делом народа његов брат
Владислав, који га, најзад, крајем год. 1233. коначно потисну са власти и из државе.
Радослав се склонио, после узалудног отпора, најпре у Дубровник, са намером да
одатле настави борбу против брата. Стога је Дубровник навукао на се гнев краља
Владислава и имао неприлика са њим. Радослав је, видећи то, а можда и замољен
од Дубровчана, отишао одатле у Драч, сродницима жениним, где га је, срушена са
власти, краљица Ана напустила са неким франачким витезом. Дубоко скрушен
вратио се после краљ Радослав у отаџбини и ту примио монашки чин.
Његов брат, краљ Владислав, који се оженио Белославом, ћерком цара Асена,
имао је моћан ослонац у свом тасту. Архиепископ Сава, који се беше повратио са
Истока, као да није био задовољан сукобом у српској династији. Он није одобравао
Радослављеву политику, али није, исто тако, колико се бар чини, био ни за оштре
мере против њега. Стога је, крајем год. 1233., после пада Радослављева, напустио
свој архијерејски престо и отишао поново у света места. Чини се да је на овом путу
имао да учини и једну важну услугу цару Асену. Овај је, раскинувши год. 1232.
црквене везе са папом, а не обновивши их са Грцима, дао изабрати бугарског
патријарха, који није био признат ни од кога. Сава је, на овом свом другом путу,
посетио сва четири места у којима су се налазили православни патријарси:
Јерусалим, Александрију, Антиохију и Никеју, па је вероватно да је са њима
преговарао и придобио дотичне патријархе за признање бугарске патријаршије. За
то би говорила и чињеница што се Сава са тог пута не враћа у Србију, него одлази
најпре у Бугарску, на двор цара Асена. Ту је, прехладивши се на служби у цркви о
Богојављењу, умро 14. јануара год. 1235., по свој прилици од запаљења плућа. Исте
ове године свечано је у Галипољу проглашен дуго времена догађајима и
заједничким интересима припремани савез између цара Асена и никејског цара
Јована Ватаца и признање бугарске патријаршије. Мртво тело свога стрица пренео
133
је краљ Владислав у своју лепу задужбину, манастир Милешево, 6. Маја год. 1237.
У том манастиру очуван је и добро рађени портрет Савин, сасвим вероватно дело
најнепосреднијих савременика. Савине црте на том портрету, поред аскетске
строгости, показују и извесну одређеност погледа и снагу воље. Светитељеве
крупне очи су продирне и гледају непосредно као да зову и опомињу на дужност.
Српска црква, која Сави дугује свој велики углед и организацију, прогласила га је
врло брзо за светитеља и учинила га најпопуларнијим народним богоугодником.
У ово време Босна је имала да претури тешке дане. На папској курији она је
била озлоглашена као опасно легло јеретика, па како је у то време божји гнев, преко
римске цркве, »дивно беснео« на Западу, против француских јеретика, требало је
иста средства применити и на Босну. Још 3. децембра год. 1221. позивао је папа
Мађаре да устану против тамошњег зла, а 15. маја год. 1225. одобрио је да Босна,
Соли и Усора дођу под црквену власт калочке надбискупије. Да Мађарска није у тај
мах патила од унутарњих невоља, по тежњама римске курије још тих година био би
против Босне кренут крсташки рат. Овако је до њега дошло тек доцније, тридесетих
година, пошто се Мађарска опоравила. Ова се држава јавља као главни извршилац
папинских жеља, које су у исто време одговарале и њезиним политичким
интересима да у Босни врши сталан и дубок утицај.
Тридесетих година XIII века владао је у Босни бан Матија Нинослав, вешт,
издржљив и нимало малодушан владар. Притисак Мађара и папске курије натерао
га је год. 1233. да осуди веру својих предака и даде изјаву да ће постати добар
католик. На то га је папа 10. октобра год. 1233. примио под своју заштиту и
зајемчио му интегритет »правом предрагог ми у Христу сина нашег светлог краља
Угарске«. Да је Нинослав своју изјаву дао под извесним моралним притиском, да би
отклонио теже компликације, и да је у целом поступку папина легата, у његовој
земљи пренестинског бискупа Јакова, било више диктовања него преговарања, види
се најбоље по томе што је Нинослављев рођак, Пријезда, прешавши у
католичанство, морао чак дати таоце, и то свог рођеног сина. Такве ствари, зна се,
не чине се, сем у крајњој невољи. Католичка активност у Босни после тога узима
велика маха. За новог бискупа у ову земљу упућује се исте године Јоханес
Вилдесхаузен, Немац, родом из Фрајбурга. У Босну, у исто време, долазе и
доминикански ред, познат по својој оштрини у прогоњењу француских јеретика.
Нови бискуп толико је свестан своје моћи да одбија извесне наредбе самог
мађарског краља и испуњава их тек на посредовање римске курије. Довођење
туђинаца, њихова насртљивост у односу према иноверцима и политичко
угрожавање од Мађара изазивају у земљи снажну реакцију. Свет се одбија од њих,
са Нинославом заједно. Босанци нису могли дозволити да вера постане средство за
њихово потпуно подјармљивање и за власт туђинаца на свима линијама. Место да
смире, ове мере раздражиле су свет. На папској курији тврдило се да Босна због
јеретика изгледа »као пустиња и шикара, пуна трња и коприва, и постала је легло
гуја«. Већ 17. октобра год. 1234. тражио се отуд крсташки рат, због неповољних
извештаја о новој верској активности. Хрватски херцег Коломан примио се, на
папин позив, да као Христов војник организује ратни поход на Босну. Крсташи
против те земље били су папином одлуком потпуно изједначени са борцима за
ослобођење Свете Земље. Мађарски краљ, хотећи да из овог похода извуче главну
корист, затражио је и папа је 9. августа гад. 1235. одобрио да Босна дође под
134
непосредну власт Угарске. Нинослав је, значи, изгубио његово поверење, јер,
очевидно, није пристајао на све мере и поступке римских изасланика.
Кад је избио рат, бан Нинослав је имао доста тешкоћа. Један део властеле, из
страха или као његови противници, пристао је уз Мађаре. Први на ударцу, усорски
кнез Сибислав, син бана Стевана, није био са њим, него са мађарским крсташима.
Видећи то и моћну мађарску војску, Нинослав се повлачио у своје средишне
планине, које су местимице још и данас као какве прашуме, и избегавао је отворен
сукоб. Због тога се рат отегао. Мађари, који су хтели да земљу доиста покоре, нису
се, као обично, задовољавали једним кратким походом, који би донео брзе успехе,
него су водили прави рат, морећи и притешњујући Босанце на све начине. У
Захумљу је Коломан освојио област кнеза Тољена, али праву средишну Босну није
могао да заузме. Истина, папа је хвалио Коломанове успехе и 26. априла год. 1238.
говорио како је херцег довео Босну »на светлост католичке чистоте«; али, све то
било је веома проблематично. Већ год. 1240. бан Нинослав долази у Дубровник, у
пратњи знатног дела своје властеле. Да није био потиштен и до краја исцрпен види
се најбоље по томе што је чак обећао заштиту Дубровнику у случају да дође до рата
са рашким краљем Владиславом.
Са Босном су били озлоглашени и Неретљани, стари гусари. О њиховим
нападима и грабежу стизале су честе жалбе на мађарски двор, у Млетке и у Рим.
Осим тога, они су у Риму били оптуживани и као јеретици и помагачи јеретика.
Краљ Андрија претио им је личном експедицијом, на коју га је још год. 1221.
позивао папа Хонорије. Место да се смире, Неретљани, а посебно ратоборно племе
Качића, спремали су чак замку и једном угледном папином легату. Када су током
год. 1234. видели озбиљне припреме за поход против Босне, они се уплашише и
почеше да се мире са суседима, као 17. марта год. 1235. са Дубровчанима, који од
год. 1232., према уговору са Млечанима, нису смели да их примају у свој град.
Даљу мађарску акцију против Босне спречиле су компликације са Бугарском.
Савез Асенов са никејским царем Ватацем беше угрозио Латинско Царство, и папа
је предузимао све да спасе своје једновернике у Цариграду и свој утицај на Балкану.
Стога је год. 1238. позвао мађарског краља да нападне на Бугаре. Нешто та
опасност, а нешто и несугласице са Никејцима, определише Асена да раскине везе
са Грцима и да се приближи Латинима. Наскоро после тога, у јуну год. 1241., Асен
је умро у Трнову, усред догађаја који ће његовог противника онеспособити за ма
какав потхват већих размера. С Асеновом смрћу Бугарска постепено губи свој
доминантни положај на Балкану, мада још увек претставља снагу достојну
штовања.
VI. НАЈЕЗДА ТАТАРА.
1. Навала Татара на Угарску и Хрватску. — 2. Промена на престолу у Србији.
Јаке коњаничке хорде Татара, које су као вихор беснеле у првој половини XIII
века од Монголске, кроз Кину, Средњу Азију све до Кавказа, избиле су и у руске
степе, и, под вођством Бату-кана, покориле су од год. 1238.—1240. највећи део
руских кнежевина. Год. 1240. пао је и Кијев, »мати руских градова«. Преко
савладане Пољске и Галиције и преко Карпата јурнуше татарске хорде и у Угарску.
135
Код места Мохи, на реци Шају, покуша краљ Бела IV да им спречи даље
продирање, али би страховито потучен, у пролеће год. 1241. Његов брат, хрватски
херцег Коломан, умре од задобивених рана у Чазми, а сам краљ Бела, бежећи, дође
најпре аустриском војводи, а потом у Загреб, вапећи узалуд за помоћ. Из Загреба се
18. маја год. 1241. обратио и папи. Татари су пустошили и пленили немилосрдно,
кољући при том све становништво, мушко и женско, старо и младо, без икаквих
обзира. Језовит је опис савременог оца Рогерија о страдању Великог Варадина.
Татари су се после победе делом расплинули по богатој Мађарској да траже пљачке;
али, добар део пошао је и даље, да гони краља, сачекавши само да се реке, ради
лакшег прелаза, замрзну и гора опадне. Сам Бату-кан није ишао даље од Драве,
него је упутио вођа Кадана да иде за Белом све докле може. Краљ се, побегавши из
Загреба, задржавао у тврдим приморским градовима, које татарска коњица, без
опсадних справа и флоте, није могла да освоји. Пред Клисом су чак Татари
претрпели и један мали пораз. На Приморју стиже Кадану наредба да се враћа, због
немира који беху настали у њиховим далеким стаништима у Русији. Он се одазвао
позиву и пошао назад, али сад ударивши преко Босне, Србије и Бугарске, тражећи
нов плен. Његови одреди спуштали су се далеко на југ и оштетили су знатно
градове Котор, Свач и Дриваст. На повратку њихове су чете биле свакако слабије, а
и журиле су се, стога су Босна и Србија страдале мање него Хрватска и Приморје.
У овом метежу и клању страдала су на мађарском подручју 3 архиепископа, 4
епископа и на 65.000 људи. По свом повратку ови Татари су на доњој Волзи
основали своју моћну државу, добро познату под именом Златне Хорде.
Из захвалности што се на њиховом подручју могао спасти и одржати, краљ
Бела је обасуо Хрвате многим повластицама. Још током год. 1241. потврдио је
повластице Бабонићима, који су се храбро борили на западним границама против
напада из суседства »de Theotonia«, а год. 1242. Франкопанима и Марину Црноти.
Градови и острва: Трогир, Хвар, Петриња, Самобор, Вараждин, Нин, Паг, Вуковар у
времену од год. 1242—1244. добивају потврде ранијих повластица (наводе се
хронолошким редом), а понеки и по какво ново право. Задар је поново повраћен,
истина за кратко време. 16. новембра год. 1242. Загреб, који је осетно настрадао од
Татара, проглашен је за слободни краљевски град; на брду Гричу подигнута је та
нова »civitas libera«, која је имала бити опасана најчвршћим зидом. Нови загребачки
град био је дуго супарник каптолског старог града, више грађански и трговачки
него онај и са више промета. Према краљу имао је ове обавезе: да му пошаље 10
војника кад краљ ратује у Приморју, према Каринтији или Аустрији; да му, за време
боравка, за обед даје 12 волова, 1000 хлебова и 4 тунеле вина; а херцегу, кад је из
династије, пола од тога. Сем Загреба, краљ награди и Крижевце (год. 1252.) и Бихаћ
(год. 1264.). Развијање градова, и то добро утврђених, са јаким бедемима и тешко
приступачним замковима, једно је од главних програмних дела краља Беле м остале
властеле после овог тешког искуства са Татарима. Тада је, на пример, подигнут
Медведград код Загреба, обновљен Вараждин, постављен Зелин-град и друга места.
Са разви јањем градова ишло је и јачање грађанског сталежа, трговаца и занатлија,
који су у ово време били углавном немачки, нарочито позивани, колонисти.
Надбискупији сплитској даровао је краљ год. 1244. целу цетинску жупанију. Било је
извесних даривања и после ових првих година иза татарске најезде.
136
Ове повластице дадоше повода и многим распрама, нарочито у случајевима где
је краљ, да награди једне, одузимао извесна места другима. Од тих сукоба узе
највеће размере онај између Трогира и Сплита. Краљ Бела, бежећи испред Татара,
беше у Трогиру нашао најлепши пријем и поуздано склониште за извесно време.
Стога је 18. марта год. 1242. дао граду, уз извесне повластице, још и неке земље.
Један део тих земаља, посебно Острог са околином, сматрали су Сплићани као
своје власништво и стога не пристадоше на то уступање. Рат између њих прешао је
брзо локалне размере. За Трогир се топло заузео краљ и наредио одмах да му се
пружи војничка помоћ. Сплит, који је на тај начин обележен као антикраљевски,
позвао је у помоћ босанског бана Нинослава, који после оних борби са Мађарима
није могао важити као краљев пријатељ. Уз бана био је позван и хумски кнез
Андрија. Нинослав се умешао у те далматинске борбе, постао чак кнез сплитски
њиховим избором и почео борбе са Трогиром. Тврди, добро брањени трогирски
град није могао да узме, него је само опустошио његову околину. Ово изазва
енергичну интервенцију краљеву. По његовој наредби, славонски херцег Дионисије
нападе Сплит и нагна га 12. јула год. 1244. на предају. У уговору о миру босански
бан и хумски војвода беху нарочито искључени. Краљ Бела, да казни Нинослава,
крену сам на Босну, негде у исто време кад и херцег Дионисије на Сплит. О том
његовом походу немамо ближих података, али изгледа да није био крвав. Зна се
поуздано да је око 20. јула дошло до мира, јер је тога дана краљ потврдио поседе
босанске бискупије у споразуму са баном Нинославом и његовом браћом и
великашима. У тој земљи Босни, каже се у краљевској повељи, узела је маха јерес и
мало је људи који су присталице »праве вере«. Да помогне верској ревности правих
католика, краљ је том приликом дао босанској цркви поседе у Ђакову и Блезни. Та
краљева повеља је драгоцен прилог за историску географију и црквену историју
Босне и још увек није проучена у довољној мери.
Ова татарска најезда имала је свог одјека и у Србији. Смрт цара Асена и метеж
створен провалом Татара изазваше у Рашкој нову промену на престолу. Краљ
Владислав, који беше изгубио свог таста заштитника, пао је исто онако као и краљ
Радослав после пораза цара Теодора. На престо дође трећи син Стевана
Првовенчанога, краљ Урош. Док је Владислав приликом промене на престолу био
по свој прилици негде затворен, његова је жена, из Дубровника, покушавала све да
поправи ситуацију своју и свога мужа, али јој сви напори осташе узалудни. Касније
је између браће дошло до измирења. Владислав је признао врховну власт Урошеву
и живео је, изгледа, у Зети, вршећи тамо извесне јавне функције. Његова два лепа
лика у Милешеву, рађена очевидно као портрети, приказују Владислава с извесним
меким, готово женским, цртама, којима плава коса и топле велике очи дају још
више благости и чак извесне љупкости.
Обично се узима да су краљеви Радослав и Владислав два прилично безначајна
владара у српској историји. Они, доиста, немају никаквог већег успеха у својој
владавини; и једног и другог сувише су притискале крупне личности њихових
тастова, да би сами могли више доћи до израза. Међутим, са државног гледишта
Србије, њихова владавина значи ипак нешто позитивно. Због њихових моћних
заштитника Србија је за време оба прва сина Стевана Првовенчанога остала
поштеђена од суседских напада и, неугрожена ни од кога, могла је мирно да се
развија и јача. Период од год. 1217—1242., дакле пуна једна четвртина века, значи
137
период прибирања српске снаге, без иједног тежег сукоба са спољним
непријатељима. И унутарњи сукоби око престола нису земљи донели већих
потреса, нити су, једном свршени, претстављали опасност за унутарњи поредак у
Србији.
VII. ЗАПАДЊАЧКИ УТИЦАЈИ У СРБИЈИ.
1. Личност краља Уроша. — 2. Активистичка политика Мађара на Балкану. — 3.
Судбина Босне у средини XIII века. — 4. Сукоб између Рашке и Дубровачке
Републике и питање првенства између барске и дубровачке архиепископије. 5. Краљ
Урош у савезу с епирским господарима и Анжујцима. — 6. Краљ Урош и Мађари. —
7. Лионски сабор. — 8. Последње године Урошеве. — 9. Значај, привредни и
политички, његове владавине.
Краљ Урош био је син млетачке принцезе Ане Дандолове, а око год. 1245.
оженио се Јеленом, рођаком анжујске династије, Францускињом, чије право
порекло још није утврђено. С обе те стране имао је, дакле, доста потстицаја да
своју општу оријентацију скрене с истока према западу. И епирски и бугарски
утицај беху у Србији прилично компромитовани; требало је стога тражити нешто
ново и друкчије од тога. Латинско Царство у Цариграду опадало је тако видно да
више није претстављало готово никакву опасност. Није, онда, никакво чудо што је
Урош своје нове везе почео да развија са претставницима западних држава, са
Анжујцима и са Мађарима.
Грци се за ово време беху прибрали и почели доста живу активност да обнове
своју власт у Цариграду. Цар Јован Ватац, иза смрти бугарскога цара Калимаиа I,
год. 1246., беше без великих напора освојио целу источну и јужну Маћедонију, а
год. 1253. успео је да натера и државу епирског деспота Михаила да му призна
врховну власт и отступи западне маћедонске области са Велесом и Прилепом и
Албанију са тврдом Кројом. Стари сплеткар Теодор Анђел би лишен власти и
затворен у један манастир. Грци тако постадоше непосредни суседи Срба,
прилично опасни са тим обновљеним офанзивним духом. Урош стога прво време не
улази ни у какве покушаје против њих, чекајући да се учврсти у власти и правилно
оцени нови однос снага.
Опустошена Мађарска опорављала се доста брзо и већ око средине XIII века
почиње своју нову, активистичку политику. Год. 1246., у вези са бугарским
смутњама после Калиманове смрти, краљ Бела уплиће се у бугарске послове и
узима титулу »краља Бугарске«. Око год. 1247. образовали су Мађари свој
мачвански банат на подручју старог Срема испод Саве. Као његов управник би
постављен Белин зет, черниговски кнез Ростислав Михаиловић, који беше изгубио
упориште у својој Галицији. Уз Мачву, вероватно већ тада спојену са Београдом,
кнез Ростислав добио је и североисточни део Босне, са Солима и Усором, односно,
отприлике, бившу тузланску област. Тада је први пут створена та нова географскоадминистративна целина од богате Посавине, која је хватала од Шамца до Београда,
а на југу ад Усоре—Зворника до Рудника. У исто време Мађари су ширили своју
власт и у Босни. Краљ Бела је живо радио на папској курији током год. 1246. да се
босанска црква подвргне под власт калочке надбискупије, »пошто нема никакве
138
наде да би се она земља од своје воље вратила вери«, обећавајући уједно да ће он
то, са својом црквом, извести силом. Папа је 26. августа год. 1247. наредио да се то
коначно и учини. (Вероватно с тим у вези, да накнади дубровачкој архиепископији
одузету босанску цркву, папа је још 22. марта год. 1247. доделио дубровачкој барску
цркву.) Уплашен том мером, осећајући јој прави политички значај, бан Нинослав се
обратио папи уверавајући га да је он добар католик, а да се послужио помоћу
»јеретика« само у борби против непријатеља. Папа је поверовао и наредио да се
обустави намеравана акција против њега, а упутио је сењског бискупа и приора
сплитских фрањеваца да га обавесте о животу и гласу и верском држању банову.
Два дана после тог акта, 29. марта год. 1248., пана је својим писмом сењском
бискупу Филипу дозволио употребу глаголице, која је »у Славонији посебно писмо,
за које клерици оне земље уверавају да га имају од светог Јеронима«. Папа је то
учинио на молбу ревног бискупа, увиђајући »да је говор подвргнут ствари, а не
ствар говору«. Ово признање словенске службе у сењској бискупији претставља
један од најлепших датума у њеној историји. Нема сумње да је мудри бискуп Филип
добро видео значај отпора својих људи, а вероватно и људи у Босни, против туђег
језика у цркви и са њим туђе власти, и у бризи да свет, због мржње на туђина, не
пређе у табор богумила, предлагао је ову меру као најбоље средство да се свет не
одбије од цркве.
Последњи помен бана Нинослава имамо у једној његовој повељи
Дубровчанима из марта год. 1249. Искористивши нереде иза смрти банове (око год.
1250.), 11. новембра год. 1253. писао је мађарски краљ папи како има муке са
јеретицима Босне и Бугарске, »против којих се баш сад боримо са нашом војском«.
Босна је овом приликом страдала, вероватно добрим делом и због унутарње
неслоге. Њено подручје би подељено у више мањих баната, које је делио мађарски
краљ. Једино се у ужој Босни, али и ту са мађарским пристанком, одржала стара
династија, чији је претставник бан Пријезда, вероватно онај раније помињани
Нинослављев рођак. Овога Пријезду доцнији владари из династије Котроманића
наводе као свог правог родоначелника. Ми о њему знамо углавном само то да је био
мађарски вазал, да је имао својих имања око Горњег Михољца, и да је одржавао
трговачке везе са Дубровником. Сем њега, мађарски је вазал постао и хумски жупан
Радослав, син кнеза Андрије, који је дотад, као и сви му претходници, признавао
врховну власт Рашке.
*
Прве сукобе, који су временом добили опасан карактер, имао је краљ Урош са
Дубровачком Републиком. Отуд је, на почетку Урошеве владе, жена краља
Владислава спремала неку акцију против њега. Краљ то није заборавио, мада је
успео да ту опасност, уз помоћ самих Дубровчана, доста брзо уклони. Много теже
било је друго питање, црквено, које је узрујавало духове на обе стране. То је био
спор о првенству између барске и дубровачке архиепископије и о њихову
подвлашћењу извесних цркава са српског државног подручја. Урош је, разумљиво,
био за Бар као за архиепископију своје државе. Дубровник је, међутим, успео да
год. 1247. изради на папској курији решење по којем се барски каптол имао
покорити дубровачкој цркви. Када су Дубровчани покушали да то решење спроведу,
наишли су у Бару на неочекивани отпор. Градски пук и чак неки клирици викали су
дубровачким изасланицима: »Шта се нас тиче папа? Наш је папа господин наш
139
краљ Урош!« Мада је овакав отпор диктовао, у првом реду, локални патриотизам
Барана, ипак је овај одговор ванредно карактеристичан доказ за верску толеранцију
краља Уроша и за чињеницу да су Барани веровали у моћ и ауторитет државе чији
су чланови и у спремност да своју вољу супротставе римској. Ствар је необична
утолико што је Бар био у већини романски град, и што овакав отпор у досадањој
историји приморских општина наше обале не бележи ниједан други град. Папа
Иноћентије IV, обавештен о свему, подвргао је своју одлуку ревизији и год. 1248.
именовао је за барског архиепископа свога пријатеља и опробаног црквеног
радника, Јована де Плано Карпини.
Овај црквени сукоб претворио се у политички. Већ год. 1249. осигурали су
Дубровчани заштиту бана Нинослава у случају рашког напада и неутралност
хумског кнеза Андрије. Кад су Дубровчани ухватили и затворили барског
надбискупа, спор се нагло погорша. На папској курији год. 1252. водила се права
парница између обе архиепископије. Те године пада и први нападај Урошев на
Дубровник. Доиста изненађује код иначе обазривих Дубровчана упорност у овом
питању и јогунаста тежња да њихова црква добије првенство у једној држави која
то одбија имајући своју цркву исте вере и са давном традицијом. Да постигну
успех, Дубровчани у лето год. 1253. склопише савез са Бугарима, по којем су, у
случају победе, тражили за себе слободу трговине по Бугарској, све раније
повластице по Србији, извесно, невелико, проширење земљишта и врховно право
своје цркве над католичким поданицима Србије. Идуће године придружио се том
савезу и син кнеза Андрије, хумски жупан Радослав. Бугари су, у друштву са
Дубровчанима, напали Србију можда већ год. 1253., а свакако год. 1254. Продрли су
дубоко у Урошеву земљу, све до Лима, где су опљачкали манастир Св. Петра у
Бијелом Пољу. Ми данас не знамо, ко је помогао Урошу да сузбије Бугаре, да ли
Грци с истока, који су ове угрозили, или Мађари са севера, или је то успео да
изврши он сам. Ја лично помишљам на Мађаре, и све ми се чини да је цена те
помоћи било признавање врховне власти Мађара у Србији, за које имамо
несумњиву чињеницу год. 1260., кад су рашки помоћни одреди, заједно са
босанским, учествовали у мађарској војсци која се борила против Чеха. После
бугарског повлачења Дубровачка Република имала је сама да издржи удар рашке
војске. Она је пре веће катастрофе замолила за мир и склопила га 23. августа год.
1254. Као изазивачи морали су да плате ратну штету, а сасвим је природно да је и
питање дубровачког првенства цркве, после овог пораза, морало бити коначно
напуштено. Дубровачком савезнику, хумском жупану Радославу, губи се после овог
сваки траг; биће да га је Урош, као победник, склонио са власти. Ово је једини рат у
нашој прошлости где су верско-црквена питања дала један од главних мотива за
сукоб оваквих размера; и то верско-црквено питање не државне вере православне,
којој је припадао краљ, него вере католичке. То је најбољи доказ колика је важност
у Урошево време придавана католичком елементу и католичкој цркви у рашкој
држави, са тачним разумевањем основног државног питања: да управу над једном
црквом која није државна али коју држава признаје треба дати одговорним лицима
властитог подручја.
Католички елеменат рашке државе имао је нарочитог помагача у краљици
Јелени, Урошевој жени, која је обнављала и помагала католичке манастире у
зетском приморју и свакако утицала и на верску толеранцију свога мужа. И у њеној
140
православној задужбини, манастиру Грацу, стручњаци су у архитектури
констатовали несумњиве западњачке утицаје, истичући готске архиволте и
приморске капителе. Ови утицаји дошли су највероватније од западњачких
мајстора, са којима је краљица била у вези, и чија је дела желела да има и у својој
држави. Дух своје западњачке отаџбине она је свакако уносила и у нову домовину, и
како је имала дуг век и знатан утицај у држави, она је много учинила за
цивилизацију Срба у вези са западом. То је постизавала делом непосредно, а делом
посредно, преко жена, за које је у Брњацима установила једну врсту домаћичке
школе, прве која се код нас уопште помиње.
Главне политичке везе краља Уроша биле су са западњацима. Год. 1258.
никејски Грци су коначно потисли Бугаре из Маћедоније и постали непосредни
суседи Срба. Њихове успехе, који су могли убрзо да постану опасни по све суседе,
реши да ограничи епирски деспот Михаило, чији се интереси, по традицији, из
суревњивости, нису поклапали са онима његових источних саплеменика. Савез који
је образован његовом иницијативом није имао само антиникејски, него чак донекле
и антигрчки карактер; у њ су ушли његови зетови: господар Ахаје, Виљем
Вилардуен, и сицилски краљ Манфред, који је као мираз добио Крф и Албанију, са
Драчем, Валоном и Бератом. Том савезу придружио се и краљ Урош. Под
притиском ових савезника Грци су морали да се повлаче из Албаније, куд су били
надрли, далеко на запад; главни заповедник њихове војске, чувени историчар овог
времена Ђорђе Акрополит, задржао се тек у Прилепу. Српска војска, која је са своје
стране суделовала у потискивању Грка, продрла је овог пута далеко на југ, преко
Кичева, све до Прилепа, освојивши у исто време и крајеве на северу, са Скопљем
заједно. Акрополит, који кори Србе због незахвалности, пребацујући им да су
лакоми на добит и да не држе уговоре, приписује српску победу пред Прилепом
неспособности грчког војсковође Ксилеаса. Савезници запретише и самом Солуну.
Али, у то критично време по Грке, јави се као спасилац њихов нови владар
Михаило Палеолог, који је 1. јануара год. 1259. заменио умно поремећеног Теодора
II Ласкара. Михаило је био популаран војсковођ, храбар и предузимљив, само не
увек довољно државнички мудар. Он је одмах спремио контраофанзиву против
савезника, хотећи да брани Солун по сваку цену. И имао је успеха. Победивши
Епирце и Франке код Костура, грчка војска брзо поврати изгубљену Маћедонију.
»Такви су становници тих западних области (пише поменути Акрополит) да се лако
подвргавају свима господарима«. После савезничког пораза на југу ни Срби се нису
могли одржати не само у јужним областима него ни у Скопљу. Никејски Грци били
су добро вођени и имали су извесног полета; овим успесима у Маћедонији следовао
је и крупни успех на истоку, који је династији Палеолога дигао престиж и осигурао
власт на дуже време. Једним ноћним препадом, 25. јула год. 1261., постали су
Никејци господари Цариграда. Латинско Царство било је срушено и васпостављена
је Византиска Царевина, ако не више са старом моћи, а оно свакако са старим
претензијама.
За краља Уроша испале су најнесрећније његове везе са Мађарима. Једно време
он је тачно испуњавао своје клетвеничке дужности. Његов старији син Драгутин
оженио се Катарином, кћерју мађарског принца и доцнијег краља Стевана, те је
пријатељске односе још јаче утврдио. Када се женио херцег Бела, брат краља
Стевана V, год. 1264., учествовао је у сватовима код Беча и »краљ Србије«, можда
141
сам Урош лично. Али, Урош није био стварни пријатељ Мађара. Чим су у
Мађарској настале борбе између оца и сина, краља Беле и Стевана, које ће се
завршити Белиним поразом, и кад се чинило да ће Мађарска осетно ослабити због
тих борби, Урош се одметнуо од Мађара, чак је почео и борбу против њих, и
тражио је наслона код Грка. Зашто је баш пришао Грцима није било тешко
разумети. Њихова офанзива год. 1259. и освајање Цариграда учинили су на Уроша
јак утисак, и њему се чинило опасније ићи против њих, него бити са њима. На
Уроша је, при одлуци да се ослободи мађарске врховне власти, деловало, можда, и
то што су се год. 1266. против Мађара били дигли и Бугари, који су том приликом
лоше прошли. Од ранијег савеза епирско-франачког није се више било чему надати.
Краљ Манфред беше год. 1266. изгубио главу и државу; Вилардуен је страдао код
Костура, допавши у грчко ропство, и изгубио је потребни углед; деспот Михаило
једва се сам држао. Са друге стране, цар Михаило Палеолог полагао је на то да
придобије Уроша и Србе. Чинио је то понајвише стога што је чуо за победника
сицилскога краља, Карла Анжујскога, брата француског краља Луја IX, да се
озбиљно спрема на једно балканско ратно предузеће. У мају год. 1267. склопио је
доиста Карло уговор са протераним последњим латинским царем Балдуином II да
се обнови Латинско Царство. Акција се имала водити са најближе базе, из јужне
Италије, преко Албаније, као што су то некад, у XI веку, покушали и Нормани.
Стога је још исте године Карло узео Крф. Предузеће је изгледало лако могуће,
нарочито с обзиром на слабост тадање византиске флоте. Ради тога Грцима није
било свеједно како ће се овог пута држати Срби. Преговори између њих и Срба
били су на добром путу; чак се сматрала као полусвршена ствар женидба Урошевог
млађег сина Милутина са ћерком цара Михаила, која је имала да обезбеди престо
Милутину и буде као гарантија византиском двору да ће Срби остати на његовој
страни. Али, све то поремети Урошев пораз у Мачви, год. 1268., где га Мађари,
заробљена, присилише да се врати на стару линију у односу према њима.
После смрти епирског деспота Михаила († год. 1271.) Карло Анжујски почео је
активнији рад у Албанији. Год. 1272. његове су чете заузеле средњу Албанију од
Драча и Валоне до иза Кроје и Берата. Тада је створена албанска држава, regnum
Albaniae, којом је управљао један анжујски капетан-маршал са седиштем у Драчу. У
савезне преговоре са Карлом улазе још исте године Бугари, а у мају год. 1273. на
краљев двор у Фођи долазе српски и бугарски посланици. Краљица Јелена је рођака
Карлова, а краљ Урош назива се »одличним пријатељем«. У тај савез улази и
господар Тесалије, Михаилов син Јован, чију кћер, у залог пријатељства, узима
краљевић Милутин као своју прву жену.
Цар Михаило је својом неспретном државном и црквеном политиком допринео
много да овај савез против њега добије нарочиту оштрину. У тежњи да ослаби
западњачку акцију против себе, односно да осујети обнову Латинског Царства, он је
понудио папи преговоре о унији између западне и источне цркве. Ради тога би
сазван црквени сабор у Лиону год. 1274. У својим предлозима цареви људи су
изнели и тај: да се српска и бугарска самостална црква, као неканонски основане,
укину и подвргну охридској архиепископији. Царева црквена политика у земљи, где
је пола века развијана латинофобија у највећој мери и усмено и писмено и где су
још били свежи трагови латинске »богомрске« власти у Цариграду, у Светој Гори, и
по другим грчким местима, није била нимало популарна, и царев предлог, који
142
стварно није био изводљив без пристанка Срба и Бугара, а који је он поднео само да
ублажи опозицију грчког ортодоксног свештенства, остао је без утиска на Грке.
Србе и Бугаре могао је, међутим, таквим предлогом само раздражити.
Видећи да му лионски конгрес не може отклонити опасност које се плашио, цар
Михаило се решио на борбу у Албанији, да потисне Франке са балканског подручја.
Припреме и мање борбе почеле су већ крајем год. 1274., да се наставе и током год.
1275./6. Грци су у тим борбама успели да потисну анжујске чете из унутрашњости
и да их сатерају до обале, где су се одржавале захваљујући углавном сарадњи
флоте. Српско учествовање у тим борбама не спомиње се. Краљ Урош се, место
тога, уплео у нови рат са Дубровником. Том граду он није био пријатељ целог века;
непријатељства из првих година претворила су се у трајну мржњу. Ту његову злу
вољу нису одобравала сва лица његове околине; краљица Јелена била је чак вољна,
и писала је о том у Дубровник, да ће их обавестити »ако усхтедне краљ послати
војску на Дубровник, или гусу, или штогод пакостити Дубровнику«. Зашто је дошло
до новог рата год. 1275. није познато, бар не поуздано. Сам краљ Урош лично је
довео војску под Дубровник, али је био сузбијен смелим испадом градских чета под
вођством кнеза Петра Ћепола. Дубровчани су, међутим, настрадали при пљачкању
српских обала; један њихов одред, при искрцавању, запао је у заседу и био делом
заробљен, а делом уништен. Мир је постигнут посредовањем Млечана без користи
и по једну и по другу страну.
Наскоро после тога срушен је краљ Урош са власти. Као недавно у Мађарској,
дошло је и у Србији до борбе између оца и сина. Архиепископ Данило казује да је
узрок тој борби био што Урош није хтео да одвоји један део земаља сину
Драгутину, како је то био обећао вероватно још год. 1268. Биће, по свој прилици, и
још неки непосреднији повод за ту борбу, који нам није познат. Са мађарском
помоћу Драгутин се дигао на оца и победио га, у јесен год. 1276., на гатачком пољу,
на граници Хума и Травуније. Краљ Урош се потом повукао негде у Захумље,
покалуђерио се и постао монах Симон. Умро је год. 1280., а сахрањен је у својој
задужбини, Сопоћанима, »Рашкој на извору«, у веома живописном и скровитом
крају.
*
Краљ Урош зван је извесно време код нас Великим. Велик, уствари, он није био
никад; његовим подвизима у спољашњој политици пре се може дати сваки други
него тај епитет. Али, према својој браћи Радославу и Владиславу он доиста
претставља видан напредак. Мада је он дуго времена био под утицајем мађарске
врховне власти, као Радослав под епирском, а Владислав под бугарском, он је ипак
имао више личне иницијативе и показивао јасне тежње да се тога утицаја ослободи.
Он прави политичке комбинације и није човек једне линије. Ово се, наравно, не
може рачунати као нека заслуга, али је свакако знак ширег политичког интереса. У
Србији он проширује њене културне везе и видике. Поред ранијих источњачких
утицаја, грчког и бугарског, долазе са њим у већој мери и западни. Његова
толерантна политика према католицима учвршћује српску власт у Приморју и стиче
јој нових пријатеља.
Нарочито је била од користи по Србију Урошева одлука да почне са
искоришћавањем рудног богатства земље. За време татарске најезде један део
саских рудара из Ердеља спасавао се, вероватно, на српско земљиште и дао идеју да
143
се са тим послом почне и код нас. Капитал су дали понајвише Млечани, преко
својих пословних пријатеља у Котору и Дубровнику или непосредно; они су,
спочетка, имали и главне користи од тога посла. Први од отворених рудника беше
Брсково на Тари. У том месту почето је и ковање српског сребрног новца, потпуно
по угледу на млетачке матапане; од њих је узет и облик, и величина, и тежина, па
чак и изглед слова, која су и код нас остала латинска. Млетачки сребрни новац
господарио је у источном делу Средоземног Мора и Срби су стога своју валуту
удесили према њему, као у XIX веку динар према франку. Млечани су се брзо стали
бунити против конкуренције српског новца и од год. 1282. употребљавали су веома
оштре мере да га сузбију. Они су оглашавали да је српски новац нека врста
фалсификата њиховог и уништавали су га у промету на свом подручју. Њихови
протести допирали су далеко; на основу њих Данте је осудио »рашкога краља« у
својој Божанственој Комедији. Развијањем рударства, које је брзо узело велике
размере, развио се и трговачки промет, и Србија је, већ крајем XIII века, економски
оснажена, могла да појача и свој политички положај и значај.
VIII. ДОЛАЗАК ХАБЗБУРГА У АУСТРИЈУ.
1. Ширење власти чешког краља Пшемисла Отокара II преко алписких подручја,
према мору. — 2. Рудолф Хабзбуршки и значај његове победе.
Подручје на којем су становали Словенци одавно се разбило на неколико
територијалних јединица, којима су били на челу, сем оглејског патријарха,
углавном разни немачки грофови. Стога је словеначком народу гроф претстављао
највиши појам власти и господства. Док наше народне приче говоре о неким
давним царевима (»био један цар«), дотле словеначке почињу и причају готово
редовно само о грофовима. Крајем XII века, добивши под своју власт Штајерску
Марку са словеначким областима до испод Марибора, господари Источне Марке,
војводе Бабенберзи, знатно утичу на политичку судбину тих крајева. Они су тежили
да добију и подручје Крањске, нарочито после смрти грофа Хенрика АндексМеранског, последњег господара тога краја из ове дотле срећне породице (год.
1228.). За том облашћу тежили су и корушки господари из породице Шпанхајма.
Али, смрт је у тим породицама средином XIII века кварила све рачуне. Год. 1246.
изумро је са Фридрихом II род Бабенберга, а год. 1269. умро је без деце и његов
пријемник, Улрих III Шпанхајм, који беше сјединио Корушку и Крањску.
Ово изумирање алписких грофова и опадање власти и угледа оглејског
патријарха, под чијом је посредном и непосредном влашћу било подручје
фурланско, крањско (којим су управљали грофови Андекс-Мерански) и један део
истарског, искористио је углавном чешки краљ Пшемисл Отокар II, помаган
унеколико од папе. Он је још као принц год. 1251. добио Источну Марку, а кад је
после две године постао чешки краљ трудио се да своју власт прошири још више. У
својим тежњама сукобио се са Мађарима, који су исто тако хтели да искористе
наследне незгоде у алписким областима. Краљ Отокар је првих година имао готово
ненадане успехе; сузбио је Мађаре, нагнао их на отступање, а своје заставе пронео
је близу до обала Јадранскога Мора. Он је год. 1260. Добио Штајерску; Корушку и
Крањску је наследио по уговору иза Улриха III, а потом је постао капетан
144
Фурланске. Као победник прошао је Отокар кроз Љубљану, која је, ма и за кратко
време, покушавала да му се одупре. Отокар беше прегао да свој утицај протегне и
на Мађарску; унутарње борбе у тој земљи после смрти краља Стевана V († год.
1272.) као да су му нарочито ишле на руку.
Ширење власти чешкога краља кроз алписке области, у којима су живели
Словени, није имало неких националних тенденција; оно је дошло чисто из
политичке потребе и из тежње да се, у погодној прилици, прошири лични посед и
утицај и омогуће сигурнији изгледи за нове и веће амбиције. Али, да је та власт
Отокарова дуже потрајала, могла је бити од знатне користи за будућност Словена.
Словенска насеља у алписким земљама и у долини Дунава дошла би под влашћу
чешког владара, ма он и не водио »чешку« политику, у непосреднију везу са Чесима
и Словацима; односно њихове везе, уколико су већ постојале, временом би добиле
више непосредности, јер им се не би правиле намерне сметње и против њих се
јачали други елементи. То би свакако довело до етничког јачања Словена на том
подручју.
Ну, изненада се појавио опасан противник чешком краљу у лицу Рудолфа
Хабзбуршког. На државном сабору, 1. октобра год. 1273., би за немачког краља
изабран овај енергични и мудри племић, чије порекло беше у Швајцарској, а који је
у тај мах имао под собом читаву леву обалу Рајне од Вогеза до Боденског Језера.
Отокар II није признао Рудолфов избор и узео је одмах према њему непријатељски
став. Год. 1276. дошло је најзад и до рата између њих. Рудолф је имао на својој
страни један део црквених лица, нарочито салцбуршког надбискупа и његово
свештенство, и највећи део немачкога племства. Отокар је био сузбијен. Већ у
бечком примирју од те године он је изгубио алписке земље и морао признати
врховну власт Хабзбурга. После две године дошло је до нове и одлучне борбе.
Удружени Немци и Мађари напали су чешкога краља, који је код Дирнкрута, 26.
августа год. 1278., био поражен, ухваћен и убијен. Његово дело пропаде са њим
заједно; од велике Отокарове државе оста једва полуслободна Чешка. Његове
алписке области, Аустрију и Штајерску, дао је Рудолф год. 1282. својим синовима,
односно год. 1283. свом старијем сину Албрехту, а од Беча направио је престоницу
своје нове области. Корушку је добио год. 1286. Рудолфов савезник гроф Мајнхард
тиролско-горички заједно са титулом херцега, док му је, тек после дужих преговора,
уступљена Крањска, и то као привремен залог. Иначе је и та област имала припасти
краљевим синовима. Мајнхардов брат, Албрехт, добио је, као и брат му Крањску, на
привремени посед такозвану »Виндишку (т. ј. Словеначку) Марку« (Долењску) са
Метликом.
Доласком Хабзбурга у алписко подручје и уступањем Крањске и Корушке
тиролско-горичким грофовима појачан је утицај немачког елемента. Као што је
Самову државу, која је на скоро овом истом подручју спајала Чехословаке са
Југословенима, раније разбило франачко продирање према истоку, тако се догодило
и сада. Хабзбурзи су били немачка породица и у ове области дошли су као носиоци
немачке власти и победници над једном словенском државом. Немачки утицај
постојао је овде, истина, и раније; али, сада је осетно појачан. То је дошло, најпре,
нешто услед тога што Хабзбурзи задржавају власт у својој породици и што тако
својој политици дају више јединства него ранији локални господари, где је сваки
гледао првенствено свој интерес. То задржавање власти у једној или две породице
145
водило је увек извесној централизацији, која, природно, пази мање на локалне
обзире и традиције. Хабзбурзи су дошли у ове крајеве као нова породица, из
приличне даљине, из старих немачких области; они су претстављали нов прилив
снага и кренули собом лично извесно померање немства према истоку. Чак се
домаће немачко племство, које се Рудолфову сину Албрехту није чинило довољно
поуздано, тужило на довођење »странаца«, односно Немаца из династији оданијих
породица и крајева. Али, најважнији моменат за јачање тог утицаја свакако је
чињеница да су Хабзбурзи као немачки краљеви у исти мах и господари овог
подручја. Аустрија се отад сматра као главни бедем германства према средњој
Европи. Словени у њој претстављају само елеменат поданика, без свога племства и
својих већих власти и без икаквог политичког утицаја. Чак и за време покрета и
тежња појединих племића да што више дођу до својих права на рачун краљеве
власти, они се не истичу ничим, мада је било прилика кад је држање ширих кругова
могло за локалне господаре бити од пресуднијег значаја.
Власт Хабзбурга у Аустрији трајала је еве до год. 1918. непрекидно. Ниједна
друга династија, ни домаћа ни туђа, није толико владала над ма којим делом
Југословена, колико је ова над западним племенима нашег народа. Историја
Словенаца отада је потпуно у оквиру Аустрије. Већ оснивалац династије, Рудолф
Хабзбуршки, разумевао је да развија моћ своје породице, дајући својим синовима,
као државна лена, читаве области, да тако појача своја средства и моћ, и да, у исти
мах, и њима да могућности да уђу у државне послове. Он је од год. 1277.—9. добио
за њих и готово све поседе салцбуршке надбискупије и бискупија пасавске,
регенсбурпже, фризиншке и бамбершке, које су оне дале као лено херцезима
Аустрије, Штајерске, Корушке и Крањске. »Хабсбурзи тим добише (казује А. Хубер
у својој Историји Аустрије) у југоисточним кнежевинама тако простране поседе да
се други који херцег готово не би могао ни одржати.«
IX. СРБИЈА И БОСНА.
1. Метежи у Угарској и Хрватској. — 2. Краљ Драгутин и његов савез с
Анжујцима. — 3. Подела земаља између Драгутина и Милутина.
Нереди у Угарској иза смрти краљева Беле и Стевана имали су за последицу
слабљење ауторитета централне власти и јачање себичних ћуди и прохтева
појединих великаша, племена и области. У Далмацији поново узимају маха
гусарења Неретљана. На челу пљачкаша су Омишани, бан Станоје и Сарацен, који
имају своју дружину. Год. 1273. они су опљачкали кефалонског бискупа Хенрика и
угрозили читав промет у средњем делу Јадрана. Не надајући се помоћи од
Мађарске, чија флота, уосталом, није значила готово ништа, далматински градови
траже веза и савеза на другој страни, а посебно на напуљском двору. 20. јуна год.
1274. склопили су Сплићани савез са краљем Карлом Напуљским против
озлоглашених гусарских Омишана, којем се наскоро придружио и Шибеник. У
страху да не буду савладани, ако остану потпуно осамљени, Омишани су се ставили
под заштиту Млечана. Из тих локалних веза и сукоба, у којима се одмах назиру
стара супарништва већих, развили су се догађаји крупних размера. Рат између
Сплићана и Омишана, који је почео, изгледа, у јесен год. 1274. и продужио се још и
146
год. 1275./6., није могао потпуно да се локализује. Уз Омишане пристали су стари
непријатељи Сплићапа, Трогирани, помажући их посредно. Као непријатељи
сплитског савезника краља Карла, Омишани су помагали његове грчке противнике
у Албанији. Заузет тамо, Карло није могао да развије већу снагу против Омигаана; а
без помоћи напуљске флоте Сплит, опет, није могао постићи ништа према овим
гусарима, који су били надмоћнији на мору.
Овај савез са далматинским градовима, као и прилике у Мађарској, изазваше на
напуљскоме двору живљи интерес за јадранска питања, а са тим у вези појачао им
се интерес и за далматинско залеђе. У Угарској је у то време владала потпуна
пометња. Јелисавета Куманка, мајка малолетнога краља Ладислава IV, који ће се
после развити у бесно и пусто момче, као регенткиња дала је сувише маха свом
куманском племену. Под утицајем мајке и Кумана, млади краљ дође у сукоб са
добрим делом свог мађарског племства, са клиром и претставницима папске курије,
и стога чак допаде, једно време, и тамнице. У другом делу своје владе, од год. 1282.,
краљ је опет, сад у супротном правцу, дошао у сукоб са Куманима и њих победио уз
помоћ аустрискога херцега Албрехта, сина Рудолфа Хабзбуршкога. Племство и
хрватско и мађарско, као већина феудалаца Средњега века, себично и вођено само
тежњом да развије свој посед и моћ, нема много скрупула и искоришћава у тим
метежима сваку прилику да себе обезбеди и, уколико може, подигне. »Од год. 1273.
до Карла Роберта (вели у једној својој расправи Л. Талоци) морали бисмо одиста
саставити статистику о томе у којој је породици ко, колико пута и коме потчинио
такозване земаљске интересе«. Моћни Гисинзи, племићи на западној граници
Мађарске, два три пута су се дизали против краља и мирили се са њим; он их је
задобијао частима и титулама (двојица од њих, Хенрик и Иван. постали су
славонски банови), да их изгуби при првом обрту; а укротио их је тек херцег
Албрехт. Водички кнезови Бабонићи, који држе са Млечанима, воде борбе са
претставницима мађарске власти и војују, углавном, по Славонији. 1 од. 1277.
Бабонићи узимају толико маха да је краљ морао против њих тражити помоћ из
Напуља, одакле добија 12 лађа и нешто најамника. У тим борбама на страни
Бабонића учествује и угледно племе Франкопана.
Кад је 10. јула год. 1290. погинуо краљ Ладислав, немајући потомака, наста у
земљи још већи хаос. Последњи потомак Арпада, Андрија III, унук Андрије II,
једно време носилац титуле славонског војводе, био је рођен од једне млетачке
патрицијке, одгојен у Млецима и стога сматран као Млечанин. По Ладислављевој
погибији дође он за мађарскога краља, помаган од Млетачке Републике, али
оспорен са више других страна. Против њега диже се херцег Албрехт, коме је отац
Рудолф Хабзбуршки, по неком ранијем мађарском полуобећању, дао Угарску као
лено, не покушавајући, међутим, да га у њ и војнички уведе. Много озбиљније
постадоше претензије напуљскога двора, који беше у сродничким везама са
последњим краљем. Жена Ладислављева била је кћи Карла I Напуљског; а Марија,
сестра Ладислављева, беше удана за Карла II. Марија се сматрала као наследница
иза брата, па је своје право пренела год. 1292. на сина, који се ван Угарске крунисао
за њеног краља. Тешко је било определити се на чију ће страну ко прићи. Племство
Хрватске, Славоније и Далмације беше подељено у више странака и често у крвавој
завади. Једни се држе Немаца, други Чеха, трећи Млетака, четврти Анжујаца. Од
свих домаћих великаша и племена тога времена највише се истичу Шубићи. То
147
племе је пред крај XIII века толико моћно да његово пријатељство траже сви
суседи; при попуњавању упражњеног мађарског престола оно игра једну од
најпресуднијих улога.
Владавином Ладислава IV Мађарска је изгубила готово сав утицај који беше
стекла за владе Беле IV. Дуге и крваве кризе у земљи, јагма великаша око власти и
поседа, и распусност краљева, ослабили су снагу државе и њен углед; пресудна
улога Мађарске у Србији и Бу1арској поче стално да пада. Одржала се једино у
Босни, разбијеној у више територијалних и управних јединица. Место мађарске
превласти, у северном делу Балкана избија све више, од краја XIII века, снага
српске државе, која у првој половини XIV века добија замах великог стила.
Наследник краља Уроша, његов старији син Драгутин, мађарски зет, који је
дошао до престола са мађарском помоћу и као њихов кандидат, остао је готово
читава живота, поред свих ових криза у Мађарској, углавном њихов пријатељ.
Лојалан је остао дуго и према Анжујцима, са којима је по жени, а и по мајци, био у
сродничким везама. Драгутин, уопште, води политику тако да ни са једном од
западњачких држава, које су имале својих интереса на Балкану, не долази у сукоб;
чак се ни мали наш Дубровник није имао разлога тужити на њ. Обележен тако,
Драгутин је своју агресивну политику могао упутити само у једном правцу,
односно само против Византије, онако како су то чинили и предлагали његови
анжујски пријатељи и савезници. Њиховом антивизантиском савезу пришао је и
нови бугарски цар куманског порекла, Ђорђе Тертерије (од год. 1280.).
Коалиција створена против Византије, којој је као исходишна база на Балкану
служила Албанија под анжујском влашћу, имала је више среће у општим
дипломатским припремама него у ратничкој акцији. Анжујци су се уздали у
сарадњу других више него у властита средства, а читав су посао водили без
довољно познавања балканских људи. У Албанији они нису разумели да тамошње
племство добију на своју страну; у тој земљи, на очиглед једног дела незадовољних
домаћих племенских првака, требали су да организују целу експедицију. Да ту није
било војничке сигурности не треба, мислимо, нарочито истицати. Стога се год.
1279. морало прибегавати присилним мерама и затварати и пребацивати у Италију
неке албанске главаре. Византиска контраофанзива, предузета у пролеће год. 1281.
са јаким четама, потисла је Карлову војску из све средишне Албаније. Срби нису
ратовали заједно са анжујском војском, него према својим интересима и у правцу
својих претензија; најпре низ Косово, источно од Липљана, где беше граница, а
после, кад им се придружио грчки одметник Котаница, и дубоко у Маћедонију.
Међутим, грчки успеси натерали су и Србе на повлачење. Краљ Карло, видећи
неуспех својих чета, успео је да у савез увуче још и Млетачку Републику. Грчки
цар, забринут јачањем те моћне коалиције, предузео је и сам сличне мере. Против
Бугара и Срба позвао је у савез Татаре хана Ногаја из данашње Румуније, а у
Италији је, својом моралном потпором, изазвао страховито Сицилијанско вече са
покољем Француза, 31. марта год. 1282., и јак устанак против њихове власти. Заузет
тим ненаданим домаћим злом, краљ Карло није могао да настави своју балканску
политику са потребном активношћу.
Неуспех тога предузећа, и онда то што је, негде почетком год. 1282., јашући,
под градом Јелечем, пао са коња и сломио ногу, утицало је на краља Драгутина да
се одрекне престола. У нашим монашким круговима причало се да је краљ у том
148
паду видео неку казну Провиђења за свој поступак према оцу, и да га је то нагнало
на одлуку; други, страни писци, казују да је Драгутин уступио престо само
привремено, док се придигне од болести. Прва верзија, која је ушла у све наше
уџбенике и која се често понавља као утврђена чињеница, могла би се примити, да
се Драгутин доиста и за увек одрекао власти. Међутим, ми знамо, да то Драгутин
није учинио, него да је задржао управу над западним деловима српске државе, од
Рудника до Требиња и Конавља, да је после примио под своју власт и друге крајеве
и да је покушавао потиснути са престола свога млађега брата Милутина, коме је у
Дежеву год. 1282. уступио престо. То све даје повода мишљењу да је Драгутинова
оставка можда донекле изнуђена, у депресији болести, и да је Дежевски уговор
дошао да то изнуђавање донекле легализује с изгледима на престо и учешће у
власти Драгутиновим синовима. Можда је српској властели био пред очима пример
између браће Уроша и Владислава, кад је овај други, из посебних разлога потиснут
са власти, после опет живео уз брата као нека врста споредног владара.
Драгутинови пријатељи тврдили су да је он своје отступање са власти увек сматрао
као привремено. Кад је прездравио, у другој половини год. 1284., Драгутин је добио
од свога шурака краља Ладислава Мачву са Београдом, коју је дотле држала
краљева мајка Јелисавета, и уза њу Срем и североисточне делове Босне, т. ј. крај
Соли и Усоре. По тим својим новим областима Драгутин добија име »сремског«
краља. Мачва са Београдом, у којем Драгутин има своју главну престоницу
(споредна је била у месту Дебрецу), долази тад први пут под српску власт. Српског
елемента било је ту много и раније, — у тој области православље је имало чврстог
корена, — али, сад под српском управом, он се осетно јача и шири. У једном
латинском спису из год. 1308. Драгутинове се области зову укупним именом
Србија, »Seruia«, док се Милутинов део зове старим именом Рашка. Требињски део
својих ранијих области, пошто је добио северне крајеве, уступио је Драгутин мајци,
краљици Јелени, а Хум је посео брат му Милутин.
Важно је утврдити како све випе са ширењем српске државе јача и шири се
српско име. У доба Константина Порфирогенита Србијом се називала област чије
су границе допирале на западу до Ливна и Цетине, а у коју се рачунала и цела
Босна. Тај шири појам Србије (Σερβλία), која је названа тако по свом главном
племену, одржао се веома дуго. У Дукљаниновој хроници, гл. IX; »Surbia« се дели
на Рашку и Босну. У српским споменицима име Србија, Срьбия, јавља се први пут
тек у првој половини XIII века, у Служби преноса тела св. Саве из Трнова у
Милешево, написаној сигурно бар год. 1237. У званичној титули српских владара
да се лепо видети које су земље у службеној канцеларији сматране као од искони
српске, а које су им, мада са српским становништвом, постепено придруживане. У
Жичкој повељи краља Стевана Првовенчанога он се назива »венчани први краљ све
српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумије«. Међутим, његов
син, краљ Радослав, има титулу: »краљ свих рашких земаља и травунских«, а краљ
Владислав: »краљ свих рашких земаља и Диоклитије и Далмације и Травуније и
Захумије«. Очевидно је, дакле, због једнине у горњем случају све српске земље, и
множине у примеру свих рашких земаља, да је првобитни појам српске земље
обухватао само рашке области, односно све њих заједно. Под племенским српским
именом извршено је најпре прво прибирање мањих географско-племенских жупних
јединица у самој Рашкој. Али, већ од краља Владислава долазе и нови називи. У
149
једној повељи он се просто зове »краљ српски«, а у другој једној »краљ свих
српских земаља и поморских«. У »поморске« земље спадале су све оне четири
напред наведене области, јер су све мање или више имале један део морске обале.
Ова последња титула остала је у употреби све до прогласа Српскога Царства.
Српско име у старој босанској држави служило је као ознака за њено
становништво још несумњиво у XIII веку. Босански бан Нинослав, у својим
уговорима са Дубровником, разликује своје поданике, Србе, од Влаха — Романа,
поданика Дубровачке Републике, а краљ Владислав му је просто »краљ рашки«. Тек
доцније, од XIV века, кад босанска држава долази у сукоб са рашком и кад се, са
постојањем босанске државе почела да развија и нека врста босанског државнонационалног осећања, почиње њихово локално име »Бошњана« или »добрих
Бошњана« да у званичним актима потискује српско име. У широком народу оно се,
међутим, држало читаво време. Извесни дубровачки хроничари у својим белешкама
често идентификују српско и босанско; тако се за мир склопљен између Дубровчана
и краља Уроша каже да су »Дубровчани учинили мир са Босанцима«; после ће за
цара Душана рећи да је »re di Bosna«.
Босански бан Стеван Котроман, син бана Пријезде, који је владао на подручју
првобитне Босне, ушао је у ближе везе са краљем Драгутином. Негде око новембра
год. 1284. он се оженио Драгутиновом ћерком Јелисаветом. Тај брак обновио је
раније везе између владалачких кућа Рашке и Босне и биће у доцнијој историји
Босне од великог значаја.
X. СРБИЈА КАО ГЛАВНА БАЛКАНСКА ДРЖАВА.
1. Краљ Милутин и његова политика. — 2. Српско ширење према југу, северу и
североистоку. — 3, Измирење с Византијом цара Андроника II.
Са краљем Милутином Србија је добила једног владара несумњивих
способности, високих амбиција и снажне воље, која није зазирала ни од чега.
Његову политичку вештину крунисао је видан успех, уз признање које му нису
могли ускратити ни најогорченији противници. Оно што је одбијало многе људе од
Милутина била је неограничена и код нас на таквом положају беспримерна
себичност и безобзирност кад су били у питању његови интереси и прохтеви.
Његова морална осећања била су неразвијена или се он, сматрајући се по свом
положају изузетним човеком, суверено дизао изнад њих, вређајући при том и
најрођеније. Милутина људи нису волели; али, сви су га се бојали. Он у извесном
правцу, по оштрини, по безобзирности и према најближим, по искоришћавању
сваке прилике у своју корист, потсећа много на самога Немању, само што је он све
те Немањине особине, изгледа, развио за један степен у горе. Али, у историји
постоји свирепа чињеница да државу понајчешће нису стварали или дизали људи
од много обзира, него сасвим обратно. У нас су за то најбољи примери Немања,
Милутин и у XIX веку кнез Милош. Поред тих личних особина краљевих,
развијању и стабилизацији Србије допринело је знатно још и то што је и Милутин,
као и Немања, владао дуго, па тим уштедео земљи теже престоне потресе и
привикао читаве нараштаје на једну врсту власти и управе.
150
У државној политици краља Милутина постоје углавном два раздобља; први је
период наставак старе очеве и братове политике са западњацима против Византије,
а други је рад и споразум са Византијом и борба против западњака. Први период
био је уједно и доба главне активности Милутинове, са главним тековинама његове
владавине; други је, у битности, посвећен чувању стеченога.
Не знајући за несрећу која је задесила Анжујце у Италији, Срби су год. 1282.,
са приметном снагом, почели своја освајања уз ток Вардара. Њихов успех био је
веома велик, чак неочекиван. Они су заузели Скопље, које ускоро постаје, као
највећи град Србије, једно од престоних места; затим оба Полога, Овче Поље,
Злетово и Пијанец. Српском успеху вероватно су доста допринели и Тесалци, који
су нападали са југозапада. Стари цар Михаило Палеолог кренуо се лично да
организује борбу против једних и других, и да, удружен са Ногајевим Татарима,
почне офанзиву. Али, усред тих спремања задеси га смрт у селу Алаге код Родоста
(11. децембра год. 1282.). Скупљена војска кренула је ипак на Србију и допрла до
Призрена и Липљана, сматрајући да је тим доласком до границе повратила старо
стање. Татарски одред, под вођом Црноглавом, покуша међутим да продре и у
Србију; али, страховито настрада у набујалом Дриму и при покушајима да се спасе
на обалу. Срби су настављали ратовање и током год. 1283. Удружене војске оба
брата, Драгутина и Милутина, продреше дубоко у Маћедонију, све до Свете Горе и
до саме Кавале. Сам Милутин наставио је ратовање и год. 1284., сад у другом
правцу, помаган и од неких суседних, понајпре албанских великаша. Овог пута он
је освојио западне делове Маћедоније, поречку, кичевску, дебарску и охридску
област, не наилазећи ни на какав озбиљан отпор. Сва ова освајања Милутин је
добрим делом и задржао. На тај начин он је помакао српске границе далеко на југ,
близу Кроје, Охрида, Прилепа и Струмице. Тим освајањем он је Србију за дуг низ
година упутио на југ, низ вардарску долину, према Егејском Мору. До њега Србија
је гравитирала претежно Јадранскоме Мору; тамо су водили главни трговачки
путеви и све друге везе, у Дубровник, Котор, Бар и Скадар. Сада се српски интерес
знатно проширује. Поседом моравске, а нарочито поседом вардарске линије, Срби
постепено проширују, а донекле и померају своја експанзиона подручја. Византија
тога времена, са царем Андроником II на челу, није имала способности да се опре
тој експанзији. Место у снагу, она се поуздавала, у односу према Милутину, само у
своју дипломатију. И било је, уствари, веома тешко одолети надирању српског
елемента, чија је планинска снага набујала, и који је експлоатисањем све већег
броја нових сребрних рудника (Рудник, Трепча, Брвеник, Рогозна и др.; читав
Копаоник звали су Млечани »Сребрна планина«) дошао до богатих финансиских
извора, који су нагло у брђанско-сточарској земљи развили акциони полет н давали
краљу могућности да своју војничку снагу појача набављањем већих најамничких
јединица. Српски замах овог времена није стога ствар једног подесног момента,
него жива потреба једног снагом набреклог организма.
Сем према југу, Милутин је проширио српско подручје и према истоку. У
браничевској области, у Ждрелу на Млави, беху се утврдила два брата Дрман и
Куделин, бугарски великаши и одметници од свих власти. Из тога тврдог
склоништа они су узнемиравали цело суседство и изазвали, најзад, год. 1285., једну
мађарску експедицију против себе, а потом и српски напад. Али, овај српски напад
са самим снагама краља Драгутина није имао успеха. Шта више, после њега Дрман
151
и Куделин пређоше сами у офанзиву и зададоше много посла Драгутину. Овај стога
замоли помоћ у брата. Удружене српске војске продрле су (не зна се тачно које
године, но понајпре негде крајем осамдесетих година XIII века) у подручје
одметника, скрхале су њихов отпор и освојиле Браничево. Управу над том
освојеном облашћу, која отада остаје стално у саставу српске државе, добио је краљ
Драгутин. Тако је српска етнографска и политичка граница проширена и према
североистоку. Раније је Браничево било у бугарској власти; после пада бугарске и
маћедонске државе покушавали су Мађари током XII века да га преотму од
Византије, а током XIII века да га преотму од Бугара, који га беху поново посели
после васпостављања другог Бугарског Царства.
Српско освајање Браничева довело је до сукоба између Срба и бугарског
видинског господара, кнеза Шишмана, који је сам полагао право на тај крај. Он је
изненада, негде око год. 1290., упао у Србију све до Хвосна. На том путу је, по свој
прилици, опљачкао и разорио Жичу. Када је краљу Милутину стигао глас о том
препаду, који је довео непријатеља тако дубоко у Србију, он је брзо скупио војску и
сузбио је нападаче пре него што су стигли до Пећи, куда се беху упутили, а онда је
стао да их гони све до самог Видина. Шишман се са муком, на лађама, спасао на
леву обалу Дунава, док су Срби заузели његову област. Шишману сад није остајало
ништа друго него да моли за мир. Услови које је Милутин поставио били су
прилично тешки: Шишман мора да призна српску власт, а о Браничеву, које остаје
Србима, није могло бити никаква говора. Као јемство за тај мир имао је бити брак
Шишманов са ћерком великог српског жупана Драгоша и касније брак Шишманова
сина Михаила са Милутиновом ћерком Аном, која у доцнијим списима носи и
народно име Неда. Овај мир казује доста јасно да се Милутин осећао господарем
ситуације и да су његове претензије политичког утицаја ишле не само преко јужних
него и преко источних граница српске државе. Када се још узме у обзир да је у
Срему и североисточној Босни, на подручју које дотле, после XI века, није више
било у саставу српске државе, владао краљ Драгутин, ширећи и на тој страни
утицај Рашке, онда се јасно види како је Србија овог времена, од краја XIII века,
почела нагло ширење у свима правцима са свешћу о својој државној и етничкој
снази.
На истоку је српској експанзији поставио брану татарски хан Ногај, чија се
огромна држава ширила од Железних Врата и Дунава до иза Крима, у некој вези са
Златном Хордом у Русији. Хан Ногај, који је још од год. 1273. био византиски
царски зет, вршио је моћан утицај на политичке прилике у североисточном делу
Балкана, а својим одредима помагао је понекад своје пријатеље. Видели смо тако
његове чете у византиској војсци против Срба. Од год. 1285. бугарски цар Ђорђе
Тертерије признавао је његову врховну власт, а год. 1292., кад му се Тертерије
учинио као недовољно поуздан, ушао је Ногај у Трново, где је као свог кандидата
поставио на царски престо војводу Смилца. Ногај је сматрао бугарско подручје као
своје, као нешто што њему припада, и то и по обавези бугарских владара који су му
признавали врховну власт, и по крви коју је за њу дао. Он је стога Милутиново
освајање у Браничеву и у видииској области сматрао као повреду свог права и
спремао се на борбу. Обавештен о томе, Милутин му понуди преговоре. По свој
прилици он је уверавао Ногаја како нема намере да шири своју власт у Бугарској, и
свакако је у том погледу дао и извесне обавезе, а као гарантију да ће се држати
152
уговора послао је Ногају таоце, међу којима се налазио и његов син Стеван. Ногај
се тим задовољио, по свој прилици стога што су га заокупили важнији догађаји у
мађарском суседству и међу самим Татарима. Српски таоци остали су на Ногајеву
двору све до његова слома и погибије, чија хронологија још није утврђена.
Несумњиво је само да су ослобођени још крајем XIII века. Бугари, које је татарска
власт тиштала и унижавала, једва су дочекали да је се ослободе. Цар Смилац
обратио се за помоћ Милутину; брак између Смилчеве кћери Теодоре и младог
српског краљевића Стевана био је израз тих интимнијих веза. Али, кад у Бугарској
дође до крвавих борби око престола, у којима се нарочито истакао својом
амбицијом и свирепошћу Тертеријев син Светослав, Милутин оста пасиван,
задржан вероватно од своје жене, а сестре Светослављеве.
Краљ Милутин је саблажњавао свет својим неморалним породичним животом.
Наша историја нема безобзирнијег сладострасника од њега, ни човека који је у
бруталности ишао тако далеко до краја као он. На његовим портретима, очуваним
по црквама, тај се израз не може да види; ти су портрети махом из старијих његових
година и са лицем изгубљеним у бради. Али, ипак, његове мале очи, сасвим косе и
нацртане као да шкиље, одају лукавост и неустручавање од средстава. Своју прву
жену, епирску принцезу, која му је родила једног сина и кћер, отпустио је још врло
млад, не знамо из којих разлога. Другу жену, свастику свога брата Драгутина, завео
је као калуђерицу, венчао се са њом, па је и њу отерао, пошто му је родила једну
кћер, крштену необичним именом Царица. Год. 1284. већ се оженио и трећи пут са
кћерју бугарскога цара Ђорђа Тертерија. Први брак могао је бити политички, и без
његове воље; али, други то није био никако. За трећи би, као и за први, могли
претпоставити неке политичке мотиве, али, ипак им не можемо ухватити праву
везу. Пре је тада Бугарској требао Милутин него Милутину Бугарска. Крајем XIII
века, год. 1299., Милутин је склопио и четврти брак; овог пута чисто политички.
Ево како је до њега дошло.
Док је Милутин био заузет на северу, покушали су Византинци од год. 1290. да
потисну његове анжујске и епирске савезнике на југу. Син Карла II, Филип
Тарентски, коме отац беше уступио Албанију као анжујску секундогенитуру,
оженио се год. 1294. кћерју епирскога деспота Нићифора са жељом да тим браком
појачају старе везе и створе јачи фронт. Византинци су ипак имали успеха и
повратили су добар део Албаније. Краљ Милутин, коме византиско продирање није
ишло у рачун, пређе и сам у напад и преоте Византинцима год. 1296. недавно од
њих заузети Драч. Милутиново посредовање кварило је Грцима све комбинације и
они стога предузеше све да га одвоје од савезника, пошто им је покушај офанзиве
против Срба, под вођством хваљеног Михаила Главаса, потпуно пропао. Цариград
се беше решио да призна Милутину све области које раније беше освојио, да га
тако задржи од даље акције и да га уступањем тога већ за Византију давно
изгубљеног подручја задобије као пријатеља. На српски двор, крајем год. 1298.,
пође као посланик мудри Теодор Метохит, доцнији велики логофет. Очуван нам је
његов опширни извештај из Србије, у коју је током преговора одлазио пет пута, и
тај извештај даје нам неколико драгоцених података о Србији крајем XIII века,
истина гледаној очима једног Грка.
Краљ је, према обавештењима која је Метохит добио у Солуну, био вољан за
споразум са Грцима; али, постојала је јака опозиција његових људи. Ови, »људи од
153
утицаја, навикнути су на битке, и то им је највећа радост; навикнути су још да
кришом отимају стоку, да не живе на насељеним местима него на граници, по
планинама и пустињама, где из заседа пљачкају путнике и краду стоку, никако не
водећи рачуна ни о природи, ни о законима, ни о правди«. Они утичу на краља
»сваки дан« да га одврате од споразума са Грцима и измишљају преваре и изговоре
да одложе или осујете ствар. Цар Андроник нудио је краљу најпре своју сестру,
удовицу трапезунтског цара Јована II, а кад она то одби, цар, да не би озлоједио
Милутина, понуди му своју кћер Симониду, лудо дете од непуних шест година.
Милутин је желео да се ороди са византиском царском кућом; то му је годило
сујети, дизало му значај, и требало му као моћно средство за осигурање престола
према Драгутину и његовој деци. Стога није обраћао никакве пажње на то што је
његова невеста дете и што таква веза није природна. Како је православна црква
тешко одобравала четврти брак, а забрањивала га у случају да је трећа жена жива,
то је требало наћи начина да се и та тешкоћа преброди. Као излаз нашло се решење
да се краљев брак са Тертеријевом кћери прогласи као незаконит, без обзира што су
таквим решењем била погођена и краљева деца, а међу њима и син му Стеван. У
Византији је било много лица која су осуђивала тај нови брак; сам патријарх
цариградски устајао је против тога. Цар Андроник је једва успео да умири цркву
уступцима на другој страни и болном изјавом да он мора жртвовати рођено дете да
би само отаџбини добио и осигурао мир. Грци су знали да краљ Милутин »много
полаже на тај брак« и да не попушта од жеље да га оствари. Хотећи да на
византиско посланство учини што бољи утисак, он га је дочекао, не каже се у ком
месту, сав нагиздан. »Око тела имао је више накита од скупоценог камена и бисера,
колико је год могло да стане, и сав је трептио у злату. Цео дом блисташе свиленим и
златом украшеним намештајем«. Гостима је храна доношена у њихов стан »на
златним и сребрним тањирима и посуђу«. Кад се тај опис сравни са Пахимеровим
причањем о скромности и чак убогости коју су Грци пре тридесет година затекли на
двору Уроша I, може се најбоље видети колико су се прилике промениле и амбиције
порасле. Грчки посланици су се надали да ће у последњи час због тог краљевог
расположења моћи што повољно ишчупати за Византију и тражили су неке вароши
и пределе на граници да их краљ врати, а за већу сигурност хтели су да се на нови
уговор закуну краљ, краљица-мајка Јелена, главна властела и главари цркве. Било је
и још неких захтева, као да се преда Грцима краљева трећа жена, да се узајамно
даду таоци и да се предаду грчки пребези. Око свих тих питања преговарало се
дуго, и најпосле је постигнут споразум. Није сигурно да ли је Милутин том
приликом обећао Грцима вратити Драч или га је морао предати Анжујцима; год.
1301. он је сигурно у рукама ових других.
Да осујете Милутинов споразум са Грцима тесалски принчеви слали су у
Србију писма и разне људе, говорећи како цариградским изасланицима не треба
ништа веровати и како Срби треба да обнове везе са њима. Са друге стране,
удовица цара Смилца упутила је у Србију посланство, које је са Грцима заједно
било на краљеву двору, и нудила је краљу своју руку, упозоравајући га да са тим
браком може добити и власт над Бугарском. Ми нисмо имали ни раније ни после
владара о кога су се више отимале државе и жене као овог пута око Милутина, мада
је његова непоузданост била прилично позната; очевидно, то није долазило због
његове личности, колико услед снаге коју је Србија претстављала у то време и која
154
би сваком од суседа, који се позове на њу, унапред осигуравала успех његове
ствари.
Брак између Милутина и Симониде склопљен је после Васкрса год. 1299.
Србији је, тобоже као мираз уз цареву кћер, признато освојено подручје, а она је са
Византијом склопила пријатељство и савез, који беху утврђени при личном
састанку између Милутина и цара Андроника у Солуну. У једној својој повељи
манастиру Хиландару Милутин са поносом помиње како је »по мачу« добио јужну
Србију; али, не без сујете, истиче како потом постаде зет грчкога цара, који му онда
даде »ону земљу у прћију«. Тим својим новим родом Милутин се хвали чешће пута,
очевидно поносит на њ, мада му је он у самој породици донео неколико
непријатности. Морална краљица-мајка Јелена није била за тај и такав брак, и није
се заклела на уговор са Грцима, мада су то ови изрично тражили. Ни краљев син
Стеван није могао бити за тај брак, већ због мајке и јер је због њега сам морао бити
оглашен за незаконито дете. Против тога брака дигао се одлучно и краљ Драгутин,
и из личних и из политичких разлога. Као царски зет Милутин сигурно неће хтети
уступити престо Драгутиновом сину, како је гласио ранији уговор; а политички он
је, после веза са Византијом, постао непријатељ досадањих другова у савезу, а
посебно непријатељ Драгутину блиских Анжујаца. Драгутин је био толико огорчен
да је већ хтео и заратити на брата, али до непријатељства није ипак дошло, пошто је
Андроник ставио на расположење новом зету један део своје војске, и што
Драгутин у тада грађанским ратом растрованој Мађарској није могао наћи потребне
потпоре.
*
Крај XIII века, односно датум брака са Симонидом, чини видан преокрет у
Милутиновој државној политици. Дотле, он је одлучан противник Царства и
савезник свих његових непријатеља на Балкану. Главне своје добитке Србија стиче
на рачун византиског поседа; главни путеви српске експанзије воде преко њихова
подручја. Дизање Србије, чинило се, није се могло извести без посртања Византије.
После овог брака Србија иде са Византијом, готово увек за њен рачун. Она више не
осваја на југу ништа; период освајања завршен је углавном год. 1299. Касније
акције и на другим странама, уколико их има, не долазе као акт новог полета, него
као завршавање старих, односно већ започетих рачуна. Можда ту има и разумљивог
психолошког процеса: после бурне освајачке младости дошла је старачка
пасивност; краљ се трудио да сам уреди и, колико може, асимилује оно што је
придобио за државу. Објашњења за његово држање може бити више и свако може
имати за себе извесну оправданост; али, свакако је несумњива чињеница ту да је
Византија овим браком задржала Милутиново ширење на јужним границама и
обезбедила себи са те стране мир за подужи низ година.
XI. УСПОН ПЛЕМЕНА ШУБИЋА.
1. Мађарски спор око престола. — 2. Шубићи и Карло Роберт, кандидат за
мађарски престо напуљског двора. — 3. Шубићи у Босни.
Метежима који су настали у Мађарској после погибије краља Ладислава и
страначким сукобима који се развише за време борбе разних претендената
155
користило се понајвише угледно племство, и мађарско и хрватско. Краљ Андрија,
да би добио у племству више ослонца, даје год. 1291. нова права свој властели,
малој и великој, и обећава редовно годишње одржавање сабора у Стоном Београду,
где ће већа компетенција племића доћи до пунијег израза. И он, као и Анжујци, не
штеди на поклонима, даровницама и обећањима појединцима, само да их добије на
своју страну или да их чвршће веже уза се. Извесне хрватске племићске куће ових
времена достижу врхунац своје моћи. Франкопани тада добијају гатачку жупу, а од
год. 1302. постају сењски кнезови, док су раније у том граду били само изабрани
начелници. Водички кнезови Бабонићи, банови славонски, било стварно било по
имену, претстављају у Славонији прво братство и као такво је с обе стране тражено
за сарадњу. Прворођени син славонског бана Стевана добио је за жену год. 1287.
кћер босанскога бана, Пријезде I, и са њом земљеничку жупу у Босни, па се ојачао
још више. У пролеће год. 1291. Дујмо Франкопан и Радослав II Бабонић одлазе у
Напуљ, прилазећи тим отворено анжујској страни. Али, Радослав I, стриц овога
другога, незадовољан што се њему не обраћа довољна пажња, прилази, међутим,
привремено краљу Андрији. Тако раде и многи други племићи, невођени у својим
одлукама неким начелом, него чисто личним интересима. Они ниједној страни не
прилазе без резерви, преговарају понекад са обе, држе по два гвожђа у ватри, и
опредељују се само по моментаним изгледима на успех. Тај систем је очевидно
кварио људе; уништавао стари морал вере и речи. Уосталом, тешко је било и
тражити неки начелни став у оваквим приликама. Шта је Хрватима могло бити
стало до тога хоће ли се на мађарском престолу одржати краљ из Млетака или из
Напуља? Ни за једног их нису везале никакве тешње везе. На васпостављање своје
хрватске државе није помишљао ниједан; традиција о њој била је толико ишчезла
да са њеним васкрсавањем није више рачунао нико. Остало је онда као једино да
свак гледа своју корист; то је, уосталом, начело средњевековног феудалног
племства, које се приводило у живот и у чисто народним државама и при још
свежој свести о државним традицијама једне моћне и ауторитативне целине.
Како су краљеви мало пазили шта дају и обећавају и какво је било племство
овог времена показују лепо овакви случајеви: у фебруару год. 1292. поклонио је
краљ Андрија Стевану Бабонићу дрежничку жупанију, а у августу исте те године
исто подручје, са нешто ширим границама, даровао је и породици Шубића. За
морал извесних људи речит је овај пример: четири брата Бабонића покорила су се
краљу Андрији и он им је 1. августа год. 1299. потврдио имања; 7. септембра те
године краљ Карло прима исте људе као покајнике, пошто су пре непуна два месеца
отпали од њега.
Најдоследније се у свем том вртлогу држало племе Шубића, које се,
уосталом, највише и подигло. Њихов главни претставник био је бан Павао I, човек
мудар и предузетан. Он је од год. 1274. приморски бан, који је постепено постао
господар целе области од Нина до Омиша. Краљ Карло зове га »драгим и верним
рођаком« и упућује год. 1295. свога сина да му доживотно уступи »банску част у
деловима хрватским и далматинским«. Напуљском двору је у овом надметању за
круну приличио помагало то 1пто су се за његова кандидата залагале папе
Целестин V и Бонифације VIII, и што сам краљ Андрија није био човек веће
вредности. Стога су Шубићи са много енергије могли да раде против законитог
краља, ширећи све више и круг својих присталица и своје подручје. Кад је год.
156
1295. умро Карло Мартел, они су као новог претендента примили другог напуљског
кандидата, Мартелова сина, Карла Роберта, и радили су и за њ са истом
преданошћу. У време од год. 1290.—1300., пошто је већ имао у својој власти већи
део Далмације и један део Хрватске, Павле Шубић шири своју власт и у западној
Босни. У оскудици извора ми данас не знамо на основу којег права је Павле дошао
до титуле »господара Босне«, са којом се први пут јавља 7. априла год. 1299.
Највероватније ће бити да је он освојио неки њен крај, па се прозвао по томе; а
можда је та титула дошла и као израз тежње за том облашћу. Карактеристично је да
о Босни нема помена у повељи од 4. августа год. 1299., којом Карло Напуљски
потврђује сва права и области Шубића. Докле је допирала Шубићева власт у Босни
у ово време не може се тачно рећи; али, ни у ком случају није прелазила преко
Пливе и даље од Раме. Јер је средишну Босну држао Стеван I Котроман и имао
потпору у тасту краљу Драгутину.
Нема много поузданијих вести о томе како се према овим мађарским
смутњама држао у прво време краљ Драгутин. Његове везе са Анжујцима, и
породичне и политичке, биле су доста срдачне, и не би било чудо да се краљ
Драгутин определио за њихову страну. Његов син Владислав добио је доиста од
напуљског двора 19. августа год. 1292. војводство целе Славоније сем области које
су држали водички кнезови и Франкопани. (Славонија се, треба знати, делила на
две неједнаке половине; у горњој Славонији налазило се пет жупанија:
вараждинска, загорска, загребачка, крижевачка и вировитичка; а у доњој четири:
дубичка, санска, глашка и врбашка.) Али, брзо после тога Владислав је, заједно са
оцем, дошао у ближи додир са краљем Андријом; бар се, у јесен год. 1293., венчао
са његовом сродницом Констанцом из породице Морозини. То је свакако у вези са
одлуком краља Андрије из те исте године, којом је својој мајци Томазини Морозини
дао на управу Славонију. Да је краљ Драгутин, и поред те везе, — уосталом, како
смо видели, уобичајене у то време — успео очувати поверење напуљског двора
казује чињеница што су отуд топло препоручивали Драгутину и његовој жени да
помогну Карлу Роберту, који се почетком год. 1300. спремао да пређе на
далматинску обалу.
Год. 1300., августа месеца, доиста, кнез Ђуро Шубић, брат бана Павла,
превео је Карла Роберта у Сплит. Тамо је год. 1297. папа Бонифације послао за
надбискупа капелана напуљске краљице, а год. 1298. основао је шибеничку
бискупију, само да појача анжујску странку у приморским градовима. Али, главни
чинилац у целом предузећу био је срчани Павле Шубић. Њему краљ Карло и
поверава свог унука, молећи га да га пази и штити. Та авантура била је опасна, али
она је најбоље мерило снаге и самопоуздања браће Шубића. Ствари су ненадном
смрћу краља Андрије (14. јануара год. 1301.) испале боље него што је могло бити,
али су се Анжујци, природно, и тако осећали обавезним према Шубићима и били
спремни на велика признања. »Бан је Павао у оно вријеме (пише В. Клајић у својој
књизи о Брибирским Кнезовима) био као каква круњена глава, као прави суверен ...
Као кућни старјешина одређује бан Павао браћи и синовима не само земље и
посједе, не само части и дохотке, него и задатке и послове које морају вршити. Док
му браћа врше власт у приморју и у далматинским градовима, то је синовима
намијенио најновију течевину своју, те их је именовао кнезовима Трију Поља,
Хливна и Цетинске жупе«. По препоруци бана Павла, Карло Напуљски потврђује
157
његову сроднику кнезу Хрватину и његовој браћи и синовима посед босанске
области Доњих Крајева. Управу над појединим областима доделио је бан Павао
међу своју браћу и синове. Млађем брату Младену дао је на управу свој део Босне
већ год. 1301.; син му Младен, зван иначе Младен II, спомиње се као кнез Трију
Поља и »читаве земље хливањске«; док су други синови Павлови постали кнезови
далматинских градова.
У Мађарској је била јака странка против доведеног анжујског кандидата. На
њеном челу налазио се калочки надбискуп. Та странка прогласи и круниса за новога
краља сина чешкога краља Вацлава II, који је по женској лози потицао од
Арпадовића. Овај се, крунисан 27. августа год. 1301., прозва Ладислав V.
Разљућени папа позва због тога калочког надбискупа у Рим, на одговорност, пошто
се очевидно супротставио његовој вољи и његовим јасним порукама. Требало је
стога сад измислити нешто што би могло умирити папу, скренути његову пажњу на
друга питања и приказати непослушни мађарски епископат као солидне стубове
вере. У томе духу би решено да се упути у Босну једна војничка експедиција у
борбу против јеретика. Ништа, можда, за процену односа између Босне и Мађарске
и за босанско »јеретиштво« није карактеристичније од те одлуке. Босна је имала да
буде вентил за напето стање у Мађарској. У њој треба просути крв у име тобожњих
интереса праве вере, да би се у ствари изгладила трвења настала на другој страни и
због других питања. Није стога никакво чудо што су Босанци у претставницима
римокатоличке вере, доношене толико пута на мачу, исуканом без разлога или са
разлозима перфидним или измишљеним, гледали само своје противнике и збијали
своје редове на отпор. До борбе је у Босни доиста дошло. Не знамо само који су све
мотиви превладали да се у ту борбу умешају и да је у главном воде понајвише
Шубићи. Бан Младен потиснуо је Стевана Котромана год. 1302. на исток све до
подручја Дрине. У јуну год. 1304. Младен је погинуо од »неверних јеретика«. Али,
борба је настављена. Год. 1305. Павле се назива »господарем читаве Босне«, коју
предаје сину Младену. Господар читаве Босне Павле је постао у смислу тадањих
старих граница Босне, т. ј. Без Соли и Усоре на истоку, у којима је и даље остао да
влада краљ Драгутин. Не знамо ништа поближе како се за време ових борби у
Босни држао Драгутин, односно у којој се мери заузимао за свога зета и на који га
је начин бранио од Шубића. Можда га је у активнијој помоћи спречавало опште
помућено стање у целом суседству; сем овог рата у Босни било је ратно стање и
између Дубровника и његова брата, краља Милутина, год. 1301./2. Милутин је имао
и неких рачуна са Павлом Шубићем и састајао се са њим на српско-хрватској
граници у пределу Вруље код Макарске (год. 1303./4.). Како односи између
Драгутина и Милутина беху затегнути (говори се нејасно чак о неком рату који се
међу њима водио негде у то време), свакако је и то у многом везало руке сремском
краљу. Ну, готово је ван сумње да се ипак залагао за свога зета. Његови охладнели
односи према Карлу Роберту дошли су као последица његове и зетовљеве борбе са
Шубићима, уз које се Карло тада држао непоколебиво. Или је можда, што је још
вероватније, напад Шубића у Босни био одраз сукоба између Драгутина и Карла
Роберта, кад је Драгутин, у вези са ердељским војводом Апором, истакао
кандидатуру свога сина Владислава на мађарски престо? Резултат свега био је тај да
је Драгутинова војска била побеђена у Срему, и да су Шубићи знатно ојачали и
проширили своју власт у Босни.
158
XII. СРБИЈА У БОРБИ С АНЖУЈЦИМА.
1. Краљ Милутин у вези са Карлом Валоа. — 2. Унутарње кризе у Србији. — 3.
Краљ Милутин у борби с Анжујцима. — 4. Милутин и Младен Шубић. — 5. Полет
Србије у Милутиново доба.
Мада је краљ Милутин од женидбе са Симонидом видно изменио своју
спољну политику, није ипак био потпуно поуздан за Византију. Он је сувише био
човек својих интереса да би се везао безусловно за једну политику, а нарочито онда
када се створе изгледи који тој политици претстављају опасност или чак мањи
успех него некој другој. Тако се, током извесних припрема и догађаја год. 1306./8.,
беше озбиљно решио да се поново врати староме савезу с Анжујцима, који би био
отворено уперен против Византије.
На Западу су, наиме, почетком XIV века у извесним круговима почеле
комбинације са васпостављањем Латинског Царства. Главни повод им је дала
женидба француског принца, Карла Валоа, брата француског краља Филипа IV, са
унуком латинског цара Балдуина II. Невеста је донела мужу у мираз титулу свога
деда и царске претензије. У својим плановима Карло се наслањао на напуљски двор
и рачунао са његовим везама на Балкану. Овог пута помишљало се на то да се
акција према Цариграду води првенствено са западне обале Балканскога
Полуострва, из Албаније, где је Драч од год. 1305. опет у анжујском поседу, у
власти Филипа Тарентског, сина Карла II Напуљскога. Милутин је дознао за те
планове, па се, видећи слабост Византије, угрожене у тај мах од Турака у Малој
Азији и Бугара у Тракији, побојао да он сам не прими главне ударце од нове
западне коалиције, ако би јој се испречио на путу продирања према Цариграду.
Можда му је тај план и достављен са позивом да се придружи. На Милутина су
свакако деловале и те чињенице што је анжујски принц Карло Роберт постигао
успехе међу Хрватима и после међу Мађарима, и што је француски двор у борби са
папама год. 1305. однео видну победу и превео папе из Рима у Француску.
Несумњиво стоји да је Милутин од лета год. 1306. ушао у преговоре са Филипом
Тарентским и да је био оберучке примљен. Одмах потом ушло се у преговоре и са
француским двором. Посланици краљеви беху Марко Лукарић из Дубровника и
Трифун Михаели из Котора. Свакако по жељи француског двора, да се обавесте о
тој балканској краљевини, упутили су црквени кругови једног ученог доминиканца
да поднесе извештај о Србији. Тај извештај је сачуван и веома је занимљив.
Доминиканац је своја обавештења добијао од једне Анжујцима одане особе, стога у
његову причању добро пролази анжујски зет краљ Драгутин, док је Милутин
приказан најцрњим бојама, као непоуздан, суров и развратник. Извештај је
очевидно пристрасан и стога на извесним местима намерно неистинит. Он је ишао
на то да се савез између Карла и Милутина свакако осујети. Стога је заступао ова
гледишта: српскоме краљу не треба веровати, све што обећа он ће одрећи и
изврнути. Сад се боји Карла да би му могао одметнути Приморје са већином
незадовољних католика и да би после успеха над Грцима могао окренути своју
војску и на њ; због тога страха он сад нуди пријатељство. Желећи да наговори
Карла чак на активност против Срба, он их претставља, истина, као лепа стаса (како
159
мушке тако и женске), али им пориче храброст. »Један прави ратник потерао би
њих педесеторицу.« Ну, Карло се ипак решио на савез, на основу извештаја са
других страна, који су Милутинову сарадњу препоручивали као добродошлу.
Уговор је склопљен 27. марта год. 1308., а предвиђао је заједничку борбу против
Византије. Карло је признавао српскоме краљу његова ранија освајања у
Маћедонији: читаву област између Прилепа и Просека, Овче Поље до Штипа,
дебарску област до Маће и кичевски крај. Штип није унесен у то признавање, јер га
краљ, како се изрично каже, држи за се и за своје наследнике као несумњиву
својину. Тај је уговор садржавао и Милутиново обећање за прелаз у католичанство.
Да би савез био чвршћи, имала се Милутинова кћи Царица удати за Карлова сина
Карла. Папа Климент V одобравао је све то, задовољан могућим верским успехом у
Србији, а верујући у Милутинове поруке. Милутин је доиста пристао на све
уговорене тачке и лично је потписао уговор, у Србији, 25. јула год. 1308. Њему се
чинило да су планови на француском и напуљском двору потпуно готови и да је
ствар сазрела. Без икаквих обзира на своје везе са Цариградом он је одмах кренуо
војску према Солуну. Та војска, са недовољно дисциплинованим турским
најамницима, није постигла никаква успеха; чак је дошло до узајамне борбе између
Срба и Турака, у којој су ови други потучени и разјурени.
Није требало дуго времена да се види како од намераване обнове Латинског
Царства неће бити ништа. Карло Валоа дао се наскоро на сасвим друге планове,
жудећи да добије упражњени царски престо у Немачкој, а Филип Тарентски у
Албанији имао је незнатне успехе. Милутина су највероватније обавестили о више
фантастичним него реалним концепцијама Карловим Млечани, који су дошли у
сукоб са Французима и са папом. Они као да чак ушућују и Милутинову активност
према Албанији. То би се дало извести по томе што га у једном њиховом писму од
10. маја год. 1309. називају »краљем Србије, Хума, Дукље и Албаније«.
Али, Милутин није могао, а још можда и чекајући на догађаје није ни хтео
да предузима ма шта што би изазвало сукобе са најновијим савезницима, које је
најзад ипак напустио. Остављајући Анжујце, он се наново обратио Византији, која
због свог тешког положаја није ни помишљала да поставља какве било услове
српскоме краљу или да му чак прави озбиљне прекоре. Њој је требала Милутинова
помоћ против турских најамника у Европи, као и против правих турских освајача у
Малој Азији, који су све више узимали маха и све се више примицали Дарданелима
и Босфору. Год. 1313. борили су се први пут прави турски војници, не најамници, са
Србима, и то у Малој Азији, куда је Милутин, на молбу цара Андроника, упутио
српску војску под вођством великог војводе Новака Гребострека. Срби су у тим
борбама остали победиоци и спомен о тој победи уписали су у једном натпису на
цркви у Нагоричину, у близини које ће се, шест стотина година после тога, водити
одлучна битка у завршној борби између Срба и Турака на европском тлу.
Краљ Милутин је, у исто време, био заузет и унутарњим кризама, које су га
спречавале да предузима штогод у суседним областима. Са братом, краљем
Драгутином, долазио је у сукоб чешће пута. Главни разлози неспоразума били су
ови: 1. што је Драгутин све више стицао уверење да Милутин не мисли да обезбеди
престо његову сину Владиславу, него под утицајем своје таште помишља чак да на
српски престо доведе свога шурака, византиског принца, Димитрија; и 2. што је
Драгутин био противник братовље гркофилоке политике. Око год. 1312., вероватно
160
кад је Милутин послао своју војску у помоћ Грцима, дигао се Драгутин поново
против њега. Милутин се у један мах нашао у тешком положају, јер је добар део
племства био уз Драгутина. Из те невоље спасло га је свештенство, које се ставило
на његову страну, а то је учинило стога што му Драгутинове везе са Западом нису
уливале много поверења. Милутин је према цркви био широке руке и подизао је и
обнављао многе цркве и манастире на све стране. То му је сад признала црква,
помогнута и богатим финансиским средствима краљевим. Краљев чувар блага беше
нови бањски епископ Данило, чувени писац краљевских и архиепископских житија.
Са тим новцем Милутин брзо скупи најамничку војску, понајвише од турскотатарских елемената. Свештенство је ипак радило и успело да својим
посредовањем спречи грађански рат. Драгутин је проширио своје подручје добивши
Рудник и можда још нешто земљишта; али, Милутин се одржао на престолу.
Другу кризу изазвао је Милутинов син Стеван, који се после очева брака са
Симонидом осећао унижен и запостављен. По свој прилици и њега је изазивала
Милутинова намера да на престо у Србији доведе грчког принца Димитрија, мада
се овај, видевши примитивност српске средине, брзо охладио и вратио у Византију,
напуштајући сваку помисао о том да постане владар такве земље. Вероватно га за
тај позив није одушевљавала много ни сестра Симонида, која се није осећала добро
уз остарелог и суровог Милутина и која, због њега, не изгледа да је волела ни
земљу којој је била владарка. У Србији је било доста опозиције против грчког
утицаја на двору, који је јачао приметно последњих година, и уз Стевана се нашло
доста незадовољника, посебно у Зети где је он био намесник и где је католички
елеменат имао доста утицаја. Када је Стеван око год. 1313. дигао буну, Милутин се
брзо кренуо у Зету да лично угуши покрет и натера људе на покорност. Стеван се
предао оцу на милост, по причању, на његов позив. Чим га се дочепао, Милутин га
је оковао и у Скопљу дао ослепити, па га је потом упутио у Цариград, у заточење,
са женом и са два његова сина, Душаном и Душицом. Поткупљени џелат није
сасвим ослепио Стевана, него му је опрљио предњи део очију, тако да је могао
видети; да је то од оца крио целог живота не треба, мислим, нарочито истицати. И у
Стевановом случају свештенство се живо залагало да дође до измирења; после
седам година заточења могао се убогаљени принц вратити у отаџбину, где му је
отац дао на управу жупу Будимље.
Одвојена од својих синова, живела је стара краљица Јелена у својој посебној
области у Травунији и западном делу Зете све до своје смрти, 8. фебруара год. 1314.
На њеном двору у Брњацима, пише њен биограф Данило у најлепшем свом саставу,
писаху се »књиге божанствене«, т. ј. књиге намењене црквеним потребама,
прављаху се сасуди украшавани златом, сребром, бисером и драгим камењем и
свештеничке ризе и утвари. На њеном двору налазиле су уточишта удовице и
сироте девојке, које је после удомљавала. Као своју задужбину она је подигла
православни манастир Градац, данас у рушевинама, значајан у српској архитектури
нарочито стога што је у његову грађењу, први пут у унутрашњости Србије,
употребљен готски стил. Иначе је краљица Јелена, као католикиња пореклом, била
штедар заштитник својих ранијих суверника и помагала је и обновила читав низ
цркава у Приморју, а нарочито у Бару и Скадру.
*
161
До отвореног сукоба између краља Милутина и Анжујаца дошло је тек после
смрти краља Драгутина († 12. марта год. 1316.), који се пред крај живота
покајнички закалуђерио и добио ново име Теоктист. Милутин је одмах по
братовљој смрти кренуо на синовца Владислава, ухватио га и затворио. Хтео је не
само :да се на тај начин обезбеди од њега у погледу његова права на престо, него и
да га лиши области које је краљ Драгутин добио као лично лено. У својој
грамжљивости Милутин је, можда и не идући за тим потпуно свесно, допринео
тиме знатно најпре јачању централне, односно краљевске власти, а затим и ширењу
обима српске државе. Мачва до њега није припадала Србији, него Мађарској;
потискивањем Владислава из тога краја Милутин и ту област покушава увући у
српско државно подручје. Соли и Усору није дирао. Тај Милутинов упад у Мачву
изазвао је против њега мађарски двор, који је из сродничких и политичких разлога
заштићавао Владислава, и који је, у исто време, бранио и своје подручје од захвата
рашкога краља.
Ствари се заплетоше на више страна. Без Драгутина се није могао одржати у
Босни ни његов зетски дом Котроманића. Удовица Стевана Котромана мораде да
бежи са синовима из земље, и то нагло: једни чланови спасавају се у Дубровник, а
други у Медведград. Младен II Шубић постаје сад доиста господар целе Босне.
Али, осион и необуздан, он нити је знао ни могао да очува велике и за једну
великашку породицу ретке, готово владарске тековине свога оца. Још за живота
очева заплео се он у сукобе са Млетачком Републиком, помажући устанак Задрана
против ње и примивши се да буде задарски кнез (год. 1311.) Борбу са Републиком
Младен је наставио и после смрти свог оца Павла († год. 1312.) и имао је извесних
војничких успеха, али не и довољно снаге да сам, без помоћи мађарског краља,
води рат са вештим и добро организованим Млецима. После војевања од две и по
године Задар се опет покорио Републици Св. Марка, а бан Младен се морао одрећи
свога кнежевства у том граду (23. септембра год. 1313.) Од тога часа његова звезда
тамни. Тај неуспех изазвао је против њега читав низ незадовољника. Већ год. 1315.
побунио се Трогир и тражио заштите код Млетака, и Младен га је, знатно
попуштајући, једва умирио. Убрзо се јављају побуне и непријатељства и угледног
хрватског и босанског племства. Крчки Франкопани, крбавски Курјаковићи и лички
Нелипићи стварају против њега заједнички фронт у Хрватској, а у Босни се дижу
Хрватинићи и левањски кнезови Миховиловићи. Нарочито му постадоше опасни
водички кнезови Бабонићи, банови Славоније, и отворени супарници за првенство
међу хрватским племством. Посредовањем Дубровчана дошло је једино до
измирења између Младена и босанског бановића Стевана II Котроманића. Младен
је вратио Стевану очеву област у средишној Босни, али га је учинио потпуно
зависним од себе. Чак, кад је требало да се Стеван ожени кћерју кнеза Мајнхарда
Ортенбуршког, бан Младен је узео на себе да моли папу за дозволу, јер су младенци
били у сродству. Папа је издао тражену дозволу 18. јула год. 1319.
Мађарски краљ, озлојеђен држањем краља Милутина, уз моралну помоћ
папину, створио је читаву коалицију против њега и организовао је нападе на Србију
са више страна. У ту коалицију уђоше сем Мађара још бан Младен и Албанци. Рат
Дубровника са Милутином год. 1317./8. није, можда, исто тако, без неке везе с овом
акцијом. Против Србије се одавно није дизало толико непријатеља; никад дотад она
није морала да води борбу на три фронта. У ранијим приликама, кад су се јављале
162
сличне опасне ситуације, Србија је или тражила туђу помоћ, или гледала да
дипломатски изманеврише бар једног противника или да само на једној страни буде
тучена. Овог пута Милутин улази у борбу сам, на свима странама. Србија сад
располаже друкчијом снагом од оне какву је имао Стеван Првовенчани на почетку
XIII или краљ Урош средином тога века.
Борбе су почеле најпре на југу. Иза сукоба са Дубровчанима долазе борбе са
баном Младеном, у којима главну улогу са српске стране имају три храбра брата
Бранивојевића из стонске области. Од 10. априла год. 1318. Младен узима титулу
»главног господара хумске земље«, нашто Милутин одговара својом новом титулом
»краља Хрватске«. У том рату од год. 1318./9. бан Младен је био присиљен да преко
Дубровчана тражи мир и као гарантију морао је дати Милутину таоце, међу којима
се налазио и његов брат, омишки кнез Гргур. Нападе из Албаније водио је Филип
Тарентски, коме се придружило више албанских првака, од којих су се неки
одметнули од Срба. Њих је све нарочито бодрио год. 1319. папа Иван XXII својим
посланицама. Али, и на тој страни борбе су завршене без српске штете. — Главни
напад извели су, наравно, Мађари, у Мачви и Београду, који су запалили. Ну, и
њихове војске су застале испред рудничких планина и пред масивом Космаја.
Немоћан да савлада отпор, краљ Карло је зазивао папу да крене против Срба и још
кога од католичких владара, како би са њиховом помоћу могао да продре до мора и
освоји целу Милутинову државу. Папа је доиста покушавао да приволи чешког и
пољског краља и неке немачке кнезове да се придруже Мађарима; али, од свих тих
позива није било никакве користи. На сребрном олтару, који је год. 1319. поклонио,
у Србији још од Немање познатом, храму Св. Николе у Барију, краљ Милутин се,
очевидно после мађарског повлачења, бележи, не без извесног, уосталом потпуно
оправданог самозадовољства, као господар »од Јадранскога Мора све до реке
великога Дунава«. Србија је издржала једну прилично тешку пробу снаге и остала
је потпуно непоколебана. На Балканском Полуострву тога времена она је сад
непрепорно била главна сила.
Последње две године свога живота Милутин је провео релативно мирно.
Није доспео да види како ће се у Византији да развију у озбиљан грађански рат
затегнути односи између старога цара Андроника II и његова унука и наследника
Андроника III, који су започели своје сукобе год. 1321. Обе стране позивале су
Милутина да им се нађе у помоћи, и он се, лукав као и увек, упуштао у преговоре
са обадвема, пазећи добро да уочи са којом би могао доћи до бољих изгледа по
себе. У јесен, 29. октобра год, 1321., Милутин је изненада умро од апоплектичног
удара, у својој престоници, у Неродимљу.
Успон Немањића био је постепен, али сталан. Од Немање, правог творца
српске средњовековне државе, напредак је видан готово у свакој генерацији.
Првовенчани диже Србију на краљевину и стабилизује је у једно од најкритичнијих
времена по Балканско Полуострво, које је изменило готово све односе на њему.
Краљеви Радослав и Владислав успевају да сачувају земљу од спољних удара; краљ
Урош отвара нове видике и припрема финансиску снагу Србије. Са Милутином
Србија постаје главни политички чинилац на Балкану и држава са апсолутном
вредношћу. Њене границе померају се далеко од оних које је он затекао. У IX веку
Србија не иде на исток даље од Раса; у XI веку граница јој је око Звечана, у XII око
Липљана, а са Милутином она прелази Скопље и захвата Овче Поље. Сем
163
Јадранскога Мора и Неретве, куд је била дотад упућивана, Србија се сада пружа низ
Вардар на егејску обалу. Североисточна граница обухвата Браничево и приближава
се Тимоку; на северу се допире до Саве и Дунава. Читаве нове области улазе у
састав српске државе, којој дотле нису никад припадале, и постају и етнички,
уколико то још нису биле, наш народни посед (Браничево, Мачва). Економски
напредак Србије Милутинова времена био је доста брз и обиман и давао је краљу
обилна средства за све његове планове. Нарочито се развило рударство у неколико
веома активних рудника (Брсково, Трепча, Рогозна, Брвеник, Рудник и др.), који су
давали много сребра, олова и нешто бакра. Уз рударство, којим су се највише
бавили Саси и по којима је остало све до данас више локалних назива (Сасе, Сашка
Река, Сасино и сл., а можда чак и ознака Шакци, Шокци) и прилично доста
техничких израза за посао, развила се лепо и трговина. Главни капитал давали су
Млечани, а главни трговачки посредници беху Дубровчани и Которани. Према
делимичним дубровачким трговачким рачунима промет између њихова града и
Србије износио је год. 1325. око 160.000 перпера годишње, односно на 2,000.000
ондашњих »динара«.
У Милутиново доба нарочито се развила црквена уметност. Ниједан наш
владар није подигао и обновио толико црквених грађевина колико он, и то и у
Србији и ван ње. Његова главна задужбина, у којој је био сахрањен и где је лежао
до средине XV века, био је манастир Бањска близу некад вулканског Звечана, која је
хваљена као једна од најлепших цркава српске државе романског стила. Андра
Стевановић, који је дуго испитивао, тврдио је за њу чак ово: »Колико је мени
познато, сувремено талијанско грађевинарство може показати примерке само већих
дименсија од ове старине српске, али се ова грађевина у свему осталом може по
техници и естетици да равна са најсавршенијим талијанским грађевинама свога
доба«. Грачаница, која је довршавана пред саму смрт Милутинову, грађена у сасвим
другом, византиском стилу, очувана је све до данас на класичном Косову. Народна
песма очувала јој је помен са предањем, да су око ње »збор зборила господа
хришћанска«. Са својих пет као сливених кубета, зидана са пажљиво и укусно
сложеним редовима опека међу камењем, иначе без нарочитих других декоративних
елемената, она оставља пријатан утисак извесне грациозности, а допада се, после
ближе студије, отменошћу линија и хармонијом целине. Сем та два манастира,
Милутинове су задужбине, било по том што их је обновио или наново подигао, од
главнијих ове: Богородица Левишка у Призрену, која је била претворена у џамију и
која је наново прекрштена, Тројеручица у Скопљу, Св. Ђорђе у Нагоричину,
Краљева црква у Студеници, Св. Никита у Скопској Црној Гори и многи други.
Обновио је, заједно са мајком, и католички манастир Св. Срђа на Бојани. Год. 1293.
сазидао је данашњу главну цркву у Хиландару, пошто је порушио стару Немањину,
и обновио је читав манастир. Подигао му је и куле за одбрану од морских
разбојника, око самог манастира и на Хрусији код мора. Његова дарежљивост
осетила се и ван Србије. У Солуну је подигао три цркве и један двор, у Серу једну, а
у Цариграду је дао подићи једну цркву у славном манастиру Јована Претече. У
Јерусалиму је основао манастир Св. Арханђела као склониште за српске хаџије, а
на Синају је подигао храм Св. Стевану у познатом Богородичином манастиру. У
Средњем веку била је чувена цариградска болница са бираним лекарима и са много
кревета, коју је подигао Милутин и осигурао јој издржавање. У тој болници постала
164
је наскоро школа за учење медицине, као нека врста зачетка једног медицинског
факултета.
Са грађењем цркава у вези је и црквени живопис. Све Милутинове цркве
живописане су још за његова времена сем Грачанице, која није била сасвим
довршена за његова живота. Неке од тих послова нису увек радили српски мајстори
(на пр. Нагоричино) него грчки, а највећи део, мада занимљив и са много
уметничког интереса, заостаје ипак за ванредним фрескама Милешева и Сопоћана.
Као главну карактеристику живописа Милутинова доба г. Влад. Р. Петковић налази
»тежњу за покретом и за декоративним ефектом«. Н. Окуњев је истицао да се у
живопису нашег XIV века осећа утицај рукописних миниатура, које стари
монументални стил замењују миниатурним. Штета је велика што је пропао
живопис двају главних Милутинових цркава, Бањске и Хиландара. Глас »грчких«
сликара био је на Балкану тога времена веома велик; год. 1331. поверило се њима
да у Котору живопишу чак католичку катедралу Св. Трифуна.
Сем у архитектури, код Срба се осећа у Милутиново време и известан полет
у књижевности. У то доба пишу: архиепископ Никодим, који је год. 1319. завршио
свој превод типика св. Саве Јерусалимскога; епископ Данило, дипломат и окретан
писац и врло храбар човек, који је спасао Хиландар, после дуге и тешке опсаде, од
навале каталанских разбојника, познат у књижевности по својим сувише обазриво
писаним биографијама српских краљева Драгутина и Милутина и краљице Јелене и
српских архиепископа (од Арсенија I); најзад Теодосије, прерађивач Доментијанове
биографије св. Саве, писац службе и похвале Симеону и Сави, најпопуларнији
српски писац Средњег века, са много занимљивог и вештог причања и са
несумњивим књижевним талентом. И сам је Милутин помагао преписивање књига;
једно еванђеље, рађено по његовој жељи год. 1316., за карејску ћелију св. Саве, леп
и необичан примерак, очувано је у ризници манастира Хиландара.
Поред свих његових личних недостатака и крупних моралних мана,
Милутин је, ипак, дао замаха српским вредностима у свима правцима. Србија
његова времена постаје не само моћна и богата, него показује и амбиције за дела
вишег духовног живота.
XIII. ЈАЧАЊЕ БОСНЕ.
1. Борбе у Србији око престола. — 2. Пад Младена Шубића. — 3. Ширење Босне. —
4. Борбе у Хрватској. — 5. Значај бана Стевана II Котроманића.
После ненадане смрти краља Милутина, који није био уредио питање свога
наслеђа, настадоше у Србији крваве и доста дуге борбе око престола. Стеван,
сматран као слеп, имао је испрва најмање изгледа. Ипак, он остаде коначни
победилац. Не бојећи се више очеве освете, скинуо је завој са повређених очију, и
објављујући да му је св. Никола повратио вид, успео је да брзо освоји симпатије
народа, који га је одраније сажаљевао као мученика и претпостављао старијем
брату Константину, који је потицао од прве Милутинове жене, Гркиње, и по
старешинству и праву имао добити престо. Константин је иза смрти краљице Јелене
држао Зету и ту се прогласио за краља; изгледа да је Милутин, после неуспеха са
шурацима, њега био и наменио за наследника. У лози Немањића, наиме, израђеној
165
у манастиру Грачаници год. 1321., од Милутинових синова насликан је само
Константин, док је Стеван искључен, вероватно као бивши одметник и као син који
је потекао из брака оглашена као незаконита. Константин се уз Милутина и
Симониду помиње и у натпису у Барију од год. 1321. Константин није пристајао ни
на какав споразум са Стеваном, који му је овај у почетку нудио. У борби насталој
после раскида Стеван је победио и на Богојављење год. 1322. крунисао се за краља,
узевши отад службено име Уроша III. Сем са Константином, Стеван је имао да се
носи и са Драгутиновим сином Владиславом, који је полагао своје право на рашки
престо на основу обећања што их је краљ Милутин давао његову оцу у Дежеву и
после тога. Владислава су помагали пријатељи његова оца, а нарочито мађарски
двор и његов сестрић, босански бан Стеван II Котроманић. Чак су и дубровачки
трговци у Руднику били на његовој страни и борили се уза њ. Стога су се борбе
између њега и Стевана отегле дуже времена, све до пролећа год. 1324., а водиле су
се углавном око Рудника. Владислав је у тим борбама имао мало успеха и коначно
је био присиљен на повлачење. Напуштајући даље ратовање, он је напустио чак и
области које је држао његов отац не само у несигурној Мачви, него и у подручју
Соли и Усоре, и повукао се негде у Мађарску.
Највише се користио овим метежима у свом суседству мудри и веома
опрезни, али ипак у потребним часовима предузетни босански бан Стеван II
Котроманић. Он је у ово време проширио Босну у три правца, према западу, јуту, и
према истоку. Прве успехе постигао је на западу, на рачун Шубића. Бан Младен је,
видели смо, био у сталном опадању. Његов неуспех у рату са краљем Милутином
охрабрио је многе његове непријатеље међу хрватском властелом и далматинским
градовима. Чак ни Младенова рођена браћа нису хтела да иду до краја са њим,
незадовољна његовом осионошћу и отсуством сваког политичког смисла и такта.
Већ год. 1319. одметнуо се од њега Шибеник, затим и Трогир, предајући се
млетачкој заштити. На збору хрватских великаша, који је Младен сазвао да сузбије
млетачке сплетке и посредовања у Далмацији, он је доживео то да су се људи, место
на Млетке, огорчили на њ и да се у редове противника умешао и његов брат Павле.
Противници банови склопише одмах и савез против њега и позваше у њ чак и лица
ван Хрватске, као бана Стевана из Босне и моћне Бабониће из Славоније. Кад је
краљ Карло добио вести о том покрету, он је, и иначе незадовољан што је
Младеновом кривицом дошло до млетачких успеха на Приморју, одлучио да
помогне рушење Младена. То је одговарало и осталој његовој унутарњој политици,
која је ишла за тим да се сузбије и сломије моћ јаке властеле. Захвалност према
породици Шубића, која му је омогућила да дође до угарске круне, није га више
задржавала од тога решења. По његовој наредби кренуо је славонски бан Иван
Бабонић против Младена, а за њим се упутио и сам краљ. Против Младена дигло се
све. Млечани, његови стари непријатељи, знатно су допринели да је бан изгубио
Скрадин и Омиш у борби са трогирско-шибеничком фронтом. На копну Младен је
био потучен у борби код Блиске, и једва се бегством спасао од потпуне пропасти.
Кад је краљ Карло са војском стигао у Книн, скрушени бан изиђе преда њ са
даровима, уверавајући га о својој верности. То му је спасло само главу. Иначе, још
ту изгубио је банску част и све поседе, а крајем септембра год. 1322. краљ Карло га
је одвео као сужња и дуго га држао у тамници. Смиловао се на његову жену, а своју
рођаку Јелену, напуљски краљ Роберт, кад је она на путу у Рим дошла у Напуљ, и
166
одредио јој је у мају год. 1355. помоћ од 200 златних форинти годишње. Та
чињеница што се банова удовица налазила у беди и примала туђу помоћ казује
јасно да је Младен проводио пре смрти тежак живот и да јој сам није могао помоћи.
О том његову животу немамо поузданих вести; сигурно је само да је Младен био
мртав пре год. 1341. Једно време се, на основу једне сумњиве повеље, мислило да
се краљ Карло на крају ипак сажалио и да је дао Младену град Зрињ. Из поузданих
извора, међутим, знамо да су тек 31. јула год. 1347. уступили краљу Лајошу Гргур,
син бившег бана Павла Шубића и брат Младенов, и Ђурађ, син кнеза Павла, брата
Гргурова, свој град Островицу, и да је овај, у замену, дао њима град Зрињ. По том
граду добила је отад та грана Шубића свој назив Зрињских.
После Младенова пада бан Стеван је остао једини владар у целој Босни, као
веран вазал краља Карла, коме се придружио и у овој последњој акцији. Он отад
постепено али стално проширује босанске границе. Кључки кнез Вукослав
Хрватинић, рођак Шубића, улази у састав његове државе и добија потврђене жупе
Бањицу и Врбању и градове Кључ и Котор. Тако Босна почиње обухватати и Доње
Краје са старим жупанијама врбаском, глашком, санском, дубичком и горском, које
су припадале раније хрватском подручју и биле под влашћу загребачке цркве.
Хрватима је ускоро остало само подручје западно од Уне.
Заузети у Рашкој, Срби нису обратили довољну пажњу на Хум, за којим је
босански бан живо жудио, желећи да преко њега добије излаз на море, који је
недостајао његовој држави. Стеван је освојио Хум углавном за време борбе између
Стевана и Владислава, од год. 1323.—1325., и за време борби хумских војвода
против Дубровачке Републике, чији су људи у Руднику учествовали на страни
Стеванова противника и изазвали стога краљеву освету. Бан Стеван је имао
споразум са Републиком да штити Дубровчане нарочито од напада стонских
господара Бранивојевића. Радећи то, он је полако утврђивао у Хуму своју власт.
После неуспеха Владислављева, када је овај прешао у Мађарску, бан Стеван је ушао
у подручје Соли и Усоре и проширио је своје границе све до Дрине, свакако у
споразуму са мађарским краљем.
Исто тако вешто Стеван је искористио и забуну у Далмацији после
неочекиваног пада бана Младена. Великаши, који су имали да деле плен, беху
недовољно припремљени на такав исход и стога несложни и сувише суревњиви; а
Шубићи су, опет, мада кивни на Младена, осетили одједном да су у питању и углед
и поседи њихове целе породице, и прегоше да се одупру општој јагми за њихова
добра. Нарочито устадоше на кнеза Нелипића, који беше узео важни Книн, раније
њихов град, пошто је из њега протерао новог бана Хрватске и Славоније, Ивана
Бабонића (год. 1323.). Мада је Бабонић, поставши као бан целе Славоније још и бан
Хрватске, ујединио све хрватско подручје и тиме постигао нешто чега раније
годинама није било, Хрвати та ипак нису хтели примити. Био им је туђ, премда
Хрват. Краљ Карло га стога смени. Увређени Бабонићи устадоше тад против краља
и сметаху његовој војсци кад је преко Славоније ишла у Далмацију. Краљ им, казне
ради, одузе зато Медведград. Тако се догоди да кнез Нелипић и нехотице доби у
Бабонићима посредног савезника. Шубићи, међутим, у борби са кнезом, позваше у
помоћ и босанскога бана Стевана. Али, под Книном, год. 1324., Шубићева и
босанска војска би потучена, а сам вођ, Ђуро Шубић, допаде ропства. Кнез
167
Нелипић постао је после тога успеха најјачи хрватски великаш на подручју старе
хрватске државе.
Краљ Карло није имао никаква рачуна да му се у лицу кнеза Нелипића
створи нови бан Младен и он стога упути у Далмацију, маја год. 1325., храброг, а
њему оданог бана Микца Михаљевића, пореклом Рутена, да тај скрши новог делију.
Бан Микац је најпре средио односе у Славонији, где је одузео и последњи део
поседа некад моћних Гисинга (Копривницу, Ђурђевац и Вирје). У Далмацији њему
се придружише босански бан и кнезови Шубићи и Франкопани, а против њих се
нађоше крбавски кнезови Курјаковићи и ливањски Миховиловићи и градови Нин,
Сплит, Трогир и Шибеник. У борби год. 1326. бан Микац би потпуно потучен и
лично онемогућен на целом подручју иза Гвозда. Боље среће био је у Славонији,
где се дуго држао на власти. Тамо је после љуте борбе присилио Бабониће да
предаду краљу свој тврди град Стеничњак, а добили су за то год. 1327. Доњу
Мославину и задржали своје остале поседе. Год. 1340. угушио је једну буну у
Загребу, на Гричу, чији мотиви још нису довољно познати. »За Карла I«, казује Д.
Грубер, »бијаше бан Микац стекао толики углед и власт у бановини Славонији да је
краљ готово сасвим њему препустио владање на југу Драве.«
Босански бан Стеван, видећи да засад неће бити никаква успеха у борби
против Нелипића, а не желећи да из целе ове ствари не извуче никакве користи,
обрнуо се према јужној Далмацији и посео је читав крај од Цетине до Неретве,
изузимајући само тврди Омиш. Он је тако проширио босанску државу од Саве до
мора и од Сане до Дрине. Тих граница Босна раније није никад имала. Још
Стеванов отац није излазио много даље од граница средишне Босне. У Босни, без
Хума, беше више државних области и више господара, а са Хумом се њихов број
само повећавао. Стицај прилика дао је Стевану могућност да од Босне створи нов
географски и државни појам, да је учини јединственом државом са јаком
централном влашћу, и да је дигне и у угледу и у политичком значају. До Стеванова
времена Босна није готово нимало утицала на суседна подручја, њен значај био је
чисто локалан и осећао се само понекад и то понајдаље до каквог приморског
града. У другој половини XIII века њено природно подручје између река Уне, Саве,
Неретве и Дрине беше чак раскомадано и земља враћена у границе од пре Кулинове
појаве. Област у којој је бан Стеван примио наследство једва да је обухватала
подручје од два предратна окружја и послератне две жупаније, сарајевске и тек у
пола травничке. Међутим, по обиму, бан Стеван имао је средином тридесетих
година око 40.000 км² и државу која није била мања од Србије краља Уроша и
почетне области краља Милутина. Са Стеваном II Котроманићем Босна је добила
владара несумњиве вредности. Оно што је био краљ Милутин за Душана, то је био
Стеван II за Твртка: творац државне стабилности и организатор њене унутарње
снаге. Његова државничка вештина била је, иначе, сасвим проста. Ударао није
никад тамо где је било опасности да може изићи награђен; био је активан кад год је
требало искористити туђу невољу и мутну ситуацију; а где се требало одлучивати
између два подједнако јака противника он је гледао да одржи везе са обојицом.
Таква државничка вештина није, очевидно, много висока; али, за оне који се њом
служе доследно доноси користи и успеха. А државници се мање-више сви цене по
том не како су радили, него шта су постигли.
168
За времена бана Стевана Босна се дигла привредно. Трговачки промет у
земљи постаје живљи; по примеру у Рашкој почиње се и у Босни с експлоатисањем
рудника, које се врши у главном туђим, и овде понајвише дубровачким капиталом.
Са баном Стеваном почиње у Босни и ковање домаћег новца. На том новцу се
налази банов лик у седећем ставу, са правим мачем преко колена. Бан Младен ковао
је новац опонашајући млетачке матапане, као и Срби у Рашкој; бан Стеван
приближио је после свој новац дубровачком типу. Има чак његова новца који је
пола босански, а пола дубровачки (чак са дубровачким натписом). М. Решетар
мисли, да је бан »хтио напросто да конкурише са дубровачким«, кујући тај новац
против воље Републике. Али, вероватна је и претпоставка да је бан хтео да тим
мешаним новцем истог типа уједначи на његову подручју одомаћену врсту новца.
Крајем треће десетине XIV века бан Стеван је доживео први свој пораз.
Вероватно ради Хума, а можда и због тежње банове да се прошири и на штету
самог рашког подручја, дошло је год. 1329. до борбе између Рашке и Босне. Рашку
војску водио је млади краљевић Душан, пун војничке амбиције. Сукоб је, изгледа,
био негде на граничној линији Лима. Студенички игуман забележио је да је краљ
Стеван послао војску »на безбожне и погане бабуне«, из чега би излазило да је
иницијатива дошла са рашке стране. Душан је победио и добио »бесчислени плен«.
Тај пораз учинио је јак утисак на бана Стевана, јер он отада непрестано зазире од
Рашана и тражи све могуће начине да се обезбеди од њих. Сталан разлог његове
бојазни био је Хум, који он ипак, ради његова привредног значаја за Босну, односно
ради изласка на море који је водио преко њега, није хтео да врати и да тим
најпречим средством умири противнике. Рашани, опет, чак и за време великих
територијалних добитака у Маћедонији и по другим странама, тај губитак никако
нису хтели да прежале.
XIV. СРПСКА ПРЕВЛАСТ У МАЋЕДОНИЈИ.
1. Краљ Стеван Урош Дечански у византиским кризама. — 2. Бугарски цар
Михаило против Срба. — 3. Значај победе Срба на Велбужду. — 4. Пад краља
Стевана Дечанског.
Краљ Стеван се у прво време колебао у својој спољној политици. Да спречи
анжујско помагање његова противкандидата Владислава, он је сам мислио да уђе у
везе са њима. То ће бити главни мотив његове одлуке да тражи брачну везу са
ћерком Филипа Тарентског, год. 1323., и да, са тим у вези, даје обећања и о свом
преласку у католичанство и о измени верске оријентације у Србији. Кад тај план
није успео, јер су му Анжујци прозрели прави циљ, Стеван се обратио на другу
страну. Запросио је и добио дванаестогодишњу Марију Палеологову, кћер
паниперсеваста Јована, синовца цара Андроника II, бившег намесника у Солуну
(год. 1324.) Стевану је тај брак дизао у извесној мери углед, пољуљан социјално
оспоравањем законитости брака његове мајке; а његовој тазбини он је, међутим,
послужио за друге рачуне.
Паниперсеваст Јован полагао је право на Маћедонију са главним градом
Солуном као на своју засебну државу, јер ју је његов дед, цар Михаило Палеолог,
био наменио Јованову оцу Константину. У српском краљу он се сад надао добити
169
савезника да оствари то наслеђе. Помагаче је имао и у двојици својих шурака,
браћи Метохитима, који су били господари Струмице и Мелника. После Маријине
удаје, Јован је, заједно са женом, дошао у Србију, »на виђење«, и задобио је краља
за свој план. Наскоро потом почела је Јованова војничка акција, помагана од Срба.
Цар Андроник, побојавши се српског посредовања и нових компликација, беше
одмах упутио једно посебно посланство у Србију, да се што пре измири са Јованом
и преко њега са Стеваном. Ненадна смрт Јованова у Скопљу ослободила је цара
његових амбиција и могуће несталности у одлукама. Нови преговори о повратку
Јованове жене у Византију довели су на српски двор чувеног историчара Нићифора
Грегору, коме захваљујемо један ванредно занимљив опис тога пута. Ово
посланство искористио је цар Андроник да понуди и Стевану савез, како би се,
осигуран од Срба и можда помаган од њих, могао са више изгледа на успех
упустити у борбу са својим унуком, Андроником III, који, нестрпљив и амбициозан,
није могао да сачека своје време да законито дође на царски престо. Забављена
својим незгодама, угрожавана од Турака у свом малоазиском поседу, стојећи пред
грађанским ратом, Византија је зазирала од Србије и није јој могла, у овај мах,
правити никакве веће сметње.
Већу опасност претстављала је у тај мах за Србију Бугарска. Тамо је год.
1324., иза готово једногодишњег периода анархије, настале после пораза и смрти
цара Ђорђа II Тертерија, био изабран за цара видински кнез Михаило
Шишмановић, зет краља Милутина. Овај ратоборни и преки човек ушао је одмах у
борбе са Грцима, који су проузроковали несрећу његова претходника и
искоришћавали метеже иза његове смрти. Постигавши у тим борбама лепе успехе и
сузбивши Грке и преко старих граница Бугарске, Михаило се и сувише понео и
изгубио меру у својим поступцима. Победити византиску војску у оно доба није
био тежак посао; у њој су се, и те како, осећале последице растројства изазвана
борбом о царски престо. Михаилово самоуверење дигло се још више кад је царско
спорење довело до тога да једна странка, она старијега цара, затражи српску, а она
млађег бугарску помоћ. Андроник Млађи, активнији, и иначе несумњиво војнички
са више талента и са више утицаја међу трупама него његов дед, имао је у почетим
борбама више успеха. Један део победе Андроника Млађег, III, сматрао је Михаило
делом и као своју заслугу. Можда тим више што је српски помоћни одред, упућен
староме цару, под вођством војводе Хреље, остао углавном пасиван, као не хотећи
да се излаже узалуд за већ изгубљену ствар. Краљ Стеван, који лично беше дошао
на границу да се заложи за старог цара, одустао је од похода кад му је Хреља
изложио своја устручавања. Стари цар је год. 1328. био срушен. Срби су покушали
једино озбиљнији напад на Охрид и његов крај, али их је сузбио Андроник III; на
другој страни, међутим, добили су без муке Просек, који је држао и њима издао
један присталица старог цара.
Бугарски цар Михаило прекинуо је одраније срдачније везе са Србима, а по
свом доласку на престо раскинуо их је сасвим. Отерао је своју жену Ану, Српкињу,
а венчао се са сестром Андроника Млађега, и тиме јасно показао свој став. Помагао
је и Владислављеву борбу против краља Стевана, не што би хтео да користи
Владиславу, него да ослаби Србију. Памтио је очевидно очев пораз и хтео је тако да
се свети. Политичке противности, обелодањене још више поводом припрема и
сплетака око царског спорења у Византији и за време његово, продубиле су јаз
170
између Михаила и Стевана. Савез Бугара са Андроником III против Срба природан
је резултат свих тих односа. Он је склопљен у Чрномену код Адријанопоља већ год.
1326., као одговор на савез старога Андроника са Стеваном. Главни и непосредни
циљ савеза, поред обарања Андроника, био је потискивање Срба из вардарске
долине, где је њихово ширење и учвршћавање погађало у овај мах на југу грчке, а
на северној страни бугарске интересе. После споразума са Андроником, своје
главно ширење Михаило је, по старим тежњама Симеонове и Асенове Бугарске,
могао управити само према Овчем Пољу, Штипу и Скопљу, који су се налазили под
српском влашћу и у српској сфери. Главни потстрекач за напад против Срба био је
стога цар Михаило. Када је Андроник, заузет сав пречишћавањем својих обрачуна
са дедом и његовим присталицама, одлагао напад на Србе до по њ повољније
ситуације, односно до несумњива учвршћавања његове власти, довело је то једно
време до раскида односа између њега и Михаила, који су обновљени са доста
тегоба и тек по обавези Андрониковој да ће се ускоро доиста започети
непријатељства.
Цар Михаило се живо спремао за борбу са Србима, желећи да своју победу
учини што сигурнијом и по даље односе што пресуднијом. Сем са Византијом, он је
склопио савез и са влашким кнезом Јованом Басарабом. Прикупљао је војску са
свих страна, узимао је у њу и Татаре и Осете. Напад се имао извршити са две
стране истовремено: Грци су требали да ударе са југа, а Бугари са североистока.
Србија је на време сазнала за те припреме, и међу осталим мерама покушала је,
маја год. 1330., да спречи увоз млетачке робе, а нарочито оружја, преко свог
подручја за Бугарску. Бојећи се борбе против уједињених Грка и Бугара, а
несигуран за западне границе због држања босанског бана, краљ Ствван је понудио
Михаилу споразум, упутивши му нарочито посланство. Кад је Михаило одбио све
преговоре и кренуо војску, Стеван је морао примити натурену борбу. Његова
стратешка одлука била је после тога само та да нападне Бугаре пре него што се
споје са Грцима. И успео је у том. До борбе је дошло 28. јула год. 1330. код
Велбужда, на изворишту Струме, чим су Стевану стигли сви војни одреди. Бугарска
војска »није издржала ни први налет српске војске«, него је под силним ударцима
прсла на све стране. Сам цар Михаило наже у бег и у бегству изгуби главу. Његово
тело би донесено Србима и сахрањено у недалеком манастиру Св. Ђорђа у
Нагоричину. И у овој битци истакао се млади краљевић Душан, за чије се стрелце с
похвалом истиче да су били добро увежбани и вешти.
Грчки цар Андроник III беше дошао у Пелагонију; али, није се журио да
своју невелику војску придружи бугарској, него је више вршио неку врсту
демонстрације према српској граници. На вест о страховитом бугарском поразу,
чија је последица била готово потпуно отварање бугарске границе српској војсци,
Андроник напусти сваку даљу акцију према Србији и упути се на исток, да се тамо
наскоро наплати на рачун дојучерањег савезника.
Ово повлачење Грка и потпуни пораз Бугара направили су краља Стевана
господарем ситуације. Битка на Велбужду била је једна од најапсолутнијих победа
српских у Средњем веку. Она је за више од читава једног века, за време целог даљег
трајања српске и бугарске државе, дефинитивно рашчистила односе између њих.
Бугарска је сведена у своје природне границе од Дунава до Риле и Марице, и никад
више није се усудила да их прекорачи на српски рачун према западу, ни преко
171
Струме, а камо ли преко Брегалнице. Српска власт у северној Маћедонији
обезбеђена је овом победом потпуно, а у јужној њом је приправљено подручје за
даље Душаново дело. »Како је победом код Велбужда питање Вардарске долине и
Маћедоније било дефинитивно решено у српску корист (примећује тачно г. Ст.
Станојевић у својој студији о тој битци) види се најбоље по томе што се
Маћедонија, и кад су, после Душанове смрти, у његовој држави настали раздори, и
кад је државна снага услед тога ослабила, и кад се држава распала и растурила,
сматрала као део српске државе«. Ту важну победу запамтило је и народно предање
и чува је у две лепе народне песме.
Краљ Стеван поступио је мудро што своју победу над Бугарима није
искористио за освајање те земље. Искушење за такав поступак било је велико:
бугарска војска беше сатрвена, а њена земља без одбране. Сами Бугари надали су се
српском освајању; настављач архиепископа Данила казује како се, спремајући се
против Србије, цар Михаило хвалио »да ће поставити престо свој у држави
отачаства Стеванова«. Не би, дакле, било ништа неочекивано да је и Стеван
поступио тако после свог успеха. Са бугарске стране чињене су му и понуде да
споји Србију са Бугарском, која је и иначе остала без свог цара и владара. Стеван
се, међутим, задовољио тиме што је у Бугарској повратио на власт своју сестру Ану,
прву цареву жену, и њеног малолетног сина, и што је тако осигурао Србију са те
стране, имајући могућности да преко сестре врши утицај и бива обавештаван о
свему што му треба. У унутарње уређење бугарске државе није хтео да дира,
сматрајући то као њихову ствар. Да је у Србији после таквог решења било протеста
и прекора није тешко разумети; нарочито се осећало незадовољство у војничкој
странци. Да умири то незадовољство, краљ је послао војску са сином Душаном
према грчкој граници, која је повратила неке недавно изгубљене пограничне
градове, као Велес, Просек, Штип, Добрун и друга мања места.
У народу се дуго веровало да је краљ Стеван Урош из захвалности за ту
победу подигао своју славну и красну задужбину Дечане, по којој је данас уопште
познат као Стеван Дечански. Ну, то није тачно. Дечани су почети год. 1327., а
завршени су год. 1335. Манастир је градио Которанин, фратар Вита, и дао му у
битности романски тип, са много орнаментике и скулптуре у белом мермеру.
Манастир је већи од наших осталих средњовековних задужбина и виши је, отуд му
и народно име »Високи Дечани«. Сав је обложен и данас очуваним мермером беле
и ружичасте боје, који је правилно и пажљиво сложен. Габриел Мије држи да је
оплочавање мрамором дошло у Србију преко далматинских мајстора, из Италије, и
то првенствено из Тоскане. »У Студеници, Бањској и Дечанима даје Италија оно
што се показује, а Византија оно што се чува«. »Обрада је камена (пише А.
Стевановић, познати стручњак у тим стварима) од највећег техничког
савршенства... Техничка прецизност може се такмичити са данашњом техником«.
Краљ Стеван имао је тежак живот. Брак његове мајке добио је жиг
незаконитости; отац га је казнио, сем тога, још и једном од најбездушнијих казни;
најбоље своје године провео је у туђини или као талац или као заточеник. Крај
живота, и поред тако сјајних успеха у спољној политици, донео му је још црње
дане. Поред оца и брата, који су били против њега, на њ се дигао и његов сапатник
из ропства, рођени му син Душан. Трагична смрт и мученички живот, који су од
Стевана направили светитеља српске цркве, ометали су можда правилну оцену
172
његова карактера. Да ли у тим толиким сукобима с оцем, братом и сином, није било
много и његове кривице? Тачан одговор тешко је дати. Извесни савременици,
истина неслободни од прекора да нису писали увек по свом правом уверењу, казују
да је у сукобу са Душаном више крив отац него син. Мисли се да је односе између
њих затровала друга жена Стеванова, Гркиња Марија, која да је хтела осигурати
престо свом и Стевановом сину Симеону. Други мисле да је Душана гурала против
оца војничка странка, која није одобравала Стеванову попустљиву политику. Праву
истину тешко је утврдити. Зна се само да је сукоб избио наскоро после војничких
успеха, у јесен год. 1330., а до непријатељстава је дошло у пролеће год. 1331. Код
Скадра, куд је са војском избио краљ Стеван, рушећи синовљеве поседе, они су се,
ипак, некако намирили. После тога, маја месеца, Душан је преко Требиња стигао у
Дубровник и помишљао једно време да због очева гнева напусти Србију. После
новог, кратког преврата у Бугарској, који је збацио са власти царицу Ану и њену
странку, у лето год. 1331., незадовољна властела устаде отворено против краља.
Изненада, незадовољници избише на двор, натераше краља у бегство, и, ухвативши
га, затворише га у звечански град. Ту је краљ Стеван наскоро умро, 11. новембра
год. 1331., и то, по свој прилици, насилном смрћу.
На државном сабору у Сврчину Душан би поново проглашен за краља и
крунисан на Малу Госпојину год. 1331.
XV. СРПСКО ЦАРСТВО.
1. Почетак Душанове владе. — 2. Однос према цару Андронику III. — 3. Краљ Карло
Роберт према Хрватима. — 4. Грађански рат у Византији. — 5. Јован Кантакузен.
— 6. Проглас Српског Царства и Патријаршије.
У Душана су савременици, одмах спочетка његове владе, полагали велике
наде. Он их је задивљавао већ својом појавом. Био је, казује Филип Мезиер, »већи
од свих људи на свету у своје доба«. »Красан је био изгледом лица и дивном
добротом тела свог мимо многе синове људске (казује његов савремени биограф у
Даниловом зборнику) и тако рећи страшан непријатељима својим и свима околним
владарима за дивљење«. Ове речи писане су о њему пре него што је постао цар,
првих година његове владе, кад се још нису видела сва његова дела и прави крупни
значај његове личности. У Душана се веровало и по успесима које је као млад
војсковођ показао у борбама са Босанцима, Бугарима и Грцима. Налазило се да у
њега има смелости и снаге за велике потезе. Његов пажљиво рађени лик у
Лесновском манастиру, најлепши који имамо, сликан са осећањем величанства
готово као ликови Христа Сведржитеља, показује доиста човека ређих особина.
Његове крупне, озбиљне, мало као сетне очи отворене су широко и упрте некуд у
даљину, изнад свих глава његове околине. Око танких усана је израз енергије, док
се иначе на челу и на, малом брадом уоквиреном, нешто тамном образу примећује
као неки траг умора или забринутости.
Обично се узима да је Душан био бољи војник него државник, односно да је
знао извојевати и стећи, али да није разумео стечено обезбедити. У том суду има
несумњиво добар део истине; понекад се чак хтело рећи да је то без мало расна
црта целог српског народа, видно обележена у Душановој судбини. Душана је
173
понела његова снага и успеси које је постизавао релативно доста лако, и он је
свакако прешао границе које су одговарале стварној снази и интересима српског
народа. Али, са друге стране, треба имати на уму да је за његов оптимизам, који га
је гонио на нова дела и нове тековине, било довољно основе. Он је осећао да на
његову путу нема опасних препрека, и уколико их има да му нису несавладљиве.
Где год се он озбиљно заложио, ствар је успевала. Његов лични углед и у земљи и у
суседним државама давао му је оправдање да наставља почето дело. Његова се
сарадња тражила, за његов се савез плаћала скупа цена. За његове скуте хватале су
се прве личности суседства, људи од чије су воље некад зависиле целе државе.
Душану се не може пребацити да се није озбиљно трудио да стечено организује и
уреди; напротив, он је у том погледу показивао ревност достојну сваког признања.
Његово законодавство најбољи је доказ за то. Његова је главна погрешка што је
преценио снагу свога народа и предузео и обухватио више него што се могло; а
несрећа је српског народа била не само што огромни терет његова наслеђа није
имао ко да прихвати, него што један део тог терета није завремена скинут, да под
њим не клоне и она снага која би друкчије оптерећивање вероватно издржала.
Ситуација у којој је Душан затекао Балканско Полуострво кад је примио
власт није била много повољна по Србе. У Византији се цар Андроник III,
несумњиво човек од вредности, видно трудио да поправи грађанским ратом
поремећени ред и благостање земље и имао је извесних успеха; у Бугарској је
срушена Српкиња царица Ана и потиснут српски утицај; са Босном се још увек
стојало у затегнутим односима; а Мађарска је само чекала погодну при-лику да
прошири своје јужне границе на штету Србије. У Србији самој, која је од десет
последњих година (1321.—1331.) готово пуне четири провела у грађанском рату,
поколебала се дисциплина и извесни великаши показивали су много воље да, како
се то обично каже, лове у мутном. Сем тога: »Латини и Арбанаси (казује један
француски извештај из 1332. год.) љуто су притиснути несносним и веома суровим
господством властеле словенске, коју веома мрзе и презиру ... И они сви, и сваки
појединце, као да би се посветили кад би могли руке умочити у крв поменутих
Словена, кад би само видели каквога год владаоца од стране Француске, који би к
њима дошао ... И доиста хиљаду француских коњаника или пет или шест хиљада
пешака, заједно са поменутим Арбанасима и Латинима, сасвим би лако освојили
свуколику ову краљевину, толику колика је... Ако год буде добио ову краљевину,
имаће доиста прекрасну и милу драгоценост, која ће имати скупу цену у свом веку«.
Млади владар стављен је пред задатак да колико вешто и мудро, толико исто брзо и
енергично нађе излаз из тога стања, да не би дао прилике стварању какве опасније
коалиције против себе и своје државе.
Успеси које је постигао били су солидни. Са Бугарима се измирио на тај
начин што је о Ускрсу год. 1332. узео за жену Јелену, сестру њихова новог цара
Јована Александра. Бугари су се још добро сећали Велбужда и Душанове улоге у
тој битци и били су задовољни што је дошло до ове везе. Душан је њих оставио на
миру у њиховој земљи и није им сметао да шире своју власт у Тракији, а они су
опет потпуно дигли руке од Маћедоније. Однос између зета и шурака остао је
лојалан читаво време. Душан је могао мирно, без икаква прибојавања од какве
бугарске преваре, развијати сву своју снагу у борбама са Грцима и Мађарима. За
Србију такав је споразум претстављао једно од најбољих решења; за Душана лично
174
ова брачна веза није донела никакву срећу. Краљица Јелена, »зла госпођа« по својој
успомени у Дубровнику, била је жена сувише јаке воље и видно је утицала на
државне послове и на Душана лично. Она га је пратила чак и на неким ратним
походима. Сином Урошем, кога је родила под сумњивим околностима, није
усрећила ни Душана ни Србију, а изгледа да му није умела дати ни право
васпитање.
Устанак у Зети, који је избио у пролеће год. 1332., Душан је брзо смирио. За
услуге које су му Дубровчани учинили при том послу он им је испунио давну жељу
и продао им је год. 1333. Стон, који је, изложен далеко на западу, без сигурног
поседа Хума, изгубио за Србију своју ранију вредност, на коју је некад много
полагао св. Сава, стварајући ту чак седиште једне православне епископије.
Дубровчани су журили да добију Стон пре него би га, можда, посео босански бан
Стеван. Јер овај је све више ширио и учвршћавао своју власт на хумском приморју
и изазвао је год. 1331. против себе, ради тих тежња и ради настојања да добије
Корчулу и Брач, непријатељство Млетачке Републике. Стога су Дубровчани, да би
били сигурнији, преговарали и са баном о продаји Стона и дали и њему известан
откуп, нешто мањи него Душану као стварном власнику. Краљ Душан је приликом
продаје тражио и добио пристанак од Дубровачке Републике да се у Стону одржи
православна вера, односно да остане »поп српски и да поје у црквама«. Али,
Република, која је била строго католичка, није одржала своју обавезу. У
православну епископску цркву увела је већ 1335. год. католичког свештеника, а год.
1349. дозволила је фрањевцима да ту почну своју активност. Последица тога била је
да је већ крајем XIV века Стон постао потпуно католичко подручје.
Средивши прилике у земљи и своје односе са Бугарима, Душан је могао да
врши извесне обрачуне и са Грцима. Последице грађанског рата у Византији нису
могле да се утру, поред свих настојања цара Андроника. Један од унутарњих
византиских сукоба, чији је узрок у тој атмосфери неповерења, беше добро дошао
Душану. У Цариграду оптужише као велеиздајника њиховог ранијег намесника у
западним областима, способног Сиргијана, који, огорчен, пређе Душану и понуди
му своју сарадњу. Са њим је балканска историја добила једну нову кориолановску
фигуру. Душан је радо прихватио Сиргијанову понуду; српски биограф бележи како
се у Душановој глави зачела чак мисао да већ тада Андроника »који је њему зло
мислио прогна из царства његова, земље грчке«. Овај савез усплахири цариградске
господаре, јер су познавали личну вредност и једног и другог противника. Њихови
брзи успеси, са освајањем Костура, Охрида, Струмице и других градова, казивали
су им јасно да се нису преварили у оцени. Кад српска војска стиже под Солун, пође
сам цар да спасава угрожени град. У исто време радили су Грци да Сиргијана
добију жива или мртва, не бирајући никаква средства. Када су га једном приликом
смртно ранили из заседе, није им било после тешко да његове људе придобију на
своју страну и да тим утичу и на Душана да пристане на измирење. Цар Андроник
је живо радио да од Душана створи не умиреног противника, који сутра може
поново прихватити за мач, него правог савезника, који му неће правити никаквих
тешкоћа. До жељеног савеза је и дошло, 26. августа год. 1334. Душан је на н,
пристао понајвише стога што је хтео да буде сигуран од Грка у часу кад уђе у борбе
са Мађарима, које су биле на помолу. Стога је и вратио Грцима један део отетог
175
земљишта, а задржао је горе поменуте градове са Прилепом, Лерином, Воденом и
Черменом и њиховим подручјем.
Мађари су напали на северне српске земље баш за време ових Душанових
операција на југу. Душан је одмах кренуо против њих, добивши од Андроника и
један грчки помоћни одред. Пред његовом војском Мађари су се стали нагло
повлачити, са великим губитцима, напустивши Мачву и северну Србију, а
задржавши само утврђене градове Београд, Голубац и мачвански кастел (год. 1335.).
И босански бан, као мађарски вазал, почео је био непријатељства са своје стране,
али у малом стилу. Страдање Мачве овом приликом било је врло велико; у
мађарским изворима каже се да је њено становништво осетно проређено.
*
Кад је год. 1335. умро последњи мушки потомак куће горичко-тиролске,
херцег Хенрик, изгледало је да ће његови поседи припасти његовој кћери, удатој за
чешкога краља Јована Луксембуршкога. То би, после Отокара II, била нова прилика
да словенска чешка круна постане господар словеначких области и да васпостави
везе између два Аустријом растављена словенска елемента. Али, аустриске војводе
Ото и Албрехт, позивајући се на своје раније уговоре, израдише код немачког цара
да им призна и уступи јужни Тирол са Корушком и Крањском. То изазва рат између
краља Јована и аустриских војвода, који је завршен Енским миром (1336.) и
споразумом ове врсте: аустриске војводе одрекле су се Тирола, а чешки краљ
Крањске и Корушке. Тако су ове две области остале отада као сигурно наслеђе куће
Хабзбурга.
Хрватска властела, која је највише допринела да је Карло Роберт могао
добити мађарску круну, имала је доста разлога да се од њега нада извесним
обзирима. Међутим, брзо је добила довољно прилике да се у том погледу разочара;
уосталом, у извесним случајевима не без своје кривице. Дуге борбе краљевских
претендената исквариле су многе људе од утицаја. Видели смо како су их мамиле и
обасипале обећањима и повластицама противничке стране и давале им тако
могућности да их за своје услуге уцењују. Тај менталитет личног коришћења и
лаког одметања, кад се не задовоље сви прохтеви, остао је код извесног дела људи и
после, кад је краљ Карло остао једини кандидат и кад се већ од год. 1310. учврстио
на престолу. Дозволити да такав менталитет феудалне господе остане неизмењен
значило би подровати до краја краљев углед и његову моћ. Краљ Карло није,
међутим, био човек који би се са тим помирио. Од год. 1312. он почиње огорчену
борбу против ојачалих великаша, најпре мађарских, а онда и хрватских. Краљу је
знатно помагало то што су великаши, грамжљиви и суревњиви један на другог, јер
је добитак једног ишао на штету другог, радо сарађивали са њим, надајући се при
том увек властитој користи. Видели смо, као карактеристичан пример за то, пад
Младена Шубића. Кад је краљ у другом случају, у оном кнеза Нелипића, наишао на
значајан отпор знатног дела хрватске господе, он се тргао. Забрињавала га је на тој
страни и активност Млетачке Републике, која је помагала гложење међу Хрватима
да би сама, што лакше, дошла до приморских градова. Под њену заштиту, за време
великих трзавица од год. 1322./4., дођоше Шибеник, Трогир, Сплит и Нин и добар
део обале од Зрмање до Цетине. Краљ стога напусти енергичнија гоњења хрватских
великаша у Далмацији, и кнез Нелипић оста неокрњена угледа и поседа све до своје
176
смрти, год. 1344. Као победилац краљевских банова и краљеве војске, он се сматрао
као противник круне и, према томе, као независан на своме подручју.
У Славонији, где није зазирао од млетачке агитације, краљ Карло је изводио
доследно своју политику. Сломивши Гисинге, он ломи и Бабониће. Од год. 1323.—
1328. они су изгубили три важна града: Медведград, Стеничњак и најзад Зрињ;
прва два им је узео краљ непосредно, а трећи су, заложен због исплате неке
отштете, морали уступити по краљевој наредби. Стога се један део чланова те
велике породице одмеће од њега и прилази аустриским војводама. Само једна грана
те куће задржала је пуну краљеву милост; то беху Никола и Дујмо, синови
Радослава Бабонића. Они су од год. 1321. држали Острожац на Уни. Касније им је
краљ, пошто му је Никола у борби са Власима спасао живот, потврдио старе и дао
нове поседе. »Град Острожац, Добрничку земљу и њихова добра около града дуж
Уне до града Крупе, према Благају, заокруглио је краљ са дотлен краљевским
селима као својим новим даром«. Тај Никола и Дујам постају потом родоначелници
велике и важне хрватске породице Благајских. Да је за време тих грађанских ратова
народ силно страдао смело би се закључивати и без нарочитих докумената. Али,
документи дају понекад непосреднију слику и примере речитије него што би нама
пали на ум. 1. новембра год. 1313. тужили су се угарски бискупи папи на зло стање
у земљи; међу њима су се налазили загребачки бискуп Августин и сремски Ђуро. У
њиховој тужби каже се изрично да су толико страдали и они и њихове цркве да им
је од свега остао »једва цреп на којем се може позајмити жеравица«. Кад је тако
ишло бискупима и црквама, није тешко замислити невоље пука и мале властеле.
*
Краљ Душан је остао у релативно добрим односима са царем Андроником
III све до цареве смрти. Био је њихов заједнички интерес да сузбијају анжујску
агитацију из Италије, која је постала живља од год. 1335., а која је ишла за тим да
Албанију привуче што јаче на њихову страну. Једно писмо напуљскога краља
Роберта од 19. августа год. 1336. беше упућено и албанским поглавицама Душанове
области са јасним циљем да их охрабри у одметништву. Сличних покушаја било је
и у византиској области, који су утицали на људе и довели и до већих немира. Даљу
агитацију пресекао је цар Андроник, који је казнио узбуњена албанска племена.
Односе између цара и краља могли су замутити у првом реду онакви поступци
какав беше онај када су Грци год. 1341. прихватили Душанова одметника, чувеног и
много цењенога војводу Хрељу, господара целе области од Штипа до Струме. Цар
је чак том приликом и одликовао одметника и дао му титулу ћесара. Такав поступак
очевидно није одговарао савезничкој лојалности. Вероватно је да би Душан на тај
корак одговорио каквим енергичним захтевом, да га у то време не беше савладала
нека тежа болест, која му беше прилично сломила вољу и изазвала неколико недеља
свима приметне малодушности. По свој прилици, ово грчко примање српског
одметника није само означавало охладнелост савезничких односа, него можда и
спремност на нека обрачунавања, или је било последица неких већих насталих
неспоразума. Баш у то време кад су односи између Србије и Византије почели да се
муте, умре цар Андроник (15. јуна год. 1341.), још млад и пун воље за рад,
оставивши иза себе малолетног сина Јована.
Смрт цара Андроника беше тежак губитак за Византију, из два разлога.
Једно што је са њим изгубила способна владара који је осетно дигао посрнули углед
177
Царевине и вратио јој неке изгубљене области; а друго што је питање његова
наследника изазвало брзо дуг и за Царство готово убитачан грађански рат. За
савладара младом Јовану би одређен Андроников сарадник и угледни војсковођ
Јован Кантакузен. Али, царевићева мајка, царица Ана, амбициозна Талијанка, са
једном групом Кантакузенових противника, убрзо устаде против Кантакузена као
човека који узима сву власт и тежи за круном, сруши га и отера у ред крвавих
непријатеља, кајима више никакво средство неће бити на одмет кад треба да се
свете и кад жуде да се дочепају отете власти.
Краљ Душан је богато искористио ове смутње у Византији; оне су баш и
омогућиле његове брзе успехе и пространа освајања напуштених или пометених
грчких покрајина. Он се одмах кренуо на југ, решен на то и раније, због Хрељина
случаја, и покушао је узалуд да на препад узме Солун. Кад је Кантакузен срушен са
власти и, потиснут из Тракије и Маћедоније, прешао на српско тле, да преко војводе
Оливера у Велесу измоли гостопримство и помоћ Душанову, овај га је примио са
пажњом (јула год. 1342.) и, после дугих преговора, склопио је са њим савез за
заједничку борбу против Византије. Савез је био од почетка неискрен, и то с обе
стране, макар он садржавао не знам какве одредбе. Кантакузену је требала српска
помоћ само да обори своје противнике и да се докопа власти, а чим то добије он ће
у Србима гледати само освајаче грчке земље. Душану се опет Кантакузен учинио,
исто као раније Сиргијан, само као повољно средство да на лакши начин прошири
српске границе. Он је био вољан помоћи Кантакузену да дође до престола, али је за
то тражио обилату награду. Њихово заједничко ратовање није донело очекиване
резултате; само су се понеки суседи, као превртљиви ћесар Хреља, постарали да се
раније обезбеде од теже казне. Он се најпре придружио Кантакузену, па преко њега
и Душану, предавши му Кантакузенов град Мелник. Душан је, ипак, нагнао Хрељу
да оде у Рилски манастир и напусти даљи политички рад. Томе манастиру Хреља је
био ктитор; ту је, као монах Харитон, наскоро и умро (децембра год. 1342.). Душан
је у борбама против Грка имао неких успеха; али, Кантакузенови су били сасвим
незнатни. Његови су се Грци нерадо борили са Србима против својих сународника,
и многи су, незадовољни и иначе, напуштали бојне редове. То је, поред другог,
допринело да односи између савезника прилично охладне. А и Кантакузен се увек
бојао и тога да га Срби једног дана не издаду његовим противницима, који су слали
сваковрсне понуде Душану, предлажући му чак и велика територијална отступања,
само да пређе на њихову страну и онемогући на који било начин Кантакузеново
присуство у Србији. Душан је у том погледу био исправан, и није хтео да изда
пребега и госта. Али, како и поновно заједничко ратовање, почетком год. 1343., са
походом против Сера, остаде и опет безуспешно, то је и једној и другој страни
постало јасно да ће од даље сарадње тешко што бити. Кад је Кантакузен преваром
одвео српску војску, и то баш најамничку гарду, и са њом за себе узео Бер, на који је
Душан полагао право, па још није хтео доћи на царев позив ради објашњења и
нових преговора, раскид између њих постаде коначан. Савез између царице Ане и
Душана, за који се залагала Млетачка Република, постаде потом сасвим природна
ствар.
Напуштен од Срба, а гоњен од службене Византије, Кантакузен дође на
кобну мисао да се у својој личној невољи обрати за помоћ Турцима. Тако их уведе у
балканске међусобице, упозори их на њихов значај у тим борбама, и изазва код њих
178
прохтеве да се одрже на овом богатом и привлачном подручју на штету најпре
Византије, а после и свих других балканских држава. Први сукоб између Срба и
Турака на европском подручју догодио се већ год. 1344., код Стефанијане, између
Сера и Солуна. Том приликом су Турци (било их је свега око 3.000 људи) преварили
неопрезне српске оклопнике-коњанике, нанели им нешто штете и изгубили се
потом одмах, и не примивши праву борбу. Од њих је настрадао идуће године
самовољни и нестални војвода Момчило, који је служио и Душана и Кантакузена.
Разљућен његовим вероломством, напао га је Кантакузен са Турцима пред градом
Перитеорионом и савладао га је после необично јуначке одбране. Вероватно је
помен на тог Момчила и Перитеорион пренесен временом у народном предању на
легендарног војводу Момчила и херцеговачки Пирлитор. Занимљиво је да се у
једној варијанти познате народне песме о Вукашину и Момчилу (збирка Матице
Хрватске I, бр. 52.) Момчило доводи у везу са царем Арапином и да се борбе
између њих збивају око Једрена.
Док се Кантакузен носио са својим противницима по Тракији, Душан је на
западу, у јужној Албанији и по јужној Маћедонији, освојио читав низ градова.
Његове границе проширише се све до близу Крстопоља, данашње Кавале, која је са
својим пространим, делимично још и данас добро очуваним бедемима и градом,
била најзападнија тврђава Византије према српској држави. Солун су са све три
копнене стране опасивали српски поседи, и он је, у ствари, био отсечен од остале
грчке државе. Душану је нарочито годио добитак одавно жељенога и нападанога
Сера, који се предао прве половине октобра год. 1345. Пун поноса ради тог успеха,
Душан је 15. октобра јављао пријатељској Млетачкој Републици да је постао
»господар готово целог Царства Ромејскога«. Ту је он, свестан своје снаге, као
круну великог дела и постигнутих успеха припремио стварање српског царства. На
Балкану тога времена Србија је била без такмаца и далеко изнад свих других
држава свога суседства. Византију су разједале унутарње борбе у Европи и рушили
турски ударци у Азији. Бугарска је живела у сенци Душановој, увек са пажњом да
не изазове његов гнев. Босна је, и поред наслона на Мађарску, стално зазирала од
освете ради Хума и других питања са тим у вези. Војнички и финансиски са
Србијом се тада на Балкану нико није могао мерити. Границе Душанове државе
хватале су од Дунава до Егејскога Мора и од горње Неретве до Месте. Видећи све
то, осећајући сталан успон Србије за последњих педесет-шездесет година, и са
јаком вером у себе, у Душана се јавила тежња да изнурену и дотрајалу Византију
замени свежом царевином свога народа. Стварно, његова је снага била већа од
византиске; размер сила одавно се променио у српску корист. Када се за царску
круну маша Кантакузен, који је до јуче молио његову помоћ; када царску круну
носи један младић, који би био срећан да га Душан узме под окриље, зашто да ту
титулу не узме он, који уствари царује на Балкану? Узимајући већи део земаља које
су припадале Византиском Царству у Европи, Душан је мислио да му царска титула
припада са правом, свеједно што круну неће метнути на главу у Цариграду, него у
Скопљу. Царска титула, сем тога, имала је да увери нове поданике на јуту како
њихово потпадање под српску власт не значи улажење у државу мањег значаја, него
напротив у ново царство боље од грчког, створено сад сопственом снагом, док се
оно старо, наслеђено од бољих предака, руши као црвоточина због властите
немоћи. Уосталом, Душан је намеравао да и тај остатак Византије, временом, и то
179
не у далекој будућности, добије под своју власт. Његово посланство, које је јануара
год. 1346. кренуло за Млетке, имало је да обавести владу Републике о Душанову
крунисању, које ће се извршити тога пролећа, и да јој понуди савез за освајање
Византије. Душану су Млеци требали ради њихове флоте, које он није имао. Млеци
су одбили ту понуду, наводећи као разлог заузетост у рату са Мађарима, и
позивајући се на своје заклетвом утврђене уговоре са Цариградом; у суштини,
међутим, њима је била милија слаба Византија, од које су могли лакше добијати по
се повољне повластице, него моћна Србија.
Са великим торжеством би прослављено Душаново крунисање за цара у
Скопљу, 16. априла год. 1346. Са подизањем чина српског владаоца, од краља на
цара, ишло је и подизање чина поглавара српске цркве, од архиепископа на
патријарха. Цара је требало да крунише патријарх. Први српски патријарх постаде,
по свом положају, пећски архиепископ Јоаникије, ранији логофет српске државе.
Дајући повељу свом новом манастиру Хиландару, стари Симеон Немања, са сином
Савом, у великој скромности почетака српске државе, писао је како је бог поделио
власти на земљи и како је »утврдио Грке царевима, а Угре краљевима«, а како је
њега »по многој и неизмерној милости и човекољубљу« поставио великим
жупаном. Није стари Немања, вероватно, ни долазио на мисао да ће његови
потомци, већ у првој линији после њега, узети краљевску титулу, а да ће други, век
и по иза његове владе, ставити на главу царску круну, и пореметити сав тај
освештани ред. За своје дело Душан није тражио ничијег пристанка, нити му је он
требао; у његовом крунисању, поред српског патријарха, који је имао главну улогу,
учествовао је од великих црквених првосвештеника само још бугарски патријарх.
Ни за проглас патријаршије Душан није тражио потребни пристанак осталих
цркава, јер је добро знао да би наишао при том на цариградске сметње, па није хтео
да се излаже одбијању. И Царство и Патријаршију он је створио само по својој
вољи и у интересу престижа своје државе. Против његова царства било је више
протеста. Кантакузеново крунисање у Адријанопољу 21. маја год. 1346. потекло је
из мотива протеста и понављања својих аспирација и »права« на ту част; а ради
неканоничног прогласа патријаршије дошла је, истина тек после четири године,
анатема цариградског патријарха и на Душана и на српску патријаршију, кад је и
црква требала да помаже грчкој офанзиви против Срба.
Узимајући царску титулу, Душан се прогласио за »цара Срьблемь и
Грькомь«, односно »царем Србије и Романије«: »βασιλεὺς καὶ αὐτοκράτοωρ Σερβίας
καὶ ‘Ρωμανίας«. Сличну титулу узео је раније и бугарски цар Симеон као »цар
Бугарима и Грцима« и она је, вероватно, послужила као пример Душану. Душан је,
поставши цар, како је опазио још савремени Нићифор Грегора, свој ранији
»варварски живот« заменио »ромејским навикама«. Себи је наменио управу над
грчким областима, а сина Уроша, кога је дао крунисати за краља, а не за младога
цара што би одговарало византиским обичајима, оставио је да управља »српским
земљама« од Дунава до Скопља. Тако је бар мислио теориски. Упозорено је већ,
после Грегоре, са више страна, да се у Душаново доба, иза год. 1346., тачно
раздвајају Срби и Романија. Романија, или »грчке земље«, то су области узете од
Грка. Дукља и Далмација, казује Стеван Првовенчани, зато што су их држали Грци,
назване су »грчка област«; св. Сава прича за оца, да је »од грчке земље« добио
Хвосно са Подрињем, Косово, Поморавље и Левче са Белицом. У грчке земље,
180
односно у Романију, убрајале су се, према једној повељи манастира Хиландара,
његове метохије у Просеку, Штипу, Брегалници, Струми, Струмици, Серу, Редини.
У српске земље спадале су метохије у Плаву, Зети, Морави, Пилоту, Липљану,
Призрену, Пологу. Вероватно је Душан изабрао Скопље за место свога крунисања
што је, мада српско, било са мешаним становништвом и на међи између српске и
грчке земље. Жича, као чисто српско крунидбено место, односно као крунидбено
место краљева, није узета у обзир. Као цар, и патријарх је у своју титулу унео да је
патријарх »Србима и Грцима«.
Међутим, Душан, уствари, горе наведену поделу није одржавао. Он је био и
сувише јака личност да не води надзора над целом државом, а Урош, дете од десет
година, сувише недорастао да би му се, у ма ком облику, могла поверити нека
самосталнија функција. Душан, који је, исто тако формално, поштовао старе
традиције, законе и културу својих нових области, дао је писати многе повеље на
грчком језику и сам их је тако потписивао. Он је грчки, зна се, говорио од
детињства. Али, он је ипак био већ националан у правом смислу те речи, узимајући
Србе као главни стожер државе. Главна управна места он поверава само Србима:
Бранковићима охридски крај, Вукашину Мрњавчевићу Прилеп, ћесару Прељубу
Тесалију, ћесару Војихни Драму. Грчке владике замењује Србима. У толико
уважени Сер доводи за митрополита славног књигољупца Јакова, игумана свог
Арханђеловог манастира код Призрена. Срби су за Душанове владе носиоци његове
политике; он се, у тешким часовима, може само на њих ослонити. Само, и он сам, и
ти српски великаши на југу, што улазе дубље у Византију и што долазе у тешњи
додир са византиским људима, све више примају њихове обичаје и традиције.
Супериорност старе грчке културе они су осећали у много праваца и подлегали јој
мање-више брзо и са мање или више отпора, али ипак стално. Дворски и
властелински церемонијал, чинови и установе уређују се и дају по грчким
обрасцима; то је долазило добрим делом и отуд што се на српском двору сматрало
да су све то атрибути и освештане традиције царства и царског достојанства, које
већ ради царског престижа треба задржати. Поред чинова деспота, ћесара,
севастократора, иду и логофети, лататори, енохијари, протовестијари и др. У
племићске куће улази грчки језик, грчки начин одевања, грчка јела. Породица
ћесара Прељуба у Тесалији готово се сва погрчила. И у уметности, место старог
романског стила који је превлађивао до XIII века, почиње већ од почетка XIV
столећа јачи утицај византиског. У Нагоричину смо већ поменули грчке сликаре.
Крајем XIII века јављају се у Србији два грчка калуђера хезихаста, који живе близу
Пећи у пештери Котрулици, а брзо потом хезихастички покрет, који је ојачао као
православска реакција црквеној политици цара Михаила Палеолога и Лионског
сабора, односно политици црквене уније, узима видна маха и у Светој Гори и у
грчким и српским земљама. Сам Душан имао је веза са главним грчким вођом
хезихаста, Григоријем Паламом, и састајао се са њим у Светој Гори. Познати наш
писац прве половине XIV века, Данило, кад је вршио дужност архиепископа Србије
(1324.—1337.) доводио је у земљу грчке монахе, да даду образац српском
свештенству. Г. Милоје Васић, који је посебно проучавао његов рад, мисли чак да је
Данило, можда, »покушао основати при архиепископији монашку школу чији су се
ученици могли поучити грчком православљу, као и у Св. Гори«. Грчки утицај је,
дакле, био свестран. Још на крају XIII века, мада је Србија од времена св. Саве била
181
пажљиво организована као православна држава, јављали су се у њој јаки утицаји
Запада за владе краља Уроша I и нешто мање за владе Милутинове; још Стеван
Дечански мисли на могућност преласка у католичанство и за зидање својих Дечана
доводи једног которског фратра; — али, од Душанова времена и непосреднијих веза
са Грцима и од дубљег улажења у византиске области Србија све више добија
балканско-византиски тип.
Душанов проглас Царства и његови успеси забринули су патриотске кругове
у Цариграду. Тамо почеше живље радити на томе да се грађански рат докрајчи и да
дође до измирења између присталица законитог цара и Кантакузена. 3. фебруара
год. 1347. ушао је царски одметник у престоницу и ускоро склопио споразум са
противном странком. Он је, крунисан наново, имао да царује сам десет година, док
млади цар постане пунолетан, а после тога да царује са њим заједно. Да споразум
постане чвршћи, млади Јован V имао је да се венча са Кантакузеновом кћери.
XVI. СРБИЈА И БОСНА.
1. Активност краља Лајоша Великога. — 2. Бан Стеван II Котроманић према
Србији. — 3. Цар Душан и Албанија. — 4. Напад цара Душана на Босну. — 5. Грчко
питање у Србији.
На мађарско-хрватском престолу наследио је у то време Карла Роберта његов
син Лајош, 16. јула год. 1342. Краљ Лајош био је највећи владар угарске државе,
мудар, енергичан и веома активан, те стога прозван Лајош Велики.
Лајошева активистичка политика изазвала је брзо против њега његове
угрожене суседе. На северу Србије посео је Мачву, а на западу спремао се на дугу
борбу са Млецима за посед Далмације. То је, природно, довело до тешњих веза
између Србије и Млетачке Републике и до живље агитације међу суседима,
поданицима Лајошевим. У Далмацији се добар део племства колебао између
законитога краља, који је далеко, и блиске и веома веште Републике Св. Марка. То
се нарочито запажало у породици Шубића. И босански бан, Стеван II Котроманић,
био је дуго у недоумици. Он је год. 1343. чак понудио савез Млечићима, али под
условом да у њ, уз извесне хрватске великаше, уђе и Душан. Бојао се, очевидно, да
не би, у случају млетачко-рашке заједничке акције, дошао међу две ватре и као први
на ударцу осетно страдао. Млеци нису радо гледали да ко сем њих има каква
утицаја на далматинске људе и прилике, и стога, у први мах, нису показивали много
воље да босанскога бана узимају у друштво, пошто је он, од дуже времена, развијао
своје поседе на далматинској обали и имао и иначе доста веза тамо. Али, нису
хтели ни да га одбију, јер у борби са Мађарима његово савезништво никако не би
могло бити на одмет. Стога су пустили да о том воде преговоре са баном њихови
далматински градови, и то само у своје име. Био је и један непосредан разлог због
чега је Република хтела да бана не одбије коначно. Она је те године ратовала са
кнезом Нелипићем, па се хтела осигурати да јој бан не би правио каквих сметња,
премда је знала да су односи између њих двојице одавно непријатељски. Кад је бан
приметио устручавање и затезање, а добио у исто време обавештења о великој
војној снази младог мађарског краља, он се приближио Мађарима и понашао се као
одан вазал, док је ипак, за сваки случај, одржавао и тајне везе са Млечићима.
182
Краљ Лајош је помишљао да докрајчи дело свога оца и да непокорне
великаше и великаше који би по својој снази могли постати опасни скрши и покори.
У Далмацији нагониле су га на тај корак сумњиве везе хрватских племића са
Млетачком Републиком, због којих је делимично изгубио или је било у изгледу да
ће изгубити важну далматинску обалу. Ради тога је нарочито хтео да добије у своју
власт важније стратешке градове што су их држала хрватска властела, која се
понашала сублизу као независан господар, а на самом Приморју Млечани. У јесен
год. 1344. пошла је једна повећа мађарска војска од 4.000 људи против Далмације.
Хтела је да искористи смрт моћног хрватског кнеза Нелипића и васпостави права
угарске круне. Мађари су стога прво напали на његов Книн; али, град је јуначки
одбранила кнежева жена Владислава. Да би се избегле даље борбе, она је преко
посебног посланства изјавила верност краљу, надајући се да ће је он после тога
оставити на миру. Али, краљ није имао вере ни у њу, као ни у остале хрватске
племиће, и хтео је да у њихове градове уведе своје чиновништво, које му једино
може дати сигурно јемство. То, наравно, изазва праву узбуну, коју су живо
потпиривали и Млечићи са своје стране. Иако су већ 23. јуна дошли до споразума
са Нелипићком и њеним сином славонски и босански бан, у име Лајошево, краљ је
ипак кренуо лично, јуна год. 1345., са великом војском од 20.000 људи у Далмацију.
Код Бихаћа му се придружио босански бан. Већ раније решена на споразум, краљу
се предала удовица Нелипићева и крбавски кнезови Курјаковићи. Лајош одузе од
Нелипићке и њеног сина тврде градове Книн, Унац, Почитељ, Срб и Острог, а даде
им у замену Сињ са цетинском облашћу и Бречево с његовим пољем. То је
учвршћено повељом од 21. октобра 1345. Та капитулација Нелишићке и
Курјаковића уплаши велик део северних племића, и они пођоше за њиховим
примером. Упорни остадоше Шубићи, Павле и Младен III, који, помагани од
Млечана, не хтедоше да напусте својих градова. Али, мимо очекивања, Млетачку
Републику изневери град Задар, који се сам понуди Мађарима и који га, наравно,
без оклевања примише. Краљ Лајош, задовољан постигнутим успехом, мада тај
није био потпун, напусти Далмацију, почетком августа год. 1345. Одмах по његову
одласку Млечани опседоше Задар и потстакоше против Мађара, поред Шубића, још
и недавно уз краља пристале Курјаковиће. На одбрану угроженога града краљ
упути босанскога и хрватскога бана. Бан Стеван, веома препреден, послушао је
заповест и стигао са војском тамо; али, испод руке, водио је и неке преговоре са
Млечанима и склопио са њима примирје, изгледа више на млетачку него на
задарску корист. Прве половине год. 1346. он се нудио и као посредник за прави
мир, до којега није могло доћи, јер Млеци никако нису пристајали да се одрекну
Задра. Крајем маја дошао је краљ Лајош са огромном војском у помоћ дуго
опсађиваноме граду, налазећи да његова истрајност у борби и важност његова
примера заслужују ту пажњу. У борби под градом, 1. јула, Млечани сузбише један
испад Задрана и зададоше им тешке губитке. За тај пораз Задрани су кривили,
поред других, нарочито бана Стевана као да је стојао у тајним везама са
непријатељском Републиком. После тога пораза краљ се повукао, а малаксали Задар
бранио се још неколико месеци, до 15. септембра год. 1346., кад је коначно
подлегао.
Овај пораз деловао је и на самог бана Стевана. Видећи да мађарско
посредовање није донело ишчекиване резултате, и да би, поред све своје
183
дипломатске, уосталом нимало дубоке, вештине, могао доћи у незгодан положај, он
је, још у септембру, пре капитулације Задра, понудио Млечанима савез против
Лајоша. Млечани су, после постигнуте победе, свесни да крај рату не може бити
далеко, одбили најпре ту понуду са мотивацијом, доста унижавајућом за бана, да им
њихово поштење не допушта склапати савез против краља у часу кад са њим
преговарају о миру. После су, пред опасношћу нових борби, прихватили сами банов
предлог и живо радили да до савеза дође. Утицали су нарочито и на свог савезника,
Младена III Шубића, да престане са непријатељствима против бана.
Овакво држање бана Стевана даде се донекле тумачити и страхом од цара
Душана. Бан, због заузимања Хума, није био чисте савести. Кад је током год. 1346.
добио гласове да се краљ Лајош мири са Душаном да би добио слободне руке у
Италији, да се тамо обрачуна са противницима својих династичких сродника, он се
са разлогом побојао да не остане осамљен и стога изложен освети новога српскога
цара. Савез са Млецима чинио му се стога погодан из више разлога: 1. да се њим
осигура од Републике саме и њених помагача у Далмацији; 2. да се преко
Републике, која је била пријатељ царев, измири и са њим; и 3. да га Република, као
пријатеља, узме у заштиту у случају невоље. Млеци су, доиста, посредовали код
Душана за измирење са баном, али без успеха. Душан је хтео да бан врати освојени
Хум, а бан је то одбијао ма и по цену да буде нападнут. Ако постоји каква сумња о
праву на ту земљу, цар је пристајао и чак предлагао да се о том поведе расправа са
свима потребним доказима. Није Душан узалуд радио да се у Србији развије
осећање за право и правду. Ово је први пут у нашој историји да су владари били
вољни једну војничку отимачину земље решавати не истом мером, него правним
доказима. Кад је видео да помоћу Млетака неће постићи што жели, бан се опет
приближио Мађарима, тражећи код њих подршке и заштите. Његовом посредовању
треба једним делом захвалити и то што је најзад, 5. августа год. 1348., дошло до
мира између Млетака и Угарске.
У ово време обнављају се дуго прекинута орођавања између хрватских
великаша и српске владарске куће, каква су постојала неколико векова раније, а
нарочито у IX столећу. Младен III Шубић, који је држао у својој власти градове
Скрадин, Клис и Омиш, оженио се у јесен год. 1347. Јеленом, сестром цара
Душана. Али, тај брак није био дуг. Од страховите куге, која је год. 1348. захватила
добар део Европе, умро је Младен већ идуће године. Иза њега се родило као
посмрче једно мушко дете, крштено као Младен IV. Извесних веза имао је са
Душаном и један од напред поменутих кнезова крбавских Курјаковића, Гргур
Курјаковић, који је год. 1332./3. живео једно време на српском двору. Није познато
какве су све то везе биле које су тога далекога хрватскога кнеза, чак отуд из Крбаве,
довеле до утицаја на Душанову двору. Брак Младена Шубића са српском принцезом
имао је несумњиву политичку позадину; они су оба, Душан и Младен, били
противници Мађара и бана Стевана и требали су један другом, нарочито Душан
Младену.
*
Током год. 1348. завршио је цар Душан своја успешна освајања по Албанији
и Епиру, искористивши случај да су и једна и друга земља остале без својих
господара. Краљ Лајош, из родбинске освете, дао је погубити Карла Драчкога, а у
Епиру је умро византиски намесник Јован Анђел. Под српску власт дођоше тада:
184
сва Албанија сем Драча, који остаде веран напуљској кући, и цео Епир и Тесалија
до приморског града Птелеа. Албанију доби на управу царев шурак, Бугарин,
деспот Јован Асен, свакако по жељи своје сестре; Епир царев полубрат Симеон; а
Тесалију ћесар Прељуб.
У Албанији Срби су одавно имали јаких породичних, друштвених и
племенских веза и моћан утицај. Скадар је био престоница зетске државе и после
седиште српских престолонаследника. Још Комненија, кћи Стевана Првовенчанога,
удавала се двапут за албанске племиће: Димитрија Прогоновића и Гргура Камону.
Гранична племена Куча, Мркојевића, Климената и др. одавно су се стапала
међусобно, бавећи се истом, готово искључиво сточарском привредом. Није стога
нимало неразумљиво што Срби у Албанцима гледају природне савезнике против
Грка и што помажу њихову експанзију на рачун ових. Та експанзија здравих и
жилавих албанских горштака у долине насељене Грцима почиње да узима маха од
краја XIII века. Потстицај за те покрете дала је активност напуљске династије, која
је, узимајући Албанију као операциону базу за своје даље деловање, почела да
развија политички живот у њој. Ну, покрети су долазили и по извесној природној
неодољивости набујале планинске снаге. Грчке власти су, природно, ишле за тим да
те покрете зауставе; али, имале су само делимичне успехе, јер је арбанско ширење
имало у себи нечег елементарног. Од Душанова времена албански покрети су
потпуно слободни. Знајући шта добијају са овим српским савезништвом, Арбанаси
иду у масама са српскоом војском. У војсци ћесара Прељуба њихов је број толики
да Млечани ту целу армију зову просто »Арбанцима«. Душан у албанско-епирским
областима смењује грчке власти, а уводи српске и арбанашке. На обалама
Охридскога Језера, око год. 1379., помињу се изричито племићи из хумскога
Невесиња и требињскога Љубомира.
Душан је тако постао господар и западног дела Балканскога Полуострва,
»Диса«, како га он, по грчком, зове каткад у својим повељама. Од Дубровника,
горње Неретве и Дрине па до Месте све је подручје признавало његову власт.
Његова титула, пуна и самосвесна, гласи сад најобичније овако: »Ја у Христа Бога
благоверни и Богом постављени Стефан, цар свима Србима и Грцима и Западној
Страни, т. ј. Албанији и Поморју и Свему Дису«. Шта је било природније него да се
сад јави код њега жеља да под своју власт добије и остатак Византискога Царства,
онај мали део од Кавале до Цариграда? Кад је без велике муке добио две трећине те
Царевине, зашто да не узме и последњу, макар и са више напора? Да се та мисао
јавила у Душановој глави имамо непосредних доказа из год. 1350. Млечићи, бојећи
се нових борби са Мађарима и Ђеновежанима, желели су да њихов савезник, цар
Душан, има потпуно слободне руке. Стога су му у пролеће год. 1349. послали једно
изасланство, нудећи му своје услуге за измирење са Грцима и са Босном. Босански
бан је у Млецима живо пожуривао да се дође до тога споразума. У оба ова питања
млетачко посланство није ништа постигло. Душаново становиште према босанском
бану знало се добро и није се имало, без банова попуштања, ради чега мењати. У
погледу Византије Душан није мислио на мир, него баш на рат, на велико освајачко
дело. Да би га могао са успехом извести, њему је требала помоћ млетачке флоте.
Као цену за њу, ако се узме Цариград, Душан им је нудио у престоници читав крај
Галате или епирски деспотат. Царев изасланик, богати которски трговац Михаило
Бућа, иде с пролећа год. 1350. у Млетке да тамо усмено развије царев план и
185
задобије Републику за њ. Али, није имао успеха. Млеци су гледали свој рачун.
Заплетени већ у рат са Ђеновом, нису хтели нових компликација, а нарочито још не
због несигурног држања Мађара. Без учешћа Млетака Душан, међутим, није могао
још да се реши на поход против Цариграда. Неуспеси под Солуном, који није могао
да заузме само стога што цар није имао флоте, били су му довољна опомена.
У јесен год. 1350. дошло је најпосле до обрачуна између Душана и бана
Стевана. Неповерење између њих било је одавно велико, а крајем год. 1349., пред
сам Божић, један упад Босанаца у Конавље изазвао је ново и велико раздражење на
српскоме двору. Млетачко посредовање да бан попусти у питању Хума није имало
среће; Стеван II није могао да се растави од онога што је држао већ готово четврт
века. Није, кажу доцније вести, хтео да пристане чак ни на то да његова кћи
Јелисавета пође за Душанова сина Уроша и донесе Хум као мираз, што је очевидно
(уколико би било тачно) тражено као форма да се поштеди његова осетљивост и
осигурају што трајније везе. Кад све није помогло, дошло је до рата. Сам Душан, са
царицом и сином Урошем, кренуо је на Босну, октобра год. 1350. Цар и његова
пратња нису прешли у Босну преко Лима или Дрине, куд је водио најпречи пут,
него су кренули заобилазно, са Приморја. Читав крај око ушћа Неретве заузеше
Срби без много напора, а онда се упутише према Цетини. Градови Трогир и
Шибеник поздравише цара и упутише му поклоне. Ово је први српски владар који
са војском пролази кроз те крајеве као пријатељ, у пуној слави. Они пребези и
бродоломници из жупанских времена изазивали су у Хрватској и Приморју
саучешће, овај сад био је предмет опште пажње, зазирања и дивљења. Ради чега је
Душан изабрао баш овај пут? Стратешки он свакако није био најпогоднији, а исто
тако ни саобраћајно. Значи, дакле, да је цар имао нешто друго на уму. Пре свега
може бити у питању каква помоћ сестри Јелени Шубићки или сарадња са њом.
Младен III је пре четири године имао са баном сукоба, каји нису били потпуно
изравнани, а у ово време и Јелена је имала сукоба са кнезом Иваном Нелипићем,
који је важио као веран приврженик мађарског краља. Сем тога, и, мислим, више од
тога, овим походом кроз Далмацију Душан је хтео да живље заинтересује Млетачку
Републику. Пролетос, његов је изасланик тражио састанак царев са дуждем баш
овде негде, око ушћа Неретве или у Дубровнику, и био је учтиво одбијен. Можда се
Душан надао да ће његово присуство овде и овај поход учинити да се ранија
млетачка одлука измени. Тим пре што је у питању један њихов пријатељ, босански
бан, за кога су се они чешће заузимали.
Душанов поход у Босну није трајао дуго. Босански бан се повукао у тешко
приступачне босанске шуме и није давао озбиљна отпора. Душанова војска продрла
је невероватно брзо све до самог Бобовца. Врло је вероватно да је оперисала и једна
друга српска војска у том правцу, упућена непосредно из Рашке. Душаново
продирање олакшало је то што је уза њ пристао известан део босанске властеле, по
свој прилици православне и богумилске, незадовољне бановом црквеном
политиком која је повлашћивала католике. Док је опседао Бобовац, стигоше
Душану усплахирени весници са југа, који му јављаху о великој грчкој офанзиви
против Срба. Цар одмах прекиде даље ратовање и пожури натраг. Око 13. новембра
налазио се већ у Дубровнику, дочекан веома свечано. Одатле, Душан је кренуо
према Солуну, гледајући да не изгуби ниједан дан.
186
На југу је његова ненадна појава, усред зиме, одмах поправила по Србе
знатно погоршану ситуацију. Грци беху прегли да искористе царево отсуство и
поврате у јужној Маћедонији своје изгубљене положаје. У поколебани Солун, где је
једна странка скоро отворено радила за Србе, беху дошла оба грчка цара, да ту
дигну дух становништва и да одатле организују, са својом војском и турским
помоћним четама, борбу против српских посада и власти у суседним грчким
местима и областима. Кантакузен је веровао у свој стари војнички таленат и срећу.
Увек жив и предузетан, он је развио пропаганду против Душанових власти не само
код Грка српских поданика, који су, сасвим разумљиво, волели своје сународнике
него нове господаре, него чак и код неких српских заповедника места. Људи без
јака карактера, понекад војнички скоројевићи или грамжљиви авантуристи, какви
беху раније ћесар Хреља или војвода Момчило, беху се можда и уплашили од грчке
офанзиве, па су хтели да се обезбеде или препоруче. Читав низ освојених градова
пао је доста лако у грчке руке, понегде и због издаје грчког становништва. Једино је
ћесар Прељуб храбро одбранио град Србију као кључ Тесалије.
Чим се Душан појавио, Срби живнуше; многи се, полузалутали или
уплашени, сами тргоше. Грци одмах понудише преговоре. Пред самим Солуном
дошло је до састанка између сва три цара. Разговор између Душана и Кантакузена
био је први дан веома оштар, нарочито са Душанове стране. Кантакузен је био
блажи, јер је хтео да умири српскога цара и да га задобије за преговоре. Други дан
био је сав у знаку обостраног попуштања; Грци су чак приредили богату гозбу.
Кантакузен прича сам у својим апологетичким успоменама као да је Душан био
задобијен за споразум и да је пристајао да уступи Грцима један део освојених
области, а они њему да признаду право на друге. Тај споразум, тврди он, покварили
су његови противници из Солуна, а присталице цара Јована Палеолога, који су се
понудилн Душану, тражећи његову помоћ. Причање Кантакузеново није увек
поуздано, јер је ишао за тим да правда и објашњава себе сама; али, у њему може
бити нешто истине. Једно је сигурно, а то је: да до мира није дошло. Трећи дан
преговори су прекинути и објављен наставак борбе. Душан се одмах дао на
предобијање упуштених градова и убрзо је повратио важни Бер и Воден.
Приликом повраћања ових градова цар је поступио строго према оним
Грцима који су се показали непоуздани и издајнички. Непоуздано становништво
града Водена би расељено, а сам град за казну опљачкан. У другим местима беху
предузете истраге. Колико је била узела маха агитација поводом грчке офанзиве
казује најбоље то што се чак у Скопљу нашло људи који су ушли у везе са
Кантакузеном и веровали да би његова војска могла допрети чак тако далеко на
север. За Србе је овакво држање Грка могло бити важна опомена. Први час озбиљне
тешкоће за државу одвео би их, ако и не у сваком случају у редове наших
непосредних противника, оно свакако у заједницу њихових саплеменика. На њих се
није могло ослонити; са њима се није дала утврђивати држава. Они су у Српској
Царевини претстављали рањаво место у сваком смислу те речи. Асимиловати их
било је немогуће, јер су били бројно јаки, културно надмоћнији и добро повезани.
Друге мере, нарочито мере насиља, оставиле би сувише болан траг и ипак се не би
дале до краја извести. Са другог гледишта, није било довољно мудро растрзати
српску снагу на толико страна. Раздељена у далеке области она, у часу опасности,
није могла лако да се скупи; а и у тим самим областима, због удаљености и исте те
187
поцепаности, није увек претстављала импозантну силу. Душан је сувише напрегао
српску снагу, понесен свакако њеним полетом и релативно лаким успесима, који су
га мамили; подигао је сјајну грађевину, у којој један добар део није стојао на
солидним темељима.
XVII. ТУРЦИ НА БАЛКАНУ.
1. Кантакузен позива Турке у Европу. — 2. Цар Душан у преговорима са папском
куријом. — 3. Цар Душан и чешки краљ Карло IV. — 4. Нападај Мађара на Србију и
прекид преговора са папском куријом. — 5. Смрт цара Душана. — 6. Значај
Душанова дела. — 7. Његов Законик.
Душана ово држање Грка није тргло у његовој освајачкој политици. Он се
није задовољио постигнутим, нити се зауставио да добијено што јаче приљуби
старој држави. Његова творевина хибридног српско-византиског царства требало је,
по његову мишљењу, да добије свој природни завршетак, којем је он већ одредио
правац. Стога иде за тим да Византију сасвим осами. Преговара чак и са Турцима,
њеним главним савезницима, да их или придобије за се или бар одврати од ње. Али,
у томе није успео, јер су грчке везе са њима биле дубље и јер су Грци, у невољи,
били свакако спремнији на веће уступке. Када је током год. 1352. дошло до новог
сукоба и борбе између цара Јована Палеолога и Кантакузена, овај други је, да би
Турке имао сваки час при руци и да не би, у случају нужде, страдао док се они
превезу из Мале Азије, уступио турској војсци град Цимпу на Галипољу. Ту су
Турци добили прво своје стално упориште на Балкану, које ће проширити
узимањем самог града Галипоља, пострадалог и напуштеног од становништва
приликом страховитог земљотреса од 2. марта год. 1354. Уз град Турци узеше и
околна земљишта и одмах их поделише у своје спахилуке, не бринући се о правима
и невољама страдалника. Против Кантакузена цар Јован је замолио за помоћ Србе и
Бугаре. Ови су се одазвали; али, у сукобу са Турцима, близу места Емпитија, нису
имали среће.
Кантакузен је доживео лоша искуства са својим савезницима. Срби су своју
помоћ хтели скупо да наплате, и савезништво са њим искористили су за своје
интересе; идући за тим »интересима«, који су у последње време постали чисто
империјалистичке природе, угрозили су готово сам опстанак Византије. Слично се
догодило и са Турцима. Њихова је цена спочетка била свакако нижа од српске; али,
временом се пела све више што су Турци дубље улазили у ствар, познавали зло
стање државе и осећали колико је њихова помоћ Грцима неопходна. Према
становништву трачког и јужно-маћедонског подручја Турци су били сасвим
безобзирни; нису разлшсовали савезника од непријатеља. Од њихове пљачке и
отимачине пропиштали су Грци готово више него тамо малобројни Срби. Широки
слојеви народа почеше роптати против њихове помоћи; нарочито је био осуђиван
Кантакузен што их је довео у Европу. Огорчење народа против њега због Турака и
због тога што са тим тако непогодним савезницима ипак није постигао ништа од
значаја узело је толико маха да га је Цариград напустио и 10. децембра год. 1354.
отерао у калуђере. Турци су, међутим, наставили своје ширење са Галипоља
постепено али стално, и то у све већим размерама.
188
Душан је завремена видео опасност од Турака. Свежа, војнички одлична
раса задала је неколико удараца његовој војсци, који, ако и нису били од већег
обима, казиваху ипак довољно да противник претставља снагу са којом се мора
озбиљно рачунати. Сем тога, учвршћавање Турака на Галипољу и њихово ширење
по Тракији почело је претстављати знатну сметњу за Душанове даље планове према
истоку и Цариграду, коју је он, наравно, хтео да уклони са пута. Турке је требало
уклонити са Балкана док још нису ухватили дубљег корена. Да би своје намере
против њих могао привести у дело, пошто је предвиђао озбиљне борбе, Душан је
хтео да свакако обезбеди залеђе од Мађара. Да за акцију добије моралну, а можда и
стварну, помоћ од папске курије и западних држава, или да онемогући савезништво
још које хришћанске државе са Турцима, он се одлучио да се понуди папи и да, као
његов мандатар, односно као »хришћански капетан« поведе борбу против Агарјана,
против којих је Европа раније водила крсташке ратове, да од њих или њихових
сродничких суверника ослобађа Гроб господњи. Сад је требало, завремена,
ослобађати саму Европу.
За дотадање Душаново поступање према католицима не може се рећи да је
било са много обзира, мада није било очевидне неправде. Католици су у његовој
проширеној држави претстављали готово безначајну мањину, ограничену на узан
појас Приморја од Котора до Драча и са нешто мало припадника у унутрашњости
Зете и Албаније. По чл. 6 његова Законика католичка вера звала се »јерес
латинска«. Тим чланом цар је наређивао да се поново врате у православље сви који
су раније били прешли или преведени у католичанство. У старе праве католике
закон није дирао. Његова одредба имала је за циљ да пресече сваку пропаганду
католичанства на рачун православља, које је у српској царевини била државна вера.
Са католичке стране чињено је, наравно, доста покушаја да се цар придобије за
њихову цркву и да обустави своје мере против католика. У том правцу радио је папа
Климент VI, од год. 1345. Римска курија и католички свет нарочито су много
полагали на Которанина Николу Бућу, доброг католика, који је био протовестијар
царев и главни његов финансиски стручњак, веома утицајан и моћан. У Дубровнику
се још XVII века очувала узречица »Ако цар да, Бућа не да«. Али, Душан се дуго
опирао. Његове мере против католика диктовали су добрим делом политички
разлози: напуљска династија ослањала се у Албанији, у својој политици против
њега, првенствено и готово искључиво на тамошњи католички елеменат. Извесног
зазирања од католика било је и због њихова јаког деловања у Босни, у којој је фра
Гералд Одонис год. 1339.—1340. основао фрањевачку викарију. Од год. 1349.
почиње своју живљу активност фрањевачки манастир у Стону, који је био седиште
браће одређене за Босну. Босанске католике моћно је и стално помагала Мађарска,
налазећи у њима ако не увек своје оруђе, а оно ипак елеменат који јој је по својим
верским везама био доступачнији и за политичке смерове. После измирења краља
Лајоша са напуљским двором (год. 1350.), почело је у Мађарској, са папиним
потстреком, спремање на борбе против »неверника и шизматика«. Краљев савез са
Ђеновом против Млетака (год. 1351.) и женидба са Јелисаветом, кћерју босанског
бана Стевана II (год. 1353.) говорили су јасно да Лајош мисли на активнију
политику на Балкану и да она, као толико пута раније, под верском фирмом има да
носи чисто политичке тенденције.
189
Душан је год. 1354. помишљао на стварнији споразум са папском куријом и
католицима. Завађен са Цариградом и проклет од његова патријарха, Душан је,
мимо опште расположење земље и мимо његову тадању политику, показивао
склоност да призна папу као врховног поглавара цркве. Његов изасланик у
Авињону, раније которски а после трогирски бискуп Вартоломеј, уверавао је пашу
Инокентија VI да цар мисли искрено; његово у последње време попустљиво
држање према католицима давало је и непосредних доказа о томе. Али, папин
одговор од 29. августа год. 1354. није одговарао надама царевим. У њему је, најпре,
Душан назван краљем а не царем, можда из обзира према францускоме двору који
је био краљевски, или још више из обзира према краљевима мађарском и
напуљском. После, папа је, без икакве видне потребе, отезао ствар и упутио је своје
посланство у Србију на Бадњи-дан, не прихвативши понуду цареву одмах и
оберучке, како је овај очекивао. Као папин посланик пошао је у Србију учени
француски бискуп Петар Тома. Он је доносио цару тражену титулу али не и јемство
да ће католички владари остати пријатељски расположени или бар неутрални за
време његовог разрачунавања са Турцима.
То папино посланство срело се, по његовој наредби, у Пизи са чешким
краљем Карлом IV, који је полазио у Рим да се крунише за немачког цара. Карло је
том приликом (19. фебруара год. 1355.) и сам упутио Душану, »своме драгоме
брату«, једно писмо, хвалећи му намеру и радујући се његову спасењу »као човека
са којим нас и у краљевској части љубав братинска изједначује и једнакост
племенитог словенског језика спаја«. Краљ је узимао на се да посредује између
Душана и мађарскога краља, а обећавао је и своју помоћ да Душан прошири власт
на рачун Грка; обоје под условом ако истраје на започетом путу црквене уније. Да
би се та унија лакше остварила, папа је био вољан, и краљ Карло исто тако, да се
очува словенски језик у употреби цркве. Постоји једно мишљење у нашој науци (дра М. Костића) да је краљ Карло основао словенско-глагољашки манастир Емаус у
Прагу, у њ довео глагољаше из Хрватске и добио још год. 1346. изузетно одобрење
од папске курије да они служе мису на словенском језику, из тога разлога што је
»папска курија хтела Карла IV и преко њега прашке глагољаше манастира Емауса са
црквенословенским богослужењем да употреби као средство да Душана и његове
поданике лакше приведе унији са католичком црквом«.
Међутим, Мађари, који су већ год, 1353. показивали непријатељско
расположење према Србима, изведоше у лето год. 1354. већи упад у Србију, под
вођством самога краља Лајоша. Душан је морао да напусти јужне области и да
похита на север. Његов долазак зауставио је офанзиву мађарске војске, која је
страдала и од маларичне заразе. Душан није могао да сам пређе у противнапад, јер
су се на југу збивали догађаји од необичне важности за њ. Цару Јовану Палеологу
обрнула се срећа, и у борби са Кантакузеном он је успео да га сруши, крајем год.
1354., после толико година борбе и напора. Један важни млетачки извештај од 6.
августа те године казивао је да се становништво престонице, огорчено на Турке и
уплашено од. њих, налазило у таквом расположењу да би примило и неку туђу
власт, свеједно чију, чак и млетачку или српску, само ако би га она заштитила од
азијатског тобожњег савезника. Душан је будно пратио тај ток ствари и спремао се
да их што шире искористи. Може се, онда, разумети његово огорчење кад га је
мађарски краљ својим нападом тргао из сред те напрегнуте пажње.
190
То Душаново расположење осетили су добро папини посланици, кад су, по
свој прилици марта год. 1355., дошли преда њ. Биографу бискупа Петра учинило се
чак да је постојала опасност за живот бискупов због краљеве срџбе и зле воље. Сви
се преговори разбише. Шта ће Србији и цару то везивање за папу ако папа неће и не
може да спречи мађарскога краља од непријатељстава у часу када цар спрема војну
у неку руку већ као мандатар Свете Столице? Политички то везивање није донело
никакве користи; а стварно, без тих користи, цар би уз отпор у народу утицајне
православне хијерархије могао можда да рачуна и на отпор племства. Бискуп Петар
вратио се из Србије разочаран и љут, и отишао је, на повратку, краљу Лајошу,
тражећи од њега да рат са Србијом настави свом жестином.
Краљ Лајош се доиста почео спремати за рат. Али, сем са Србијом, он се у то
време уплео у рат и са Млетачком Републиком за посед Далмације. И ту је наишао
на нешто српскога отпора. Душанова сестра, Јелена Шубићка, преговарала је са
Млецима да им прода градове Скрадин и Клис. Због опасности да ти градови не
падну у мађарске руке упути Душан тамо једно одељење српске војске. Скрадинско
грађанство није било пријатељски расположено према Србима, те су се ови,
почетком год. 1356., повукли, предавши град млетачкој војсци. Усред тих заплета са
Мађарима, док су турске чете харале по Тракији и пустошиле по Бугарској, док се у
Византији почињала нова борба (сад између цара Јована и Кантакузенових синова),
умро је изненада цар Душан, 20. децембра год. 1355. Две недеље пре тога он се још
налазио на југу, код града Бера. Постоји предање да је и умро на југу, у градићу
Деволу, испод Охрида. Наши романтичари су искитили то предање, казујући да је
цар умро на походу против Цариграда, на челу једне огромне војске, и да су га Грци
отровали да би спасли своју отаџбину. Поуздано се зна само то да је цар сахрањен у
својој задужбини код Призрена, а од чега је боловао и тако брзо умро није сигурно.
Недавно је, у лето год. 1927., вршено прекопавање Арханђеловог манастира и у
цркви је, у југозападном њеном делу, нађена једна гробница са плочама од мрамора,
за коју се држи да је Душанова. Њу је већ раније неко раскопао и опљачкао.
*
Душанови успеси су несумњиво велики. Он је створио Српско Царство и
достигао највећи степен земаљске славе и за себе лично и за своју државу. Тим је на
највиднији начин документовао снагу и полет Србије свога времена. И
територијално, и војнички, и финансиски Србија је била прва сила Балканскога
Полуострва. Сјај световне власти прати и сјај цркве. Поред Царства ствара се и
Патријаршија, обилато помагана од двора и државе заједно са читавим
свештеничким сталежом.
Један од најзначајнијих културних споменика Душанове владавине јесте
његов Законик, утврђен на два државна сабора, год. 1349. и 1354. Пре тога свога
Законика Душан је дао превести правни зборник, Синтагму солунског правника
Матије Властара, састављену год. 1335., из чега је дао направити и краћи извод и
додати му, за практичне потребе судија, кратки »Закон Јустинијанов« и одредбе
Јована Посника о казнама. Како ти грчки зборници нису обухватали све законске
одредбе које се јављају у развијеној правној држави са разним конфесијама и
сталежима, то се осетила потреба за доношењем новог законика. То је Законик
Душанов, једно ново правно и административно дело. Д-р Д. Мијушковић,
указујући са разлогом на читаве партије одредаба о правима сталежа и о царској
191
власти, изведених по једном начелу и свакако после много примера искуства, казао
је мишљење да је Душанов Законик ако не устав његове Царевине, оно свакако
земаљска уредба »којом се уређује наша средњовековна држава и у њој утврђује ред
и сигурност«. Мислим да је мало сувише подвучен значај личне Душанове
концепције царства у овом ставу из једног списа Ф. Тарановскога, који у основи
несумњиво има врло много тачног: »Царство није национална држава, јер ова је
остварена била у краљевству, а царство се ставља према краљевству као један виши
степен у политичкој јерархији и политичком развитку. Царство прелази границе
националне државе и ступа на шире, светско поприште. Царство је светска власт,
као што ју је схватао и остварио Рим (imperium) и његова источна наследница,
Византија, други Рим, који је под царем Константином постао хришћанско,
православно царство. Баш ту идеју царства Душан је прихватио и преузео за себе и
своју државу... Није заиста цео свет под његовом влашћу; али, ипак се његова власт
протеже не само на Србе, него на више народа, а између њих и на грчки, који је
познати носилац идеје царства. Душанова власт није власт над целим светом; али,
она је власт са светским полетом; тај светски полет је у томе што држава која се
проглашује царством постаје или бар тежи да постане заиста чинилац светске
политике и светске историје. Ако је држава примила на себе достојанство царства,
то значи да је она дошла до свести о својој светској улози, па и до извесне
могућности да ту улогу оствари. Царство је, дакле, велика сила која се не
ограничава само на одржање једног народа, него тежи да послужи целом
човечанству. Баш тако схваћено царство има у виду Душанов Законик кад одређује
државно устројство те прописује правне одредбе које баш царству пристоје«. А.
Соловјев, у својој тези о Законодавству Стефана Душана, ближи је стварности кад
налази да Законик »није само устав, јер се у њему налазе и многобројне одредбе из
црквеног права, из кривичног права, нешто из грађанског и нарочито много из
поступка. Циљ је тих чланова да попуне празнине грчких зборника и да дефинишу
оне одредбе српског обичајног права каје могу да важе и даље у Душановој
царевини«. То је, нема сумње, највероватнији непосредни мотив за доношење
Законика. У другом свом скорашгњем спису (»Постанак и значај Душанова
Законика«) он наглашава чињеницу да је Душан својим Закоником, као и осталом
својом политиком, хтео да олакша Грцима српску власт и да им се претстави као
владар легитимног осећања, који поштује њихову културу и правну традицију.
Стога је, без устезања, примио или калемио у српској држави њихова правна
начела. »Широкогрудост и правичност Душанова нарочито се истичу ако их
упоредимо са правним приликама у јужној Грчкој истога доба под влашћу
франачких витезова. У XIII и XIV веку француско, каталонско и млетачко племство,
у Атини и у Пелопонезу, на Кандији и на Кипру, донело је собом систем
персоналних закона. Потпуна права уживају само »Франци«, који се управљају по
својим феудалним законима. Грчко право потиснуто је у позадину, Грци су
сматрани за нижу, освојену расу«.
Сви извори Душановог законодавног рада нису још до данас потпуно
утврђени, да би се подробно могао прегледати, тачно схватити и оценити цео
систем рада; али, дело као целина знак је осећања правне одговорности и потребе
развијања правне свести, без које је немогуће створити праву државу.
*
192
Ну, читав Душанов рад има и много негативног и дао је квасац за многе
доцније невоље. Понесен победама, Душан је обухватио далеко већи круг земаља
од оног који би се могао без тежих криза приљубити и асимиловати новој држави.
Његова политика била је сувише империјалистичка. Његова освајања донела су
Србији готово толико исто земље колико је пре имала, нагло, у року од неких
двадесет година. И што је много важније, донела су туђ елеменат. Српска држава,
мада није била млада, није, ипак, имала још ни довољно вештине, ни традиције, ни
времена, да у нове области унесе свој дух. А то ни иначе није било лако. Грчки
елеменат, са својом старијом и надмоћнијом културом, могао је бити политички
савладан, али не и духовно; а нарочито не онда кад је он у састав нове државе
улазио у веома великом броју и у многим областима био далеко претежнији од
словенскога. После, те су земље биле освојене, а не придружене, ма колико се цар
после трудио да тај однос ублажи; у њима су остала још свежа и свесна сећања и
осећања за стару припадност, и оне су биле покорне само дотле докле су веровале
да би сваки покушај трзања био у крви угушен. Најпосле, при таквој наглој
активности централна државна власт морала је да слаби; једно стога што је цар,
носилац те власти, био заузет војним пословима и сав заокупљен првенствено
византиским државним питањем и што није, поред све своје воље, могао свуда
утицати; а друго стога што је толика раширеност, у оно време слабих веза и тешких
комуникација, онемогућавала лак преглед и непосредан надзор. Последица тога
беше јачање појединих обласних господара, развијање центрифугалних тежња и на
крају распадање државе у покрајинске јединице. Томе свему дошла је као храна
нагла смрт Душанова, у његовој пуној мушкој снази, и апсолутна неспособност
његова наследника.
XVIII. МАЂАРСКО ОСВАЈАЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ.
1. Млетачко-мађарски рат за посед Далмације. — 2. Дубровачка Република под
мађарском врховном влашћу. — 3. Млеци и далматинско бродарство.
Краљ Лајош је радио систематски на томе да ојача централну краљевску
власт и прошири што више границе мађарске државе. И он је, као и Душан, имао
великих потеза и широк замах. Више него његов отац, Лајош је обратио пажњу
Далмацији и јужним границама. Првих година краљевања Лајошева претежан
интерес његов је за ствари на Југу; тек у другој половини своје владе, од год. 1365.
отприлике, обраћа он више пажњу на питања Истока и Севера. Пошто је сломио
хрватско племство у Хрватској и Далмацији, покоривши нарочито кнеза Нелипића
и пресадивши Ђуру Шубића у Зрињ, а у Славонији изједначио тамошње племство
са мађарским (год. 1351.); пошто је босанску бановину женидбом са кћерју бана
Стевана тешње везао уза се; њему је сад остало да рашчисти односе са Србима и са
Млечанима у Далмацији. Да покаже колики значај даје тим областима, он је свог
брата Стевана прогласио »војводом (dux) целе Славоније, Хрватске и Далмације«,
који се са том титулом јавља од год. 1350.
С пролећа год. 1356. чинило се да ће краљ Лајош наставити прошлогодишње
ратовање у Србији, нарочито сада кад више није било моћне Душанове личности.
Скупљајући војску у Загребу, краљ је у једном акту од 4. јуна чак објавио како се
193
спрема против »шизматичних и неверних« Срба, свакако у духу савета огорченог
бискупа Петра и папске курије, и како ће том приликом обновити и стара права
Мађарске на Србију. У Рим је чак поручивао да ће силом превести Србе у
католичанство. Али, место против Србије тај се рат обрнуо против Млетака; истина
са мотивацијом да су Млеци ушли у савез са Србијом, који би, природно, био
уперен против Мађара. Везе између српских и млетачких одреда у Скрадину и
преговори о уступању градова Млечанима могли су послужити као непосредан
доказ за то. Али, добро је познато да је између Млетака и Мађарске постојало старо
супарништво због Далмације, да је између њих недавно због тога вођен рат и да је
год. 1353. спречен нови сукоб само посредовањем суседа, а највише Карла IV.
Млечани су у то време нудили краљу, као откуп за Далмацију, 100.000 дуката
наједном или по 5.000 дуката годишње. Краљ, коме је требало новаца, пристао је
био начелно на такав споразум; али, против њега се јавила озбиљна опозиција на
двору, и он јој је, најзад, морао попустити. Да је савез са »шизматичним« Србима
био само изговор за нови непријатељски став видело се најбоље по захтеву
Лајошеву да му Млеци поврате све што су заузели у Далмацији заједно са Задром.
Када су они то одбили, дошло је до рата. Лајош је напао Млечане у самој Италији
са својом главном снагом, а у Далмацији је оперисала споредна војска. У том рату
њега су што морално а што стварно помагали оглејски патријарх, горички грофови,
аустриски војвода, па чак и цар Карло. Далматински градови осећали су добро да је
Република Св. Марка у тешком положају и почеше се одметати. Први се,
споразумно, дигоше Сплићани и Трогирани, који 8. и 9. јула год. 1357. отераше
слабе млетачке посаде и признадоше мађарску власт. Њиховом примеру следовао је
Шибеник. Крајем исте године, после тешке борбе, издајом, паде и Задар, на који су
Млечани највише полагали. Почетком год. 1358. предадоше се Брач и Нин. После
тих губитака у Далмацији и пораза у Италији Млечани бише присиљени да
склапају мир. За н, је одраније посредовала папска курија, која је чак корела Лајоша
што је окренуо оружје на хришћанске Млетке, место на »неверне« Србе. Мир је
утврђен 18. фебруара год. 1358. у Задру са потпуном капитулацијом Млетачке
Републике. Млеци су се у том миру морали одрећи целе Далмације и Приморја,
уколико су њима припадали, од Кварнера па све до Драча. Дужд је, исто тако, морао
из своје титуле изоставити назив војводе Хрватске и Славоније. Извесни хрватски
великаши који су били за време тих борби на страни Млечана настрадаше осетно.
Стари Гргур Курјаковић био је ухваћен и као сужањ одведен у Угарску, где је по
свој прилици и умро.
Тада је признала врховну власт Угарске и Дубровачка Република. Њој је
краљ оставио аутономне повластице, а обавезао је да плаћа годишње 500 дуката »у
знак подложности и признавања«. Годишње дохотке које су Дубровчани плаћали
српском краљу (2.500 перпера) и босанском бану (500 перпера) имали су отад
плаћати мађарскоме краљу. Занимљива и за Републику од нарочита значаја била је
краљева дозвола да Дубровчани могу несметано трговати са Србијом или Млецима
чак и онда када се те државе налазе у спору са Мађарима (27. маја год. 1358.). Та
промена врховне власти донела је и извесне промене у унутарњем уређењу
Дубровника. Место млетачких племића, који су вршили дужност кнезова, сада
долазе »ректори«, који се бирају између домаће властеле, али чија власт траје само
194
месец дана. Тако се место дуждевског система уводи систем сенатске републике.
Аристократски карактер Републичин остао је и даље неизмењен.
Да би се и у будућности обезбедио тако често угрожавани посед Далмације,
краљ Лајош се решио да створи своју флоту. За адмирала је именовао Задранина
Јакова Цесана, а бродовље су имали дати далматински градови и сама Угарска. Да
истакне значај новог адмирала, краљ га је именовао кнезом трију отока: Брача,
Хвара и Корчуле. Ово намеравано стварање мађарске флоте и пораз у Далмацији
изазвали су разумљиву потиштеност у Млецима. Дотле, они су се сматрали као
несумњиви господари Јадранскога Мора и то су још од XIII века јавно и говорили;
Венеција је »невеста Јадрана« и његова господарица (Maris Adriatici dominiatrix),
или је цело Јадранско Море просто »млетачки залив«. Већ године 1347. пала је у
млетачком сенату реч о »нашем заливу« у оном истом смислу у којем данашњи
Талијани употребљавају појам и израз »наше море«. Мађарски успех ударао је сад
крст на таква схватања и доводио је у питање млетачку превласт на Јадранском
Мору. Да то Млечани неће хтети отрпети и да ће тражити прву погодну прилику да
поврате изгубљене позиције и поправе свој положај није било тешко предвидети.
Отуд је мађарски успех у Далмацији постао наскоро заметак нових заплета.
Од стварања мађарске ратне флоте није било ништа; ограничена финансиска
средства Лајошева нису дотицала за једно тако скупо предузеће. Али, за то се у ово
време, несметана од Млетака, могла с успехом да развија трговачка морнарица
далматинских градова, који су, искоришћавајући своје везе са босанским и српским
залеђем, почели нагло да појачавају свој трговачки промет. Поред Дубровника, који
је добро стојао и раније а сад још више узео маха, диже се у то време и Сплит као
главна извозна лука североисточног дела Јадранскога Приморја. Том граду беше
добродошла захвалност напуљскога двора ради помагања његова кандидата у
престоним борбама Угарске крајем XIII и почетком XIV века, и власт Шубића у
Босни, да промет тих области сврну на своје тржиште. За Лајошеве владавине
Сплит долази на чело северних далматинских градова, удружује се са њима и
почиње бродарски промет већих линија. Сплитске лађе саобраћају чак и у
Егејскоме Мору, и то не само доносећи робу из своје луке него и вршећи понекад
локалну пловидбу на тим странама. Млетачка Република, видећи да далматинским
градовима не сме и не може шкодити без опасности по себе од мађарске освете
(извесних покушаја у том правцу је ипак било), а рачунајући са тим да је губитак
Далмације привремен и да не би било политички мудро за будућност
непријатељском политиком према далматинским градовима и њиховој трговини
изгубити њихово поверење и симпатије, решила се на извесне предусретљивости
према њима. Хотећи да главно средиште трговине остану ипак Млеци и да се
користе царинским приходима, они су, коликогод су могли, сав промет навраћали у
свој град, али га за то обезбеђивали својом моћном флотом од свих незгода на шуту.
Као јако средство пропаганде они узимају на се да у далеким водама штите
далматинске лађе, да их тако са једне стране контролишу, а са друге да им отворе
очи, како су им они, ипак, пречи и природнији врховни господари, него мађарски
краљ, који нема флоте. Република Св. Марка, образлаже лепо проф. Г. Новак,
»мудро и прорачунано чини све како би далматински градови разумели да им је она
пријатељица и да их само она може да заштити, еда би уверени о том порадили да
дођу опет у њезину власт«.
195
У сузбијању млетачког утицаја у Далмацији суделовао је, али без праве
воље, и наследник босанског бана Стевана II, млади бан Твртко.
XIX. РAСПАД СРПСКЕ ДРЖАВЕ.
1. Цар Урош и његов стриц Симеон. — 2. Одвајање Епира и Тесалије од Србије. —
3. Распадање Српске Царевине. — 4. Краљ Вукашин и деспот Угљеша. — 5. Српски
пораз на Марици. — 6. Изумирање Немањића династије.
Одмах после Душанове смрти Србија је почела нагло падати. Душанов син
Урош није био дорастао оцу ни у ком погледу; под теретом огромног очевог
наследства он је почео посртати на првом кораку. Најстарији наши летописи,
писани мало после његове смрти, кажу за Уроша да је »по истини био красан и по
изгледу достојан дивљења, али млад по уму«; да је одбацивао савете стараца,
свакако очевих сарадника, и да је волео и примао сугестије младих. Личног
ауторитета није имао нимало, и уколико се држао првих година имао је то да
захвали поглавито угледу његова оца и извесном осећању легитимности појединих
српских утицајних великаша.
Као први који се дигао против Уроша беше његов стриц Симеон, Душанов
полубрат, намесник у Епиру. Он је тражио од свога синовца или царску круну или
судеоништво у царству, и пошао је одмах са војском да те своје захтеве и извојује.
Српска властела стала је у већини на страну Урошеву; једно стога што је налазила
да круна по наследству припада њему (чак народна песма поводом Урошева случаја
заступа становиште »од оца је остануло сину«), и друго што је Симеон, рођен од
мајке Гркиње и управник једне грчке области, сматран више као грчки него српски
претставник. Како Срби нису марили Симеона као полу-Грка, тако га нису марили
ни Грци као полу-Србина. То се видело одмах год. 1356., када се међу њима појавио
деспот Нићифор, потомак старих господара, који позва своје сународнике у борбу
против Срба. Готово сав Епир и Тесалија беху вољни да пођу за Нићифором. И ко
зна да ли тај покрет не би и успео да Нићифор год. 1358. није погинуо у борби с
Албанцима, који су, изазвани грчком реакцијом, бранили своје позиције добијене
последњих година. После Нићифорова пораза и после поновног узалудног
покушаја да се наметне у Србији, повукао се Симеон од год. 1359. коначно у
Тесалију, основавши у Трикали свој двор. Тамо је живео потпуно у грчком кругу,
издајући све повеље на грчком језику, потписујући се као Симеон Палеолог или
Симеон Урош Палеолог, сматрајући очевидно палеолошко порекло дичнијим од
немањићског. Његов помен очуван је нарочито као ктитора ретко живописних, на
стрмим, једва приступачним, стенама подигнутих грчких Метеорских манастира.
За време ових борби са Симеоном видело се како је, ипак, од користи по
Србију било то што је Душан за намеснике у јужној Маћедонији поставио извесну
српску властелу. На далеким границама Царства они су бранили, док су могли,
Душанове тековине и српску власт. Симеона је, у знатној мери, омело у његову
продирању непријатељско држање охридског намесника Бранка Младеновића и
берског и воденског заповедника војводе Хлапена. Исто тако достојан поверења
свога мртвога цара показао се и ћесар Војихна, господар Драме, против једног
другог противника Србије. Матија Кантакузен, обавештен о Симеоновом покрету,
196
беше упао, у лето год. 1357., у Маћедонију, са једним повећим одредом Турака
(5000 људи), хотећи да за време тих српских међусобица поврати изгубљене грчке
градове и области. Али, под Сером његову војску разби Војихна, а Матију сама
ухватише и предадоше ћесару становници града Филипија. Њега је после Војихна
предао цару Јовану Палеологу, који се, сломивши последњег противника из куће
Кантакузена, осетио најзад као самосталан владар.
Срби су успели да одрже јужну Маћедонију и доцније, кад је почело све
приметније и јаче цепање Душанове државе. Тамо су се они ослањали на свој
словенски елеменат, који је, мада проређен и у великој мери погрчен, ипак у
извесним областима био знатан. Антропогеографска испитивања (Б. Ж.
Милојевића) о становништву западног дела јужне Маћедоније казују речито колико
је тај елеменат, после толиких обрта на словенску штету, био још увек јак и на
почетку овога века, и колико су жива сећања о његовој етничкој снази. Нешто
слабији, али ипак осетан, био је тај елеменат и у источној Маћедонији. Богата
словенска, још систематски неприкупљена, топономастика тих области даје
довољно доказа за то. Сем тога, јужна Маћедонија била је у непосредном додиру са
северном и са осталим деловима моравске Србије и занављала се етничким
приливом са тих страна, који је за време српске власти тамо приметно ојачао.
Најзад, и чисто политички, српски интерес за ту јужну границу био је одавно велик
и није се губио ни иза Душанове смрти. Области које су Срби најпре изгубили, ако
не формално а оно стварно, биле су чисто грчке, југозападни крајеви Тесалије и
Епира. Тамо се словенског елемента налазило мало или нимало, ти су крајеви за
непосредан промет са Србијом лежали снеруке и нису са њом имали готово
никаквих веза. Између њих и Срба стерала су се подручја Албанаца или јако
мешана албанско-грчка или влашко-грчка насеља. Цар Симеон, како се сам звао,
после неуспеха, ограничио се на то да постане господар тог дела грчких области и
да их, мада »самодржац Ромеја и Срба«, практично одвоји од Србије. Цар Урош му
у том погледу није правио сметње, као ни други српски великаши са севера; једно
стога што је Симеона тамо упутио још Душан, па се у том крају његово право могло
сматрати као легитимно, а друго и стога што су можда осећали да одвајањем тих
области нису уствари оштећени никакви интереси српске државе. Уколико је било
извесног опирања, оно је долазило од породице умрлог ћесара Прељуба, Душанова
намесника и војводе на тој страни. Када је ћесаров син Тома добио од Симеона кћер
Марију за жену и уза њу Епир на управу, свршио се и тај спор без даљих сукоба.
Томин двор у Јањини, о којем нам је једна веома занимљиво писана локална
хроника очувала доста вести, може послужити као пример како се једна мала
српска оаза, доста брзо, изгубила у грчкој већини и како је сав тај покушај
придобијања етнички потпуно туђих подручја био из основа промашен.
Прве две три године, како видимо, Душанови великаши још су држали
његово дело прилично неокрњено. Царев углед стојао је још високо. Али,
сарађујући са њим, људи су све више увиђали да Урош није што и Душан и да није
дорастао тежини дужности коју је имао да врши. Стога почеше избијати раније
скриване амбиције појединаца и јављати се прохтеви оних који су веровали у своју
снагу. Најпре се поколебаше великаши на границама, које је или плашила туђа моћ
или их задобијала туђа обећања да ће њиховом помоћу добити извесне користи, до
којих иначе не би могли доћи, или су их слабост или неодлучност царског средишта
197
нагонили да се обраћају другима. Такав је случај био на северу. Два српска
великаша, чија нам имена нису позната, дошла су у сукоб, и један од њих, у
невољи, не добивши ваљда помоћи од цара, обрати се суседним Мађарима да га
они спасу од насртљивог противника. То даде добродошао повод краљу Лајошу да
се реши на рат против Србије, на који је одраније мислио. У пролеће год. 1359.
прешла је његова војска у Србију, а ускоро и он сам; потиснули су Србе, али се нису
усуђивали да за њима пођу у рудничке планине и гором обраслу Шумадију. Читав
тај поход завршен је, због тога, за њих са релативно малом користи. Као штићеник
мађарски, Дубровачка Република, која је дотад добро мерила своје кораке према
српским суседима, пустила је овог пута да њени поданици упадну у подручје кнеза
Војислава Војиновића (у државу кнеза Војислава, како каже цар Урош у својој
повељи Дубровнику од 29. септембра год. 1360., узимајући реч у њеном
првобитном значењу, »у област коју држи«), и изазвала је тим његову злу вољу и
освету, која је њене људе скупо стала, и коју је кнез дуго носио.
У старим српским земљама прва је почела да иде својим путем Зета, која је
одувек показивала извесне сепаратистичке тежње. Год. 1360. у њој главну реч воде
браћа Балшићи, чије би романско име говорило за њихово несловенско порекло.
Како су они избили на површину није познато; мисли се само да су се истакли за
време последњих борби са Симеоном и његовим људима, који беху продрли све до
Скадра. За време ратовања Војиновића са Дубровником, које је једно време
одобравао и цар Урош, Балшићи су држали страну Републике Св. Влаха, гледајући
само своје интересе, па су ратовање наставили чак и пошто је са Дубровником
склопљен мир по царевој жељи и наредби. Год. 1362. Балшићи су нападали и
Улцињане са намером да их покоре, мада је град био тада својина царице мајке.
Има једна карактеристична чињеница, која упада нарочито у очи кад је говор
о цепању Душанове државе. Старо племство српско, добрим делом у сродству са
владалачком кућом, држало се углавном уз Уроша и бранило је државну целину.
Такви су ћесар Војихна, Бранковићи, Војиновићи, Дејановићи. За њих немамо
никаквих података да су се одметали од Уроша или му правили било какве тешкоће.
Они су били сарадници
Душанови и створена царевина била је у извесној мери и њихово дело. Кад
главни претставници тих кућа умиру, као и други сарадници Душанови, кад нестаје
крупних лица ћесара Прељуба, деспота Оливера, Бранка Младеновића, ћесара
Војихне, Војислава Војиновића и др., њихови наследници нису више сви тако
поуздани као њихови преци. Тома Прељубовић и Никола Алтомановић иду већ
својим путем, невезани много за своје традиције са царском кућом. Њих је
вероватно добрим делом заразило држање властеле скоројевића, које је било
друкчије од оног наследне и праве властеле. Таква скоројевићска властела, од
најпознатијих, беху браћа Балшићи и браћа Мрњавчевићи.
За власт цара Уроша најопаснији су постали Мрњавчевићи Вукашин и
Угљеша, јер су држали највећи део Маћедоније. Порекло те породице доста је
тамно; прави њихов успон почео је тек за владе Душанове. Изгледа да је Угљеша
једно време, око год. 1346., био намесник у Требињу, док се Вукашин јавља год.
1350. као жупан у Прилепу. Вукашинов најстарији син, популарни Краљевић
Марко, помиње се у историји први пут год. 1361., као посланик цара Уроша у
Дубровнику. Народна традиција говори да је Марко био угледан писар на Душанову
198
двору, а за Вукашина тврди, и она и најпоузданији извори, да је био венчани кум
Урошев. Како је Вукашин дошао до своје краљевске титуле и власти претставља
једно од још нерешених питања српске историје. Да је он потиснуо цара то се види
по целом његовом држању, а то кажу и наши савремени извори. Али, са друге
стране, упада у очи да се Вукашин не проглашава за цара, као Кантакузен уз Јована
Палеолога, чији му је случај, можда, био пред очима, него да узима титулу краља,
ону коју је Урош носио за живота Душанова. На једној фресци манастира Псаче
налазе се Урош и Вукашин заједно; први као крупан леп човек са доста мушког
израза, а други као старац, знатно мањи, са малим лукавим очима; обојица као
владари, са приближно истим ставом и оделом, само Урош, као цар, са нешто више
раскоши. И посланици су им се понекад јављали заједно, као у Дубровнику год.
1366. Касније дубровачке вести говоре да је сам Урош дао Вукашину краљевску
титулу. Ми држимо данас да је Вукашин, као човек без много обзира, своје
сувладарство више натурио, и да је цара бацио у засенак, а да није осећао потребе,
видећи његову безопасност, да против њега употребљава оштрије мере. У народу је
његова узурпација осуђивана од првог дана: једно стога што је рушила законити
ред, друго што је Вукашин имао много противника, и треће што је доскора
претрпео потпун неуспех. После се чак створило уверење да је Вукашин Уроша не
само потиснуо са власти, него да га је лишио и живота.
Вукашин се прогласио за краља крајем год. 1365. На ту одлуку можда га је
донекле натерала опасност од Турака и потреба да се према њима створи јак српски
одбранбени бедем, који би бранио један владар од ауторитета, а не неколико
узајамно слабо повезаних великаша, којима цар, лично неактиван, не може да
послужи као пример. Турци су се у Тракији све јаче ширили. Год. 1361. пала је у
њихове руке Димотика; од год. 1363. Адријанопољ ће постати турско Једрене; брзо
за њим Турци узимају и Филипопољ, у који се смешта први румелиски беглербег.
Турски хан Мурат (1359.—1389.), који је наследио свог од куге умрлог оца Оркана,
беше владар велике способности и чврсто решен да одржи и развије турску власт у
Европи. »Чинило се (казује један приказивач отоманских султана) да је презирао
лаке победе и да је волео сретати опасност с озбиљношћу јунака, слажући тријумфе
на тријумфе и учврстивши их на крају својом крвљу«. Ценећи добро ту опасност од
Турака, византиски цар Јован покушао је да се споразуме са Србима и упутио је
стога у Сер, царици мајци, удовици Душановој, патријарха Калиста, да почне
преговоре. Усред тих преговора стари патријарх се разболео и умро је у Серу, где је
и сахрањен. Сем тога, Византинци су у то време покушали да за борбу против
Турака заинтересују папу и западне силе, и сам цар кренуо је у зиму год. 1365. у
Мађарску да краља Лајоша придобије за свој план. Са нешто мало тамо добивене
помоћи, помаган мало и од породице своје мајке, из Италије, цар Јован је ушао у
рат са Турцима, али није постигао, при коначном обрачуну, никаквих успеха.
Вукашин је у својим комбинацијама и тражењу веза показивао извесне
државничке способности, можда више него његов брат деспот Угљеша, коме Ст.
Новаковић у свом делу Срби и Турци XIV и XV века приписује и сувише значајну
улогу. Вукашин, који себе назива, потпуно у ставу владара, »господином земљи
српској и Грцима и западним странама«, не помињући ниједном речју свој однос
према цару, био је уствари само господар северне Маћедоније и једног дела Старе
Србије са Скопљем и Призреном. На њ се наслања брат му Угљеша, који држи
199
серску област, коју је добио на рачун царице мајке, потиснувши је, по свој прилици,
одатле, и Драму, као мираз добивен уз благородну, уметнички веома даровиту
госпођу Јефимију, кћер ћесара Војихне. Код Вукашина се јасно види тежња да свој
положај учврсти добрим породичним везама. Једном од својих синова беше
наменио чак једну девојку из породице Шубића, која је живела на двору босанског
бана Твртка. Хтео је, очевидно, ради Душанових веза са Шубићима, да тиме дигне
значај својој породици, и да, у исто време, ступи у ближе везе и са Твртком. Тај
брак спречио је папа не дозволивши да се један »шизматик« венча са католичком
племићком. Краљевић Марко узео је Јелену, кћер војводе Хлапена, главне личности
у југозападној Маћедонији. Своју кћер Оливеру удао је Вукашин за Ђуру Балшића,
а по некој, ближе непознатој вези био је краљев сродник и угледни охридски
племић Остоја Рајаковић. Тако је Вукашин, захваљујући свим тим везама, постао
најмоћнији династ Србије. Северне српске области, изнад Шаре, нису биле са њим
у вези и нису му признавале власти.
Вукашинов пример заразно је деловао и на остале великаше. У западној
Србији одметнуо се год. 1367. млади и обесни Никола Алтомановић из породице
Војиновића, који је држао земље од Рудника, дуж Дрине, преко Гацка и Требиња са
Конављем све до мора, и који је брзо ушао у борбе са свима суседима без разлике.
Област око Мораве држао је кнез Лазар Хребељановић, човек одан царевима
Душану и Урошу, у чијој су дворској служби дуже времена провели и он и његов
отац. Око год. 1353. оженио се Лазар Милицом, ћерком кнеза Вратка, потомка
Вукана Немањића, па је тако и непосредно ушао у владалачку породицу. Леву обалу
Вардара држала су браћа Дејановићи, а Косово са Дреницом Вук Бранковић.
Као што се види, сва главнија властела имала је своје подручје, где се
понашала као апсолутни господар. Цар Урош остао је владар без власти и готово
гост у својој царевини. Колико је изгубио сваки значај и утицај види се најбоље по
томе што је у јесен год. 1369. молио Млетачку Републику да она спречи Ђурђа
Балшића у добијању Котора, јер он сам за то очевидно није имао снаге. Ствари су у
Србији пошле сасвим лоше. Царев посланик у Млецима нудио је тада Котор
Републици само да не би пао у руке одметнику Ђурђу, који га је опседао и са мора и
са копна. Исто су то молили и Которани. Дошло се, ето, дотле да су се кидали
делови још живог народног организма и да се наше народно подручје, ради домаће
распре, нудило туђину! Најзад, у пролеће год. 1371., кад Млечани нису хтели да
приме ту понуду и кад Которани видеше да од потпуно безначајног цара нема
никакве помоћи, они, не хотећи ни по коју цену да дођу под власт Балшића,
прихватише врховну власт мађарског краља.
Деспот Угљеша, човек побожан и пун пажње према калуђерској култури,
велики ктитор Хиландара и обнављач светогорског манастира Симопетре, живо је
настојао да изравна противности између грчке и српске цркве, настале после
прогласа српске патријаршије. Хтео је свакако, као најизложенији српски династ
према Турцима, да у својој области грчки елеменат што више измири са српским и
омогући њихову искрену са-радњу пред непријатељем који им је заједнички. Да то
постигне, он се није устручавао потпуно прихватити грчко становиште, према којем
је проглас српске патријаршије и српскога царства био незаконит и да је Душан
вршио отимачину туђег. Чинило му се да нема потребе бранити установу царства
које се већ и тако срозава на очиглед свију. То схватање почело је да осваја међу
200
Србима не само на југу, него чак и на северу, нарочито откако су учестали ударци и
недаће за српску државу, што су многи приписивали изреченом проклетству. У
биографији патријарха Саве говори њен писац, свакако српски калуђер, како се цар
Стеван венчао на царство и прогласио патријаршију »не по закону ни са
благословом цариградског патријарха, као што треба« него је то учинио »како не
треба«. Мада је сам држао власт као посредно наслеђе Душаново, Угљеша је,
осећајући свакако зазирање грчког становништва од српске власти, осуђивао
Душаново цело дело, и војничко и државничко и црквено, као готово безбожничко.
Преговори између деспота Угљеше и цариградске патријаршије завршени су у мају
год. 1371. Они су, истина само за Угљешину област, донели решење спора са
потпуном победом становишта грчке цркве. Из Цариграда је чак означен и
митрополит за Угљешину државу, која се, на тај начин, издвојила из заједнице са
пећском патријаршијом.
Изгледа да је деспот Угљеша прецењивао значај тог акта. У најбољем
случају он је доносио само можда извесно умирење у његовој области, али саму
љубав његових грчких поданика тешко да је Угљеша и са тим стекао. Постигавши
то, он је, међутим, држао да је добио главни услов за успешну борбу са Турцима,
мада је Византија тога времена, као замишљани савезник, пометена кризама разне
врсте, једва била способна за ма какву акцију. Говори се да је Угљеша узео на себе
иницијативу да изврши »изгнање Турака«, како пише савремени монах Исаија. Ну,
против тога схватања говорило би у великој мери то што се краљ Вукашин у лето
год. 1371. спремао на борбу са Николом Алтомановићем, који беше у сукобу са
његовим зетом Ђурђем Балшићем, и што је са сином Марком и са својом војском
јуна месеца био тога ради стигао код Скадра. Угљеша је за борбу са Турцима
сигурно рачунао на помоћ свога брата. Ако он спрема скору офанзиву, како би
могао пустити Вукашина да оде тако далеко? Друго, и још важније: Вукашин се са
тога пута вратио хитно, не свршивши посао ради којег је пошао. То значи, по
нашем мишљењу, несумњиво, да су или неке изненадне вести о турским
припремама за скори напад (јер напада није било) или о неком веома повољном
изгледу за борбу побудиле Угљешу да журно позове Вукашина натраг. Има
мишљења да је Угљеша хтео искористити отсуство цара Мурата, који беше отишао
на војну у Малу Азију. Тачно је несумњиво ово: да је српска војска сама потражила
Турке, а да није одбијала неку турску офанзиву на свом подручју. Тачно је и то да је
тај српски поход изведен без довољно припрема или бар без довољно припрема оба
брата.
Краљ Вукашин и деспот Угљеша кренули су у борбу са великом војском,
чији се број, можда претерано, наводи са 60.000 људи. Срби су се упутили према
Једрену, што је свакако знак да су веровали у своју снагу и тражили одлуку на
главном месту. Допрли су на свом походу до Чрномена, сада Чирмена, на Марици.
Ту их једним ноћним препадом изненади турска војска, коју је водио искусни вођ
Евренос, и порази их потпуно, 26. септембра год. 1371. Српска погибија била је
страховита, добро запамћена и у народном предању тога краја и у народној поезији.
Место борбе и данас се зове Срб-Синдиги, т. ј. српска погибија, а у народној
фразеологији узречица »однела га мутна Марица« потсећа на ту кобну борбу, кад је
та река
201
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке.
У тој борби изгубили су главе и краљ Вукашин и деспот Угљеша.
Битка на Марици је један од најсудбоноснијих догађаја не само у историји
Срба, него у историји свих Југословена и целог Балканског Полуострва. У њој је
турска снага сломила свог најопаснијег противника и постала господар Тракије и
Маћедоније. Узалудно би било говорити како та победа није била израз правих
размера у снагама, да су Срби, још увек, претстављали према Турцима јачу
војничку силу и да су страдали стога што поход нису довољно припремили и што за
њ нису искористили ни све снаге у јужном делу државе, а камоли све уопште. То је
узалудно просто стога што је турска победа, како показује даљи развој догађаја,
била доиста потпуна. Она није тргла Србе да се, њом поучени, јаче збију и спреме
нову брану за турско продирање, него их је обесхрабрила и готово растројила.
Турци нису имали никаквих препрека више у целој Маћедонији. Србија је тим
ударцем одједном сурвана у ред држава другог и трећег реда, којој је не само
недостајала снага недавног Душановог времена, него и вера у њу. Одмах после тога
делови дојучерање царевине морају да траже наслона код туђих држава и примају
на себе вазалске обавезе; други постају турски подложници. Том битком почиње
систематско турско подјармљивање Јужних Словена. Брзо развијена Душанова
држава брзо је и пропала. Петнаест година (1331.—1346.) требало је да од младог
зетског краља постане моћни цар, а тачно петнаест година требало је од његове
смрти па до маричке катастрофе и слома његова дела (1355.—1371.). Разбијена у
неколико малих, понегде међусобно завађених области, недовољно јаких по
властитој снази не само за дела већег обима него и за успешан отпор, Србија се
држала у тешком напору још једно столеће, а извесне њене земље и нешто мало
дуже, али не више као држава смелих планова за будућност, него као болесник који
се грчевито хватао да очува живот.
Српском невољом користише се не само Турци него и Грци. Одмах, у
новембру год. 1371., узела је њихова војска град Сер и места око њега.
Наскоро иза битке на Марици, 4. децембра год. 1371., умро је и цар Урош.
Његово тело, нађено случајно год. 1584. у запустелом манастиру код Шареника,
налази се данас у манастиру Јаску, у Срему. С Урошем је изумрла мушка линија
српских Немањића. Није се много дуже одржала ни грчка у Тесалији. Симеонов
син, цар Јован Урош, калуђерска природа, одрекао се престола год. 1381. и примио
је монашки чин: као монах Јоасаф завршио је живот године 1423.
XX. ПРВА КРАЉЕВИНА СРБА И ХРВАТА.
1. Босна после смрти бана Стевана II. — 2. Краљ Лајош према бану Твртку. — 3.
Буна у Босни. — 4. Никола Алтомановић према бану Твртку и кнезу Лазару. — 5.
Твртко као српски краљ. — 6. Краљ Твртко и Дубровник. — 7. Буна хрватског
племства иза смрти краља Лајоша. — 8. Твртко помаже хрватски отпор. — 9.
Твртко као краљ Срба и Хрвата. — 10. Значај краља Твртка.
202
Почетком јесени год. 1353. умро је босански бан Стеван II Котроманић,
оставивши иза себе државу двапут већу него што је примио и далеко снажнију него
што је икад пре била. Он није имао законитог одржаног мушког порода. Мађарски
краљ, Лајош Велики, рачунајући са Босном као природним експанзионим
подручјем мађарске државе, беше намислио да је још јаче веже уз круну Св.
Стевана. Мало пред смрт Стевана II он је са том намером узео за жену његову кћер
Јелисавету. Стеван II имао је млађег брата Владислава, који је, после смрти
Стеванове, прогласио за његова наследника свога сина Твртка, тада младића од
непуних петнаест година, а сам је узео врховну власт у своје руке. Али, та његова
власт није дуго трајала. Већ год. 1354. нема више помена о кнезу Владиславу, који
је умро брзо после брата.
Кнез Владислав имао је довољно ауторитета да после братовљеве смрти
неоспорен узме власт. Али, кад је остала његова удовица сама са малолетном
децом, њен је положај био много тежи. Не знајући јасно како ће према њеној деци
да се држи мађарски краљ и шта он уопште намерава, одлучила је кнегиња Јелена,
енергична одива из породице Шубића, кнежева удовица и банова мајка, да оде у
Мађарску и да сама тамо уреди ствари. Несумњиво из опрезности она није хтела да
води са собом Твртка, него је узела млађег сина, кнеза Вука. Шта је у Мађарској
свршила у тај мах не зна се данас поуздано; али, одмах по повратку, год. 1354.,
сазвала је у банско седиште у Милама (данас у јајачком срезу), збор све Босне,
Доњих Крајева, Загорја и Хумске Земље. Босанска властела, мада себична, остала је
ипак том приликом уз своју династију. Да је један део великаша за такво држање
требало задобијати поклонима и повластицама позната је појава Средњега века и
код нас и на страни; а пример за такве повластице, чак веома широке, јесте једна
повеља која је те године дана кнезу Влатку Вукославићу. Њему се заклела банова
мати и бан са дванаест најугледнијих кнезова и великодостојника, да ће му остати
сва имања и права која је био добио од бана Стевана; да му неће судити бан чак ни
»ако би допао кнез Влатко које кривине или невере«, док не дође кући, у Кључ, и
док му не би судио збор све земаљске господе. Да је година 1354. била у Босни
бурна, сведоче трогирски закључци да се због босанских нереда (novitates) и због
нереда у суседној Хрватској обрати пажња на њихове градске утврде. Може бити да
је био по среди какав покрет властеле, која је желела да искористи смрт Стевана II и
кнеза Владислава и младост новога бана.
Наскоро, бан Твртко, са мајком, улази у активну политику у Далмацији, у
вези са офанзивом краља Лајоша против Млетака. Према мађарској наредби они су
тамо радили против млетачког ширења, које су помагали баш чланови Шубића
породице, раније Катарина Дандолова, жена Павла III Шубића, и српска принцеза
Јелена, удовица Младена III. Твртко је, то знамо, радио против Млетака; али, не
знамо сасвим сигурно у коликој мери је помагао Мађарима и са каквом
искреношћу. Јасно је да није могао радити против њих као победника; Лајош је био
силан, свестан своје моћи и нимало вољан да тако што дозволи. Али, било је некако
у традицији политике Тврткова стрица да се и не помаже са великом ревношћу
учвршћавање Мађара у Далмацији и обухватање Босне са севера и запада. А можда
је и код Твртка било извесног устручавања, оног карактеристичног рада са пола
срца. На такав закључак могли би са разлогом да доведу догађаји са краја 1356. и
почетка године 1357. Ми сазнајемо да тада известан део банових великаша прелази
203
на страну мађарскога краља. Зашто то да чине, ако је и Твртко његов човек? И
зашто их мађарски краљ као отворене одметнике банове прима под своје окриље,
ако је иначе задовољан са Твртком? Год. 1357., 14. марта, издао је краљ Лајош
повељу господи Хрватинићима, Гргуру и Владиславу, и Гргуру Степанчићу, којом
им обећава да ће им потврдити све поседе и слободе, ако пређу на његову страну.
На другој страни и бан Твртко поступа на исти начин. И он је год. 1357. издао
повељу кнезу Влатку Вукославићу и његову сину и обавезао се њом да неће њега
прогонити ради невере његова напред поменутога рођака Гргура Хрватинића. То
очевидно показује да односи између краља и бана нису како треба. Једни мисле да
је до тог дошло због питања Хума, који је Лајош тражио као мираз уз жену. Нема
сумње да је Лајош узимао јединицу бана Стевана са намером да појача свој утицај и
можда посед у Босни. Али, питање мираза он је могао поставити одмах,
непосредно иза тастове смрти, или иза смрти кнеза Владислава, када је положај
младога бана био тежак и када би му тај, да не изазове теже смутње, несумњиво
морао попуштати. В. Клајић мисли да су краља од енергичних корака у Босни
задржале тада борбе у Србији. Међутим, тај исти краљ, још за жива цара Душана,
улази у борбу са Млетачком Републиком, која је могла бити опаснији противник од
младог босанског бана. Ми стога мислимо да је баш ове године Лајош имао
посебних разлога да буде незадовољан Твртком. Има једна вест која говори о том
како Твртко није био лојалан према Лајошу. Л. Талоци помиње један мађарски акт,
из којега би излазило да је бан »крајем 1356. или почетком године 1357. или сам
насртао на суседни угарски териториј или пустио своје великаше да у њ задиру«.
Акт тај, колико ми знамо, није објављен, и ми не можемо сад проверавати колико је
тај навод тачан; али, несумњиво је да су између Лајоша и Твртка односи постали у
то време скоро непријатељски. Као разлог мислим да би могло бити Твртково
незадовољство што га краљ није посебно, и то уступањем кога знатнијег града,
наградио за услуге које му је са мајком чинио у Далмацији.
Да се односи погоршају знатно је допринео нови босански бискуп Петар
Сиклоши, потврђен 29. фебруара год. 1356. Сутрадан по бискуповој потврди папа је
упутио једно своје писмо мађарским доминиканцима, у којем их је, на основу
једног ранијег тобоже изгубљеног писма папе Ивана XXII, позивао на крсташки рат
против Босне и Србије. Крсташки ратови са мађарске стране против шизматика и
јеретика били су увек политичко оружје њихове државе против суседних владара,
нарочито у Босни, кад год нису били начисто о њиховој привржености или кад је
требало да проведу извесне своје намере. И овог пута то папино писмо беше један
»отворени лист« стављен на расположење мађарској круни и цркви, да са њим
поступи по своме нахођењу. Да је Петар, Мађар по народности, са тим опасним
писмом био непријатан бану Твртку, ствар је сасвим природна. Он је стога гледао да
га онемогући, и потакао је против њега Ивана, лектора босанске католичке цркве.
Бискупу је, међутим, допала до руке преписка између бана и лектора, те он, убрзо,
даде Ивана ухватити и затворити, те тако пресече ствар.
Заплашен великом краљевом војском и његовим успесима против Млечана, а
видећи да у земљи има противника и код властеле и код клира, Твртко одлучи да се
мири са Лајошем. У лето, пре 17. јула год. 1357., склопљен је уговор између њих на
овој основи: бан Твртко уступио је краљу западни део Хума до Неретве као мираз
уз краљеву жену Јелисавету, а краљ је потврдио Твртку и брату му Вуку читаву
204
Босну с Усором, под погодбом да ишчисте земљу од патарена и јеретика. Ово
ограничење дошло је несумњиво са намером да омогући краљу, по потреби, ново
мешање и посредовање у босанским стварима. Даљи услови били су: да бан
признаје врховну власт краљеву, да га помаже у ратовима и да на краљеву двору
стално живи или бан или његов брат. Са западним Хумом заједно Твртко је уступио
Мађарима и Завршје, као залеђину за Далмацију; односно признао је прилазак
његових господара Хрватинића и Степанчића под мађарску заштиту. Према повељи
Лајошевој од 27. маја год. 1358., којом је краљ примио под своју заштиту
Дубровачку Републику, требало је да босански бан буде и новчано оштећен. Мада га
Лајош ту назива »својим верним« клетвеником, он ипак тражи да Република не
плаћа Твртку него њему оних 500 перпера, које је давала дотле као стонски доходак
бану.
Твртко је после тога известан део година провео на миру, мада је у његову
суседству било великих и честих метежа. Али, у мају год. 1363., јављају се у
Дубровнику неке узнемиравајуће вести из Босне, и Република, 4. јуна, доноси
закључак да ниједан од дубровачких трговаца не сме лично становати или оставити
своје ствари у босанским градовима, под претњом казне од 500 перпера за оног ко
учини друкчије. Те мере предузела је Република не због неке своје размирице са
баном, него због непријатељства, које је настало поново између Лајоша и Твртка.
Ради чега је управо дошло до сукоба између њих не да се данас поуздано
казати. Краљ Лајош, у једној својој повељи, наводи како је у Босни настао јак
покрет антикатолички и нарочито како патарени прилазе православнима, и да је он
лично кренуо да тај покрет угуши. Ту верску акцију доказивао би донекле можда и
тај моменат што је други део војске, упућен у Усору, водио надбискуп острогонски
Никола. Још 23. априла год. 1360. папа Иноћентије VI упутио је босанском бискупу
Петру позив, несумњиво на основу његових извештаја да, у интересу цркве, против
јеретика може подићи војску, односно тражити њено посредовање. Овај бискуп био
је, дакле, активан и после првог измирења између краља и бана. Његова агитација
имала је несумњива успеха; само званично мађарско образложење војног похода на
Босну узело је, ето, као разлог тај верски моменат. Да је код краља Лајоша било
поред тога и чак више од тога и других, политичких, разлога, о том не може бити
сумње. Какви су ти разлози били овог пута није довољно јасно. Један извор помиње
неку буну у Босни, против које да је кренуо краљ. А побуна та, мисле неки, јавила
се као протест против сувише јака притиска мађарске врховне власти.
У лето год. 1363. кренула је мађарска војска на Босну. Водио ју је сам краљ
Лајош лично. Упутила се у средиште Босне, долином Врбаса, у жупу Пливе, и прве
недеље месеца јула опседала је град Соко. Твртков војвода Вукац Хрватинић остао
је веран бану и са успехом се одупро мађарској навали. Као награду за то дао му је
Твртко читаву Пливу са тим градом. Отпор који је краљу дан код Сокола мора да је
био веома јак, пошто Лајош брзо напушта даље ратовање. Његов табор налази се
13. јула већ крај Сане; а 19. јула стигао је краљ у Вировитицу. Боље није прошла ни
друга мађарска војска, која би под вођством острогонског надбискупа упућена
долином Босне. Не зна се сигурно да ли је она пошла у исто време кад и краљева
или, што се вероватнијим чини, мало доцније, да поново покуша срећу и освети
прво сузбијање. Ну, ни она не би боље среће. Тврди град Сребреник одржао се
205
јуначки против свих напада. Под њим је пало (септембра месеца) много мађарских
јунака, а и губитак материјала забележен је нарочито.
Победа Тврткова била је, дакле, потпуна. Да је била веома значајна сведочи и
то што је после ње Твртко, са мајком и братом заједно, 7. септембра год. 1364.,
добио млетачко грађанство. У повељи Републичиној нема, наравно, тога разлога,
него се помиње његова пажња и љубав према њеним грађанима; али, јасно је да је
оваква победа морала обратити пажњу на њ. Бан Твртко од овог часа нема више
вазалског става, и Млечани га зову босанским баном само »по божјој милости«.
Један део босанске властеле сматрао је већ тада да може, уз мађарског
краља, доћи до неких већих поседа и части, него уз Твртка; или су се, можда, били
препали од мађарског напада. Међу првима који су се одметнули од бана и предали
краљу био је познати и дотле верни кнез Влатко Вукославић. Он је овога пута
предао Мађарима свој град Кључ и пустио краља несметана у нападану на Соко. У
замену за уступљени Кључ, који је остао у мађарским рукама, али у којем се
издајник кнез није смео задржавати, добио је Влатко град Бршћановац у Славонији,
са неким другим местима.
После оваквог војничког успеха могло се очекивати да ће положај Твртков
само ојачати. Догодило се, међутим, сасвим обратно. Властела, јака у својим
областима, а можда помало заражена и примером својих другова из посрнуле
Урошеве царевине, беше незадовољна Твртком и његовом мајком, те диже буну
против њих. Бунтовницима се придружи чак и млађи брат Твртков, Вук. Шта је био
непосредан повод те побуне није нам данас познато. У сваком случају, ова буна није
потекла као дело неке чисте туђе агитације, као што је било у прошлим примерима;
него је очевидно више дело унутарњих сукоба. Нама се лично чини да ће разлог за
то бити понајвише у Твртковом начину владавине и у верском питању. Да одузме
разлог сталним пребацивањима о својој непоузданости према римској цркви и са
тим свима узнемиравањима која су долазила са те стране, Твртко је, вероватно, узео
сам да енергичније сређује верска питања. Сређујући њих, он је кушао, по свој
прилици, да појача свој лични значај и утицај, усредсређујући власт у својој руци и
сузбијајући поједину ојачалу властелу. Прилике у суседној Србији биле су му жива
опомена да не пушта узде из својих руку. То је, по свој прилици, изазвало отпор
властеле и банова брата.
Ова побуна избила је после 4. фебруара год. 1366. Банова мајка и бан Твртко
бише протерани из земље, а за новог господара би извикан банов брат Вук. Сам
Твртко писао је 29. марта исте године млетачкоме дужду како су његови великаши,
»неверни прво Богу, па потом нама«, њега и мајку »избацили« из државе. У невољи
он се обратио мађарскоме краљу, и са његовом помоћу вратио се у државу. У
поменутоме писму упућеном у Млетке Твртко је сада потписан као »бан босански
по милости божјој и господара нашега краља Лудовика«. То, речито, и можда боље
но све друго, приказује његов нови положај и однос према мађарској круни.
Пада свакако у очи да краљ Лајош у овако тешкој ситуацији помаже свог
дојучерашњег противника. Ништа не би изгледало природније него да он искористи
невољу младог босанског бана и да га сад примерно казни за поразе из год. 1363.
Али, уствари, није тако. Лајошу је, пре свега, ишло у рачун да се Босанци између
себе љуто искрве. Ослабљени, они неће бити никаква опасност за Мађарску, а у
међусобној подозривости и несигурности стално ће молећи бити окренути
206
мађарском двору. Са друге стране, Вуков покрет, који се унеколико ослањао на
некатолички елеменат и имао веза са Србима из Рашке, није обећавао ништа
повољније за Мађаре од онога што су већ доживели са Твртком. Стога, кад му је
Твртко као бегунац стигао на двор и обећао поново верност, као и год. 1357., краљ
је пристао да га помаже; нешто да очува ауторитет легитимности, а нешто што је
тврдо веровао да ће отсад имати Твртка чвршће под својом руком.
С пролећа год. 1367. поновише се борбе између Твртка и Вука. Где су се све
оне водиле није тачно познато; али, судећи по путу којим је ишао Твртко са војском,
изгледа да је то било претежно подручје данашње источне Херцеговине, у линији
од Гацка до Требиња, односно Љубомира, који је међу Требињем и Поповом.
Потиснут, Вук се повлачио према Приморју и побегао је најзад у Дубровник. У
неприлици ради тога, Дубровчани похиташе да замоле Твртка да дође и посети
њихов град. Њима се, очевидно, није хтело да бан помисли како они имају ма
каквих ближих веза са његовим одметницима. По њиховом уверавању они нису
учинили ништа друго него, по старој традицији свога града, дали уточиште
бегунцима у невољи.
У Дубровнику се мислило да се употреби ова прилика и да се, поред користи
за Дубровник, издејствује код бана и измирење са братом. Твртко, који се одазвао
позиву и коме се пажљиви дочек у Дубровнику нарочито свидео, као да беше вољан
на мирење. Бар 1. јуна год. 1367. једногласно је примљен у Већу Умољених
»компромис да се постигне мир и слога између велике и моћне господе Твртка и
Стевана, банова Босне«. Како се Вук (који се од дана кад је био проглашен за бана
прозвао, по традицији, Стеваном) беше у то време склонио из Дубровника, упутила
му је Република писмо да га обавести о доброј вољи Твртковој и да га позове да
прими услове мира. Али, све то настојање Дубровчана остаде безуспешно.
Устанку против Твртка беше се од год. 1367. придружио и један део хумске
властеле на челу са моћним Санком Милтеновићем. И Вука и њих потстицао је и
подржавао немирни дрински жупан Никола Алтомановић. У општем распадању
српске царевине, у другој половиви шездесетих година XIV века, он се, као потомак
породице Војиновића, односно као братић кнеза Војислава, јавља међу првима који
сасвим »ударају устрану« и не признају ни цара ни краља. Суров и безобзиран, а
уствари, како К. Јиречек тачно вели, »плиткога ума«, он је хтео да се подигне на
рачун свих, и убрзо је дошао у сукоб са свима суседима, у Рашкој, у Зети и у Босни.
Њему је ишло у прилог да се односи у суседној Босни замуте што више, како би он
на што лакши начин дошао до њених источних делова. Брат Твртков Вук не ратује
случајно на крајњој источној граници бановине, нити Твртко случајно креће војску
према Гацку. У јесен год. 1367. напао је жупан Никола област своје стрине, удовице
Војислављеве, и отео је, а њу је са децом, према неизвесним причањима, или
отровао или оставио да поскапају у затвору. Освајајући, жупан Никола стигао је у
непосредно суседство Дубровника и Санково. Република се није нимало обрадовала
новом комшији и грозничаво се спремала да брани Стон. Но Санка је, међутим,
непосредно суседство са жупаном коначно определило да стане у ред банових
непријатеља.
Бан Твртко није био нимало од оног кова људи који би такво одметништво
пустио без казне. Он је, кад није успело да се Санко друкчије смири, дигао на њ
војску и изагнао га из његове области у Попову. Санко је са читавом породицом
207
добегао у Дубровник да ту окаје своје лаковерје. Република се и опет заузимала код
бана за њ и његове. Последњи помен о Санку је из јула год. 1370. Извесно је да су
његови синови, са својом старом облашћу, поново у служби бановој и да спадају
међу његове најбоље људе.
Тако је Твртко, одлучно и чврсто, потпуно сломио побуну својих домаћих
непријатеља. Толика енергија у овога још младог човека у толико прилика, веома
тешких и више него опасних, доиста задивљава. Руварац је имао потпуно право кад
је са пуно поштовања подвукао ту личну вредност банову. »Сео је он на бански сто
кад му није било више од петнаест година од рођења. И од године 1354. до 1369. ко
се све није дизао, устајао на њ и бунио и узбуњивао властелу босанску против њега,
— па и сам силни угарски краљ Лудовик пошао је једном са војском на њ, — па,
ипак се Твртко одржао«. Паралела са Твртку савременим царем Урошем, сублизу
његовим вршњаком, натурала се сама од себе, и није била нимало пријатна за
Душанова потомка. Твртко је несумњиво био друге грађе и другог духа. По јутру се
дан познаје. Из исте ситуације, и можда горе, у каквој се одмах, на почетку, још
није налазио српски цар, Твртко је изишао као победник и као човек који ствара још
веће од оног што је затекао. Урош губи и од власти и од угледа што више влада и
што га људи боље упознају. Твртко, напротив, само добија. Ко је год устао против
Уроша тај је успео; пред Твртком, међутим, посрнули су сви противници. У
природи босанског бана осећало се јасно да хоће и да зна владати; док је рука
Душанова јединца дрхтала вероватно и онда кад је требало ставити обичан потпис
на повељу.
Један део банове опозиције састојао се несумњиво од оних људи који су
били противници мађарског утицаја и насртљивости католичких проповедника.
Требајући мађарску помоћ против својих противника, Твртко је морао бити нешто
предусретљивији према њиховим људима и мисионарима, и то је, природно,
изазивало протесте код његових поданика некатоличке вере. Да су католици у то
време били веома активни имамо два несумњива доказа. 21. јула 1368. папа Урбан
V нарочито је позивао босанскога епископа Петра да енергично помогне босанске
фрањевце у преобраћању јеретика; а 14. јула год. 1368., по извештају двојице
папиних легата, види се да су фрањевци у Бугарској, Рашкој и Босни превели у
римокатоличку веру много хиљада особа. Они су сами признавали папи да их је у
томе много помагао ауторитет и сарадња мађарскога краља. Да је са стране тих
проповедника било свакојаких опачина сведочи најбоље једна тужба босанскога
викара папи. Примајући ту тужбу као основану, папа је дозволио 13. децембра год.
1368. да викар босански може такве проповеднике отпустити из своје покрајине и
заменити их својим људима, Босанцима, који боље знају ћуди и обичаје своје земље
и који ће у сваком погледу имати више обзира. Сам папа, иначе, није био пријатељ
благих мера према јеретицима. Његова посланица, упућена 13. новембра гад. 1369.
сплитском и дубровачком надбискупу, тражила је од њих ни мање ни више него да
искључе из цркве све оне верне који се усуђују да примају босанске »јеретике« и да
тргују са њима, или који уопште имају са њима посла; а самим јеретицима да силом
спрече приступ у њихове дијецезе.
Брат банов Вук намисли да искористи ово расположење папске курије и да
помоћу ње подрије Твртков положај. Мађарски краљ, ако добије оштре упуте од
папине стране, неће моћи да поново помаже једног човека који ће бити оцрњен као
208
противник вере и папинске акције сређивања верских прилика у Босни. Год. 1368.
Вук је упутио једно писмо папи и у њему је приказивао већи део владара босанских
дотад као јеретике и шизматике, не изузимајући, наравно, ни свога брата, који да је
од Босне направио стециште јеретика. Папа ће добити гарантију да ће верске
прилике у Босни кренути на боље само онда кад он, Вук, добије могућност да, као
веран присташа католицизма, управља том земљом. Он стога моли папу да се
заузме за њ код мађарскога краља, који га, уосталом, добро познаје са свога двора, и
да му помогне да се одржи против брата, који га лишава баштине. На папској
курији увек су овакве доставе наилазиле на добар пријем. Довољно је у том правцу
потсетити само на доставу Вукана Немањића против бана Кулина. Не испитујући
много ствар, обратио се папа Урбан 14. децембра год. 1369. посебним писмом
краљу Лајошу. У њему он је препоручивао краљевој пажњи »млађег босанског
бана« Вука, молећи га да помогне страдалника; а Твртка да опомене нека се врати
на пут праве вере и да поврати млађем брату баштину коју му је отео. На мађарском
двору, међутим, где се боље познавао развој последње кризе у Босни, папино писмо
није имало никаква дејства.
Вероватно је с Вукове стране било јављено папи и то како на Твртковом
двору борави једна ћерка кнеза Гргура Шубића, сродница њихове мајке, коју сад
Твртко хоће да уда, без пристанка њених родитеља, за једног шизматика, и то сина
рашкога краља. То је био вероватно Андрија или Марко, један од синова краља
Вукашина. Љут, папа је 8. априла год. 1370. упутио писма мађарском краљу и
краљици, позивајући их да спрече тај брак и да никако не дозволе да »њихов
поданик« изгуби душу једне праве католичкиње. Исти дан папа је упутио писмо и
бану Твртку, у којем му је изрично забрањено да спроведе у дело тај брак.
Овај брак између куће Шубића и српских владара, знамо, не би била прва
веза те врсте. Твртко је овај брак желео са намером да у српскоме краљу, за сваки
случај, стече пријатеља. Кад се јавио тако одлучан папин отпор против тог брака,
Твртко је попустио. Добит коју је могао имати од везе са Вукашином била би
свакако мања од неприлика које би могао да му направи папа, ако би отворено
погазио његову опомену.
*
Жупан Никола Алтомановић беше постао права напаст за своје суседе. Кад
је отео област своје стрине Војиновићке и постао сусед Дубровника, он се и према
њему понео непријатељски. Кад је краљ Лајош у пролеће год. 1371. дошао у
Далмацију и држао сабор у Нину, упутили су тамо Дубровчани једно посланство,
које му је имало да каже све њихове јаде »са шизматичким и неверним жупаном
Николом« и замоли га да казни тога напасника тако да ником више не падне на ум
штетити земље под влашћу мађарскога краља. Почетком јуна те године против
Алтомановића се спремао опасан савез краља Вукашина и Ђуре Балшића; под
Скадром се чак беше почела окупљати војска, која је имала са две стране да крене
против дринског господара. Дубровник је био од срца вољан да им се придружи и
да их помогне, надајући се са те стране бржој и стварнијој помоћи него од обећања
и претња мађарскога краља. Али, од тога похода не би ништа. Са југа се беше за
краља Вукашина и брата му деспота Угљешу јавио опаснији непријатељ, и он
мораде да напушта тај поход на западу. О Твртковом држању према жупану Николи
немамо много вести; али, из оних које постоје доста може да се види. Да Твртко
209
није могао мирно гледати како му сусед буни и помаже властелу против њега,
разуме се само по себи. Николин поступак са Војислављевом удовицом и дрско
понашање према Дубровачкој Републици говорили су му и иначе речито о
карактеру новог суседа и били су довољна опомена за будућност, ако тај човек
ојача. Стога Твртко, чим је скршио домаће одметнике, улази у рат са дринским
жупаном. Појединости тих непријатељстава нису нам познате. Можда је Твртко
дошао у везу са краљем Вукашином понајвише са намером да у њему добије
савезника против Алтомановића. Како је папином забраном намераваног брака тај
план пропао, а ратовање се дуго отегло, решио се босански бан у лето год. 1370. да
се мири са немилим суседом. Из држања Дубровчана наредне године, када су се
против жупана спремали краљ Вукашин и Балшићи, види се јасно како им није
успело да Твртков мир с Алтомановићем обухвати и њих. На којој је основи
закључен мир између бана и жупана није познато; али, по свој прилици, све је
остало по старом. Бар нема никаква знака о каквом померању граница. Једино што
је несумњиво то је чињеница да суседи и после тога мира нису постали пријатељи и
да се никада нису нашли на једној страни. Твртко, истина, није учествовао год.
1371. у савезу против Алтомановића; али, наскоро после тога почео је озбиљно
радити да се осигура од њега.
После погибије краља Вукашина и смрти цара Уроша српска држава остаде
и без номиналног и без стварног владаоца, на путу да се потпуно распадне у
неколико мањих и слабијих, ничим неповезаних, области. Властеоски господари
појединих делова Царевине, који су и раније трзали сваки на своју страну, осетише
да је сад дошао час потпуне самовоље. Њихове прохтеве није имао ко да обуздава
ни са стварном снагом, ни са угледом извесног легитимитета. Услед тога амбиције
појединаца порастоше до најдаљих мета. Пример краља Вукашина деловао је
заразно и био свима пред очима. У реду великаша, који су се отимали за царски
Призрен, као место државног средишта, био је међу првима жупан Никола. Његов
дотадањи рад показивао га је довољно као човека са огромним прохтевима и јаком
вољом, и било би необично да се у општој јагми за влашћу није видно истакла
његова личност.
Жупан Никола Алтомановић озбиљно је рачунао са могућношћу да сам дође
на српски престо. Несумњиво је са тим у вези његова предусретљивост према папи
и дозвола да се на његову новом, недавно освојеном подручју, у Руднику, могу
подићи два католичка манастира. Хтео је несумњиво да се на тај начин обезбеди од
какве католичке акције против себе и да, одобровољивши папу, умири и мађарски
двор. Он је, у то време, имао доста велику област, од Конавља до Рудника, и био је
један од најмоћнијих династа савремене Србије. Од кнеза Лазара био је непрепорно
јачи; од њега је, уосталом, и узео Рудник, крајем 1371. или почетком 1372. године.
Оваква његова силовитост створила му је непријатеље на све стране; у
Босни, у Дубровнику, у Зети и у Србији. Нарочито киван на жупана Николу беше
кнез Лазар. Узевши за жену једну Немањићку из линије Немањина сина Вукана,
кнез Лазар је сматрао да он има најпречег права на упражњени српски престо. У
спору око тога биће да је и један од главних разлога сукобу између њега и
Алтомановића. Отимање Рудника дошло је, вероватно, не само као отворен акт
непријатељства, него и из Алтомановићеве жеље да свог противника лиши једног
тако важног рударског и трговачког места и његових прихода, који би Лазару добро
210
дошли за ратно спремање. Кнез Лазар није могао остати миран. Немоћан да сам
сузбије безобзирног дринског господара, он помишља на савезнике; на босанског
бана и на још моћнијег мађарскога краља. Да придобије овога другога, кнез Лазар је
морао да му се обавеже на неке услуге и дажбине. Мавро Орбини, који о односу
између Алтомановића и кнеза Лазара зна много да прича, казује да је Лазар плаћао
краљу Лајошу 10.000 фунти сребра и да му је обећао верну службу. Обавештен о
Лазаревим корацима на босанском и мађарском двору, жупан Никола се уплашио и
почео је и сам да тражи савезника. Нашао га је, најпре, у Ђури Балшићу, и то већ у
првој половини год. 1373. Цена тога савеза била је веома скупа. Осећајући да га
треба дрински господар, Ђуро Балшић пристао је да уђе са њим у тешње везе само
под погодбом да му Алтомановић преда област Драчевицу, Конавље м Требиње.
Налазећи се међу два опасна непријатеља, међу Твртком и Лазарем, жупан Никола
је пристао на ту уцену мада тешка срца.
У рату који је иза тога настао жупан Никола Алтомановић прошао је зло.
Мађарски краљ, коме је било у интересу слабљење централне српске државе и
сузбијање веома ојачалих династа, помогао је савез Твртков и Лазарев. Обојица су
признавали његову врховну власт и били, према томе, његови људи; Алтомановић,
међутим, био је потпуно свој и, ако успе, моћан и опасан сусед у рашкој држави.
Има вести да је краљ Лајош послао у помоћ Твртку и Лазару мачванског бана
Николу Гару (Горјанског) са 1000 копљаника. Са својом војском и том мађарском
помоћу напали су савезници Алтомановића, чији је савезник, Ђура Балшић,
изостао у одлучни час. Бесни жупан Никола није могао да одоли том заједничком
нападу, него би потучен, ухваћен у Ужицу и ослепљен, год. 1374. Победници
поделише његову област. Рудник, Ужице и источни део Алтомановићевих земаља
доби кнез Лазар; а западни, са Милешевом, Пријепољем и јужнијим деловима, са
горњим Подрињем и Гацком, доби Твртко. Тако су кнез Лазар и бан Твртко постали
непосредни суседи; а кнез Лазар, Твртковом помоћу, и најмоћнији династ српске
државе.
*
У Твртка су се, за то време, зачели и јачали крупни планови. Мађарски краљ,
Лајош Велики, беше у новембру год. 1370. постао и пољски краљ и тежиште своје
политике беше отада пренео са Балкана на северне границе своје краљевине. Заузет
новим проблемима мађарско-пољске сарадње и, после, питањима Италије, своје
анжујске отаџбине, он је показивао све мање интереса за балканске ствари, или их
је схватао као питања споредније важности. Бистри бан Твртко осетио је то. Он је
за ово време већ био сазрео човек, са довољно искуства и са сигурним судом о
својој вредности. Његова политика добија очевидно шире концепције и излази
помало из уског оквира саме Босне. Још раније, год. 1370., он је био ушао у везе са
краљем Вукашином и хтео нешто да постигне брачном везом између своје
Шубићеве родице и Вукашинова сина. После погибије Мрњавчевића и смрти цара
Уроша у њега се јавила нова мисао. Он је непосредни потомак Немањића; његова
рођена баба, баница Јелисавета, жена Стевана I Котромана, била је кћи краља
Драгутина. По женској крви он је, дакле, Немањић; и зашто да он, несумњиво
вреднији од свих осталих претендената, не седне на престо српске државе?
Најопаснији такмац по снази, жупан Алтомановић, бива срушен. Други такмац,
кнез Лазар, није му се чинио тако опасан. Он је, пре свега, био слабији од њега.
211
Тврткова земља била је скоро двапут већа од Лазареве. Друго, и Лазарево
легитимно право на наследство Немањића било је слабије од његова. Лазар је своје
могао имати само по жени, док је Твртко своје носио сам; осим тога, Твртково је по
степену сродства било много ближе. Он је био унук једнога краља који је владао;
док је кнегиња Милица била прапраунука линије Вуканове, која је остала споредна.
Да је Твртко већ тада имао планова који су ишли ван обима локалне
босанске политике види се понајбоље из његове женидбе, год. 1374. Његова жена
била је Доротеја, кћи бугарског видинског цара Страцимира. Отац банове невесте
беше год. 1365. савладан од Мађара и одведен са породицом у ропство, у један
хрватски замак, у Босиљеву. Тада је, вероватно, бан Твртко први пут чуо за своју
будућу жену. Кад су Бугари преотели од Мађара Видин, враћен је Страцимир
поново у своју земљу, око год. 1370.; и то су га вратили Мађари, да би помоћу
његовом сузбијали трновског господара Јована Александра. Који су мотиви могли
превлађивати код ове Тврткове женидбе није поуздано познато, али једна идеја се
намеће готово сама од себе. Један пријатељски фронт, који би обухватао Босну,
Србију и Бугарску, као што је појава ове год. 1374., није обична и случајна ствар; а
колико је био потребан у време кад је са југа надирао опасан непријатељ, душманин
свих балканских народа, није нужно посебно истицати. Чак и у односу према
Мађарима овај заједнички фронт могао је бити само од користи. И Страцимир и
Твртко били су вазали Мађара само из нужде; Страцимир и Твртко чак и
присиљени. Уједињени јаком пријатељском везом, они су могли и у том односу
добити слободнији замах и по потреби једног дана, без много опасности, бити
решени свих непријатних обавеза. Нема сумње да је та женидба са кћерју једног
цара требала Твртку и ради личног престижа. Човек који претендује на круну
једног царства требало је да има веза које би му пред светом давале што већи
значај.
Један добар део старих рашких земаља, са неколико важних историских
места, био је у његовој власти, и Твртко је као њихов господар имао још један
разлог више да се јави као српски претендент. Кнез Лазар је његов савезник и
мађарски вазал. Уствари човек уман и од реда, он није хтео да снагу расипа, него је
свима средствима радио да ојача свој положај пријатељством и споразумом са
свима суседима. Требало је извести потребно прибирање свих снага за отсудан час,
који се назирао и није био далеко. До Лазара су несумњиво допирали гласови као
онај јаук монаха Исаије о злу које је снашло Србе у Јужној Србији после пораза на
Марици. Лазар се стога год. 1375. мири са цариградском патријаршијом и скида
клетву са српске државе. Удаја његових кћери: једне за Вука Бранковића, друге за
Ђурђа Страцимировића Балшића, треће за бугарскога цара Шишмана, четврте за
млађега Николу Гару, казује више него речито како се Лазар окружује пријатељима
и у ком правцу упућује своју државну политику. Било је стога унапред прилично
вероватно да Лазар неће улазити у спор ни са Твртком ради претензија овог другог
да добије српску круну. Лазар би устао против њега, вероватно, само када би га
Твртко непосредно угрозио, као Никола Алтомановић; али, Твртко за то није имао
разлога. Опасност је могла бити још у томе да је Твртко тражио од Лазара да призна
његову врховну власт; — али, како су обојица били клетвеници мађарскога краља,
то такво тражење не би имало смисла и не би, уствари, донело никакву измену.
212
Год. 1377. Твртко се у Милешеву, над гробом св. Саве, крунисао за краља
Србије. Пада у очи да крунисање није обављено у Жичи, где су се дотле крунисали
краљеви династије Немањића; и то сигурно стога што се Жича није налазила на
Твртковом подручју. Ја сумњам стога да се може примити Јиречекова претпоставка
да је Твртко том приликом »крунисан круном Стефана Првовенчанога«.
Потврђујући Дубровчанима 10. априла год. 1378. све раније трговачке повластице
босанских и српских владара, Твртко са поносом говори како му је Бог дао да буде
благосадни потомак и да га је удостојио двоструког венца, »да управља двема
државама, најпре од почетка у богодарованој нам земљи Босни, а потом Господ Бог
мој сподоби ме да наследим престо мојих прародитеља, гослоде српске«. Кад је
видео да је српска земља, односно земља његових прародитеља, остала без свог
пастира, »идох (пише он даље) у српску земљу желећи и хотећи укрепити престо
родитеља мојих, и кад тамо дођох, венчан бих Богом дарованим ми венцем на
краљевство прародитеља мојих«. У традицији српских владара он сад постаје краљ
Стеван, управо црквенски Стефан, »краљ Србљем и Босни и Поморју и Западним
Странама«.
В. Клајић је тврдио да је краљ Твртко својим крунисањем »узвисио
досадању бановину босанску на самосталну краљевину«. Нама се то не чини
вероватно. Ма колико да је мађарски краљ био заузет питањима северне политике,
ипак не би, бар без протеста, пристао да се његов дојучерашњи вазал на тако прост
начин реши својих обавеза према њему. Твртку, по нашем мишљењу, није ни
требало да једним актом против мађарскога краља ствара себи дипломатске кризе и
заплете. Он је, уствари, био независан владар; водио је своју политику и радио у
земљи једино оно што је он хтео. Формално признавање мађарске врховне власти
уштеђивало му је непријатности са мађарског двора и давало му могућности да,
неугрожаван са леђа, слободно развија своју политичку активност на западном делу
Балкана. Да краљевска титула не искључује признавање туђе врховне власти ствар
је довољно позната. Српски краљ Урош I и краљ Драгутин признавали су врховну
власт Мађара; а у Бугарској су чак »цареви«, као некад Светослав а сад Страцимир,
били вазали мађарске круне.
Примивши српску краљевску круну, Твртко је примио и добар део српског
дворског церемонијала. Поред логофета, кога је довео из Рашке, он уводи и чин
протовестијара. Тај чин даје у прво време двојици људи који нису били Босанци.
Један од првих протовестијара био је Дубровчанин презвитер Ратко, који је после
постао требињски бискуп. Доскора је тај чин дан једном члану чувене которске
куће Бућа, Трипу Бући.
Крајем год. 1377. или почетком год. 1378. Твртко је заузео од Балшића
Требиње, Конавље и Драчевицу као бивше земље српске круне. Тако је дошао у
непосредне везе са Котором. Овај град био је за време млетачко-ђеновешког
ратовања, које је почело у пролеће год. 1378., од недавна као млетачки град често
угрожаван од свог старог трговачког такмаца, Дубровачке Републике, која је са
мађарским краљем била против Млетака. У невољи Котор је почео да рачуна са
помоћу новог суседа, краља Твртка, и молио је за његово посредовање. Њихов
властелин Марин Бућа би у лето год. 1379. упућен у Босну да понуди краљу град и
област которску као цену за његову помоћ. Понуда је била лепа и примамљива, и
Твртко је, природно, примио оберучке. Као прву меру против Дубровника он је
213
издао наредбу да нико од његових поданика не сме силазити у тај град и тамо, по
дотадањем обичају, продавати месо, сир и остале животне намирнице. Притешњени
Дубровчани стога закључују 26. јуна да понуде Котору мир, »пошто се вратио у
верност нашег господина краља угарскога«; а 29. јуна једногласно је примљено да
се о том обавести краљ Твртко.
Котор се, молећи помоћ од Твртка као мађарскога вазала а првог свог
моћнијег суседа, покорио уствари мађарскоме краљу, вероватно одмах после вести
која му је стигла о поразу млетачке флоте код Пуља (7. маја год. 1379.) и о томе да
су Млеци крајем маја упутили своје посланство мађарскоме краљу са молбом за
мир. Краљ Твртко дошао је стога у незгодан положај: да се или истави против
мађарскога краља, коме се Котор покорио, или да прими до знања ту промену
которске политике, која је очевидно потекла из страха. За многе је било нејасно
како ће се он определити; али, он се, на крају, решио ипак на попуштање. Ну, за то
време потпуно се одлучио и на то да створи једну своју слободну луку. Дубровачко
колебљиво држање за време последњих криза знатно је помогло да он увиди како је
потребно да се Босна еманципује од дубровачког пристаништа. Како је изгледало да
је Котор изгубљен, требало је сада тражити нов излаз на море на тој страни.
Користи и политичке и економске од тога биле би за Босну очевидне. Место за
своју нову луку краљ Твртко је изабрао у драчевичкој жупи, у заштићеном
которском заливу, на северној страни Боке, где је он имао прилично дугу своју
обалу. У јесен год. 1381. почето је зидање града. У исто време, из трговачких а
вероватно и из политичких и стратешких разлога, Твртко је почео да подиже и град
Брштаник код Почитеља. Тако су оба његова пута на море, и онај у долини Неретве
и онај у Драчевици, имала да буду штићена градовима. У овом другом граду,
довршеном год. 1383., налазило се и мало краљево бродоградилиште.
У Дубровнику је та Тврткова одлука примљена са јеткошћу. Нови краљев
град, у који ће бити упућена сва трговина Босне и Рашке, постаће несумњиво
озбиљан конкурент малој републици. Њезино богатство, њезин трговачки значај и
њезина, може се чисто рећи, економска егзистенција зависили су понајвише од
трговачких веза са балканским залеђем, а у првом реду од веза са Босном и
Србијом. Није стога никакво чудо што је Дубровачка Република дала и осетити да у
тој намери Твртковој види један очит акт непријатељства према себи. Она се на тај
Твртков поступак потужила и самоме мађарском краљу.
Твртко је, за то време, покушао да нађе упоришта код Млетачке Републике.
Када је 29. априла год. 1382. решено у млетачком сенату да се пише и захвали
краљу на његовој помоћи коју је указивао Котору за време прошлих борби, Твртку
се учинило да је погодан час да и он потражи извесне услуге од њих. Можда је
мислио да је та млетачка захвала и стигла као добродошао повод, смишљен са
њихове стране, да се почну неке пријатељскије везе између њега и лагунске
републике. Он стога упути одмах у Млетке једно своје посланство, које је тражило
од млетачке владе две наоружане лађе, које би се опремиле о краљеву трошку и
биле њему на располагању. Очевидно је да се Твртко прибојавао пакости од
дубровачке флоте или њихових људи и хтео за сваки случај да буде спреман.
Млетачка Република, која је тек пре који месец завршила своје дуго ратовање, није
хтела да улази у један посао који би је могао можда довести у сукоб са Мађарима
214
или им направити какве непријатности. Стога је љубазно одбила Тврткову молбу,
извињавајући се да њој самој лађе требају ради заплета у Егејскоме Мору.
Ма колико да им је било незгодно подизање новог Твртковог града,
Дубровчани ипак никад не би смели помислити да сами, силом, спречавају Твртка у
послу. Они су добро знали да су сувише слаби за озбиљан сукоб и са једним
краљевим војводом, а камоли са краљем самим. И стога, видећи да Мађари ништа
не предузимају, прибегавају сами свом старом средству лепе речи.
У мостарском Бишћу, у благајском Подграђу, издао је 2. децембра год. 1382.
краљ Твртко своју повељу о новоме граду. Призивајући св. Стевана, чијом
благодати би »сподобљен венца својих светих родитеља, господе српске«, он тај
свој нови град назва именом светитељевим. Данас је тај исти град познат још увек
под именом Нови, или Херцег Нови, Castelnuovo. У њему је краљ био одредио да се
отвори сланица и трг за продавање соли. На силне молбе Дубровчана да их не
упропашћава и да не пориче обећања и повластице старе господе рашке, његових
претходника, краљ се ипак донекле смиловао и дао им је пи-смену потврду, у тој
истој повељи, »да у том новом граду не буде трг соли«, наравно под условом да
Дубровчани буду верни и поуздани пријатељи.
*
Смрћу краља Лајоша (11. септембра год. 1382.) Мађарска је изгубила не
само једног владара веће вредности, него и једину закониту мушку личност у
династији. Његови наследници беху саме жене: удовица му Јелисавета, Тврткова
рођака, и две краљевске кћери Марија и Јадвига. Старија, Марија, беше верена са
Сигисмундом Луксембуршким, сином чешкога краља, а немачкога цара Карла IV.
Она је већ 17. септембра била крунисана за »краља« Мађарске. Краљ Лајош надао
се да ће успети да се и иза његове смрти одржи унија између Пољске и Мађарске.
Али, Пољаци, незадовољни мађарским режимом, поставише младом веренику
тешке услове: међу осталима и тај да мора стално живети у Пољској. Кад је он то
одбио, Пољаци изабраше за своју краљицу млађу Лајошеву кћер Јадвигу, и
одвојише се од заједнице са Мађарском. Да то ове није ишло без тешких заплета и
криза разуме се само по себи. Али, још теже кризе насташе у области краљице
Марије. Мађарско племство, увек бесно и својевољно, јавило се са великим
прохтевима против власти жене и нарочито против власти главног краљичиног
доглавника, палатина Николе Горјанскога. Покрет опозиције нарочито се разви
међу Хрватима. Главни њихови противници новог режима беху великодостојници
браћа Хорвати, — Павле, загребачки бискуп, и Иван, мачвански бан, — и њихов
ујак Иван Палижна, приор Вранског манастира. Они ускоро пређоше у отворене
противнике краљичине, и окупише око себе велик број бунтовника. Против
краљице Марије они стадоше на страну њеног супарника Карла Напуљскога, који је
претендовао на мађарску круну као најближи мушки сродник умрлога краља. У
Мађарској и Хрватској настадоше смутње и борбе, исто онако као кад је, око сто
година раније, требало да мађарски престо заузме Карло Мартел или син му Карло
Роберт.
Краљ Твртко је схватио значај овог положаја и хтео је да се довољно спреми
за сваки случај. Већ у децембру год. 1382. његови су људи покушавали неке
преговоре са Дубровником, али нису наишли на повољан одзив. Дубровачки
хроничари причају да је краљ тада тражио од Републике једнога човека који би био
215
врховни надзорник свих његових градова и тврђава. Радило се сигурно о неком
добром познаваоцу тврђавне технике, лепо развијене у Дубровнику. Дубровчани,
који су видели да се краљ спрема на неку већу борбу, нису смели да пристану на ту
понуду. Твртко им је то замерио и нашао да су људи према којима не треба имати
много обзира. Ради тога је опозвао своје решење да се у Новом не отвара сланица.
Кад није успео да у Дубровнику нађе људе за своју службу, обратио се краљ Твртко
Млечанима. Ови, после измењене ситуације у Мађарској, немајући много разлога
да се устручавају, дозволише 8. марта год. 1383. свом грађанину Николи Басеју, на
кога се краљ био непосредно обратио, да се прими за босанског адмирала,
оцењујући правилно да то може бити само од користи по млетачке интересе.
Природна је ствар да краљу није требао адмирал без флоте. Стога, у исто време, он
моли млетачку владу да му прода једну потпуно опремљену лађу, коју ће он одмах
платити. Млечани су и у том погледу изишли краљу у сусрет и 27. марта одобрили
продају. Колико је Млечанима било стало да у ово мутно доба иза смрти краља
Лајоша задрже Твртка као одана пријатеља види се, осим тих предусретљивости,
још и по томе што је 30. јула те године млетачка влада, посебним дуждевим
декретом, почастила Твртка и његове синове и наследнике поново својим
грађанством. Он је, вели се у тој дипломи, срдачан пријатељ њихове »части и
имена«, као и његови преци; и кад је пријатељски замолио да, заједно са
потомством, буде обдарен »бенефицијама« млетачког грађанства, они се радо
одазивају молби и уводе га у сва права млетачких грађана, »искрено примајући их у
пријатељски загрљај«. У јесен, исте године, дозвољено је било Твртку да о свом
трошку направи у Млецима и две нове лађе.
Тврткове везе са Млецима и спремање босанске флоте беше узнемирило
поред малог Дубровника још и мађарски двор. Он је о том несумњиво био
обавештен од далматинског бана, а можда и од Дубровчана самих, који су
вероватно ствар приказивали веома озбиљном и опасном и одређеном сигурно
против мађарских интереса. Стога краљица Марија протестује код Млетачке
Републике што помаже оружање Твртково и опрема лађе за његову флоту.
На основу данас познатих извора не може се тачно рећи да ли је и уколико
Твртко лично имао учешћа у првим мађарским и хрватским нередима. Лајош је
некад искористио његову младост и узео му Хум; сад не би, стога, било никакво
чудо да Твртко искористи младост његове кћери и одузме нешто мађарског поседа.
Дубровачко зазирање од Твртка да се разумети потпуно само тако што је Дубровник
признавао врховну власт Мађара и као такав бојао се напада са босанске стране. Ми
не знамо данас поуздано ни ради чега се врански приор Иван Палижна одметнуо од
мађарске краљице и нећемо стога почетак његова покрета доводити у везу с
агитацијом краља Твртка, како то чине неки хрватски историци. Нећемо просто
стога што то ничим не можемо утврдити. Али, несумњиво је да је Твртку, кад је чуо
за тај покрет, дошла жеља да га искористи за своје јачање. Његова посланства и
поруке Млетачкој Републици год. 1383. ишла су за тим да тамо нађе потпоре за
сваки могући случај будућности. Код извесних далматинских градова опазило се
још у јесен год. 1382. да се боје колико Млетака, толико и Твртка; а у даљем низу
догађаја та је бојазан постајала све већа. Млеци су раније били склони да ступе у
преговоре о савезу са Мађарима, у лето год. 1383., али су од тога одустали кад су
добили сигурне поруке да краљ Твртко има своје неке планове и да би, можда, у
216
скоро време требало доћи са њим до сукоба. Опрезни, Млеци стога напуштају
преговоре са Мађарима, а Твртка помажу са задњом намером да се, у борби између
њега и Мађара, посредно освете овим другима за недавно непријатељство, а и да се
сами окористе.
Нема сумње да је Иван Палижна, решен на борбу, потражио помоћи у суседа
и да је ступио у везе са Твртком. Може бити да су му војна спремања Тврткова
давала наде да може успети и храбрила га у отпору. Али, босански краљ није му
послао никакве стварније помоћи и Палижна је у први мах претрпео пораз. 28.
октобра год. 1383. дошла је Врана у руке краљичиних људи. Да ли се Палижна
после тога неуспеха склонио код Твртка не знамо поуздано, али није немогуће. За
Твртково држање, не много пријатељско према његовој рођаци и њеној деци, дају
довољно примера узнемиравања Сплита од његових људи, војна спремања на копну
и мору и понашање војводе Вукца. Војвода је, то се добро зна, био одан Твртков
човек, и сигурно са његовим знањем беше присвојио крајем год. 1384. град Гребен,
некадање добро Вукославића, односно Стипанића, које је било уступљено
Мађарима. На мађарскоме двору нашло се да је потребно спречити такве случајеве
и спасти краљевину од тежих удараца са те стране. Стога краљице ступају у
непосредне преговоре са Твртком. Палатин Никола Горјански, некадањи сусед
краљев у Мачви и савезник против жупана Николе, после чак и кум Твртков, беше
узео на се да се нагоди са краљем. Ради тога је дошао у Босну, краљу на ноге.
Мађари су били вољни да му уступе Котор и околину, али под условом да га добију
као сигурна пријатеља. Твртко је на то пристао и 28. марта год. 1385. дао је о томе и
писмену потврду. Добро промисливши о целој ствари, он је нашао да овако добија
више; без икаква излагања опасностима постиже једну давну мету и остаје, по врху,
као исправан пријатељ и својој родици и мађарској круни. Шта више, он даје
Горјанскоме тврду веру да ће са њиме бити »против свакога на погодну месту и у
погодну времену«, изузимајући, наравно, краљицу и њене кћери, којима ће све до
смрти бити веран и спреман на услуге.
Ово мутно доба иза смрти Лајошеве било је време кад је Твртко постао
стварно, мада ни сада не формално, самосталан владар. У повељи Млечанима,
изданој 20. јула год. 1385., о задржавању старих трговачких права у Котору, Твртко
за себе каже да је краљ само »божјом милошћу«, а мађарску краљицу зове »својом
сестром«, а не и господарем. Он хоће да подвуче свој самосталан став, који је у
стању да брани и одржи, мада га не изводи у државоправном погледу до краја.
*
Између Твртка и Балшића нису никад били срдачни односи. У времену од
год. 1375. до 1377. између њих је постојао спор због поседа области Требиња,
Драчевице и Конавља, који се пооштрио нарочито откад је Твртко почео да показује
несумњив интерес за Котор. Балшићи су држали да су они и по старим везама и по
свом географском положају, као зетски господари, свакако пречи наследници
которске области него босански краљ и били су спремни да то своје уверење бране
и оружјем. Када је Котор дошао под Тврткову власт, било је јасно да ће се односи
погоршати још више. Тако је и било. У лето год. 1385. дошло је до правих
непријатељстава између Босне и Зете. Занимљиво је што је сам краљ Твртко
замолио млетачку владу да посредује између њега и Балше. Не би ли то био
донекле доказ да Твртко није имао у борби много среће? Или је то била увиђавност
217
мудријега, који је желео споразум са суседом, са извесном спремношћу да му изиђе
на сусрет коликогод буде могао? Твртку је било много стало да дође до мира. Али,
док је његово писмо стигло у Млетке и док се тамо већало о посланству,
преживљавао је Балша Балшић тешке дане у борби са Турцима. Северно од Валоне,
одбијајући надмоћне турске чете, он је 18. септембра год. 1385. нашао јуначку смрт.
Балшићи, после таквог удара, стају за извесно време са непријатељствима, а Твртко
сам не искоришћава њихову несрећу. Важни догађаји у Мађарској и Хрватској
заокупили су његову пажњу више него бескорисни обрачуни са Балшићима.
Наредне године турска војска, која је постигла доста успеха на истоку и југу
Балканског Полуострва, почиње продирати и у северне српске земље. Год. 1386. пао
је Ниш, и Турци продреше све до у долину Топлице, где, их на Плочнику задеси
тежак удар. Једна њихова војска беше кренула и у Тврткове земље и продрла све до
долине Неретве.У страху пред Турцима, душманином још невиђеним, хумске
породице, са свом стоком, нагрнуше на дубровачко земљиште, у тврди Стон, где их
Република прими и размести. Напаст од Турака овога пута није била велика, јер су
дошли под крај јесени и са мањим бројем; али, та провала била је озбиљна опомена
за све српске династе овога времена.
Ну, то није била и једина опасност за босанскога краља. Прилике у
Мађарској развијале су се све више у једну врсту анархије. Мађарска млада
краљица, која је већ била верена са Сигисмундом Луксембуршким, по савету своје
околине напушта тај план и пружа руку брату францускога краља Карла VI, Лују
Орлеанскоме. То изазива напуштеног вереника на освету, и у августу год. 1385. он
са успехом продире у Мађарску. Са друге стране, одметнути Хорвати, са једним
делом хрватског племства, раде отворено за кандидата напуљскога двора, Карла, и
12. септембра исте године доводе га из Италије у Сењ, а одатле у Загреб. У
шкрипцу, између две опасности, краљица Марија се враћа своме веренику и постаје
његова жена; а да угоди опозицији Хорвата одузима моћном Горјанскоме
палатинску част. Изгледало је чак једно време да се беху обе краљице, мајка и кћи,
измириле и са самим напуљским принцем, Карлом, и признале га, у самом Будиму,
као гувернера краљевине. Уствари, на све су се стране плеле подле сплетке.
Дочепавши се Будима и учврстивши се на новом положају, Карло се круниса за
краља и потисну и младу краљицу и њену мајку. Али, ове, нарочито краљица мајка,
препредене и енергичне, спремише освету. Позвавши краља у двор, на неки
договор, оне су га уствари довеле у већ спремљену заседу. Њихов човек, Блаж
Форгач, усред разговора краљева са краљицама, пришао је краљу иза леђа и задао
му тежак ударац мачем по глави. Од те ране добијене 7. фебруара год. 1386.
несрећни краљ Карло умро је после две недеље. Краљева погибија узбуни све
његове присталице. Хорвати дигоше праву буну и беху спремни на све. Сва
Хрватска и Славонија беху запаљене. Да их колико-толико умире, кренуше обе
краљице у те области, и то најпре у Ђаково, где је било босанско бискупско
седиште, а одатле на сигурније добро Горјанскога близу Осека. Неопрезне краљице
су на тај пут пошле са малом пратњом. Њиховим противницима, после кратке
крваве борбе, пође за руком да на том путу краљице ухвате, а њине присталице, са
Горјанским заједно, на месту поубијају (25. јула). Тај препад извршили су,
углавном, Хорвати. После извесног времена заробљене краљице беху доведене у
Новиград код Задра и ту затворене. Ту је краљица мајка, на очи своје кћерке, била
218
задављена средином јануара год. 1387., на глас да је Сигисмунд пошао да их
спасава. У Задру, у цркви Св. Симеона Богопримца, остала је сачувана врло лепа,
сребреним плочама обложена свечана рака, на којима су израђене и неке сцене из
живота Стевана II Котроманића. Ту је раку дала израдити несрећна краљица год.
1380. у спомен свог оца и за славу свога великога мужа. У исто време кад се
Сигисмунд одлучио на тај корак, спремала се и усташка војска да на јуриш узме
град Загреб. Последње недеље фебруара год. 1387. пошле су тамо чете Ивана
Хорвата и Ивана Палижне, којима се домало придружио и босански војвода Хрвоје
Вукчић са братом Вуком. Нема сумње да је он то могао учинити само по Твртковом
пристанку. Овај се, дакле, одлучио на активну политику у Хрватској, желећи да из
те мутне ситуације извуче користи за своју државу. Почетком марта Загреб је већ
био у рукама хрватске и босанске војске, а кроз мало времена готово и сва остала
Хрватска и Славонија. У Мачви, где је Иван Хорват био до недавно бан, јавио се
исто тако или је био изазван, бун-товни покрет, који је живо помагао и кнез Лазар.
Кнезу су ове прилике дале могућности да се ослободи мађарске врховне власти и да
покуша проширење својих поседа на северу. И у овоме питању, дакле, није било
разлике схватања између кнеза Лазара и Твртка.
Али, убрзо се јавља мађарска реакција против браће Хорвата. Млечани,
којима никако није ишло у рачун да се напуљски двор учврсти и на источној страни
Јадранскога Мора, употребили су од неког времена сву своју вештину да у
Мађарској појачају странку Сигисмундових пријатеља. Мађари сами, осетивши
опасност од побуне, прегоше да је угуше чим пре. Горјанскога син, Никола II, зет
кнеза Лазара и нови мачвански бан, и храбри Стеван Корођ, бивши мачвански бан,
поведоше енергичну акцију да освете дотадање поразе и сломију бунтовнике. У
борби код Черевића Горјански, доиста, разбија Хорвате. Ивана, који се беше
повукао у Пожегу, натера на предају и зароби; а другог Хорвата, Владислава, који се
пожурио да доведе помоћне чете од кнеза Лазара, потражи у самој Мачви и разби у
више сукоба. Док је Горјански ратовао по Мачви, утекао је Иван из свога ропства у
Босну, да нађе помоћи и склоништа код краља Твртка.
Вест о походу Сигисмундову да ослободи краљице и потом, вероватно, да
казни противнике, беше озбиљно забринула Твртка. Он је сад видео одједном
опасности на више страна. И Турке, који се спремају на запад; и Балшиће, који су
му још увек непријатељи; и можда иначе према њему исправне Млечане, који су за
Сигисмунда. У тој својој зебњи он је почетком марта год. 1387. био упутио у
Дубровник свога човека, Гојака Драгошевића, да тражи исплату светодимитарског
дохотка, и да, у исто време, моли Републику и за склониште за краља, за сваки
случај потребе или невоље. Дубровчани су краљу одговорили 5. марта да слободно
може доћи и остати у граду, ако га буде прогонио ма ко други сем мађарске краљице
Марије; а у случају да га она прогони, тад му склониште није дозвољено, или, ако
се буде затекао у граду, мора одмах, у одређеном року, да иде »где му буде воља«.
Не треба мислити да је краљ Твртко у овај мах био клонуо духом. У свом
животу он је, несумњиво, имао и тежих часова. Али, као мудар човек он је желео да
се обезбеди унапред и отуд ове мере предострожности. У исто време, међутим, он
развија веома живу политичку активност. 22. марта један његов посланик добија
дозволу од млетачке владе да на њиховим лађама буде превезен на Брач, где је
сигурно имао неке посебне послове. У априлу довршени су преговори са
219
Дубровачком Републиком о формалном савезу између ње и краља Твртка. Из
уговора који је склопљен између Твртка и Дубровника излази јасно да је Твртко у то
време био већ потпуно опредељен противник краљице Марије и пријатељ
бунтовника. Као нови кандидат за краљевски престо против Сигисмунда и Марије
би истакнут млади Ладислав, син убијенога Карла. По тог новог кандидата, кога је
са хрватским бунтовницима помагао и Твртко, кренула је у другој половини
фебруара год. 1387. једна хрватска депутација у Напуљ, на челу са загребачким
бискупом Павлом Хорватом.
Потиснути у Славонији, хрватски бунтовници почеше да се купе око краља
Твртка. У њ су полагали сву наду. Твртко је био владалац јак, одлучан и једини који
је с извесним изгледом на успех могао да прими борбу са краљичином странком.
Његов положај био је сличан донекле положају Павла Шубића на почетку XIV века.
Као Шубић, и он је био најсилнији господар на јадранској обали и господар који је
поред Приморја имао и Босну, те тако са две стране могао да утиче на мађарске
ствари. И као што је некад судбина Карла Роберта била готово у рукама моћнога
Павла, тако и сада судбина принца Ладислава зависила је од држања краља Твртка.
Ако он одбије бунтовнике, они, гоњени од краљичиних људи и од Млетака, неће
моћи имати нигде сигурна упоришта и мораће напустити сваки отпор. Ако их
Твртко пригрли, помоћу његовом они могу ојачати поново и решити ствар у своју
корист. Твртко је врло добро уочио свој значај у читавој тој кризи. И стога, свесно и
доследно, жели да што боље искористи мађарске заплете. И овога шута њему су
добродошле породичне везе. Као што је српску круну тражио као унук једне
немањићске принцезе, тако је сада тражио да се учврсти у Далмацији као син једне
одиве из угледне Шубићеве породице. Далматински градови беху у неприлици.
Мађарска краљица налазила се све до 4. јуна год. 1387. у ропству у једном њиховом
граду и то, несумњиво, није могло да појача њен престиж и уверење да ће она,
немоћна сама, моћи да пружи неком другом довољну заштиту. Истина, Млеци су
поручивали на све стране да треба остати веран мађарској круни и краљици
Марији, и нису нимало крили да су противници напуљскога двора; али, то је могло
пре да уплаши него да охрабри људе. Хрватско племство, са друге стране, у свом
већем делу, беше против краљице Марије, и оно је вршило известан утицај на
градско становништво у Далмацији. Напуљски двор, који је имао јаких веза на
источној обали Јадрана, показивао је доста видно да не мисли остати неактиван и
да ће покушати своју срећу на било који начин. У таквим приликама тешко се било
одлучити на коју страну да се људи определе. Кад се, међутим, чуло да краљ
Твртко, најмоћнији сусед и човек неокрњеног ауторитета, улази сам у акцију, онда
није чудо што се један део људи одмах обрнуо према њему.
Први хрватски град који је у тој кризи припао краљу Твртку беше град Клис,
огњиште Шубићеве породице. Грађани су понудили краљу овој град под условом да
им призна сва права и повластице које су раније добили од Шубића и уживали све
дотада. 22. јула год. 1387. Твртко је оберучке прихватио понуду и дао посланицима
и писмену по-тврду о том. Добивши тако, без муке, тврди клишки град, Твртко је
одмах одлучио да своје поседе у Далмацији прошири и да започето дело настави
што скорије, док траје општи заплет. Сплићани, који су били први на ударцу,
препадоше се много од те могућности и покушаше да је, преко једног посланика,
отклоне лепим речима. Али, пре него што је сплитски посланик могао кренути на
220
босански двор, већ 2. августа напала је босанска војска сплитско подручје, не
ударајући на сам град.
Мало после покушаше присталице ослобођене краљице Марије и краља
Сигисмунда да узму чувени Врански манастир од Ивана Палижне. На челу те
војске беше нови врански приор Алберт де Лосок (од Лученца) и крбавски кнезови
Будиславићи. Палижна, који је добро стојао у народу, спреми се на отпор, уздајући
се сигурно и у помоћ својих пријатеља. И, доиста, 11. новембра провалила је
Тврткова војска у задарски крај и силно га похарала. Противничка војска стукну
одмах натраг, остави опсаду Вране и повуче се у Нин. »Услед множине и снаге
босанских јеретика (писао је њен заповедник 17. новембра из Нина) не могосмо
остати у пољу, него се склонисмо у Нин, стари град верних«. Тврткова војска
сједини се после тога са Палижнином и пође одмах за непријатељем под сам Нин.
Опсада тврдог нинског града трајала је све до средине децембра, кад је била
прекинута, вероватно због оштре зиме. Ово Твртково ратовање по Далмацији
донело му је, поред војничког успеха и јачања личног престижа, још и град
Островицу, једно од старих Шубићевих седишта.
Твртко је, у то исто време, био активан и на источној и северној граници.
Његовом и Лазаревом помоћу ојачани крећу одметници у нове борбе, које воде са
променљивом срећом, али са осетном штетом за Мађаре. Нарочито је био опак
њихов упад у Срем првих дана септембра год. 1387. Разљућен вестима о томе,
Сигисмунд одлучи да се лично крене против бунтовника, као што се пре месец дана
борио против њих под Гумником. Али, овога пута, писао је он млетачком дужду 22.
септембра, неће ићи само против одметника досад помињаних, него и против
»босанскога бана« (не вели краља), да »скрши њихову обест«. Ипак, није пошао.
Место њега у борбу су кренули његови заповедници Никола Горјански и Стеван
Корођ, којима је успело да потисну бунтовнике све до иза Саве; али, у саму Босну
нису смели да уђу. У тим борбама мађарски извори нарочито помињу учешће
босанске и српске коњице, добро оружане, која је устаницима чинила велике услуге
својим брзим маневрисањем. У ропство је, вели краљ Сигисмунд хвалећи
»лавовску срчаност« својих верних, пао велик број »неверних и шизматичних
Босанаца и Рашана«.
Све ово је утицало и на Тврткове успехе у Далмацији. Поједини градови,
после пада Островице, бојећи се какве зле судбине, почеше да траже везе са
Твртковим људима и да се на неки начин осигуравају унапред. У Трогиру се 26. и
27. децембра дуго већало и колебало шта да се ради. У оштрини расправљања
дошло је до врло крупних речи и сцена, које су завршиле крвљу и мртвим главама.
Народ се одлучи за Босанце и три вођа странке краља Сигиомунда бише побијени,
један чак насред трга. Остали једва успеше да побегну у Сплит. Овај трогирски
случај унео је у остале далматинске градове још више пометње и забринутости.
Стога неки брзо одлучише да моле краља Сигисмунда за што скорију помоћ. Већ у
јануару год. 1388., ишли су са том мисијом на угарски двор претставници Задра,
Шибеника и Сплита.
На једном почетом путу Твртко није хтео да застане са половним успесима.
Иван Палижна, који је постао његов намесник у старој хрватској држави и пренео
своје седиште у Клис, био је човек на кога се Твртко могао потпуно ослонити. Само
његовој упорности имало се захвалити што је бунтовнички покрет краља
221
Сигисмунда и краљице Марије остао у Далмацији жив и активан и што је, уз
Тврткову помоћ, довео и до успеха. Са Палижном је Твртко добио у своју власт и
знамениту Врану, а то је био добитак од несумњива значаја. И за Твртка и за
Палижну било је јасно да они неће лако оставити неискоришћене лањске успехе. И,
доиста, чим је мало попустила зима, фебруара год. 1388. напао је Палижна поново
сплитски крај и опустошио га, настављајући узнемиравања и доцније. Како
мађарска помоћ није долазила, Сплит је са страхом ишчекивао шта ће да му донесу
скори про-летњи дани. Трогирска општина, којој судбина блиског Сплита није
могла бити равнодушна, покуша да посредује, али без успеха; Сплит је остао веран
мађарској круни и краљу Сигисмунду. То изазва Твртка на нове и одлучније кораке.
Два његова посланика, војвода Влатко Вуковић и Станоје Јелачић, пошла су
средином марта у Клис, да још једампут, пре новог ударца, понуде споразум
далматинским градовима. Трогирани први и једини поздравише краљеве људе.
Остали градови остадоше пасивни, надајући се сваки час каквом повољном гласу са
мађарскога двора. Истина, ни Трогирани нису хтели да дају ма каква обећања;
њихови људи хтели су само да се обавесте шта жели босански краљ, и гледали су да
град не увуку у какве теже неприлике ма са које стране.
Можда су их све у тој вери подржавале вести о успесима Сигисмундове
војске против Ивана Хорвата и његових другова. У борбама са Мађарима неколико
хрватских бунтовника би заробљено, одведено у Будим и тамо привезано коњима за
репове, вучено по улицама и најпосле погубљено и рашчеречено. Тај језиви пример
плашио је људе. Али, у самој Далмацији краљ није био у стању много да помогне.
Он се у ово време налазио у великој новчаној кризи и није могао без тих средстава
да мисли на озбиљну војничку акцију. Осим тога, пољски краљ и Сигисмундова
свастика Јадвига употребише унутарње немире у Мађарској да прошире своју власт
у Црвеној Русији на рачун Угарске. И молдавски кнез, после пољског освајања
Галиције, збацио је врховну власт круне Св. Стевана и пришао Пољацима.
Сигисмунд је дошао тако у доста тежак положај да није знао где и куда пре да
управи своју акцију, док је непријатеље и зло осећао са ових страна. Није стога
нимало чудо што не доспева да шаље помоћ чак доле на крајњи југ своје државе
угроженим далматинским градовима.
Када преговори са Сплитом и са осталим далматинским градовима не
успеше, одлучи Твртко да поново почне са нападима. У другој половини маја
ударила је његова војска на сплитски крај и поново га опустошила. У исто време
опремала се у Котору његова флота, да са морске стране помогне акцију копнене
војске. Кад су чули те вести, Сплићани се озбиљно ушлашише и упутише
Сигисмунду једног речитог фратра да му изложи сву тегобу града и да тражи
неизоставну помоћ. Ако краљ не може да помогне, онда нека им бар дозволи да се
сами определе »без жига велеиздаје« или, ако то неће, нека посланик, пред већем
бољара, изјави на сав глас да Сплићани скидају одговорност са себе што ће,
нагнани невољом, морати учи-нити оно што им једино остаје за спас града, кад
друге помоћи нема.
Ма колико да су биле озбиљне очајне молбе и поруке Сплићана, краљ
Сигасмунд није ипак могао да им друкчије дође у помоћ, сем позивањем да верују и
да устрају. Он је, истина, помишљао на то да крене војску против Твртка, и почео је
био већ нека спремања у томе правцу; али, читав план био је напуштен или због
222
других брига или услед недовољног одзива. Сплићани, за које се могло мислити да
ће после извесног рока прићи Твртку и спасти се од даљих удараца, не поступише
ипак тако. Мађарски краљ био им је више прирастао за срце него босански. За
будимски двор њих је везала дуга традиција, која је, познато, »друга природа«
људи. Национално осећање у нашем смислу није код њих у то време постојало, а и
само становништво је у граду још увек имало романски дух и карактер. То што је у
Твртку текла и Шубићева крв, није за Сплићане вредело готово ништа, јер ни сами
Шубићи нису били нарочита сплитска симпатија; а поред тога градско
становништво те вароши, са веома развијеном правном свешћу, као код већине
далматинских градова, у Тврткову поступку гледало је ударање на законитост, и све
је ово посматрало као отимачину тренутно јачега. Најбољи доказ за све то пружа
чињеница што су баш они, само да би спасли стари ред, предлагали осталим
далматинским градовима образовање једног одбранбеног савеза, у који би поред
њих ушли и неки хрватски кнезови. Петар Зорић, сплитски грађанин, имао је да
позове у савез градове Шибеник и Скрадин и хрватску властелу Нелипиће, Вида
Угринића и, према потреби, и крбавске кнезове. Савез је био јасно уперен против
Палижне као Сигисмундова одметника и против краља Твртка. Њихов непосредни
циљ имао би бити тај да сви ти савезници сједине своје силе, па да дођу у помоћ
Сплиту и онда одмах ударе на Клис и његова заповедника.
Овај сплитски предлог наишао је на повољан одзив, и у јесен, 6. октобра год.
1388., одржан је заједнички састанак Сплићана, Шибеничана, Скрадињана и
претставника властеле Нелипића и Угринића у скрадинској цркви Св. Катарине, где
је уговор о савезу докончан и потписан. Циљ савеза изражен је речима да ће се
учесници узајамно помагати, са жељом да »себе, земљу, места и сву имовину своју
очувају у дужној верности према светој круни угарској«. Угрожавање долази од
Палижне и краља Твртка, и тек у другом реду од осталих бунтовника. Према тако
опасним противницима, природно је, одбрана треба да буде заједничка, јер је само
тако колико-толико зајамчен повољан успех. Појединачне одбране нису биле
савезом искључене; али, давале су мало гарантије за сигуран отпор. Једна тачка
уговора, која је везала све преговараче и била необично карактеристична, гласила је
овако: »Ако би се у краљевини Угарској у току догађаја збила каква промена (мисли
се, на престолу), не може и не сме ниједна од наведених странака пристати уз
другога владара, господара, особу или општину или државу без сагласности
осталих савезника«.
Краљ Твртко није могао у тај мах да снажније иступи у Далмацији и силом
спречи образовање тог по себе неповољног савеза. Баш у то време напредовала је
једна турска војска, августа год. 1388., према Рашкој и према Босни. Мада то није
била већа освајачка сила, која је кренула да ломи краљевине, није то била ипак ни
једна мала пљачкашка чета од које стотине људи, која би долазила, као олуја, само
да нанесе штете. Турски упад био је изведен од једног повећег одреда и имао је као
циљ, поред плена, још и претходничко ширење гласа и утицаја Муратове освајачке
снаге.
Један турски извор казује да је овај напад Турака у Босну упутио баш Ђурађ
Страцимировић Балшић из жеље да се бар на тај начин освети Твртку. Шаин, вођ
Турака, ратовао је у Епиру. Ту је Ђурађ дошао са њим у везу и као турски харачар
успео да наговори Шаина на ту акцију. Код Билеће, 27. августа, дочекао је ту турску
223
војску војвода Влатко Вуковић и потукао је до ноге. Једва се спасао сам Шаин са
малим бројем пратње и људи.
*
Твртко се сад налазио у једном од најтежих положаја. На једној страни
створен је против њега савез огорчених противника у Далмацији, иза којих је стала
мађарска круна; а на другој имала су почети опасна разрачунавања са турском
силом, која је навирала према рашким и босанским земљама. Али, Твртка није
остављала стара срећа. Његови противници, са разним интересима, дођоше брзо у
међусобне сукобе, и тим осетно ослабише и значај савеза и опасност положаја.
Између града Трогира и кнеза Нелипића избише сукоби, који прилично раздвојише
снаге. Обавештен о том, Твртко шаље, у новембру месецу, два своја великаша,
кнеза Хрвоја Вукчића и брата му, да оду у Далмацију и још једампут, веома
озбиљно, позову тамошње противнике да признаду његову власт. Изгледа да се
Твртко у овај мах надао већим успесима. Услед тога упутио је у хрватске области
као свога намесника војводу Влатка Вуковића, вероватно не самца, него са каквом
војском која му је имала бити ослонац у раду.
Толика активност изазва најпосле краља Сигисмунда на живљи отпор. Он,
пре свега, узалуд тражи да начини савез са Млецима, који му у Далмацији могу
бити од знатне користи. 29. септембра год. 1388. беше Сигисмунд склопио
примирје са пољским краљем на годину дана и тако добио на тој страни нешто
слободније руке. Он именова Ладислава Лученца, славонског бана, за управника
Хрватске и Далмације, и посла га у угрожене крајеве да чим пре успостави
ауторитет мађарске круне. Лученц стиже у Задар пред сам Божић. Мало после тога,
првих недеља год. 1389., пошао је нови бан са својим четама против босанских
људи. 0 томе походу немамо ближих вести, али да није завршио повољно по
Мађаре види се најбоље по томе што Тврткова војска остаје у Далмацији, допире до
самога Задра и пали му предграђа. У марту, војвода Влатко пред Сплитом даје
победничке поруке угроженоме граду. Осим тога знамо да мађарска краљица у то
време тражи од Млечана да је обавесте о догађајима из Босне.
Војвода Влатко тражио је, у ставу победника, да се Сплит чим пре изјасни за
признање Тврткове власти и да му упути своје посланство. Видећи да мађарска
мала помоћ не донесе потребно олакшање, а да сам град не може до века примати
ударце босанских чета, Сплит поче да се колеба. 24. марта год. 1389. састало се
њихово градско веће и изабрало, доиста, двојицу грађана, Николу Срећу и Ивана
Марина, као своје претставнике и посланике краљу Твртку. Слично су урадили и
остали далматински градови. Из упутстава која су дана сплитским заступницима
види се јасно њихово колебање. Да се може, они би несумњиво остали верни
мађарској круни. Чак се помало надају да би, још увек, могли од самог Твртка
добити неки рок у којем би им се дала прилика да се још једаред обрате краљу
Сигисмунду за помоћ, или како би добили могућност да му се оправдају и избегну
прекор за издајство. После тога рока, њихова би савест била мирна и они би, без
муке, могли пристати да постану Тврткови поданици, истина са претпоставком да
то учине и остали далматински градови и да им краљ потврди старе повластице.
Краљ Твртко се показао веома предусретљив. Очевидно у жељи да не изгледа прост
отимач и да према људима које мисли добити за поданике не буде гори од старих
владара, он је пристао да им одобри тражене рокове. Чинило му се да се људи
224
задобијају и љубављу исто толико колико и снагом. Сплиту је био остављен
последњи рок за предају 15. јуни; а Твртко је пристао чак и на то да Диоклецијанов
град буде последње од далматинских места која долазе под његову власт. У том акту
било је колико државничке мудрости толико исто и свесности своје снаге и уверења
да крајње решење не може испасти друкчије. То је он показао сплитским
изасланицима, не остављајући нимало сумње о томе да ће, не одговоре ли својој
обавези, имати да рачунају са његовим озбиљним нападима.
Кад су добили повољне одговоре од краља Твртка, Сплићани, после
договора са Шибеничанима и Трогирцима, 19. маја послаше мађарскоме краљу свог
начелника Јакинца Малатесту и истога Николу Срећу који је био код Твртка, да га
обавесте о свему и траже његову одлуку. Исто тако поступили су и Трогирани. И
једни и други пожуривали су решење, јер је рок за одговор био кратак. Краљ
Сигисмунд, природно, није могао дати свој пристанак да се градови предају Твртку.
Обећао је стога скору помоћ и боље изгледе за будућност. Али, у кратком року од
месец дана он није могао организовати експедицију и прискочити у помоћ
градовима које је чекала Тврткова освета ако прекрше створени споразум.
Да Твртко буде толико обазрив према далматинским градовима постојао је
још један нарочит разлог. То је опасна навала турске војске на земље његова
пријатеља и савезника кнеза Лазара. Сам султан Мурат ишао је на челу своје војске,
која је била састављена из најбољих чета. Веран у савезу, а увиђаван као државник,
краљ Твртко је добро видео да је напад на Лазара уствари напад на слободу
балканских хришћанских држава и да би други удар, после пада Лазареве државе,
био неминовно намењен њему. Због тога, од првог часа опасности, Твртко стаје уз
Лазара и за одлучну борбу на Косову шаље помоћну војску са својим најбољим
војсковођом, војводом Влатком Вуковићем, победником Турака код Билеће. Уз ту
војску пристаде, како мисли Ф. Шишић, не Иван Хорват него Иван Палижна. На
Видов-дан год. 1389. дошло је до легендарне борбе на Косову Пољу.
За време док је најбољи део босанске војске био заузет на Косову, успело је
бану Ладиславу у Далмацији да освоји тврди Клис и потисне мали број босанских
посада. Али, чим се мало прикупио после страшне борбе на истоку и био начисто
да Турци овог пута неће на Босну, краљ Твртко је одмах, крајем августа, упутио
нове чете у Далмацију да поправе положај и поврате изгубљено. Сјединивши се са
Палижном и остацима његових трупа, босанска војска пређе одмах у напад, продре
крајем септембра све до Задра и тамо попали све куће до под њихове градске
капије. Напади њихови понављали су се и доцније, све до дубоке јесени. Уплашени
Задрани обратише се за помоћ евом суседу, крчком кнезу Ивану, молећи га за што
хитнију помоћ. Овом се није много журило, јер је баш у то време имао већих сукоба
са крбавским кнезовима. Његова помоћ од 400 коњаника стигла је тек 16. новембра,
дан после једног тежег напада босанског на задарски котар. Са 1000 задарских
војника пошла је 20. новембра та коњаничка помоћ на град Врану, коју је већ
нападала мађарска војска бана Ладислава. Успут придружише се тој војсци и 200
Пажана. У две љуте борбе, 22. и 24. новембра, Палижна се храбро борио; био је чак
лично рањен; али, није могао да савлада удружене савезнике. Тек у трећој битци,
10. децембра, разбише Босанци своје противнике, који се »срамно« повукоше испод
Вране. Брзо иза тога, 15. децембра, би повраћен поново и Клис, те тако
успостављен стари посед и стари углед босанскога краља. Чак, после ове победе,
225
његов је престиж порастао, и на много страна већ је постало јасно да ће крајњи
резултат бити само у корист Тврткову. Млетачка Република обавештавала је
мађарски двор о босанским успесима, јављајући отворено како су далматинска
места у великом страху и недоумици. Твртко се, говорили су они, определио
потпуно за напуљски двор, и сад изјављује да све ради у име сина краља Карла. Тај
је навод потпуно тачан, и мислећи на њ ја сам тврдио раније да краљ Твртко није
никад формално објавио као потпуно прекинут свој вазалски или полувазалски
однос према Угарској.
Краљ Твртко је од јесени год. 1389. живо прегао да послове у Далмацији
заврши с успехом. Његови људи иду на све стране. Иван Хорват именован је чак за
хрватског намесника. Али, у исто време краљ добија новог, тајног такмаца. Кад је
Млетачка Република добила уверење да краљ Сигисмунд нема засад ни могућности
ни праве енергије да заштити далматинске градове и углед мађарске круне, она
онда решава да сама покуша срећу па да те градове тражи за себе. 29. априла
одлучио се млетачки сенат да пошаље у Далмацију једног свог изасланика, који ће
испитати стање и видети расположење духова, према чему би се онда имала почети
акција. Трговачке и друге везе појединих далматинских градова са Млецима, већи
део романског становништва, новчане и друге награде које су чекале људе њима
одане, давали су Републици доста наде да ће моћи имати успеха. Али, тај млетачки
интерес дошао је веома касно. Далматински градови ломили су се око тога да ли да
остану верни краљу коме су се обавезали раније или краљу који им је био ближи и
опаснији. За Млетке, дотле у борби пасивне, сад више у тој утакмици није било
места. Видевши да од мађарске помоћи, после толико времена, нема ништа,
Далмација се беше одлучила да се покори краљу Твртку, и у мају упутила је своје
посланике у Босну да тамо коначно уреде ствар. Свесна да би после тога свака њена
акција била узалудна, Млетачка Република 26. маја решава да обустави своју
политичку агитацију на тој страни.
Од априла год. 1390. почели су нови преговори Тврткови са Сплитом.
Видећи да се више нема куд, а бојећи се краљеве освете, Сплићани упутише своје
посланике и Твртку у Босну и његову поверенику Ивану Хорвату. Овога пута они су
ушли у преговоре без задњих намера, искрено вољни да се једнога дана среде
односи између њих и Босне, са »чашћу господина краља, а на добро и наше
општине«. Кад су остала далматинска места чула за сплитску одлуку, решише се и
она да поступе тако. Једини Трогир, дотле увек најпредусретљивији према Твртку,
одби овог пута да шаље своје посланике, доневши нарочит закључак да остаје
веран Сигисмунду и Марији. »Боље је да умремо (говорила је већина) него да
изгубимо свету круну мађарску«.
Овај преокрет у држању Трогирана, у оскудици извора, није лако
протумачити. Али, мени се чини да има један разлог који би могао дати кључ за
решавање. Ево како. Из једне напред поменуте млетачке вести види се да је Твртко
једно време настојао деловати на далматинске градове тиме што је изјављивао да
све ради у име напуљскога краља. Онима који су се заклањали за легитимитет он је
тако хтео олакшати прелаз; не изневеравају се људи мађарској круни него само
краљу Сигисмунду. Тешко је сада рећи колико је било праве искрености у тим
изјавама. У сваком случају Твртко се надао добити. Ако напуљски краљ успе, он ће
му, обвезан потпором, морати учинити извесне донације; ако остане неактиван или
226
полуактиван, Твртко ће, радећи тобоже за њ, уствари јачати свој положај; а ако не
успе, Твртко ће, пошто је већ са Сигисмундом загазио у сукобе, гледати да решава
ствар како сам знадне, не упуштајући, по могућности, оно што је већ задобио.
Трогирани су сад по држању Твртковом и његових људи видели ,да се они уствари
имају покорити Твртку, и да ће им он постати фактички господар; и можда је отуд
настало колебање у последњи час.
Када су Сплићани изјавили Твртку своју оданост и пришли под његову власт,
издаде им он у Сутјесци, 2. јуна год. 1390., своју повељу са потврдом свих њихових
дотадањих права и повластица. Тај сплитски успех на босанскоме двору поколеба и
друге упорне далматинске градове па и саме Трогиране, те и они 8. јуна изјавише
Твртку своју покорност. Посланици Шибеника добише, исто тако, потврде старих
повластица, 11. јуна, и Тврткову заштиту. Примеру градова следила су и
далматинска острва Брач, Хвар и Корчула.
Твртко је са разлогом могао бити поносан на толике успехе и похвалити се
њима своме млетачкоме суседу. На његово писмо из Сутјеске одговорила је
млетачка влада 8. јуна како је »весела срца« примила његове вести и како живо
саучествује у његовој радости. Какав је и колики је био успех Твртков види се јасно
и очито по томе што он тога лета узима поносну титулу »краља Рашке, Босне,
Далмације, Хрватске и Приморја«. Са том титулом свога краља (која се јавља први
пут 10. јула год. 1390. у трогирским белешкама) 1. августа год. 1390. диче се у
званичној повељи у Сплиту краљеви претставници приликом одређивања границе
градске општине.
Докле су све допирале границе нове Тврткове државе не да се сасвим тачно
утврдити. Несумњиво је само да је у његовој власти било главно подручје старе
хрватске државе са ужом Далмацијом, све од Зрмање до Котора, сем Задра и
Дубровника.
У ово време Тврткове везе иду далеко ван граница непосредног суседства.
Како му беше умрла прва жена Доротеја, Твртко је мислио да се ожени по други
пут. Тај брак желео је да склопи, као већина владара Средњега века, нарочито у већ
зрелијим годинама, тако да му то донесе политичке користи. Имајући стално пред
очима Мађаре као противнике, он је желео да добије за пријатеља неког од
мађарских суседа, који би му у евентуалној борби могао бити од знатне користи. Он
се, ради тога, приближио тада моћном аустриском војводи, Албрехту III, човеку јаке
руке и доста утицајном. Тврткова понуда на аустриском двору, да добије
Албрехтову кћер за жену, није била лоше примљена. Босански краљ, са толико
успеха, био је просилац о коме се морало водити рачуна. Преговори о женидби
били су у лето год. 1390. већ толико одмакли да је Твртко могао о том извештавати
своје пријатеље, као Млетачку Републику, и чак им нудити своје пријатељске услуге
за учвршћавање веза између њих и аустриског војводства.
Да би задобио за се и утицајно католичко свештенство, краљ Твртко је и
према њему био веома предусретљив и широке руке. Крајем августа год. 1390. беше
дошао на његов двор у Сутјеску Андреа де Гвалдо, сплитски надбискуп, са молбом
да краљ испуни жеље и потврди стара права његова каптола. У својој повељи од 30.
августа Твртко је примио под своју заштиту сплитску цркву, одобрио јој све старе
поседе и повластице и овластио свога војводу краљевине Хрватске, Павла Клешића,
да помно чува интересе цркве.
227
Али, усред тих великих планова и припрема, баш кад је био на најлепшем
путу за још веће успехе, моћан, готово неоспорен и са срећном руком у акцији,
краља Твртка у најлепшој мушкој снази, у педесет другој години, задеси ненадна
смрт, око 17. марта год. 1391. Исто онако као што је цар Душан, усред свог дела,
био истргнут наглом болешћу и својом ненадном смрћу изазвао читаву пометњу у
Србији, тако је и неочекивана смрт Тврткова, у напону његове радне снаге, створила
приметну забуну у босанској држави. Обојица су умрла, не доспевши да уреде своје
тековине; не довршивши свој у великом размеру почети посао и немајући среће да
одгоје наследника себи равна бар по извесном делу способности. Обадвојица стога
прођоше кроз нашу историју као два светла метеора: силни по замаху и успеху, а
осамљени и као отсечени од свог времена и своје средине, осветљени у толикој
мери да они иза њих потонуше у потпуну помрчину.
Краљ Твртко је несумњиво највећи владар босанске државе и једна од
најлепших личности целокупне наше прошлости. Он је брз и одлучан кад има да
свршава ствар; увиђаван и предусретљив кад треба да је разуме; моћан и са далеко
упртим погледом кад треба да је изведе. Он је савременик цара Уроша и пријемник
круне Немањића, очевидно потамнеле иза Душанове смрти. Поређење с Урошем
показало је вредност Тврткову у младости; поређење са Душаном може да га
прикаже нешто јаче у напону његова дела.
Обојица су, и Душан и Твртко, несумњиво људи велике личне вредности.
Обојица постижу и велике успехе. Они нису само владари, него и творци једне
огромне и нове државне групације и главни носиоци свог државног строја. У њима
као да је усредсређена сва енергија наше у Х1\ веку јаком снагом понесене расе.
Код обојице је и иста судбина. Високо подигнуто њихово дело нема ко да прихвати;
под теретом њихове тековине посрћу слаби им наследници. Обојица мру управо
онда кад је њихово присуство жива потреба да се стечено доведе у ред, приљуби,
организује и одржи.
Али, у томе шта је требало да се одржи између Душана и Твртка нема
сличности. Душан је, по карактеру свога дела, био освајач. Господар не само Срба,
него и Грка и Арбанаса. Он сања о освојењу Цариграда. У његову област ушле су
земље које нису имале ничег заједничког са српском прошлошћу и нашом расом; и
ушао је елеменат арбанашки и грчки. Овај други беше нарочито опасан. Он је
неоспорно био културно јачи од Срба, национално свеснији и у државним
пословима вештији. Он је деловао на своју српску околину привлачећи је својој
култури. Све да Душан није разбио своју државу на велике области и од властеле
направио мале династе; све да није, услед брзог територијалног ширења а слабих
прометних веза, централна власт природно слабила према моћи локалних величина;
његова држава би ипак стално боловала од превеликог броја туђег разнородног и у
основи непријатељског елемента, који је била примила у себе. Шта су далеки Епир
и Тесалија могли допринети за јачање Србије и кад су Срби могли доспети да тамо
развију свој утицај? Толика екстензивност Душанова била је само варка снаге и
несумњиво више слабост него јачина.
Тврткова концепција била је, уколико се то са свима резервама за Средњи век
уопште може рећи, националнија и у многом стварнија. Његова Босна имала је
централни положај у српскохрватском народу и била је готово као одређена да
обухвати на оба крила оба наша племена. Све подручје Тврткове активности имало
228
је само наш национални елеменат. Твртко је био први који је осетио тај географски
значај Босне. Он је то учинио, наравно, кад су оба друга племенска чиниоца била у
немогућности или да раде самостално, као Хрвати, или да наставе почето дело
Милутиново и Душаново, као Срби. Очевидно је да Твртков план не би био могућ
за живота Душанова или Лајошева. Али, то не мења ништа на значају Тврткову.
Напротив. То само казује да је био човек историске перспективе и да је осетио своје
време. За наше схватање Твртко је био као српскохрватски владалац ако не
национално свеснији од Душана (пошто је то сувише смело и неисториски рећи),
оно свакако национално стварнији. Наравно, и на Душанове одлуке је утицало
време у којем је живео. Имати пред собом Византију растровану грађанским ратом,
где обе завађене стране траже туђу помоћ и дају за њу скупу цену; и имати
могућност, без великих жртава, проширити своје међе на два мора, била је појава
која сама зове на активност. Нарочито у време кад на другој страни стоји снажна
Мађарска Лајошева, са којом борба нити је лака ни са сигурним изгледима. Ми
разумемо врло добро прекор који би се дао ставити тврђењу да је Твртко имао неке
нарочито свесне националне концепције. Ми, стога, тако што и не говоримо. Наша
данашња национална схватања ми не можемо пренети у XIV век. Али, кад кажемо
да је Тврткова концепција била национално стварнија, ми смо тад на сигурним
основама. Ни Немања, спајајући Зету и Рашку, није имао наших националних
мотива, али је био национално стваран. Довео је у ближу заједницу две наше
области, дуго завађене и са разним културама, али са основно истим народом. То је
био и Твртков план; можда сувише смео, несумњиво сувише обиман, али у основи
позитиван и стварно једини план са дубљим решењем српскохрватског државног
питања.
Г. Ст. Станојевић, који је први повукао лепу паралелу између Душанове и
Тврткове државне концепције, рекао је тачно да је Душан мислио створити српсковизантиско царство, док је Твртко стварао српскохрватску државу. Само, ми држимо
да г. Станојевић није имао право кад је рекао ово: »Твртко није имао ни снаге ни
смелости да као Душан јасно и јавно прогласи принципе своје политике и да их,
рушећи освештане традиције, истакне као државни програм«. Шта је Твртко хтео
казује несумњиво јасно делом његова повеља од год. 1378. после прогласа
краљевства, а делом сва његова акција у Далмацији. Он отворено држи страну
побуњене хрватске властеле и нико није у сумњи зашто он то чини. Његова титула,
уосталом, из год. 1390. казује програм његове политике, јасно и јавно. Из чега би,
дакле, излазило да у његовој акцији није било смелости да открије своје планове?
После, ја не бих рекао за Твртка ни то да није имао снаге. Сигурно је да његова
снага није била колико Душанова, али да је била моћна и да се као таква дала
осетити, показује само дело. Да је он право на српску круну оснивао на својој
легитимности наслеђа, то, сигурно, није долазило само стога што је желео »да нађе
формулу за своју нову државу«. То је био само један од разлога. А други су и дубљи
били још и ови: да тим поштеди осетљивост рашке господе, којима не долази за
владара као освајач, него као њихова крв; да тим, даље, даде јачи ауторитет својој
титули и чину и да, најпосле, указујући на своје право и крвно сродство, чвршће
веже Босну са Рашком и упозори и остале на сличне везе. То није формалистичка
црта његова карактера. Напротив, по нашем мишљењу, то баш у њему показује
обазрива државника, који свуда тражи да делује придобијајући разлогом и
229
предусретљивошћу. Његова стрпљивост у поступању са далматинским градовима
даје несумњива доказа за његов став разборитог осматрача, који усред акције зна да
чека и држи меру и који ради доследно са сигурним осећањем коначног исхода.
XXI. БОЈ НА КОСОВУ.
1. Надирање Турака у северну Србију. — 2. Бој на Косову. — 3. Народне песме о том
догађају. — 4. Косовска етика.
После победе на Марици Турци су брзо почели да шире своју власт на
Балканскоме Полуострву. Првих година они нису гонили из њихових области
српске и остале хришћанске династе, него су се задовољавали тим да их натерају на
подложност и извесне финансиске обавезе. Тако је син краља Вукашина, краљ
Марко, задржао, нешто сужену (али не толико од Турака колико од својих
хришћанских противника), очеву област и његову краљевску титулу, живећи
претежно у своме Прилепу, од старине познатом као тврдом граду. У северном делу
некадање Вукашинове државе, у скопском крају, имао је власт млађи Марков брат
Андрија, чија се задужбина на реци Трески, подигнута год. 1388./9., очувала све до
данас. Само Скопље преотели су од Вукашинових наследника Бранковићи, међу
којима се највише истиче Вук, који се око год. 1371. оженио Маром, кћерком кнеза
Лазара. Као Марко, признавали су турску врховну власт и браћа Дејановићи,
Драгаш и Константин, сестрићи цара Душана, који су господарили у источној
Маћедонији, на левој страни Вардара, држећи цело подручје од Куманова до
Струмице. Ћустендил, у свом потурченом називу, још увек чува помен свог
господара. Народна песма, која, ваљда по признавању турске власти, Константина
зове »бегом«, помиње њега и Марка као људе који одржавају добре суседске
односе. У Епиру се Тома Прељубовић држао извесно време само као турски
штићеник.
Од осамдесетих година XIV века почела су честа упадања турских чета у
области изнад Шаре и у западне крајеве Балканскога Полуострва све до приморја и
старога Хума. Ти упади нису имали спочетка освајачки карактер, него су вршени по
инстинкту, пљачке ради; али, ускоро се претварају у извидничка залетања и служе
као уводне акције за веће турске покрете. Српски летописи, који су у ово време
почели да се стварају, почињу од тог времена бележити датуме тих сукоба,
осећајући им из дана у дан све већи значај. Први од сукоба на границама северне
Србије био је год. 1380., када је Цреп Вукосавић сузбио Турке на Дубравници. Око
те године, али свакако због опасности од Турака, подигнут је недалеко од ушћа
Нишаве у Мораву град Копријан (после назван Курвин-град), да брани нишавску
долину од њихових насртања. После, од средине тога деценија, опасност од Турака
постаје непосреднија. Већ год. 1386. почела су систематска турска надирања према
Србији. На Плочнику, код Прокупља, Турци су претрпели осетан пораз; али, ипак
им је успело да поседну важни Ниш и да се одрже у њему. Године 1386. помињу се
турске чете први пут и у Хуму, где је њихова изненадна појава изазвала
запрепашћење и велику пометњу. Две године после тога првог упада страдао је од
војводе Влатка Вуковића један знатнији одред Турака у борби код Билеће.
230
Турски порази код Плочника и Билеће натерали су султана Мурата на
озбиљне припреме за борбу са Србима. Те припреме вршене су дуго и већ у
фебруару год. 1389. знало се за њих у Млецима, а и у самој Србији. Кнез Лазар,
који је свакако раније био обавештен о томе, обратио се за помоћ краљу Твртку, а
мађарскоме краљу Сигисмунду, који је мислио на освету, понудио је поново своје
вазалство, на што је овај пристао. Дуга спремања и на једној и на другој страни
казивала су јасно да се ради о великој и одлучној борби. То се видело и по томе што
су на бојиште пошла и оба владара лично, кнез Лазар и султан Мурат са два своја
сина, Бајазитом и Јакубом. У Лазаревој војсци читаво једно крило сачињавали су
босански помоћни одреди, које је водио Влатко Вуковић. Са Босанцима су дошли у
помоћ Лазару, као савезнику, и Хрвати, »крсташи«, под вођством Ивана Палижне,
који је као врански приор имао под собом Ивановце, витезове крсташе. Као са
неким дубоким предосећањем значаја овог догађаја нашли су се заједно у борби
против једног непријатеља, који ће им вековима бити заједнички, Срби и Хрвати, у
једном од најсудбоноснијих часова наше историје. Српски династи из Маћедоније,
вазали турски, нису смели да се придруже угроженој браћи и да заједничком снагом
покушају сломити јарам новог завојевача. Било је то свакако добрим делом из
страха пред импозантном турском силом, која се кретала према Косову, одакле је,
по потреби, могла оперисати и према Србији и према Босни. Али, треба признати,
било је то донекле и стога што је оскудевала права национална солидарност и што
се, због властитих интереса, изгубио смисао за државну целину. Себични
појединци још нису довољно разумевали да ће са губитком главног државног
средишта и његова значаја и њихов положај према добитнику постати тежи и
слабији, Константин Дејановић је чак угостио турску војску која се преко његове
земље кретала на Косово и дао јој је и своје помоћне чете. О држању краља Марка
немамо никаквих поузданијих вести.
До борбе је дошло у уторак, 15. јуна год. 1389., на Видовдан. У првом делу
борбе Срби су имали лепе успехе. Њихово десно крило, које је водио Вук
Бранковић, потисло је одељење султанова сина Јакуба и довело га у неред. Томе је,
можда, допринела пометња што је настала услед смртоносне ране коју је султану
Мурату задао Милош, неки српски племић (»веома благородан«, каже Константин
Филозоф). Стари извори не помињу његово презиме, док народно предање зна да се
звао Кобилић или после Обилић. Њега беху неки завидници оклеветали да ради
кнезу о неверству. Да докаже »ко је вера«, он је јурнуо у турску ордију и
претварајући се да хоће да се преда допро је до Мурата и сјурио му мач у тело.
Огорчени, Турци су га на месту сасекли. У забуни која је због свега тога настала
најпре се снашао султанов син Бајазит. Он је дао убити и брата Јакуба, нешто због
неуспеха а више да га излучи као такмаца; а онда, брз и одлучан, стога зван
Илдерим (»муња«), са новим резервама кидиса на Србе и потисну их. Главна борба
водила се око Мазгита и Гази Местана. Најтеже је било погођено српско средиште
са кнезом Лазаром, који би рањен и заробљен, док су се оба крила, Вука Бранковића
и Влатка Вуковића, могла спасти, мада са губитцима. Заробљени Лазар је
погубљен, са доста српских великаша, поред мртва Мурата, чији празни гроб на
Гази Местану, на Косову, и данас показује место погибије. Турски извори, хотећи да
припишу свом великом султану и ову победу, готово једнодушно говоре о томе да је
Мурат погинуо после борбе.
231
Погибија оба владара и чињеница што нови султан Бајазит није остао у
Србији да настави освајачко дело и искористи победу, него што је одмах са војском
отишао у Једрене да тамо осигура престо, изазвала је утисак да Турци нису однели
победу на Косову. Босански војвода обавестио је свога краља да је чак победа
остала на страни хришћана, и краљ је то јавио на више страна. Чак се ни у
Млецима још крајем јуна није знао прави исход борбе. Код самих Турака остало је
сећање о тежини целе ове борбе. По причању забележио је турски историчар XV
века, Ашик паша Заде, да се у ноћи после косовске битке међу Турцима, у војсци,
»створила пометња и би мука«. У Србији се, међутим, косовска погибија схватила и
оценила одмах у свој својој трагичној величини. Као што су пораз на Марици и
погибија Вукашинова довели одмах јужне српске земље у покорни став према
Турцима, тако се предосећало да ће се збити и са севернима. Није више било никога
ко ће силној најезди супротставити достојан отпор и моћи јој одолети. Али, за
утеху, ови српски порази оставили су необичан утисак на све наше нараштаје.
Народ је добро запамтио не само Косово као место борбе, него и сва друга места на
Косову, која беше посела војска, као и главна лица у њој. Толико му је, још увек,
свеже сећање о том догађају. Важно је даље истакнути да се поводом овога пораза,
тако тешког и брзо од свих јасно осећаног, ипак није јавила малодушна клонулост,
као у Бугарској, па да се ударац прими као неминовна одлука удеса, којој се мора
човек беспомоћно покорити. Лазарева погибија одмах се схватила као свесна жртва
да се очува народно и државно достојанство и да послужи као храна и пример за
доцнија поколења у схватању витешке дужности према отаџбини. Једна похвала
кнезу, писана крајем XIV или одмах на почетку XV века, довољно подвлачи та
схватања, која као да су израз националне идеологије XIX века или наших дана.
Кнез је, вели се, говорио пред борбу: »Боља нам је у подвигу смрт, него ли са
стидом живот. Боље нам је у борби примити смрт од мача, него ли дати плећа
непријатељима нашим. Много смо живели за свет, стога се потрудимо за кратко да
поднесемо подвиг страдалнички, да поживимо вечно на небесима«. А његови су му
људи одговарали: »За отачаство наше умрети нећемо поштедети себе ... Умримо, да
свагда живи будемо. Принесимо себе Богу живу жртву ... Не поштедимо живот наш,
да живописан образац после овог будемо другима«.
Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Косовска погибија
изазвала је песнички најлепше, најдубље осећане и по националној етици
најпречишћеније и највише узвишене народне песме. Илијада је значајна по својим
крупним, боговима сличним и од њих вођеним херојским личностима и по свом
широком епском захвату; у мрачним Нибелунзима, где се осећа задах проливене
крви и где, уз једну две идеалисане особе, царују иначе нижи инстинкти људске
животиње, има више замаха и даха, — али су наше епске песме косовског круга
благородније, све са једном поносном, расно свесном спремношћу за прегарање и
жртву не за личности и њихове страсти, него за велике идеале слободе. Кад је
»царица« Милица, каже једна песма, уочи страховите борбе, молила Лазара да јој
од деветоро браће остави бар једнога, »сестри од заклетве«, он јој дозвољава да
заустави кога хоће. Када сутрадан Милица на градским вратима зауставља браћу,
најпре Бошка Југовића, па редом остале, све до најмлађега, који води цареве једеке,
она чује увек један исти јуначки одговор:
232
Иди, сестро, на бијелу кулу;
Не бих ти се јунак повратио
Ни цареве једеке пустио
Да бих знао да бих погинуо;
Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети!
Кад Милица, узбуђена, пада онесвешћена, Лазар зове слугу Голубана, па му
каже да носи госпу на танану кулу, да је тамо причува и да слободно, са његовим
благословом, остане у Крушевцу. Слуга га послуша само упола. Он односи
обезнањену царицу на кулу, али онда »своме срцу одољет не може«, него и он оде
на Косово, да се нађе тамо међу јунацима где се решава судбина Србије. Исто су
тако сјајне речи и пример Васојевића Стеве, са јасно израженом психом народски
схваћеног јунака, који потстиче свога друга:
Хајде, пруже, да не одоцнимо
Крв пролити, а не зажалити,
Прије Лазе главе изгубити
За јунаштво и за отачаство
И хришћанску вјеру православну!
Ми сви знамо те јунаке. Од колевке су васпитали њиховим примерима не
само наш нараштај, него читава поколења. Тачан је са противничког гледишта онај
узвик Мустај-кадије из Горског вијенца који упућује Србину: »Крсту служиш, а
Милошем живиш!« Косовска етика била је, може се без претеривања рећи,
национално еванђеље наше расе, којим су се одушевљавали све до наших дана
подједнако и интелектуални као и широки кругови целог народа. Мештровићев
Косовски храм. Војновићева Смрт мајке Југовића, Ракићев Гази-Местан најбољи
су доказ колико је још увек жив и снажан и делотворан стваралачки импулс
косовске легенде.
Карактеристично је да се наша старија народна поезија није много
задржавала на нашим победама. О Душановим освајањима нема готово никаквога
помена; о стварању царства ниједне песме. Свој најбољи производ дао је народни
певач саопштавајући народну погибију. Тој чињеници вреди обратити пажњу. Она
показује, пре свега, несумњиву виталност расе. Не пева о свом поразу онај који има
уверење да је тај пораз коначан. Јер са коначним поразом замире не само воља него
и способност стварања. Својим се поразом бави онај који верује да га може окајати
и коме је он, ма колико иначе болан, ипак по уложеном часном и високом напору у
исти мах и понос и утеха и потстрек. Са друге стране, оно што код других народа,
са муком, годинама, разрађују учени људи, да извесне догађаје рељефније обележе
и да из њих извуку поуку и створе извесну филозофију своје историје, у нас се
израдило инстинктом народа, који је целу ову катастрофу сав, у целини, дубоко
проосећао. Народна поезија са косовском легендом као средиштем интереса
одржала је, и временом чак развила, историски смисао нашег народа, који, као
233
историзам уопште, значи уједно и свесну тежњу за »исправљеном« обновом старих
вредности.
Само, то треба одмах рећи, косовску жртву правилно је схватила у време
самог догађаја једино савремена интелигенција Србије, свештенство и они који су
боље видели ствар. Било је, али у мањој мери првобитно, таквог схватања и код
извесних ширих кругова у народу, који су били погођени, који су услед тога
инстинктивно сагледали сву опасност и на које је потресно деловала погибија
»кнеза честитога« у једној борби на чије тешке последице није требало дуго чекати.
Али, српска феудална властела није била свесна све тежине положаја, и она је, и
после катастрофе, гледала само своје интересе, уске, локалне и увек само себичне,
не презајући од тога да искрвављеном организму српске државе задаје нове ране. То
је, истина, појава која није била ограничена само на тадању Србију; од исте болести
патило је и остало суседство, и Босна, и Хрватска, и Бугарска, и све друге околне
државе; али, за Србе је тешкоћа била у томе што су се они сада налазили као први
на ударцу Турцима и што су их два тешка пораза, две националне катастрофе,
могли довољно поучити куда ће их одвести растројство што се стварало њиховим
држањем.
XXII. ПРЕД НОВИМ ПИТАЊЕМ.
1. Карактер Србије и Босне до XIV века. — 2. Негативне особине феудализма. — 9.
Активност Срба до краја XIV века.
Од наших чисто племенских држава остала је у XIII и XIV веку само Србија;
Словеначке је нестало давно, готово у само свитање наше историје, а Хрватска је
живела као автономна област а не као самосталан државни организам. Србија је
несумњиво настала као племенска држава, од Немањина времена па све до времена
Стевана Дечанског она се развијала и допуњавала у том правцу, не прелазећи нигде
етничке границе нашег племена. Са Душаном она је изгубила племенски карактер и
добила обележје једне освајачке империје, у којој тежње и комбинације владајућих
кругова прелазе оквир националних потреба и у којој се, по правилу, после дужег
или краћег времена, мора јавити реакција било као израз сувише напете снаге, било
као израз незадовољства народа и држава, који су, у временима своје слабости,
силом увлачени у нежељене заједнице. Сувише нагао развој Душанове царевине
довео је и до сувише наглог распада, као што је био случај са Бугарском Симеона
Великога и Асена II, са Франачком Карла Великога, са Мађарском Лајоша Великога
и са многим другим државама пре и после тога времена. Уосталом, све велике
империје које познаје историја, ма колико оне биле спремане систематски са
солидним организацијама и развијане по природним етапама, нису ипак могле да се
трајно одрже; чак то није успело ни Римској Империји, која је једина нашла начина
да код својих нових поданика најразличитијих народности развије смисао да су
чланови и истински саставни део њезин. Процес распадања српске средњовековне
државе не само да је несумњиво убрзан, него је и условљен, сем извесних
унутарњих слабости, нарочито том империјалистичком политиком. Позивање
Турака у Европу извршио би Кантакузен, лишен других савезника, и да није дошло
до његова разилажења са Душаном; али, сукоби Срба са Турцима, да није било
234
онакве грчке политике цареве, нити би се извршили на оном подручју, ни под оним
условима, и вероватно ни са онаквим исходима. Што је још важније, српска снага
не би се растурала и узаман трошила по гудурама Тесалије и Епира, него би се,
свакако у интересу јачања централне власти, боље осетила на подручју српске
земље, да је у Душановој политици било мање освајачког а више државничког духа.
Од XIII века, а нарочито од XIV века, од владе Стевана II Котроманића,
почиње нагло јачање Босне. Босна се није развијала као племенска држава, нити је
кроз читав XIV век имала племенски карактер. Њено становништво чине Срби и
Хрвати, православни, католици и богумили; она, према томе, нити је била
племенски ни верски хомогена. Она се развијала подједнако и на рачун старог
хрватског поседа према западу, узимајући цело подручје Завршја и Доњих Крајева,
и на рачун Срба према истоку, узимајући Хум, Требиње, дрински крај и подручје
Соли. Босна је тип државе која погодно искоришћава свој повољни географски
положај и која се, захваљујући њему, природном експанзијом из уске жупе диже до
велике краљевине, једно кратко време најмоћније на Балкану. Значајна је чињеница
да Босна до своје краткотрајне политичке хегемоније у југословенским земљама
није дошла после дуге и упорне борбе са својим југословенским сународницима,
као што је био случај са старим грчким географско-културним средиштима, него је
то стање настало као природна последица стицаја политичких прилика. Мађарска је
морала добити Хрватску на који било начин, да би допрла до морске обале; посед
Босне био јој је потребан као залеђе за Далмацију, али јој није био неопходан. И
стога се мађарска власт у Босни осећала стално мање непосредно него у Хрватској.
Хрватска обала и Далмација биле су одавно предмет жеља Млетачке Републике, и
кад год се овој дала прилика она је употребљавала ова средства да учврсти своју
власт на том подручју. Мађарска је и ради тога морала да бди на тој страни и да
појачава свој утицај и средства своје одбране. Босна у том погледу није задавала
никакве бриге и Мађарска није имала потребе да тамо ствара своје војничке
бранике. Најпосле, Босна је била и отпорнија од становништва Далмације, у којем
је романски елеменат за дуго остао антихрватски и антисловенски уопште и
претпостављао власт угарскога краља власти домаћих словенских људи. Мађари су,
истина, покушавали да и Босни не само натуре признавање њихове врховне власти,
него и да је расцепкају у мале комитатске јединице, да би своју власт у њој, тако
раздељеној, учврстили јаче и трајније; али, ти покушаји завршавали су се
неуспехом, јер су Босанци, упорни у одбрани, после извесних неуспеха, новим
прибирањем снага стално налазили начина да мађарску власт ослабе или сасвим
потисну. У тој одбрани Босанцима је свакако добро долазило то што нигде нису
имали непосредне етничке границе са Мађарима, као што је то био случај са
Хрватима, и што су Мађари до њих могли допрети само преко широког појаса
словенских насеља.
Мени се често наметало питање: зашто је српска средњовековна држава од
XI века напустила свако ширење према Босни и ишла стално на југ место на запад?
Босну је, вели се, штитила Мађарска још од прве половине XII века, и ту би се, у
случају рашког освајања преко Дрине, сукобили српски интереси са мађарским.
Али, тај одговор не задовољава за сва времена прошлости. И при продирању према
вардарској долини Србима нису биле ускраћене многе тешкоће; и тамо је било
сударања с интересима других држава, чије се снаге нису могле потцењивати.
235
Бугарска се од смрти Асена II налазила, истина, у опадању, али, још увек је имала
знатну снагу, исто као и Византија Михаила Палеолога и Андроника III. Друго, зар
се није могло претпоставити да ће добар део Босанаца пристати, ако већ мора да се
наслања на некога, да се то пре чини на једноплемене Србе него на Мађаре?
Богумилима су православни, већ ради црквеног језика, били ближи од католика, па
се можда и са тим могло рачунати. Ипак, ниједан српски владар од Немање до
Дечанскога није предузимао ништа значајније на западној страни. Разлог за то биће
по свој прилици поглавито у овим политичким чињеницама. Кроз читав XII век
Срби су, готово стално у заједници са Мађарима, покушавали ослобођење од
Византије; босански банови, као мађарски вазали, били су им савезници и борили
се са њима заједно против Грка; Немањин брат био је ожењен сестром пословичног
бана Кулина, и онда је после свега тога сасвим природно што се Рашани окрећу на
исток и југ према Византији, место на запад према Босни. Стеван Првовенчани,
који је од Мађара, савезника његова брата Вукана, био једно време потиснут са
власти, није смео да их касније изазива, нарочито не после стварања Латинскога
Царства, коме су Мађари постали природни савезници. Његови синови Радослав и
Владислав били су владари без личне иницијативе, а Урош I је изгубио престо ради
свог држања које Мађари нису сматрали као довољно поуздано. Драгутин је био
мађарски зет и политички према њима оријентисан; њему су чак Мађари сами
уступили један део североисточне Босне и Срем са Мачвом на управу, кад се
одрекао престола у Рашкој. То је био први и једини Немањић, односно рашки
владалац, чија је власт прелазила преко Дрине. Краљ Милутин је цели први период
своје владавине провео у борби са Византијом; последњих година свога живота,
носећи се с Анжујцима у Мачви и Албанији и са Младеном Шубићем у Хуму, он је,
можда, био на прагу и да закорачи у Босну; али, уздржао се из бојазни да сувише не
прошири и иначе већ обимно ратно подручје. Од почетка трећег деценија XIV века
Босанци су сами прешли у офанзиву према рашком подручју и добили су најпре
Хум, па после Требиње и Лимску област.
Неугрожавани од Срба из Рашке, а у релативно бољем положају од Хрвата у
односу према Мађарима, Босанци су се очували у својим планинама неистрошени и
са извесном расном свежином. Четрнаесто столеће било је век њихова успона, и то
веома видног. Босанско подручје било је расно једно од најчистијих; у њему није
било ни романских градова са њиховим претставницима, ни грчких и арбанашких
области; једини несловенски елеменат међу њима претстављали су влашки пастири
са њиховим традицијама; али, и они су се, политички безопасни, временом
претопили у словенску заједницу. Босанска држава XIV века избегава да одреди
себи племенско обележје, што у XIII веку, како знамо из повеље бана Матије
Нинослава, није био случај. Слично је било у том погледу неразвијено национално
осећање тога времена и код осталих народа Европе. У својој студији о Западњачкој
свести заједнице у Средњем веку, Рихард Валах је наглашавао да је у ово време име
Француска било ограничено на непосредно подручје француске круне. »Свест о
разним покрајинским припадностима, међу којима се нарочито оштро издвајају
Провансалци, није дала да се у XV веку развије свест о великофранцуској
заједници«. Истина, писмо којим се Босанци служе јесте ћирилица; из босанске
државне канцеларије није изишла ниједна повеља писана глаголицом; и повеље које
се тим ћирилским писмом пишу и издају за њих зову се у Дубровнику »српсцие«
236
(15. фебруара год. 1333.); али, то још није довољно карактеристично племенско
обележје државе. У најстаријој повељи кермендског словенског архива, писаној око
год. 1322., бан Стеван II Котроманић Хрватима означава своје противнике у
Хрватској, односно Далмацији, а његови су поданици и следбеници »добри
Бошњане«. Писари бана Стевана, као и бана Нинослава, означују српске владаре
само као рашке, док тек бан Твртко, поставши краљем, не почне говорити да је
добит престо »мојих прародитеља, господе србске«. Као таква, не узимајући сасвим
одређено ни српски ни хрватски племенски карактер, а бивши у ствари по свом
становништву српско-хрватска и налазећи се у средини између српског и хрватског
државног подручја, Босна је и могла доћи на мисао да постане средиште једне веће
српскохрватске групације. Наш XIV век дао је са њом једно решење за
српскохрватски проблем, за који су се, како ћемо видети, свршетком светскога рата,
дословно у истом облику, залагали извесни родољуби сматрајући га као
најприродније.
Мада је XIV век и у Европи и код нас био век стварања моћних монархија и
великих државних концепција, у њему се, готово у исто време, на више страна
јављају, у исто тако снажној мери, и феудални елементи распада. Једно је, чини се,
условљено другим. Моћне монархије сталешког типа не постоје без моћне
феудалне господе. У Европи су феудална господа узела маха у првој половини XIII
века и присилила многе владаре на знатна попуштања. У нашим земљама они се
истичу доста неједнако. Немачки феудалци међу Словенцима моћни су већ од краја
XII века; хрватско племство јача се од краја XIII, да током XIV века, управо до
средине његове, буде у доброј мери сломљено. У рашкој држави племство долази
до значаја на почетку XIV века, да већ средином његовом узме маха и на крају тога
столећа доведе готово до распада цео државни организам. У исто време јавља се у
већој мери и племство у Босни, које потпуно узима државне узде у своје руке
последњег деценија XIV столећа. Феудализам је био, може се готово без
устручавања рећи, негација државе, свеједно каквог карактера она била. Феудалац,
по правилу, јача свој положај на рачун целине; њему је целина оков који га стеже и
обуздава, и против којег он, где год сме и где год може, употребљава све да га
ослаби. Искоришћујући јаче, а цедећи слабије, сваки феудалац гледа првенствено
свој интерес и не устручава се да своје услуге понуди и непријатељу, или да до
принципа уздигне морал дволичности. Хрватска властела крајем XIII века примала
је поклоне од два краља противника или два краљевска кандидата без икаква
осећања одвратности према превртљивости коју су чак показивали и пред светом.
Српски ћесар Хреља или војвода Момчило нудили су се подједнако и своме краљу
као и грчкоме цару. Код многог властелина развио се морал најамника; ишло се
оном ко може више да понуди. Шта код таквих људи значи национално осећање?
Шта уопште ма каква концепција државе, у којој они не би били главни чинилац?
Док су се налазили на челу државе људи јаке воље, као Милутин, Душан, Твртко, ти
су се елементи још уздржавали у својим прохтевима и амбицијама, бојећи се да се
сувише не изложе, али шта ће бити кад власт дође у руке људи које они познају као
слаботиње, или кад владар, притешњен са више страна, западне у положај да више
моли него заповеда? Процес распадања већ смо запазили у Урошевој Србији иза
Душанове смрти; ускоро ћемо га, у сличном облику, срести у Босни. Феудална лица
крајем XIV и почетком XV века рушила су оно што је стварао напор крупних
237
владарских личности, који су као носиоци централне власти, већ по природи свога
положаја, гледали пред собом целину и настојали да је сложе и одрже. Наш Средњи
век, ма колико вијугав у свом развоју, ипак је ишао са својом линијом стално
навише: од малих, једва или никако повезаних жупа створиле су се државе
стабилног типа, најпре уже, племенске, па на крају једна са широм концепцијом,
која је не само имала да споји, него је у ствари већ спајала дотле раздвојене
племенске јединице. На класичном Косову, поред Срба из Рашке и Босне, суделује и
један хрватски одред као видан израз тих ширих односа. Место да се те везе
наставе и продубљују, оне се напуштају, не што би биле нереалне и несавремене,
него што против њих, сем туђинског притиска, делују и растворни елементи нашег
феудализма.
Колико је XIV век био код нас пун полета и извесне стваралачке енергије,
која је налазила свог израза у стварању посебног државног типа у Србији и у
Босни, толико је XV столеће век подозрења, сплетке и извесне малодушности.
Створила се за њ она страховито депримирајућа пословица: »И ја могу, и коњ може,
али Бог не да!« Није та малодушност дошла стога што би наша снага била толико
несразмерно слаба према турској, него стога што се развила општа сумња у
искреност и честитост оних који би имали да сарађују и што је организовање
заједничког отпора са таквим претпоставкама ишло теже него сама борба са
Турцима. Феудална господа наших средњовековних држава разбила су јединство
осећања државне и народне заједнице и јединствен народни фронт. Залуду је Марко
Краљевић тужио низ Косово потресен оним што је видео да се дочекало »после
нашег кнеза честитога«, кад он сам није дошао на то Косово у часу кад је требало
да помогне одбрану његову.
Од три племена Јужних Словена, која сачињавају данашњу Југославију,
најактивнији су били Срби. Они су постигли видне и несумњиве успехе стварањем
државе, чија је моћ за једно, ма и кратко, време била крунисана дèлом царства.
Срби су били и најекспанзивнији. Из свог релативно доста уског подручја они су се
далеко раширили не само са државним, него и са етничким границама. Од
Драгутинова времена они етнички коначно утврђују овој посед све до Саве и
Дунава обухвативши Мачву, десни Срем и Браничево; од XIV века Морава је чисто
српска река, а српска племенска граница иде до Тимока; на југу Маћедонија добија
српски карактер. Српски књижевни језик из Рашке потискује локалне дијалекте, и
то доста брзо. Претставници ондашње писмености сматрали су то ширење српске
државне власти као божји промисао; писар Станислав »у лесновској гори«, у
манастиру Св. Гаврила, изрично говори год. 1330. како су Срби добили овчепољску
област »не по сили, него по извољењу божјем«. Тај писар имао је у једном свом
рукопису из год. 1330. много елемената маћедонске. књижевне традиције, а већ у
другом свом рукопису из год. 1342. тих локалних црта нестаје или се своде на малу
меру. То уосталом најбоље показује како су наше дијалекатске разлике биле мале,
кад је један исти човек за десет дванаест година могао да их истаре и уједначи.
Рашка, западно-српска рецензија осваја готово сву Маћедонију; њен утицај осећа се
и налази очуван у споменицима XIV века у Рили, Трескавцу, Слепчи, Охриду. Тај
језични и књижевни утицај остао је и после пропасти српске државе, у XV и XVI
веку, са јасном свешћу о српском карактеру његовом. Кратовском дијаку Дмитру
поверио је охридски архиепископ кир Марко, год. 1466., пред сабором свештенства
238
и првака кратовских, да препише законик охридске цркве, пошто, по речима записа
дијакова, »те књиге нема у себе, у саборној цркви, исписане по језику српскоме«.
Толико раширени, поред свих својих унутарњих криза војнички ипак
најспособнији, Срби су за Турке претстављали на Балкану главну опасност.
Уосталом, ради Срба они су и звани у Европу и прешли на Балкан. Стога је
разумљиво што главне ударце упућују најпре Србима. Кад су се учврстили на
Балкану, после својих првих победа, Турци су добро видели да им српска држава,
развијена насред Балканског Полуострва, држећи сву моравску и вардарску долину,
претставља главну сметњу за даље продирање према западу и северозападу.
Требало је стога натерати Србе да се или склоне или поклоне. Свесни да су до јуче
претстављали главну силу Балкана, иначе народ борбен, слободољубив и са пуно
војничких особина, Срби су, место да повију главу као Бугари, примили борбу.
Поражени у тим борбама, сломљени али не сатрвени, Срби се не мире са судбином,
него по сто пута и на сто страна траже веза и помоћи, да наставе крвави обрачун.
Услед турскога продирања мења се читав ток дотадање српске историје; читав
народ доводи се у тешка искушења, која трају вековима; врши се потпуна
преоријентација српског културног живота. Више од стотину година српске земље
су непрекидно биле главно војно поприште између Турака и хришћана; уништен је
највећи део српске средњовековне цивилизације; српски лешеви, хиљадама на број,
пунили су одбранбене шанчеве Европе, да је сачувају од турске најезде. Мало је
народа који би толико издржали, а ипак се тако одржали, и бројно, и физички, и са
оном до краја живом косовском етиком прегарања, као што је био случај са Србима.
То показује њихову ванредну животну снагу и велику веру у себе. Стога је историја
Срба за време њихове борбе и робовања Турцима занимљива исто толико колико и
ова са њиховим држанвим развојем у Средњем веку. Досад смо имали претежно
историју државе, а сад почиње, са више познавања ствари, историја народа.
239
ТРЕЋИ ПЕРИОД.
I. СРБИ ИЗМЕЂУ ТУРАКА И МАЂАРА.
1. Срби после Косова. — 2. Мађарофилска и туркофилска схватања. — 3. Краљ
Марко. — 4. Ђаковачки уговор. — 5. Крсташки рат против Турака и битка код
Никопоља. — 6. Нова буна хрватске властеле. — 7. Млетачко угвршћавање у Зети.
— 8. Хрвоје Вукчић и његова борба против краља Сигисмунда. — 9. Политика
Стевана Лазаревића после Ангорске битке.
Српску невољу на Косову први је искористио мађарски краљ Сигисмуид. Тај
владар огромне активности, смелих планова и брзих одлука, био је више витезавантурист него државник широких погледа, имајући као основну грешку то што
ниједну од многих ствари које је почео није извео до краја, што је стварао половна
решења и што је, мада стављен пред крупна питања и опасности, о чијем значају
није могло бити сумње, расипао снагу на послове споредне важности и улетао у
заплете, који су, и са привидно повољним резултатима за њега, били од штете за
главно дело које му је претстојало. Мада је у првој половини год. 1389. пристао на
споразум са Србима и о том обавестио Вука Бранковића, човека који је
препоручивао политику пријатељства са Мађарима, он је, ипак, после вести о
косовском поразу, напао Србију. Хтео је да је казни за Лазарево помагање његових
противника и да је, сад обезглављену, потчини својој вољи. Он је сам, на челу своје
војске, упао у Србију и допро до у долину Груже, освојивши градове Борач и
Честин. Срби дођоше у тежак положај. Са Бајазитом и са Турцима још нису
склопили мир, да би били сигурни бар са те стране, а Мађари их угрожавају у срцу
Шумадије. У невољи, налазећи се између два противника, оба јача од њих, они се
решише на мир са Турцима, налазећи да су њихови услови ипак повољнији од
мађарских и да је опасност од Турака мање непосредна од мађарске. Србија је,
крајем год. 1389., пристала да постане турски вазал, да пусти турску војску у јужне
српске градове, да даје Турцима помоћне одреде и да своје принчеве шаље с
времена на време на турски двор. Мудра кнегиња Милица, која је примила владу
место својих малолетних синова, пристала је и на то да своју најмлађу кћер
Оливеру да у харем Бајазитов, цару за жену. Сви се Срби нису слагали са таквом
политиком, него би неки радије пристали уз Мађаре; али, опозиција је овога пута у
северним областима била доста мала. Још су сви стојали под јаким утиском
косовске катастрофе; мученичка смрт кнеза Лазара обезбедила је несметану власт
његовој удовици и малолетној му деци, што је, у оно време сурових феудалних
инстинката, била срећа и за Србију и за Лазареву династију. Сем тога, турска сила,
показана на Косову, имала је силно дејство и људи нису хтели да се излажу новом
ударцу, а без поуздана јемства не само да ће их Мађари помоћи, него да их неће и
поново напасти. Турци су, међутим, по склопљеном миру, помогли Србима да
потисну Мађаре све до Саве и да их тамо натерају на дефанзиву.
Док су Срби на северу, зазирући од Мађара, пристали на вазалство Турцима,
дотле је косовски господар, Вук Бранковић, зазирући од блиских Турака, био за
споразум са Мађарима. Наше народно предање бацило је страховиту љагу на
његово име, жигошући га као издајника на Косову. Међутим, Бранковић је био један
240
од најнепомирљивијих турских непријатеља и пре и после Косова. Народна осуда
пала је на њ по свој прилици због његова неслагања са политиком кнегиње Милице,
а предање је помешало једну доцнију, праву издају, на Косову са Вуковим именом.
После, широки свет није могао разумети зашто Вук, као непријатељ Турака, није на
Косову, са кнезом заједно, својим животом дао доказа о потреби непомирљиве
борбе са њима, него је, мимо толике друге јунаке са страшног разбоја, пристао да се
жив врати. Вук се извесно време опирао да призна султана као господара и да му
изда своје градове, али је год. 1391. морао да попусти. Већ почетком јануара год.
1392. уђоше Турци у Скопље и учинише од тог места средишну тачку за све своје
даље акције на Балкану, дипломатске и војничке. Од год. 1389.—1391. турску
врховну власт признали су, сем Срба, још и Бугари трновског и видинског царства,
Византија и Влашка. Вук Бранковић био је и сувише слаб да се, мимо њих све,
одржи независан; а помоћ Мађара, на коју је донекле рачунао, није се могла
осетити на тако далеком подручју и преко северне Србије, која им је била противна.
Већ крајем XIV века јављају се, дакле, међу Србима два опречна политичка
гледишта, чије ће се присталице међусобно трти и побијати кроз читаво XV
столеће. Једни су, увиђајући сваки дан све више снажни замах и војничку снагу
Турске Царевине, заступали мишљење да се Срби помире са њиховим успесима и
да се снађу у улози турских вазала; док су други, борбенији и са осећањем
државног и народног достојанства, били за борбу са Турцима, у заједници са
другим хришћанским државама Европе, а посебно са блиском Мађарском.
Покоравање Турцима сматрало се као коначна капитулација, док је признавање
мађарске врховне власти узимано као привремено јемство или мера док се не
савлада турски непријатељ. Турци су, сем тога, оглашавани као неверници,
»богумрски Агарјани«, а Мађари су били хришћани, макар друге вере. Против
Турака устајали су најобичније они који су им били на ударцу, а против Мађара оне
наше области које су се граничиле са њима и које су, као Босна, добро памтиле
начине на које су Мађари хтели да их приведу познавању правог бога. И једна и
друга страна имале су јаких доказа и примера за своје противнике, и у многом
несумњиво оправдане разлоге, и стога једно гледиште није никад могло да се до
краја изради и усвоји. Уосталом, ни Мађари, ни Турци нису поступали онако како
би Срби желели, да би их тим уверили о оправданости једног или другог схватања,
него како су им налагали њихови властити интереси. Срби сами осетили су,
међутим, добро да не могу више водити неке самосталне политике, него да се ради
самоодржања или евентуалних успеха морају наслањати било на једну, било на
другу страну. И Турци и Мађари тражили су од њих да се определе; Турци: да би
поседом Србије имали слободан пут за Дунав и преко њега, а Мађари: да би од
Србије створили овој одбрамбени бедем. И да је хтела, Србија није могла остати
пасивна. За дојучерању царевину то је несумњиво значило понижење; али, сада се
није имало куд, него се морало мирити са суровом стварношћу чињеница. Тим
колебањем између Турака и Мађара испуњена је сва наша политика од Косова па
све до Мохачке битке и до пропасти мађарске државе.
Сем на Мађарску, извесни су се наши крајеви, у невољи, обраћали и на друге
хришћанске државе и власти. Приморје Зете и Боке нудило се у савез или
подаништво Млетачкој Републици, као сили која је за те крајеве одавно показивала
жив трговачки интерес и одржавала са њима и извесне политичке везе. Било је и
241
непосредних понуда папској курији, за коју се тврдо веровало да јој неће остати
равнодушна судбина хришћанства у борби са исламом. Папској курији обраћали су
се не само угрожени владари верски мешовите Босне, него једно време чак и
претежно православне Зете (год. 1391. Ђурађ Страцимировић). На свима, дакле,
странама српски народ, расцепкан н ослабљен, био је, као они пословични
појединачни прутићи из снопа, немоћан да одоли турском крхању. Страшне су
поуке добијали редом српски великаши југа и севера, кад су мислили да ће,
одвајајући се од своје државне заједнице, постати неки независни чиниоци од
значаја и својом плитком мудрошћу наћи начина да избегну судбини целине. Пошто
су разбили своју државу, они сада као бродоломци вапе за туђом помоћу и примају
често понижавајуће услове, само да би одржали власт и своје подручје.
Првих година после Косова краљ Сигисмунд је имао према Југословенима
углавном ову политичку концепцију: да поквари дело краља Твртка, да поврати
изгубљени углед у Хрватској и Далмацији, да потисне свога супарника Ладислава
Напуљскога и да у Србији, у њеним северним областима, што дубље прошири
мађарску власт. Своју власт у Србији Сигисмунд је желео да прошири, поред
разлога старе државне традиције мађарске, још и ради тога да сузбије што даље од
својих граница турски утицај и турску опасност, која се осећала из године у годину
све више. Стога је, после ратовања год. 1389. и 1390., кренуо у лето год. 1392. нову
офанзиву, преко Дунава, успевши да потисне Србе и Турке из браничевске области
све до Ждрела. Том приликом је, вероватно, повраћена и Мачва. Као одговор на ту
Сигисмундову акцију дошла је велика турска офанзива у северним покрајинама
Балкана. Год. 1393. паде Трново у турске руке и са њим сва јужна Бугарска. После
тога успео је Бајазит да и у Влашкој протера војводу Јована Мирчу и доведе на
власт једног себи оданог великаша. Краљ Сигисмунд, видећи да га турска сила
систематски опасује, покуша с пролећа год. 1395. да поврати у Влашкој војводу
Мирчу. То доведе до велике борбе. Султан Бајазит крену лично преко Дунава,
праћен од српских вазалних владалаца краља Марка, Константина Дејановића и
Стевана Лазаревића. Константин Филозоф, наш учени писац XV века, казује како је
краљ Марко бôна срца полазио у ту борбу против хришћана, и како је рекао своме
другу Константину: »Говорим и молим Господа да буде помоћник хришћанима, па
макар ја први да будем међу мртвима у тој борби«. Његова се жеља испунила. У
битци која је вођена на Ровинама погинули су 17. маја год. 1395. и он и Константин,
а победа је, како се чини, остала на хришћанској страни. Метатезом је после од
Ровина постала у народној поезији Урвина планина изабраним гробом Марковим.
Марко Краљ, или Краљевић Марко, најпопуларнија историска личност свих
Јужних Словена, о коме се пева и прича од крањске Беле Горе па до Варне и
Рушчука и око кога се, вековима, сплео читав низ најразноврснијих легенди и
причања, испао је у овој последњој борби трагична, репрезентативна личност целе
наше судбине тога времена. Он, српски краљевић, који је, по предању, код цара
писар био, витез по својој природи, имао је да помаже турском освајачу, оном који
му је сатро оца и сузио власт, против свог хришћанског друга и једне хришћанске
државе. Кад оно и не би биле праве Маркове речи које му Константин приписује,
оне су несумњиво ипак израз народног осећања тога времена; став једног
хришћанског витеза замишљало се да може бити само такав. Карактеристично је да
то Константин казује говорећи о животу Стевана Лазаревића, који се, исто тако,
242
борио на турској страни не само тада него и неколико пута доцније. Нема сумње,
присталице Стеванове осећале су непопуларност таквог поступка и правдале су га,
са Константином заједно, да је Стеван тако морао чинити »не са вољом, него по
нужди«.
Често се пита која су то дела или подвизи направили Краљевића Марка
најпопуларнијом личношћу нашег епског певања, и репрезентантом свих, добрих и
лоших, својстава наше расе. О њему као владару не зна се много; занимљиво је, на
пример, да нам није очувана ниједна његова повеља. Имамо само нешто његова
новца и неколико записа из његова времена. Маркова слика у цркви Св. Арханђела
у Прилепу, у његовој престоници, претставља га као човека умна погледа са лепим
ликом, дуге, неговане, црне браде и са владарским крутим ставом. По народној
поезији ми бисмо место тога очекивали лик са више слободе и личног израза; али,
природно је да га таквога не можемо тражити у ктиторским фрескама наших
средњовековних црквених сликара. Као владар Марко је, после очеве погибије, био
нападан од свих суседа, и изгубио је добар део свог државног поседа: Балшићи су
му узели Призрен и Костур, Бранковићи и кнез Лазар Скопље и неке северне
области, а Грци и Турци земље деспота Угљеше. По тим делима, очевидно, његова
личност не би заслуживала свој изузетни глас. Ми држимо да се Марко прославио
највише што је у то тешко доба, као лично храбар човек, прогонио насилнике,
заштићавао гоњене и успео да за свог живота своју земљу и своје поданике, са
неколико видних личних залагања, сачува од невоља и тежих потреса. Завршеци
извесних народних песама упућују нас на такав закључак јасно и непосредно:
Тешко Србљем где им није Марка.
или:
Бог да живи Краљевића Марка,
Који земљу од зла избавио,
Који сатре земљи зулумћара.
или:
А нека те, мили синко Марко,
Благо тебе и ко те родио!
Десна ти се посветила рука,
Кад си јадно робље избавио,
Ти си бољи севап задобио
Него да си цркву саградио!
После Маркове погибије Турци не хтедоше дозволити његовој браћи,
Андрији и Дмитру, да узму власт, него његову земљу, као и земљу Константина
Дејановића, претворише у обичне своје покрајине. Дубровачке вести казују да су
Маркова браћа стигла у њихов град »у највећој и крајњој беди« и да су им они
израдили место код мађарскога краља. Да тако оштар поступак Турака према њима
није последица каквог турског огорчења због Маркова непоуздана држања у
243
Влашкој или чак можда због какве његове акције у корист хришћана? Краљевић
Дмитар опомиње се у служби краља Сигисмунда све до год. 1407.
*
Као што је искористио невољу Србије после Косова, тако је краљ Сигисмунд
искористио и смрт краља Твртка у Босни. Твртков наследник, његов синовац,
безначајни краљ Дабиша није био човек који би могао прихватити велико дело
свога стрица. Са њим се у Босни догађа сублизу оно исто што и са царем Урошем у
Србији. Он нема ауторитета да одржи значај централне власти, какву је Твртко хтео
и створио; моћна властела и у његовој држави отима власт за себе и образује своја
подручја. Сандаљ Храњић, синовац војводе Влатка Вуковића, држи целу хумску
област; Хрвоје Вукчић господари подручјем од Врбаса до Сане и до далматинске
границе; Павле Раденовић има источну Босну од Врхбосне до Дрине и Требиње са
једним делом Конавља. Краљ влада непосредно доста ограниченим подручјем у
средњој Босни, зазирући стално да се не замери већем броју властеле, који би га,
удружени, без велика напора могли лишити власти, као што се то после и догађало.
Спочетка су ови великаши помагали Дабишу, да би очували Тврткову тековину на
којој су и сами сарађивали. Настављали су стару политику умрлога краља и према
краљу Сигисмунду, то јест били су сви за Ладислава Напуљскога. Моћни војвода
Хрвоје Вукчић и његов брат Вук добили су од Ладислава 17. јула год. 1391. титулу
хрватско-далматинских банова и били су, као погранични господари, главне
личности за све посредничке послове између Босне, Далмације и Хрватске. Осетан
губитак за Твртково дело била је смрт његова главног сарадника, Ивана Палижне (†
год. 1391.), коме се није могао наћи достојан заменик.
Краљ Сигисмунд, обавештен о личној вредности новога босанскога краља,
сматрао је за дужност да час пре натера Босну да се одрекне сваке даље акције међу
Хрватима Далмације и Славоније и да прекине везе са његовим противником,
Ладиславом, кога је оптуживао да је чак почео преговоре и са Турцима, да би само
њега срушили. Ако не пристане на то, краљ Сигисмунд је претио Босни ратом. Да
не би дошло до тога, предузело је католичко свештенство кораке да се оба краља,
босански и мађарски, састану и лично споразумеју. Као место састанка изабрано је
Ђаково, седиште босанскога бискупа. У другој половини јула год. 1393. дошло је до
такозваног Ђаковачког споразума, који је претстављао пун пораз краља Дабише.
Њему је Сигисмунд само дозволио да влада до смрти, а по Дабишиној смрти
босанску круну имао је да добије мађарски краљ као »краљ и природни господар
Босне«. Дабиша је том приликом признао Сигисмунда као врховног господара; с
тим у вези било је и Дабишино одрицање од краља Ладислава и напуштање даље
делатности на западном подручју. Да тај победни акт учврсти што јаче Сигисмунд
је, мимо краља Дабише, тражио за њ заклетве и обавезе и од извесне босанске
властеле, која, у случају сукоба између њега и Дабише, никако не би смела дићи
свога оружја против мађарског краља.
Да је такав уговор, на који се иначе пристаје само после стварног пораза,
морао изазвати велику опозицију и у Босни и у Хрватској разуме се само по себи.
Главни вођ незадовољника био је Иваниш Хорват, стари противник Сигисмундов, а
од овог споразума и Дабишин. Он се повукао најпре у гусарско гнездо, у
неретљански Омиш, а после, са братом Павлом, у град Добор, у Усори, одакле су
развијали живу агитацију. Тамо их је, у лето 1394., потражио краљ Сигисмунд,
244
кренувши против њих и њихових једномишљеника јаку војску. Град Добор узет је
без велике борбе, јер су браћа Хорвати побегли, не смејући да сачекају краљевску
војску. Наскоро су, ипак, издајом, пали у руке Сигисмунду, који је Иваниша казнио
свирепо. Он би, за уклин другима, у Печуху везан коњима за репове и рашчеречен;
Павле, као бискуп, прошао је боље, јер је био само затворен и лишен своје
бискупије. Краљ Дабиша изишао је пред мађарскога краља да му честита победу и
да се, свакако, извини што сам није могао да уштеди краљу тај напор. Сигисмунд га
није дочекао најљубазније и натерао га је да се овом приликом потпуно одрекне
целе Далмације и Хрватске. Тако је напорни Твртков рад у том правцу пропао већ
треће године после његове смрти; од свега његова дела Дабиша није могао да спасе
и одржи готово ништа друго сем лимске и требињске области и сад јалове
краљевске круне. Одмах потом пошао је нови далматинско-хрватски бан, Никола
Горјански, у Далмацију, где је код Книна разбио војску бана Вукчића и заузео цело
подручје Хрватске Краљевине и Далмације у име краља Сигисмунда. Да би цело
ово подручје обезбедио од нових устаничких покрета, Сигисмунд је узео, у замену,
од кнезова Благајских њихове градове Крупу и Острожац и довео је у њих мађарску
посаду.
Створивши тако у Босни и Хрватској стање какво је желео, могао је краљ
Сигисмунд да се, засад без бојазни од већих неприлика отуда, преда пословима на
другој страни. Турској активности на границама Мађарске требало је учинити крај.
Стога је год. 1395. дошло до мађарско-влашке офанзиве у Влашкој. Краљ је, већ и
раније, помишљао да би се турска опасност могла решити понајпре једном великом
крсташком војном, која би, вођена са довољно снаге, могла учинити крај
насртљивости Азијата. Сада је у томе смислу почео радити много интензивније.
Ношен тим плановима о крсташком предузећу, он није у јесен год. 1395., на вест о
смрти краља Дабише († 7. септембра), употребио силу да се дочепа босанскога
престола, који би му по Ђаковачком уговору имао да припадне, а на што сад нису
хтела да пристану босанска господа. Он би се, можда, ипак решио на оштрије мере,
да су Босанци на свој престо довели неко ново мушко лице, а не Дабишину удовицу
Јелену, погрешно звану Грубу, прву владарку на једном југословенском престолу,
која није била регент ни за кога другог, него владар са пуним правима која му
припадају. Сигисмунд је то решење примио као привремено, налазећи да је њим,
донекле, очувано или бар није оспорено његово право; а босанска властела била је
задовољна што је тим маневром очувала босанско краљевство до које по њих
повољније прилике од већег мађарског захвата.
Сигисмундова мисао о крсташком рату против Турака нашла је на западу, а
посебно на француском краљевском двору, добар пријем. Јула месеца год. 1396.
стекла се у Будим доста велика војска крсташа, састављена од Француза, Немаца,
Енглеза и Пољака, којима се придружише чете Сигисмундове и влашкога господара
Мирче. Одушевљење хришћана било је велико, исто као и њихово самопоуздање;
као циљ није се истицало само Једрене, него чак и Јерусалим. У турској војсци, коју
је лично водио султан Бајазит, налазио се и српски одред Стевана Лазаревића од
5.000 људи. 25. септембра год. 1396., у одлучној битци код Никопоља, крсташка
војска би потпуно сатрвена, извесним делом и заслугом Срба, који су право јурнули
према мађарској краљевској застави. Краљ Сигисмунд једва се спасао на једној
лађи низ Дунав, да после, као бегунац, обиђе Црним Морем Цариград и острво Род
245
и да се тек отуда, преко Далмације, врати кући. Децембра месеца свратио је на том
тегобном путу у Дубровник, где је добио најбоља и нарочито за њ тражена
обавештења о стању у суседству и мађарској краљевини.
Последице никопољскога пораза биле су за мађарске пријатеље веома тешке.
Бугарски видински цар Страцимир, који се био придружио крсташима, изгуби
државу и личну слободу. Његов син Константин дошао је после извесног времена у
Србију, у којој је и умро. Тада и нешто раније, после пада Трновскога Царства,
добар број угледнијих Бугара спасавао се у Србији, где је био углавном лепо
приман. У тој емиграцији налазило се неколико људи велике вредности, као што је
био Константин Костенички, зван Константин Филозоф, и Григорије Цамблак.
Константин је био ученији и код нас активнији. Као ученик чувеног бугарског
књижевника и реформатора, патријарха Јефтимија, он је у Србији живо развио
покрет за реформу црквених књига, па је тога ради написао једно опсежно
правописно упутство, као неку врсту граматике, које је било веома цењено, мада је
писано нејасно и чак доста конфузно. Он ће после написати и поуздану биографију
свога заштитника, Стевана Лазаревића, једно од првокласних дела за целу
балканску историју прве половине XV века. Други Бугарин, Григорије Цамблак,
био је једно време игуман Дечана, где се заинтересовао за судбину њихова
оснивача, па је написао једно лепо срочено, али на усменој традицији засновано и
стога непоуздано житије Стевана Дечанскога.
Као мађарски пријатељ страдао је и Вук Бранковић. Њега је емир Бајазит
свргао са власти, а земљу му, од Дечана до Приштине, дао као награду Стевану
Лазаревићу. Бранковићима остаде само њихово старо породично имање у Дреници,
са Вучитрном и рудником Трепчом код Митровице. Вуку Бранковићу био је тужан
крај; умро је, не зна се тачно где, 6. октобра год. 1398., а сахрањен је по свој
прилици у Светој Гори, где му је један брат био хиландарски калуђер.
У самим земљама круне Св. Стевана пораз краља Сигисмунда оживео је
стара непријатељства против њега. Незадовољна властела и мађарска и хрватска
диже опет главе, а краљев напуљски противкандидат појача своју агитацију,
верујући да је Сигисмундов положај из темеља уздрман, не само због овог пораза,
него и због смрти жене му, краљице Марије († год. 1395.), кћери Лајошеве, са којом
је и добио мађарски престо. Главни вођи побуњеника беху Стеван Лацковић, Стеван
Продовић, унук бана Никца, и Стеван од Шимонторње, а средиште њихове акције
хрватско подручје. Сигисмундови противници нису се устручавали да уђу у везе са
Турцима, само да би Сигисмунда сасвим онемогућили; Ладислав Напуљски, тога
ради, пристао би чак да постане и зет султана Бајазита. То је, међутим, баш
понајвише користило Сигисмунду. Он се пред ужаснутом Европом и својом
Мађарском јавља не толико као бранилац своје личне ствари колико као заточник
хришћанства; место да се правда он је оптуживао. Упад Турака у Срем, после
победе код Никопоља, и пустошење градова у њему ишли су у прилог краљевом
антитурском држању и придобијали му присталице чак и код оних који иначе нису
лично марили Сигисмунда. Стигавши из Далмације у Славонију, краљ сазва
државни сабор у Крижевце. На томе сабору, на који је дошла и опозиција, краљ и
његове присталице пређоше у офанзиву не само речима него и делом. Лацковић и
неколико његових другова беху сасечени и лешине им бачене на улицу (27.
фебруара год. 1397.), а остали бунтовници после тога савладани и разјурени.
246
Пораз краља Сигисмунда искористили су донекле и Босанци, који су и овог
пута имали извесног додира са незадовољницима у Хрватској и где је још увек била
доста јака странка за Ладислава Напуљскога. Људи тих схватања мислили су да
треба овом приликом изабрати новога краља и тиме пресећи све даље комбинације
са Ђаковачким уговором. Кад је, изненада, крајем год. 1397. упала у Босну једна
турска војска, у заједници са Стеваном Лазаревићем, и настрадала у јануару год.
1398. због оштре зиме и великих сметова, они су то и извршили. Као разлог за
смењивање краљице Јелене наводили су то да је за овако тешке прилике потребна
за управу државе рука много чвршћа од руке једне жене. За новога краља би
изабран Стеван Остоја, вероватно незаконити син Твртков. Заузет крупнијим
пословима на другој страни, Сигисмунд није ни покушавао у тај мах да тај избор
спречи, мада му он није био пријатан ни као сама чињеница, ни по личностима које
су водиле ствари, а ни по њиховим мотивима.
Недаћама Сигисмундовим и метежима у Хрватској хтела се користити међу
другима и Млетачка Република, да би повратила своје изгубљене позиције у
Далмацији. Као хришћанска сила она се показивала као пријатељ угроженим
хришћанским областима на источној обали Јадрана, а нарочито Зети и Албанији.
Они хришћански династи који нису хтели да се потчине Турцима нису имали у тим
крајевима, крајем XIV и почетком XV века, ниједне друге државе која би им могла
помоћи непосредније од Млечана, и њихова оријентација према њима била је стога
сасвим природна. Да млетачка помоћ није могла бити велика, да Република Св.
Марка никад није располагала јаком копненом војском, која је једина у борби са
Турцима на том подручју могла имати вредности и значаја, то наши људи или нису
знали или се на то нису довољно обазирали; њима је требала свака помоћ, и у
невољи им је свака добродошла. Реалнији великаши, увиђајући то, а осећајући да се
осамљени не би могли одржати, почињу непосредне преговоре са Турцима. Ђурађ
Страцимировић, пошто се узалуд обраћао папској курији, предаде год. 1396.
Млечанима тврди Скадар, главно место Зете, пристаниште Св. Срђа, град Дриваст и
читав крај од Скадарског Језера до мора, добивши за то извесне личне користи и
изгледе да ће Млеци, сада већ ради својих поседа, са више пажње и стварне помоћи
пратити њихове односе са Турцима. У самим Млецима, што вреди нарочито истаћи,
ово примање зетске обале није прошло без доста опозиције; опрезни грађани
Републике увиђали су јасно да им тај добитак доноси крупне обавезе и да их може
довести у сукобе, при којима би штета по њихове трговачке интересе могла бити
далеко већа од ове добити. Добрим делом из тих разлога одбили су да приме Котор,
који им се год. 1395. беше сам понудио. Кад је ипак, и поред таквих разлога,
продрло мишљење да се прими Ђурђева понуда, онда је очигледно колика је
важност у Млецима полагана на то да та обала дође под њихову власт.
Чим је углавном средио стање у Мађарској, краљ Сигисмунд прегне свом
снагом да обнови свој углед и у суседним земљама. За бана Славоније, Хрватске и
Далмације год. 1397. постави Николу Горјанског, бившег зета кнеза Лазара, а после
свог пашенога и најоданијег великаша. Као бан Горјански је, каже В. Клајић, вршио
»већу власт него икоји од његових предшасника«. Он је 1397.—1401. држао
»читаво хрватско краљевство од Дунава до Цреза и од Драве до Дубровника«.
Потом је краљ хтео да поврати своју власт и у Босни. У њој се налазио на престолу
један краљ коме он није дао благослова и који је, сам без веће личне вредности,
247
зависио од моћне властеле, међу којом је Хрвоје Вукчић водио главну реч. Краљ
Сигисмунд је сматрао, и то са пуно разлога, Хрвоја као главног свог противника и
као иницијатора Остојина избора. Хрвоје је, без попуштања, остајао при политици
краља Твртка, који га је направио војводом, и претстављао је главу напуљске
странке. Није узалуд именован за »генералног викара« напуљског двора у
Хрватској. Покушај краља Ситисмунда, год. 1398., да једном војном експедицијом
казни Хрвоја, завршио се неуспехом. Место да буде сузбијен и онемогућен, Хрвоје
је сам постао нападач, добио је на мачу дубичку жупу, и постао после тога успеха
најмоћнија личност Босне. Али, босански војвода био је и сувише мудар а да не
увиди како је тај успех само случајан и привремен и како ће Сигисмунд, опремљен
други пут боље и јаче, употребити прву прилику да се освети. Прекинувши све везе
са њим, Хрвоју сада није остало друго него да се, ради сигурности, ослони на
Турке, пошто од напуљскога двора није дотад било никакве стварније војничке
помоћи. Уосталом, и сам напуљски двор тражио је додира са Турцима. У зиму год.
1399./1400. почела су несумњива преговарања краља Остоје и Хрвоја са Турцима. У
каквом су смеру вођена није тешко погодити, али докле су тада довела не може се
са поузданошћу казати. Можда су овом приликом била и прекинута на вести да је
Сигисмунд заузет и на другој страни, односно да је против њега букнула побуна у
Мађарској, и да је он сам у Будиму, 28. априла год. 1401., допао ропства (из којега
се ослободио тек после неколико месеци, 29. октобра). Да је Хрвоје у то време
радио живо против Сигисмунда где год се могло разуме се само по себи. Његовој и
Остојиној активности има се приписати што је читав низ хрватских и далматинских
градова признао током год. 1401./2. босанску власт, нарочито после одласка Николе
Горјанског за угарског палатина.
Једно време читава босанска акција у Хрватској и Далмацији потсећала је на
политику краља Твртка, којој је Хрвоје могао бити сасвим поуздан тумач. Хрвојев
шурак, кнез Иван Нелипић, узео је Клис; Задар прилази Ладислављевој странци и
признаје Напуљца као врховног господара; Трогиру и Шибенику, који посредно
дођоше под босанску власт, признадоше се све раније повластице. Као некада
Твртко, сада су Остоја и Хрвоје радили све у име краља Ладислава, који беше
далеко, и до чијег су примања власти они могли да ојачају свој положај и да, у
случају његове незахвалности, претстављају снагу са којом се морало рачунати.
Док су неки градови примали ту промену врховне власти без много отпора, други
су је одбијали са пуно енергије. Сплит се чак решио да ратује, и његови људи отели
су Босанцима Омиш. Карактеристично је да је Сплит, бранећи се против Босанаца и
њихова кандидата, овога пута био вољан напустити удаљеног Сигисмунда, који
није могао да им помогне, и да је хтео примити Млечиће као врховне господаре,
али су ови то одбили бојећи се заплета и са Босанцима и са напуљским двором и са
самим Сигисмундом. Према Твртку, раније, Сплит се правдао својим штовањем
законских и клетвеничких дужности, које није хтео да прекрши; овог пута код
њихова меродавног и, поред свег словенског усељавања, још увек јаког и утицајног
романског становништва претегнуло је осећање романске заједнице. Када су Млеци
одбили да приме Сплићане, ови су се вратили Сигисмунду; Дубровник му је,
међутим, остао веран без колебања. Да се освети Хрвоју за толику активност у
Далмацији и искоришћавајући његово бављење тамо, упао је хрватско-далматински
бан Мирко Бубек у дубичку жупу и повратио је поседу Славоније.
248
Год. 1402. решио се, најзад, Ладислав Напуљски да активније иступи у
Хрватској и Угарској, да упути тамо једну војску у своје име и да потом пређе тамо
и сам, па да личним присуством појача везе, добије нове присталице и одлучи
питање мађарскога престола коначно у своју корист. 27. августа ушла је напуљска
војска са шест лађа, свечано дочекана, у Задар, где су јој се придружили Хрвоје и
његове чете. Ладислављево очекивање испунило се у доброј мери. Читав низ
далматинских градова отвори врата његовим људима и признаде му власт; међу
њима беху и упорни Сплит и Врана. Једино се не хтедоше изневерити Сигисмунду
Дубровник и Скрадин. Како је Ладислављеву кандидатуру и ову експедицију
помагао и папа Бонифације IX, то је сасвим разумљиво што је велик број
свештенства, нижег и већег, и у Хрватској и у Угарској био на његовој страни.
Захваљујући њиховом утицају, почетком год. 1403., Ладислав би на сабору
одржаном у Великом Варадину проглашен за краља. Сигисмундова војска, упућена
у Хрватску да сузбије цео тај покрет, би код Бихаћа потпуно разбијена, а сам јој
вођ, бан Павле Бешењи, жив заробљен. Цело славонско и хрватско подручје од
Драве до мора после те победе признаде Ладислава као свога краља. После таквих
успеха прешао је, најпосле, и сам Ладислав у Далмацију. Са мноштвом племића, 19.
јула год. 1403., стигао је у Задар, где га је очекивао верно му одани војвода Хрвоје.
Ту, у Задру, извршено је 5. августа краљево крунисање, али без круне Св. Стевана.
Краљ Ладислав, син несрећнога Карла Драчкога, није се усуђивао да оде у
Мађарску и да се тамо крунише, бојећи се зле судбине свога оца.
У Србији се за то време извела потпуна промена државне политике. До год.
1402. кнез Стеван Лазаревић био је веран вазал турскога султана Бајазита. Сем
бојазни од турске освете у случају да води политику њима противну, на српски двор
су деловали и извесни лични обзири. Султанија Оливера, кћи Лазарева а жена
Бајазитова, по иначе доста побрканим турским причама, била је ванредно лепа и
имала је велик утицај на страстима оданога Бајазита. Бајазит је, како казује
изричито Стеванов биограф, Константин Филозоф, изузетно волео Стевана и то
јавно казивао. Он му је, вели, давао пријатељске савете у свима државним
питањима. Одбијао га је од сарадње са Мађарима, која му не може донети никакве
користи. »Ко је од владалаца који су приклонили главу Угрима доспео у своје
господство?« И споменуо му је »по имену бугарске цареве и друге«. Место њих он
треба да се држи Турака. »Ми смо они који владамо, и ако ми не пођемо на друге,
други неће поћи на нас«. »Војском се држе најјаче државе и постају шире«.
Константин чак казује како је Бајазит говорио Стевану да искористи време, док је
он жив, да се ојача у искреној сарадњи са њим, па да после његове смрти, за време
борби његових синова за власт, ојачан може проширити своју државу. Ако то
казивање и није, можда, потпуно верно, него је изведено на основу доцнијег развоја
догађаја, оно је ипак занимљиво по томе што је срдачан однос између Бајазита и
Стевана дао повода чак и за такве претпоставке. Много је вероватније даље
причање истог извора како је султан говорио Стевану да, ослоњен на њ, почне
борбу против своје феудалне господе, која разједа државу, и да је скрши, а место ње
да створи нову властелу, која ће за постигнуте части бити обавезна само њему
лично. То је било доиста у духу турских државних схватања, која нису много
водила рачуна о пореклу људи, него о њиховој личној вредности, и која су била
потпуно супротна од оних која су тада владала у већини европских држава. Сем
249
тога, Турци су добро видели од чега су највише патиле државе са којима су они на
Балкану дошли у сукоб; Бајазит је, свакако, знао доста о стању Србије у другој
половини XIV века и о узроцима њене пропасти. Тај савет, дан Стевану, био је
заиста пријатељски. Извесни српски великаши тога времена (Николу Зојића и
Новака Белоцрковића знамо по имену) не само да су хтели поћи за примером својих
претходника из Урошева времена, него су чак покушавали да створе и везе са
Турцима, не устручавајући се да клеветају Стевана. Стеван, који је био бистра глава
и увек добро знао шта хоће и доследно ишао за својим циљевима, свакако је и сам
осећао тешкоће које су стварали ти људи, и решио се да их кратким путем
онемогући. Новак би погубљен, а Зојић са целом породицом упућен у манастир.
Негде у исто време, мада из других разлога, срушен је и моћни Вук Бранковић. Али,
скршивши њих, Стеван није ипак спасао Србију од даљих унутарњих криза; много
опаснији непријатељи јавише му се наскоро у најближој родбини.
Година 1402. била је обртна тачка у Стевановом држању према Турцима. Те
године, 28. јула, дошло је код Ангоре до страховите битке између Турака, које је
водио сам Бајазит и коме се Стеван придружио са својим српским одредима, и
између монголских Татара под вођством Тамерлана (Тимур-Ленка или Тимур-кана),
тада најмоћнијег господара средње Азије, који је од краја XIV века угрозио турско
господство у предњој Азији. У тој борби Турци су били потпуно потучени и сам
Бајазит допао је у ропство, у којем је ускоро и умро (8. марта год. 1403.). Срби су
успели да се из те борбе спасу без тежих губитака, захваљујући томе што је њихов
помоћни одред био састављен од саме коњице. На свом повратку са тога похода
Стеван се задржао у Цариграду, где је био лепо примљен. Пораз Турака давао је
наде хришћанском Цариграду и његовој владарској кући да ће се сад моћи са више
успеха кренути већа акција, која би ослободила њих и остали Балкан од тако опасне
турске најезде. Цар Манојло путовао је у то време по западној Европи, да је
заинтересује за ослобођење хришћана, а његов синовац и савладар, Јован VII,
трудио се да организује Грке за отпор на дому. Њему је добродошао српски кнез у
Цариграду као нови могући савезник у претстојећој борби и стога му је, да га
задобије за идеју хришћанског савеза, дао титулу деспота, као највећу после
владарске, и покушао је да га трајније придобије и породичним везама. Тако је
дошло до Стеванове веридбе са царевом свастиком, а ћерком митиленског
господара Франћеска Гатилузија. Савремени грчки историчар Дука, коме
захваљујемо за симпатичан опис српске борбе против Турака, био је једно време у
служби породице веренице младог деспота, и његово саучешће за нас можемо, сем
општом тенденцијом да се свака хришћанска борба против Турака узима као
заједничка ствар, објаснити још и том чињеницом.
Деспот Стеван, који је својим очима гледао турски слом, и кога после тога за
њих није више везао ни страх од њихове сад скрхане снаге ни лична оданост према
Бајазиту, решио се коначно да промени своје држање и пређе у ред турских
непријатеља. Али, против те његове одлуке јави се опозиција његова сестрића,
Ђурђа Бранковића. Наследник Вуков био је свакако одраније киван на ујака,
приписујући њему свргавање свога оца и одузимање једног дела његовог поседа. Да
се освети Стевану, он је напустио политичку линију свога оца и ушао је у везе са
Турцима. До раскида између ујака и сестрића дошло је одмах, у самоме Цариграду,
на повратку с ангорског разбојишта. Стеван је, љут, дао затворити Ђурђа; али, овај
250
се спасао и отишао новоме султану Сулејману. Са његовом помоћу он се спремао да
спречи повратак Стеванов у Србију и да, вероватно, сам добије власт у тој земљи.
Један део Стеванове војске, који је кренуо за Србију, дочекали су доиста Турци код
већ једном по злу запамћенога Чрномена и ту га уништили. Да избегне сличну
судбину, кренуо се Стеван са братом Вуком у отаџбину заобилазно, морем, преко
Зете. Ђурађ Бранковић похитао је са турском војском да предусретне ујака и
сачекао га је на Косову. Та његова сарадња са Турцима на класичном месту српске
погибије учинила је можда највише да падне незаслужена љага на име његова оца
Вука као на издајника српства. Обавештен о том, Стеван је узео помоћну војску од
свога зета Ђурђа Страцимировића, а добио је нешто помоћи и од мајке, већ
покалуђерене кнегиње Милице. Код Трицоља, близу Грачанице, разбио је Стеван
турску војску, 21. новембра год. 1402., и срећно се вратио у Србију, којој је његова
енергична воља била у тим мутним временима преко потребна.
Решивши се да прекине своје дотадање обавезе према Турцима и да уђе у
сарадњу са хришћанским државама, Стеван је, сасвим природно, осетио потребу да
се приближи Мађарима. Њихова војничка помоћ значила је свакако више него
помоћ слабе и исцрпене Византије. Али, Мађари своју помоћ нису хтели да обричу,
а да им Стеван пре тога не пружи извесна јемства о своме држању. То јемство краљ
Сигисмунд је налазио у томе да Стеван призна његову врховну власт. Да би му то
признавање учинио лакшим, мађарски је краљ дао Стевану, као знак непосредне
користи од нове политике, као лично лено целу Мачву са Београдом, по свој
прилици већ током год. 1403. Стеван је своје примљене обавезе увек извршавао
витешки. Као што је раније био веран Бајазиту, тако је у другој половини своје
владавине био исто тако веран краљу Сигисмунду, и стекао је његово поверење у
пуној мери, исто као некад и Бајазитово. Сигисмунд га је зато обдарио богатим
поседима и у самој Мађарској, а нарочито у торонталској жупанији.
Када је добио од Мађара Београд, деспот је у њ пренео своју престоницу,
почео град да утврђује и развија, и да од њега прави и војничко утврђење и
трговачко средиште. Веома је поучно, током наше историје, пратити ова померања
наших историских средишта. Из рашких планина, ширећи се према Косову, Срби су
своје прве престонице имали у Расу, Неродимљу, Паунима и Приштини; од краја
XIII века државно средиште преноси се у Скопље, а једно време, када се наша
држава раширила према југу и југоистоку, као важно државно средиште сматрао се
и Сер. Од турскога надирања та се средишта померају од југа према северу. Крајем
XIV века, од год. 1392. до 1395., у турске руке падају Скопље и Прилеп, а Лазарева
престоница постаје Крушевац. Од почетка XV века, од год. 1404., српска
престоница иде још северније, у Београд, и отад па до пропасти Деспотовине
српска државна средишта држе се само дунавске линије. Са померањем тих
средишта ишло је увек и извесно померање становништва. Српска господа, некад
тако моћна на јужним границама, полако ишчезавају отуд или што их нестаје у
борбама, или што се, као синови краља Вукашина, сами селе на север или чак у
туђе земље. Са њима заједно повлаче се њихови људи и добар део Срба које су они
штитили. У областима јужне Маћедоније које су Срби напуштали, као у Драми,
Серу, Беру, Српчишту, узима поново маха аутохтони грчки елеменат; док се осетан
прилив Срба примећава на подручју с обе обале Саве и Дунава, који тим крајевима
даје претежно српски карактер, док најзад Срби не постану ту главни елеменат.
251
Много непомерена остала је једино компактна словенска маса западне Маћедоније,
и то не само сад, за време ових првих освајања, него и за све време турске
владавине.
II. БОСАНСКИ МЕТЕЖИ.
1. Хрвоје Вукчић на врхунцу своје моћи. — 2. Пад краља Остоје. — 3. Краљ
Сигисмунд у борби против Босне. — 4. Капитулација Ладислава Напуљског.
Док је Стеван Лазаревић искрено пришао Сигисмунду, вођен жељом да са
мађарском помоћу појача изгледе свог отпора према Турцима, дотле је босански
краљ Стеван Остоја стао отворено у ред опредељених противника мађарскога
краља. Као противник Сигисмундов он се год. 1403. показао и као противник
Сигисмунду одане Дубровачке Републике и тражио је од ње, што Твртко никад није
чинио, да, место мађарске, призна босанску врховну власт. Када то Дубровник није
хтео да учини, објавили су му Босанци рат и озбиљно га угрозили. Да за Дубровник
буде невоља већа, на њ је била упућена и једна мала флота краља Ладислава, који је
био љут што се Дубровник не опредељује на његову страну. Обавештен о
Ладислављевом крунисању, о држању босанске властеле и о невољи Дубровника,
краљ Сигисмунд се решио да пође у Приморје и поправи стање. Чим је чуо за
његове припреме и скори долазак, краљ Ладислав се уплаши, напусти своје ново
подручје и оде кући, у свој Напуљ. Пре свог одласка, око 20. октобра год. 1403.,
именовао је Хрвоја за главног намесника не само у Хрватској, Далмацији и Босни,
него и у Угарској. По титули, као »поткраљ« (vicerex), Хрвоје је био једна од
главних личности у краљевини Св. Стевана; стварно, у ово време, био је најмоћнији
човек Хрватске, Далмације и Босне. Сем што га је именовао за свога намесника,
Ладислав је још именовао Хрвоја и херцегом, давши му град Сплит са отоцима
Брачем, Хваром и Корчулом као његово самостално подручје. На тај начин херцег
Хрвоје постаје једна врста владара, кује свој новац и држи свој двор. Поред Сплита,
који постаје као његова престоница и где једна снажна кула говори и данас о
његовој моћи у том граду, он у самој Босни, над необично ретким и јединствено
живописним падом Пливе, у једном планински свежем крају пуном зеленила и
воде, на једној стратешкој главици, подиже град Јајце, којем је то необично име дао
по граду Uovo или Ovo краља Ладислава. Јајце је, све до данас очувано добро,
несумњиво једно од најлепших места наше краљевине; Хрвоје је, што иначе није
увек чест случај код наших људи Средњег века, доиста показао да има смисла за
величанствену лепоту природе овога краја.
Хрвоје је примио своју нову дужност у Сплиту 4. новембра год. 1403. и
показао се као врло добар организатор. За градског кнеза довео је у град себи добро
познатога и оданога Петрића Ђурћевића, дотле врбашког кнеза. Моћан и
ауторитативан, Хрвоје је нагнао суседни Трогир, старог сплитског непријатеља, да
се измири са његовим поданицима и да њему самом буде од услуге. Новом херцегу
и кнезу Доњих Крајева »и другим многим земљама« написао је крстјанин Хвал
један леп, златом украшен, зборник, у којем се, поред еванћелија и апостола, налазе
још и псалтир и апокалипса. Истом херцегу написан је и један глагољоки мисал, у
којем је, у једној минијатури, израђен он сам, на коњу у оклопу, са дугим копљем у
252
десној и са штитом у левој руци, где се налази његов грб, примљен делимично у
Босни за време аустро-угарске управе (део руке с мачем у њој). Ова два споменика,
писана у оба словенска писма, као израз писања словенских људи у Босни и
Хрватској, показују културу и етничку боју коју је нови херцег ширио на Приморју
и правац којим се једино могла трајно освојити и обезбедити јадранска обала у
словенском поседу.
Краљ Остоја, осећајући се лично засењен толиким успехом Хрвојевим, а
заплашен одласком Ладислављевим и спремањем Сигисмундовим, покушао је да се
приближи Сигисмунду, сваљујући кривицу за све што се десило на широка леђа
сплитскога херцега. Мађарски краљ примио је његову извину, мада је било много
људи који су га одвраћали од тога. Нарочито је њихово измирење хтела да спречи
Дубровачка Република, која, кад у томе није успела, уђе у непосредне везе са
Хрвојем. Бесан због краљева вероломства, Хрвоје је дигао против њега своје
пријатеље у Босни, и маја месеца год. 1404. срушио је Остоју са престола и натерао
га да бежи у Мађарску. За новог босанског краља би изабран син краља Твртка,
Твртко II. Није било тешко предвидети да ће овај нови краљ, још млад човек, после
Остојина случаја, постати безмало играчка у рукама моћне властеле, од чијих је
расположења зависила лабилна босанска круна.
»Од потопа света није се толико свет смео и вртио колико саде«, писала је у
једном свом писму од 8. августа год. 1404. Дубровачка Република војводи Сандаљу
Храњићу. »У њему је мало (што) становито«. То је, доиста, општа, тачно виђена
карактеристика прилика у суседству мале републике Св. Влаха. У Зети, где Балша II
настоји да поврати градове које је његов отац уступио Млечанима, долази до
дуготрајних борби, у којима албански Дукађини и мешовити Памалијоти иду уз
Балшу, а себични, из катуна поникли и без националне свести васпитани,
Црнојевићи служе Млечанима. Ствари се заплићу толико да Млечани год. 1404.
јасно одбијају да приме Котор, кад им се овај сам и опет понудио. Дриваштани,
међутим, дижу буну против Млечића и истерују их из свог града.
И на другој страни, у Хрватској и Далмацији, период од год. 1403.—1409.
претставља период готово највећих смутња. Краљ Сигисмунд почео је од год. 1405.
своје офанзивне покрете на југу, упутивши први поход у унску долину, где је
привремено заузет град Бихаћ. Уза њ пристаје један део хрватских великаша, који,
по сили прилика, газе у грађански рат против своје рођене браће, а за интересе
туђих династија. Да јаче веже своје присталице, напуљски кандидат им обећава и
тобож дарива широка подручја. Херцег Хрвоје, који се понекад зове и »regnorum
Racie et Bosne supremus vayvoda«, добија од њега год. 1406. врљичку област и град
Зрињ, који је припадао Павлу Шубићу, Сигисмундовом присталици. Сандаљу
Храњићу, исто тако на туђ рачун, »даје« Ладислав градове Дрежник, Слуњ и Цетин,
који су били власништво Франкопана. Таква даривања, која су обдаренима била
свакако веома пријатна и која су, ваљда, к дошла на њихову жељу, нису се могла
остварити без љутог пораза друге стране; она су сад долазила само као израз
прохтева и као средство за потстицање даље ревности дотичних присталица, али у
исти мах и као квасац за нове смутње. Краљевини Босни Ладислав је, 26. августа
год. 1406., одобрио, на жељу једног посебног изасланства које га је за то молило у
име краља и властеле, оне, ближе неодређене али у народу можда запамћене или
жељене, границе које је она имала у времена бана Кулина. Те границе имале су се
253
постићи само на рачун Мађарске, јер се на Хрвојеве области сигурно није тада
могло мислити.
Мађари су год. 1406. помогли краља Остоју да се врати у Босну и развије
тамо активност у корист краља Сигисмунда. Али, он тамо није имао више никаква
утицаја и одзива, и живео је у тврдом Бобовцу готово као какав заточеник мрачна
расположења. Да појача свој утицај и поседне главна места у Босни, док он до боље
прилике дође сам са повећом војском, упутио је Сигисмунд тамо, исте год. 1406., са
једним одредом војске, чувеног авантуриста Пипа Спана или Филипа де Сколарис
(за кога Ст. Станојевић мисли да је остао у народном сећању у личности Филипа
Мађарина). Тај јунак је, пустошећи, прошао пола земље и засео и сам у Бобовцу.
Идуће године пошле су у Босну две мађарске војске, од којих је једна на Хрвојевом
подручју била сузбијена, а друга је и опет допрла до Бобовца. И сам Сигисмунд
дошао је овог пута у Босну, али ратовање је морао прекинути због ненадане
болести, која га је ту сустигла. Босанска властела, која је била прилично сложна
против Мађара, понудила је савез Млетачкој Републици; али, тамошња влада је
добро оценила положај и нашла да би тај савез донео за њих само сукоб са
Мађарском, непотребне и можда опасне заплете, а никакву непосредну корист, па га
је стога просто одбила. У борби са Сигисмундом Босанци су остали сами. Добивши
од папе Гргура XII благослов за нов поход против »неверника«, организовао је
Сигисмунд против Босне велику експедицију и у лето, августа год. 1408., почео је
нове операције код града Добора. Таквој сили Босна није могла одолети; њен отпор
био је потпуно скрхан. Мађари заробише сама краља Твртка и 126 великаша, које
краљ даде побити и бацити под Добором у реку Босну, а Твртка, као сужња, одведе
у Мађарску. Међу заробљеним великашима нису се ипак налазиле главне босанске
личности, херцег Хрвоје, Сандаљ Храњић и Павле Раденовић. Не знамо да ли се то
догодило стога што оне нису учествовале у борбама око Добора или што су се, на
неки начин, за времена спасле. За краља би враћен, наравно, Остоја, али, за сваку
сигурност, Сигисмунд остави у Босни и један одред своје војске као неку врсту
посаде и као јасну афирмацију свог утврђеног права у тој земљи.
У исто време победила је Сигисмундова странка и у Приморју. Херцег
Хрвоје, погођен поразом Босне, није имао ни снаге ни енергије да јој се снажно
супротстави. Сам краљ Ладислав није предузимао готово ништа стварно да помогне
својим пријатељима, сем што је његова флота вршила извесне демонстрације. Он је
очекивао да му круну извојште други, па да их онда за те заслуге само милостиво
награди, и то не много на свој рачун. Кад је добио извештаје о поразу Босанаца и
неуспеху у Хрватској и Далмацији, он диже руке од даље акције, која већ узалуд
траје толико година, само намисли да своје одрицање што боље уновчи. Са
Сигисмундом се није могао погађати, нарочито не сад после овако очевидног
неуспеха; стога се обрати другом такмацу за далматинску обалу, Млетачкој
Републици. Ова се упусти у погодбе са њим и, најзад, 9. јула год. 1409., дође до
споразума, по којем се Ладислав за 100.000 дуката одрекао свих својих поседа у
Далмацији (Задра с околином, Новог, Вране и острва Пага) и свих својих права на
ту земљу. Остављајући своје пријатеље сасвим неизвесној судбини, не покушавши,
кад је већ био решен да напусти једну акцију која је доиста постала безизгледна, да
спасе људе који су за њ, у најсудбоноснијим часовима југословенске историје,
пролили толико крви, краљ Ладислав је, као претставник државничких и
254
династичких циника XV века, гледао само да из целог предузећа он лично прође са
што мање штете.
Обрачун целе његове акције веома је негативан. Истина, захваљујући
моралној помоћи напуљскога двора, који је једно време помагала папска курија,
могао је краљ Твртко I да бар привремено оствари своју замисао о једној краљевини
Срба и Хрвата. Али, тај његов привремени и доиста лепи успех претежу велики и
многобројни неуспеси на другој страни. Заузети борбама за његову круну, и Твртко
и Лазар нису у довољној мери спремили одбрану од Турака какву би без тога
вероватно могли дати, а у сваком случају су добар део својих снага, којих никако
није било на одмет, сатрли у бесплодним сукобима са четама краља Сигисмунда.
Може се, истина, и то са разлогом рећи да те борбе они нису водили толико ради
Ладислављеве колико ради своје користи; али, та корист је, видели смо, била
условна и, на жалост, кратка, и у Босни, где је једино имала видних и великих
резултата, везана само за крупну личност и интелектуалне способности краља
Твртка. После, залагање за Ладислава огорчило је Сигисмунда и свакако лоше
утицало на његову политику према Србији и Босни. Сем тога, борбе са Ладиславом
свакако су добрим делом паралисале његову снагу и интерес за друга питања, а
нарочито за турску опасност, коју је Сигисмунд иначе рано запазио. Погледајте,
даље, затрованост односа у Хрватској и Далмацији, где је грађански рат годинама
беснео, и где је толико народне енергије утрошено за један у ствари ништаван циљ.
Колико се моралних вредности пољулало, колико снаге расуло, колико зла поднело
— и зашто? Најпосле, колико је све ово утицало на Босну и како је она, и без
доборске катастрофе, скупо платила ово такмичење, које је трајало готово четврт
века. А док се та упорна борба водила на једној страни, какви су све потреси крхали
Балкан на другој и каква су, и колико судбоноона, питања стављана не само пред
Јужне Словене све изреда, него и пред цео свет средње и југоисточне Европе!
III. УВЛАЧЕЊЕ ТУРАКА У НАШЕ РАСПРЕ.
1. Турске и српске међусобице првих година XV века. — 2. Краљ и цар Сигисмунд
извршује Ђаковачки уговор. — 3. Значај мађарског пораза код Добоја.
Односи између Стевана Лазаревића и његова млађег брата Вука нису били
добри. Вук није био раван Стевану ни по личној вредности, ни по моралном ставу, а
био је амбициозан и веома осетљив. Стеван је опет био човек своје воље, јака
личност, која је хтела да влада без поговора, и човек који се није устезао да даде
пуну критику туђих поступака. Док је била жива њихова мајка, сукоби између
браће, мада понекад оштри, нису ипак водили до коначног раскида; али, после
Миличине смрти (11. новембра 1405.) није више било никога ко би са њеном
благошћу и финим умом могао да их смирује. Добра мајка Јевросима (Еуфросина),
како се у великом монашком образу прозвала Милица, сахрањена је у њеној
задужбини, у укусној Љубостињи, коју је зидао неимар Раде Боровић. После њене
смрти Вук се брзо одметнуо од брата, тражећи за себе половину очевине. Његов
став помагали су, сасвим природно, Турци и Ђурађ Бранковић, кога Стеван беше
натерао на послушност. Турска војска, помажући Вука, продре дубоко у Србију, до
близу Београда, и натера Стевана да подели државу: Стеван остаде и даље уз
255
Сигисмунда и Мађаре, мада му ови не пружише помоћи у овој борби, док Вук са
Бранковићима признаде врховну власт султанову. Срећом, ова подела није дуго
трајала. Између синова султана Бајазита настадоше нарочито од год. 1410. огорчене
борбе за власт; тројица кандидата, султан Сулејман и браћа му Мухамед и Муса,
тражили су помагаче и савезнике на све стране, па и међу преосталим династима на
Балкану и у Влашкој. У њиховим борбама учествовали су и Срби, и то за разне
кандидате. Стеван је био против Сулејмана као личног непријатеља, док му је брат
Вук био несталан, али на крају, ипак, уз Сулејмана. Због издаје коју је учинио Муси
дао га је овај на једном путу ухватити и убити (јула год. 1410.). Тако је његов део
Србије дошао под Стеванову власт, и опасно цепање и иначе невеликих народних
снага било је брзо прекинуто.
Борбе око турскога престола трајале су у последњој фази пуне три године,
Сулејман је погинуо почетком год. 1411. и власт је приграбио Муса, који се једно
време ослањао на Стевана, да га после напусти и уђе у везе са његовим
противником, Ђурђем Бранковићем. Ђурађ, који је био киван на ујака, имао је ипак
довољно политичке мудрости да оцени положај и да увиди: најпре, да узајамне
борбе између њега и Стевана, у савезу са Турцима, троше народну снагу, подривају
темеље целе државе и општу народну етику и да, у последњој линији, припремају
земљиште за турског освајача; и друго, да би се ове турске међусобице могле добро
искористити за јачање српске државе. Стога је почео да издалека припрема
преговоре за измирење са Стеваном. Кад је Муса, дознавши за то, покушао
отровати Ђурђа, побеже овај са својим људима Грцима, који су били противници
Мусини, и из Солуна поче да спрема општи покрет против њега. Ускоро се вратио
Ђурађ и у Србију, измирио се са Стеваном и потпуно прихватио његову политику.
Обадвојица су отад радила за принца Мухамеда, једно да онемогуће безобзирног
Мусу, а друго да овога новог кандидата својом помоћу јаче обавежу. Љут због тога и
што је Србима пришао један важнији турски заповедник на граници, Хамза,
господар Сврљига и Сокоца, кренуо је Муса год. 1413. са већом војском на Србију.
У том походу продро је он дубоко, све до Сталаћа, пошто је разбио деспотову
војску на Врбници. Славна је остала у народном предању одбрана сталаћког града,
који је до последњег даха чувао витешки војвода Пријезда. Он је изгорео заједно са
својом кулом, али града није хтео да преда. Тада је победник опустошио и
Крушевац и друге јужне градове »и без числа мноштво рода хришћанског уби и
посече«, како бележе наши летописи. Деспот се обратио за помоћ на више страна.
Одазваше му се брзо његов зет, хумски војвода Сандаљ Храњић, и мачвански бан
Иван Моровић, а ускоро и сам Мухамед. Пред том коалицијом Муса је стао да
узмиче. Деспот га је прогонио до Новога Брда, па се ту зауставио са Сандаљем и
баном Иваном, а даље гоњење Мусе оставио је Мухамеду и Ђурђу Бранковићу, уз
кога се налазио и челник Радич Поступовић (Облачић Раде народних песама). За
тога јунака Ковстантин Филозоф казује да је био »најхрабрији и најмудрији човек,
који је са мало речи свршавао велике ствари«. Под Витошем, код села Чаморлу,
Мусина војска претрпи пораз, а он сам у бегству изгуби живот, 5. јула год. 1413.
После ове победе нови султан Мухамед награди Стевана уступањем Знепоља и
града Копријана и остаде му пријатељ за све време своје владавине. За неколико
година Србија је уживала давно изгубљени мир и могла је сва да се посвети
унутарњем прибирању и једној на све стране примећеној културној обнови.
256
Стеван је знатно дигао свој углед и проширио свој утицај. Сандаљ Храњић
од децембра год. 1411. беше постао његов зет, узевши за жену умну Јелу Балшићку,
удовицу Ђурђа Страцимировића, а сестру Стеванову. Тај брак створио је срдачније
везе између Хума и Зете и јачи фронт према млетачким освајањима у зетском
приморју, против којих је водио упорну борбу Балша III, сестрић Стеванов. Спољне
незгоде и овај нови фронт натераше Млечане на попуштање. Према уговору од 26.
новембра 1412. они вратише Балши Будву, Бар и Улцињ и пристадоше да му плаћају
1000 дуката годишње пензије.
Стевану је знатно користило и то што се у својој политици према краљу
Сигисмунду није никако колебао. Сигисмунд је у ово време био на врхунцу своје
моћи: 11. јуна год. 1411. успео је да буде изабран за немачкога цара. То му је,
сасвим природно, знатно дигло углед и приближило му чак и многе од непријатеља,
којима су се даље борбе са њим чиниле безизгледне. Према Ладиславу Напуљскоме
Сигисмунд је изгледао као орао, и сви они који су били уза њ нису имали разлога да
се сада кају. Противници новога цара имали су, међутим, да рачунају са појачаном
срџбом његовом. То је међу првима осетила Млетачка Република, која је куповала
кожу живога лава. Сигисмунд јој онај трговачки пазар са Далмацијом није хтео
никако да опрости, и још исте 1411. године објави јој рат, који је, са много незгода
за Републику Св. Марка, трајао све до априла год. 1413.
Босански великаши прошли су знатно боље. И Хрвоје и Сандаљ, као главни
вођи опозиције, пришли су краљу са молбом за опроштај, и овај их је, знајући им
вредност, лепо примио. Потврдио им је и све поседе и чак и титуле, изузевши само
она подручја која су им требали уступити њему верни Шубићи и Франкопани. Нада
све, Хрвоја је узео и за кума својој кћери. Али, Сандаљево покоравање било је само
привидно и сасвим неискрено; он Сигисмунду и Мађарима није никако веровао, па
је и после тражио веза са свима њиховим противницима. Његово држање и држање
других босанских великаша, као Павла Раденовића, натерало је било краља
Сигисмунда да у пролеће год. 1410. упути у Босну две своје војске: једну је, са
севера, водио Павле Бешењи, а другу, са запада, херцег Хрвоје. Сам Сигисмунд
стигао је у Босну тек пред крај тога лета. Све важније босанске тврђаве, са главним
градом Бобовцем, отворише се Мађарима. Сандаљ, који је у најгорем случају
помишљао на турску помоћ, продао је крајем год. 1410. своје далматинске градове
Скрадин и Островицу Млечанима за 5.000 дуката, не желећи да у њих уђе
Сигисмундова војска. Краљ Сигисмунд је овог пута хтео да се потпуно користи
својим правом из Ђаковачког уговора и да Босну недвосмислено обележи као своје
подручје. Стога је крајем октобра год. 1410. спремио своје крунисање за босанског
краља. Да је тај његов наум тешко пао и краљу Остоји и босанској властели не
треба посебно наглашавати; Остоја је губио у свом угледу, а босанска властела,
мада иначе самољубива, осетила је то као слабљење своје слободе. Стога, чим је
Сигисмунд напустио Босну, изби устанак против његових мађарских посада.
Нарочито су биле оштре борбе у Сребреници. Главни вођ отпора био је војвода
Сандаљ, а помагали су га, из лако разумљивих разлога, Турци, и то у доста великом
броју. И после свега што се доживело са њим, Сандаљ је још увек одржавао везе и
са Ладиславом Напуљским и позивао га и овога пута да се умеша и помогне; али,
без успеха. Мађарска војска, коју је помагао деспот Стеван, повратила је изгубљене
положаје већ у пролеће наредне године, и натерала највећи део босанских
257
незадовољника да се поново покоре. Мађарски порази у рату са Млечанима током
лета год. 1411. учинили су да је њихово понашање у Босни било доста
предусретљиво и омогућило измирење без понижења за савладане. Сандаљ је,
према једном дубровачком записнику, преговарао са Сигисмундом у име Босне и
споразумео се с њим у јесен те године. Сандаљ и кнез Павле изишли су из ове
борбе без икаквих територијалних губитака. Једино је, за сваку сигурност,
Сигисмунд одвојио од остале Босне област Соли и Усоре, па је дао на управу себи
оданим људима. Деспот Стеван је као награду за своје помагање краљу Сигисмунду
добио Сребреницу са околином, најбогатије рударско место Босне, које је добило
нарочиту трговачку вредност од владе краља Твртка I и по којем је после ушао у
обичај назив Bosna Argentina. Сигисмунд је њу уступио Стевану вероватно на
будимском сабору, држаном год. 1412., где се око новога цара била скупила сва
госпоштија његове државе и сви владари и великаши који су му били вазали и
савезници. На томе сабору, на који је дошао и босански краљ са Хрвојем и
Сандаљем, нарочито је упадао у очи лепи високи деспот српски, за кога савремени
опис каже да се истицао »као месец међу звездама«, а за кога народна причања
казују да је освајао срца мађарских жена и изазивао жеље њихове да са њим добију
тако мушки лепо потомство.
Када је Сандаљ Храњић год. 1413. пошао у помоћ Стевану против Мусе,
употребио је ту прилику његов стари друг и сусед Хрвоје да мучки нападне његово
подручје. Хрвоје и Сандаљ разишли су се у политичким питањима отпре три
године, откад је Хрвоје остао уз Сигисмунда, а Сандаљ радио против њега. После
год. 1412. између њих више није било начелних опрека; али, остало је доста личне
мржње. Овај поступак Хрвојев изазвао је против њега општу осуду. Напад је био
невитешки, у отсуству противника, и изведен против човека који је пошао у помоћ
против Турака своме сроднику и вољеном пријатељу цара Сигисмунда. Понесен
успесима, почео је Хрвоје да бива обесан и, као некад Младен Шубић, ујединио је
против себе скоро све суседе. Први се против свога херцега дигао Сплит. Цар
Сигисмунд, веома огорчен, дозволио је Дубровчанима да поседну Хрвојеве отоке
Корчулу, Брач и Хвар; а одузео му је и жупу Сану и дао је кнезовима Благајским.
Он је оптуживао Хрвоја да одржава везе са Турцима и упутио је против њега две
мање војске. Хрвоје се бранио да то оптуживање није оправдано и да је његов напад
на Сандаљево подручје само лична ствар њих двојице. Али, цар није хтео ни да га
чује. Нашавши се у невољи, остављен од свију, Хрвоје се обратио за савез
Млетачкој Републици, а кад ни она није хтела да га прими, онда му је као једини
излаз остала турска помоћ. Турци су његову понуду примили оберучке и у јуну год.
1414. упутили у Босну своју јаку војску. На Хрвојевом подручју та се војска
поделила у три одреда: један остаде да се нађе уз Хрвоја у његовој врбаској
области, други крену долином Босне, а трећи се упути према Загребу. Са Турцима
је, као њихов кандидат за босанскога краља, дошао и бивши краљ Твртко II,
Хрвојев присталица, који се, не знамо кад, ослободио из мађарског ропства. У
земљи наста страшан метеж и невероватна подивљалост нарави. Са турском помоћу
Хрвоје се спремао да нападне Сплит и тражио је сарадњу млетачке флоте и помоћ
Ладислава Напуљског, као Сигисмундова непријатеља. Далмација је тада први пут
видела турске чете на своме подручју, које су допирале све до Шибеника. Читаву
годину дана бавила се турска војска у Босни и суседству, појачавана новим четама,
258
пленећи и хранећи се на рачун уплашенога становништва, док су се Мађари
решили да пођу против њих. Оклевање Мађара и потреба да се што пре очисти
земља од турске најезде, која је тешко притискала и пријатеља и непријатеља и
могла иа постане опасна, учинили су да се босанска властела прилично сложи.
Тешко је одредити колико је на ту слогу деловао страх од Турака, а колико уверење
да би нова политика могла бити уствари добра. Босна је често у нужди признавала
власт јачег, да је првом погодном приликом збаци и порече. Али, ипак, није
немогућа карактеристика ове одлуке да се примање турске врховне власти узме као
реакција мађарском притиску. У Хрвоју је оживела традиција старог босанског
отпора, а он је лично још увек вршио моћан утицај. Свакако је за Мађаре, када су у
лето год. 1415. стали стизати у Босну, овај покрет и преокрет значио једно велико
изненађење и крупну опомену. У битци код Добоја, августа месеца, против њихове
војске борили су се не само Турци него и већи део Босанаца. Тој удруженој снази
мађарска војска подлегла је са великим губицима, и све им главне вође допадоше
ропства.
Овај пораз Мађара претставља крупан датум не само у историји Босне, него
и у историји Мађарске и турскога ширења на Балкану. Туркофилска политика, дотле
у Босни још без правог ослонца и узимана у обзир само при случајним и за
појединце безизлазним комбинацијама, хвата отсад чврст корен и убрзо добија
доста присталица. Мађарски утицај био је дотад у Босни пресудан; под тим
утицајем сама се држава звала »русагом босанским«, очевидно по мађарском ország
(први пут у једном писму краљице Јелене од 13. маја год. 1397.), а сами Босанци
понекад »русашка господа«; сада се, међутим, јавља нова сила, која ће тај утицај да
потискује, имајући као помагаче све оне које су мађарски методи рада у Босни
направили огорченим противницима њихове власти. Од потискивања византиске
врховне власти крајем XII века, па до ове турске победе на почетку XV, Мађарска је
била једина већа страна држава која је оперисала у Босни; сада, са појавом Турака,
Босна постаје важно историско поприште, где ће се решавати балканска питања у
својим разним фазама, у сталном сукобу између сила Дунавскога Базена и владе
полумесеца.
Овом приликом виделе су прве турске чете на свом подручју и хрватске и
словеначке земље. Сем у Далмацију, Турци су, са Хрвојева подручја, продрли преко
Хрватске све до Цеља и Љубљане. Уплашено њиховом појавом, становништво
Љубљане појачало је своја утврђења и одбрамбени зид проширило и на леву обалу
Љубљанчице. Турска опасност постаје потом општа по све Југословене и испуњава
неколико векова њихове историје.
После добојскога пораза унутарње борбе у Босни постају опаке. Кнез Павле
Раденовић би убијен год. 1415. на једном збору босанске господе, у присуству
самога краља. Оптуживан је да је »издавао читав свет«, гледајући увек само себе.
Његови синови, огорчени и пуни неповерења, ставише се одмах под заштиту Турака
и изазваше њихово војничко посредовање. После смрти херцега Хрвоја (априла год.
1416.) преузели су тако Павловићи на себе улогу да претстављају главне вође
туркофилске странке у земљи. Краљ Остоја је мислио да ће донекле смирити распре
и појачати свој положај ако узме Хрвојеву удовицу за жену. Али, преварио се.
Значај Хрвојева успеха није зависио толико од његове породице и тих веза колико
од његове личне вредности и активности. Трећи босански великаш из тог моћног
259
некадањег триумвирата, Сандаљ Храњић, заплетен у борбе са Павловићима, које су
помагали Турци, спасао се од тежих незгода само тако што је и сам признао турску
власт (год. 1418.). Краљ Остоја је био немоћан да спречи те узајамне борбе и то
везивање са Турцима на своју руку, без обзира на општу државну политику; и своме
сину Стевану оставио је, после своје смрти (новембра год. 1418.), као наследство
завађену и поцепану Босну, у којој је краљев ауторитет био сведен на невероватно
малу меру. Уосталом, како је могао бити велик кад су се у земљи налазила два
краља, и то оба активна, он и Твртко II, који су, да би се могли одржати, више
повлађивали и следили друге него наређивали и давали правац држави?
IV. КУЛТУРНА ПОЛИТИКА ДЕСПОТА СТЕВАНА.
1. Стеванов период у уметности и књижевности. — 2. Заузетост цара
Сигисмунда. — 3. Грофови Цељски. — 4. Питање српског престола.
Деспот Стеван је водио у другом периоду своје владавине потпуно
мађарофилску политику. Султан Мухамед, који је свакако знао за деспотове везе са
Мађарима, није за читава свог владања ниједном покушао да Стевана силом
привуче на своју страну. Он је српском деспоту добрим делом захваљивао за свој
престо и није му стога правио неприлика; а свакако је био обавештен и о томе да би
за употребу силе против Србије требало, у ово време, кренути знатнију војску и
употребити више напора него за неке раније походе; једно стога што би и сам
српски отпор могао бити доста велик и добро организован и што би се, за случај
веће борбе, морало рачунати и са мађарском сарадњом. Мухамед није уопште
кретао на европском бојишту офанзиве већег стила, имајући доста посла у Малој
Азији; добојска победа није била извојевана множином турске војске, него њиховом
војничком спретношћу и суделовањем Босанаца. Из свих тих разлога деспотова
Србија уживала је за неколико година (од год. 1414. до 1421.) ни од ког
ненарушавани мир, који је земљи, после толико криза и потреса, био преко
потребан.
За деспотова времена Србија се видно опоравила. Богати рудници земље,
нарочито Ново Брдо и Сребреница, давали су владару довољно прихода и за дела
крупнијих размера; у свој својој невољи после Косова Србија је имала знатно
олакшање у томе што се, поред толико других недаћа, није морала носити и са
финансиским. Деспот сам, као и његова сестра Јела Балшићка, за чију лепу културу
имамо непосредних доказа, имали су широк интерес, наслеђен свакако од мајке и
оца. У Лазарево време подигнуто је неколико манастира и цркава од велике
уметничке вредности: Раваница (год. 1381.), Горњак, Лазарица и Миличина
Љубостиња. »На Лазарици нема ничег сувишног (пише М. Васић, који је дуго
проучавао Лазареве грађевине), јер је све логички оправдано; на њој нема ничег
недовршеног, јер су сви усвојени принципи доследно спроведени до крајњих
конзеквенција«. А то значи да је било много уметничког смисла не само код
мајстора, него и код самих оснивача. Цркве Лазарева периода обимом су мање од
Бањске, Дечана или Арханђелова манастира, али су рађене са много укуса, са много
разумевања за декоративно и са пажњом за уметничку складност. Карактеристична
им је особина, иначе не потпуно нова, да су зидане са наизменичним слојевима
260
камена и опеке. У њима има уметничких комбинација са више страна, као и наслеђа
целог тог посла и код нас самих; а јављају се, као природна последица тога, и
извесне тежње за оригиналним решењима. Утицај грађевинарства ове епохе, или
стила моравске грађевинарске школе, осећа се у XIV веку и ван Србије. Румунски
манастир Козја, подигнут год. 1386., потпуна је копија Раванице.
Очеву уметничку традицију наставља и Стеван. Он је у времену од год. 1407.
до 1418. подигао у Ресави, у клисури Пасторка и Маћије, лепи и велики манастир
Манасију, сав обложен каменом, као главно средиште све српске књижевне и
културне акције у првој половини XV века. Уз манастир подигао је град, са јаким
кулама и високим бедемима, да буде не само одбрана манастиру него и целој
Ресави. »Манасија нас са једне стране својим витким формама и тежњом ка висини,
својим преломљеним лудима и копљастим профилима, упућује на запад (на готику),
— разлаже Ђ. Бошковић; — са друге пак стране, у њеним мирним каменим
површинама, као и у самим преплетима, огледају се утицаји Истока — јерменске
архитектуре«. У тај манастир деспот је сакупио много учених и писмених калуђера.
Он је волео књижевни рад, поручивао је рукописе за своју библиотеку, и сам се
бавио књижевношћу (познато је његово Слово љубави). »Нови Птолемеј«, како га
зову неки савременици, прихватио је покрет бугарскога патријарха Јефтимија, који
је, потакнут из Свете Горе, тражио ревизију књига и преводне књижевности, рађене
раније са непотпуним знањем језика и временом искварене лошим преписима. У
Стеваново време писала је своју дирљиву и проосећану похвалу кнезу Лазару
монахиња Јефимија, која је вероватно и умрла на његову двору а сахрањена у
Љубостињи, и неки, ближе непознати Данило службу и врло добру похвалу Кнезу
Мученику, а јављали су се и други писци. Нарочито су се у Србију тога времена
склањали учени Бугари, као често овде помињани деспотов биограф Константин
Филозоф и Григорије Цамблак. Деспот је много полагао на то да добије нове
преводе важнијих списа, као што су, на пример, неки дотле код нас непреведени или
неочувани делови Старога завета. Списи поправљени у Ресави, у манастирској
»ресавској школи«, стекли су брзо велик глас. Један поп из Мораче хвали се год.
1444. како је купио две књиге »новога« извода. Још год. 1660. један хиландарски
преписивач опомиње своје другове да не мењају ништа у његову препису, »јер смо
преписали од добра извода, од старих преводника ресавских, који нема ни у чем
мане«. И живопис Манасије »својом лепотом и својом раскоши (каже д-р В.
Петковић) долази у ред најлепшега живописа у старој српској уметности«.
Подизање и развијање Београда исто тако је заслуга Стеванова. О његовом
раду у томе правцу ми говоримо посебно, у овој књизи, у глави посвећеној нашој
престоници; овде ћемо само поменути да је и ту подигао или обновио три цркве,
међу којима је и манастир Богородичин, као седиште митрополије.
За Стеванова времена подигнуто је у Србији неколико манастира, од којих су
од већег уметничког интереса раније (до год. 1402.) Павлица, задужбина Мусића,
Св. Стеван (код Алексинца), Радешино и др., а после те године: Руденица (из год.
1410.), укусни Каленић (око год. 1407.) Велуће (Сребреница), Копорин и
Враћевшница храброга челника Радича. Неколико деспотових војвода и властеле
негује стару традицију помагања цркава, црквених лица и књижевних, цркви
намењених послова. У првој половини XV века Србија стоји књижевно на лепој
висини и има прву реч међу православним Словенима.
261
*
Мађарски краљ Сигисмунд био је растрзан на више страна. Турско
напредовање на Балкану није могла остати његова главна брига, поред све
опасности коју је оно стварало и за саму Мађарску. Он је био уплетен, и то
унеколико захваљујући својој експанзивној природи, у много послова целе средње
Европе. Ну, треба нарочито истаћи да је ово био у Европи прилично усплахирен
период многих превирања, карактеристичан за време када се један стари свет
предрасуда, традиција и дотрајалости подрива и руши и стварају основе за нове
оријентације. Најпре се то подривање дотрајалог и добрим делом изопаченог
осетило у цркви. Поцепаност у католичкој цркви са папама у Риму и Авињону, и са
свима сплеткама и безобзирностима које су пратиле рад једних и других, начела је
верску етику и изазвала општу реакцију. На почетку XV века та реакција осетила се
нарочито у Чешкој, где је пламени Јан Хус врло активно, по трагу енглескога
реформатора Џона Виклифа, устајао за реформу верских установа, и своју смелост
платио на ломачи 6. јула год. 1415., по закључку црквенога сабора у Констанци.
Његова мученичка смрт изазвала је грађански рат у Чешкој. Одјеци тога рата
допреше све до наших земаља. Константин Филозоф бележи како се говорило да је
Хусов покрет близак православљу, и то не случајно, него да је Хус био у Јерусалиму
и на Синају и тамо живео у православним манастирима. На позив Сигисмундов,
деспот је слао своје чете у борбу против Хусита, који беху почели далеко
напредовати и ширити се и чијих се једномишљеника налазило и међу
Југословенима, у Срему и суседној Бачкој. Сигисмунд, који је од год. 1419. постао и
краљ Чешке, имао је много невоља и пораза у борбама са Хуситима, које је водио
ванредно даровити вођ Јан Жишка.
У тој тако тешкој ситуацији, између Турака и Чеха, Сигисмунд се још (од
год. 1418.) заплео и у рат са Млечанима, који су, вешти и овом приликом добро
спремљени, хтели да поврате изгубљене положаје у борби са краљем Лајошем.
Заузет на толико страна, Сигисмунд није обратио потребну пажњу млетачкој
агитацији у Далмацији и сад је могао да види колико је изгубио на тој страни.
Млечани су, сем других успеха, добили под своју врховну власт градове Сплит,
Трогир и Котор, и острва Брач, Хвар, Корчулу и Вис. Покушаји Балше III да за
време овога рата потисне Млечане са зетскога приморја нису имали успеха;
напротив, добијањем Котора (год. 1420.) Република Св. Марка још је појачала своју
моћ и утицај у том крају. Болестан, Балша је после тога отишао своме ујаку, деспоту
Стевану, да од њега тражи помоћ за даље борбе; али, није их дочекао. Умро је на
деспотову двору, оставивши му у наслеђе Зету, год. 1421. Тако је Стеван, сада са
Зетом и са оним што је већ држао, имао под својом влашћу подручје за добру
трећину веће од државе његова оца; Србија се, и у томе погледу, осетно опоравила
иза Косова.
Како Млечићи, постигавши доста успеха на више страна, беху прегли да се
потпуно учврсте и у Зети, доведе то између њих и Стевана до рата, који се отегао
неколико година. Српски напори да заузму тврди Скадар остадоше узалудни. Томе
је доста допринело и то што су Млечани успели да новцем и обећањима придобију
за себе не само један део албанских, него чак и зетских српских братстава, као на
пр. год. 1423. целе Паштровиће. За још неразвијену националну свест наших
племена XV века ово држање Паштровића даје речит пример. Нису увек за своје
262
користи радила само феудална господа, него, како видимо, и извесне племенске
заједнице, у којима је било договарања и утицања ширих кругова. Паштровићи
изрично кажу, у своме уговору са Млечанима, да неће да остану под деспотом,
односно под влашћу српских господара. На њих је у тој одлуци вероватно највише
деловао пример и утицај Котора, који је имао старих трговачких веза са Млечанима,
и чији су грађани, национално, као мешавина словенско-романска, били мање
срасли с осталом народном целином. Ни сами Зећани у то доба, баш због те
етничке мешавине и сувише јаке племенске индивидуалности, нису били стално
национално поуздани. У овој прилици на њихову штету говори то што су се не само
определили за туђина, него чак и помагали његова настојања против српске власти
у Приморју. Ст. М. Љубиша покушао је да брани поступак Паштровића тако као да
су се они »гладне године 1423.« предали Млецима, »да их тобож Турчин не опржи«.
Међутим, овог пута и у овом сукобу страх од Турака није имао никаква утицаја:
мотиви су били чисто материјалне природе.
*
Нови турски султан, предузимљиви и борбени Мурат II (1421.—1451.)
показао је брзо да жели наставити политику свога претходника имењака. Византију
је натерао на плаћање данка; у Влашку је на власт довео своје људе; у Босни
помаже Твртка II, који успева да потпуно потисне незрелога Стевана Остојића (†
год. 1423.). Само што је Твртко, већ поучен искуством, почео да води политику која
није хтела да се веже само за једну страну. Он је имао доста срдачне односе и са
Млецима, и склопио је са њима савез против хрватско-далматинскога кнеза Ивана
Нелипића. Турци су добро пратили из Скопља сва кретања и везе својих суседа, и
на непоуздано држање Твртково одговорили су тиме што су год. 1424. упутили у
Босну једну своју војску. Уплашени Твртко умиривао је Турке; али, у исти мах је
живо радио на томе да се осигура и код Сигисмунда, који се спремао да против
Турака поведе борбе, за које су се проносили гласови да ће бити у већем стилу.
Посредник између Сигисмунда и краља Твртка био је гроф Херман Цељски.
Породица Цељских, пореклом немачка, чији трагови воде у прву половину XII века,
имала је више поседа у словеначким крајевима, али се најобичније звала
Жовнешком, по свом главном граду Жовнеку. Град Цеље добио је год. 1331. њезин
активни члан Фридрих, који је за породицу израдио и грофовску титулу (1341.) и
који је постао господар Крањске. Већ крајем XIV века та породица постаје веома
моћна и улази у сродничке везе са неким краљевским кућама. Херман I оженио се
око год. 1360. ћерком босанскога бана Стевана II Котроманића; а његов син Херман
II постао је један од најутицајнијих људи у околини краља и цара Ситисмунда. Он
се у битци код Никопоља показао као прави витез, пратио је краља на његову
заобилазном путу, бранио га на сабору у Крижевцима, и свим тим заслужио
краљево поверење. Као награду добио је проширење својих поседа у хрватском
Загорју и град Вараждин. Сигисмунд се потом, год. 1405., оженио, као постарији
удовац, његовом веома младом ћерком Варваром, чије је понашање давало богате
хране скандалној хроници будимскога двора. Као краљев таст Херман стиче масу
нових поседа и звања; он постаје од год. 1406. бан Хрватске, Далмације и
Славоније и, као какав моћан династ, окупља под своју власт словеначко и хрватско
подручје. Његов син Фридрих, зет кнеза Стевана Франкопана, који ће после играти
знатну улогу, имао је бурну младост и авантуристичку љубав са Вероником
263
Десинићком, која пружа ванредну грађу за један широк средњовековни роман.
Хермановим посредовањем дошло је, доиста, до измирења између Сигисмунда и
Твртка, у јесен год. 1425. Од тога измирења главну корист имао је извући Херман
сам. Босанско питање имало се решити тако што ће Твртка, ако остане без мушке
деце, наследити Херман. Повеља Тврткова о томе, — као нова глава Сигисмундове
политике у духу оне већ раније утврђене у Ђаковачком уговору, — објављена је 2.
септембра год. 1427. Херман је, ширећи своју власт и утицај, дошао нарочито у
сукоб са кнезовима Франкопанима, који су му са својим поседима закрчивали
делимично пут и сметали да добије пуну власт над Хрватима. Од год. 1422. њих је
раздвајала и насилна смрт франкопанске одиве, жене Фридрихове. Моћни Никола
Франкопан, бан хрватски (1426.—1432.), зет Николе Горјанског, био му је снажан
непријатељ. Само је посредовање цара Сигисмунда спречило да између њих не
дође до тежих сукоба, који су претили да захвате целу Хрватску и Славонију.
Франкопани су, за сваки случај, тражили наслона код Млечана, бојећи се да код
Сигисмунда не превладају родбински обзири према Цељскима. Цељски би с овим
уговором у Босни и са тежњама у Хрватској и Славонији имали временом постати
господари огромнога подручја од Корушке до Полимља и створити једну нову
династију међу Југословенима. Њихова политика, која је давно престала бити
локална, добија сада јасан правац. Она се, захваљујући својим везама са дворовима
мађарским и босанским, оријентише првенствено према словенскоме југу и тражи
везе и наслон на Југословене, иако их је Сигисмунд год. 1430. прогласио немачким
државним кнезовима.
Мађари су гледали да осигурају себи и српски престо. Према деспоту
Стевану, најлојалнијем вазалу какав се да замислити, нису имали разлога мењати
своје држање, али према његову сестрићу, Ђурђу Бранковићу, већ нису имали пуног
поверења. Немајући деце, Стеван је Ђурђа прогласио год. 1426., на сабору у
Сребреници, за свога наследника. Цар Сигисмунд је, после извесних преговора,
пристао на то; али, уговором склопљеним у Тати, 10. маја год. 1426., обавезао је
Србе да по деспотовој смрти врате Мађарима Мачву са Београдом и град Голубац.
Стеван је пристао на ту жртву, једно што је Мачву са Београдом добио само као
лично лено, а друго стога што се бојао да би Србија, остављена без помоћи, могла
пасти под турску власт. Други услов Мађарске био је сасвим у духу њене балканске
политике, какву смо је познали у уговорима са босанским краљевима Дабишом и
Твртком II. Србија има припасти мађарској круни, ако се прекине мушка линија
Ђурђа Бранковића. Немамо никаква поуздана основа за тврђење да је можда и
Србија имала доћи у будући земљишни програм породице Цељских; ну, доцнија
удаја Ђурђеве кћери Катарине за Херманова унука Улриха говорила би за то да су
на српскоме двору знали за тежње Цељских и да је Ђурађ хватао ту везу као
сигурнију подлогу како би се на мађарском двору одржао стално жив интерес за
Србију. А ако већ буде суђено да у Србији изумру мушки чланови његове породице,
нека се бар право на престо, у вези с овим уговором у Тати, обезбеди за његову
женску линију.
Кад се у Једрену сазнало за тај уговор, потражио је султан, преко посебног
посланика, ближа обавештења од деспота о читавој ствари. Пошто је Стеван одбио
да то учини, крену султан Мурат војску на Србију. Чим су прве турске чете почеле
да харају по земљи, дојуривши све до Крушевца, реши се деспот на попуштање. На
264
то се одлучио тим пре што су га напали и Босанци, хотећи повратити Сребреницу.
Мурат II, који је од почетка своје владавине имао обзира према деспоту Стевану,
што му је помагао угушити грађански рат у Турској, вратио се са свога похода; а
Босанце је деспот сузбио и натерао да одустану од непријатељстава. Годину дана
после тога успеха, 19. јула год. 1427., деспот је завршио живот од срчаног удара,
при лову. Он је оставио Србију сређену и унапређену, и видно опорављену од
косовске катастрофе; али, у вазалскоме ставу према Мађарима и на ударцу
Турцима, које је најпречи пут у непријатељску Угарску водио кроз моравску долину.
Србија Стеванова времена, од год. 1413. до 1427., поштеђена је од непријатеља,
захваљујући његовој личној, мудрој политици, која је имала карактер прибирања
народне снаге и избегавања сукоба с опасним суседима, Турцима и Мађарима. У
Стеванову држању није било агресивности; али, било је енергије и чврстине,
нарочито у унутарњој политици, и потпуне исправности у извршивању примљених
обавеза.
V. АГОНИЈА СРБИЈЕ.
1. Деспот Ђурађ између Турака и Мађара. — 2. Смедерево. — 3. Један извештај о
Србији из год. 1432./З. — 4. Црна Гора. — 5. Деспот Ђурађ и Византија. — 6.
Стјепан Вукчић Косача. — 7. Смрт цара Сигисмунда и мађарски метежи. — 8.
Напад Турака на Србију и њен пад. — 9. Деспот Ђурађ и стварање савеза против
Турака. — 10. Обнова Србије. — 11. Сукоб између деспота Ђурђа и Јанка Хуњадија.
— 12. Стварање Херцеговине.
Наследник деспота Стевана, Ђурађ Бранковић, претставља једну од
најтрагичнијих личности наше историје. Народно предање, каткад сурово у својој
осуди, бацило је проклетство на целу његову породицу; његова жена Јерина и не
помиње се друкчије него као »проклета«. Он доживљава слом на свима странама
мада улаже ванредну енергију, и физичку и интелектуалну, да одржи ујаково
наслеђе. Србија, која је за Стеванова времена изгледала потпуно стабилизована, у
његовој власти постаје угрожена од првог дана, и сав његов државнички напор свео
се, углавном, на једно: да се то свима најзад очигледно сурвавање задржи бар на
једној линији, кад није било наде да се може зауставити потпуно. У породици, коју
је много волео, он је гледао убогаљена два красна сина, које су лишили очњег вида
и могућности да му буду прави помагачи у послу. Он је гледао своју земљу
прегажену, и за готово тридесет година као стално ратно поприште, преко којега,
подједнако пустошећи, прелазе и пријатељске и непријатељске ордије. Од Србије је
кидан комад по комад, и мало пред своју смрт Ђурађ је до недавно цватућу земљу,
праву државу, могао видети сведену на обим од два три мала округа.
Ђурађ је од првога дана горео на две ватре. Мађарима је одмах у јесен год.
1427. предао Мачву са Београдом, у који је дошао сам цар Сигисмунд да га прими.
Цар је и »интронисао« Ђурђа, који му је дошао са бандеријима и барјацима и,
клекнувши, заклео се на верност, а цар му је том приликом дао као »војводи
(»duci«) и деспоту државе Рашке и Албаније« знакове власти: огртач, митру (капу,
круну) и мач. Град Голубац, и сада лепо очуван, са својим високим кулама и јаким
бедемима, који се наслањају на суседни брег, и са утврђењима која улазе у сам
265
Дунав, закрчујуђи ту излаз из дунавског кланца, требао је исто тако бити предан
Мађарима; али, његов заповедник, војвода Јеремија, предаде га Турцима, пошто од
Мађара није добио за њ тражени откуп. То, уговором предвиђено, враћање српскога
подручја Мађарима изазвало је одмах протест Турака. Султан Мурат није хтео да се
од Србије ствара мађарски бедем против његова напредовања и стога нападе на њу
и заузе Ниш и Крушевац. Да очувају свој посед и утицај на десној обали Саве и
Дунава, организоваше Мађари контраофанзиву и, у заједници са Србима, разбише
Турке код Раванице; али, ипак не успеше да их сасвим потисну из земље. Борбе се
наставише и идуће године, а биле су вођене понајвише око Голупца и у Браничеву,
без успеха за хришћанско оружје; сам цар Сигисмунд, који је лично водио
недовољно организоване операције, умало није допао турскога ропства. Због тога
мађарског неуспеха, а иначе склон политици компромиса, коју је вешто отпочео
деспот Стеван, Ђурађ Бранковић је понудио мир Турцима и пристао је да им плаћа
50.000 дуката годишњег данка и даје за борбе 2.000 ратника. Тако је Србија постала
двострук вазал, и Турској и Мађарској, налазећи, сасвим оправдано, да би
прилажењем само једној страни изазвала непријатељство или у најмању руку,
опасну злу вољу друге.
Када се рат завршио, Србија је имала знатно сужене границе. Мачву и
Београд држали су Мађари; Голубац и Крушевац Турци. Српска северна граница
била је упола смањена и без иједне тврђаве на води. Дунавска линија била је,
међутим, за Србе од прворазредног значаја; преко ње они су добијали непосредну
везу са Мађарима на њиховом подручју, а у исто време она им је могла послужити и
као веома погодна брана против Мађара, у случају непредвиђене потребе. Како су
Турци, држећи не само Бугарску него и Голубац, угрожавали ту везу, а како су
Мађари београдску тврђаву са системом чували од Срба, немајући у њих поверења,
то Ђурђу није преостајало друго него да на тој линији подиже нови град. Тако је
настало његово Смедерево, највећи досад очувани средњовековни град Србије
после Београда, са своје 24 куле. Град је подигнут невероватно брзо, од године
1428. до 1430. свакако с огромним напором народне радне снаге и великим
новчаним жртвама. Стога је помен о тој градњи остао у народу веома неповољан;
одметањем од присилнога посла на њему објашњавала је народна поезија постанак
хајдучије, која у XV веку у нашим земљама доиста почиње узимати маха. Турци
нису ометали подизање тога града, јер им је по свој прилици са српске стране било
објашњено да ће он имати да послужи Србији као бедем против Мађара; а
Мађарима је опет претстављен као прва кула одбране против Турака са голубачког
фронта. Смедеревски град, како је лепо разложио архитекта Пера Поповић, зидан је
углавном према цариградским утврђењима, која су тада важила као најмодернија.
Мађарски пораз у Србији и Ђурђево вазалство Турцима имали су свог одјека
и у суседној Босни. Краљ Твртко, који се од год. 1425. био сасвим приближио
Мађарима и оженио се од њих, уплаши се од каква могућег обрачуна са Турцима и
пристаде да им плаћа годишњи данак. Кад није могао, или можда кад није хтео, или
се устезао да тај данак стварно и плати, заузеше Турци, као залогу, неке градове у
источној Босни и почеше да се утврђују у њима. Исто тако појачан је и турски
утицај у Зети, где је један потомак Балшића, авантурист Стеван Марамонте, радио у
вези са њима да се ту учврсти као господар, на штету Млечана и деспота Ђурђа.
Као пријатељ и вазал турски деспот је успео да онемогући тога противника; али, за
266
то је морао давати Турцима непосредније доказе о својој оданости. Његов син Гргур
водио је лично српске помоћне одреде у турској војсци при освајању Солуна, год.
1430., и при турском продирању у Албанију, и био је за своје држање посебно
награђен од султана. У ово време, септембра год. 1430., упутила је своје прво
посланство на Порту и Дубровачка Република, која је признавала мађарску власт,
али водила рачуна и о политичкој ситуацији у суседству и о силама које на њу
највише утичу.
Шта би било природније у овако тешким приликама него прибрати све
народне снаге за заједничку акцију? Србија, Босна и Дубровник признавали су
врховну власт и Мађара и Турака; невоља их је упутила на исте политичке потезе,
са тим двоструким сизеренством, које иначе није обичан случај у историји. У својој
спољној политици они су се нашли, углавном, на истом терену. Било је онда сасвим
близу памети да то некако учине и у својим међусобним односима, јер је опасност
тешког политичког притиска претила и од Турака и од Мађара. Они су, међутим,
поступали сасвим обратно. Никад није било у нашим земљама толико малих
локалних сукоба и ратова као у ово доба. Ратовао је готово свак. Сандаљ са
синовима Павла Раденовића, Радослав Павловић са Дубровником, босански краљ
са спречком властелом Златоносовићима, деспот Ђурађ са Црнојевићима у Зети, и
други мањи у мањем обиму. Између босанскога краља и деспота Ђурђа, коме се
придружио Сандаљ Храњић, избио је у јесен год. 1432. рат, који је претио да узме
велике размере. У споразуму са Турцима, краљеви противници истакоше чак новога
кандидата за краљевски престо: Радивоја, незаконитога сина краља Остоје. То
ратовање са злим страстима обустављено је тек у јесен год. 1433., кад су се почеле
ширити вести да цар Сигисмунд спрема помоћ потиснутоме Твртку и да ће због
тога, неминовно, морати доћи и до сукоба између њега и Ђурђа као главног
противника краљевог. Противници су после ове борбе остали непомирени, стално
спремни да кидишу један на другога, не увиђајући тако просту ствар да тим својим
узајамним гложењем и сатирањем само олакшавају посао својим главним
непријатељима.
Један драгоцен извештај о Србији из год. 1432./3. дао нам је учени
француски племић, Бертрандон де ла Брокиер, повереник Филипа Доброг
Бургундског, који се у то време интересовао за прилике на Балкану. Деспот Ђурађ,
»леп господин и крупан«, баш је у то време водио преговоре о удаји својих кћери
Маре и Катарине; прве за султана Мурата, а друге за Улриха, сина Фридриха II
Цељског. Не треба много политичке мудрости па видети одмах да те удаје имају
чисто политички карактер и да јасно обележавају политичко балансирање Србије
између Мађара и Турака. Сем утврђеним вазалским везама требало је политички
став српског двора, односно саме Србије, подржати још и крвним везама.
Политички значај Србије, лични углед Ђурђев и његове старе господске породице,
као и богат мираз који је дао, омогућили су деспоту да своје кћери удоми за главна
лица тадање Турске и Мађарске, чији је утицај на јавне послове ван икаква спора.
Прва је била обећана и можда удана Мара, год. 1433., а потом КантакузенаКатарина у пролеће год. 1434.
У Србији је Бертрандон сазнао и о великим приходима деспотовим. Главни
извор за њих беху рударске таксе. Од свих рударских места најбогатије беше Ново
Брдо, које се нарочито развило у XV веку и од кога је деспот добијао на 200.000
267
дуката годишње. Захваљујући томе, у оно време за целу Европу не много обичном,
приходу од само једног места, деспот је могао да непосредније делује и у земљи и у
иностранству у своју корист и да организује приличну војску. »Да није тога (чуо је
однекуд Бертрандон) мислим да би деспот досад био истеран из његове земље
Расије«. Сем тих прихода из Србије, деспот је имао доста имања и у Мађарској,
наслеђених од деспота Стевана и накнадно добијених од цара Сигисмунда.
Приходи са тих имања цењени су на 50.000 дуката. »Али (пише даље радознали
Француз), деспот опет више слуша султана него цара«; боље речено, више га се
бојао. Стога у београдски град Мађари не пуштају српске људе, зазирући од њих
као од турских пријатеља.
Видећи да у Зети неће моћи без нових и великих жртава потиснути Млечане,
који се беху учврстили у Приморју и похватали доста веза са неким црногорским и
албанским братствима, склопио је деспот са њима, после дугих прегоњења, 14.
августа год. 1435., коначан мир. Тим миром предани су Републици Св. Марка
»катуни Црне Горе« изнад Котора, чије име одлично показује главно занимање
њезиног становништва. Ти катуни налазили су се највероватније западно од
планинског ланца Ловћена, Ставора и Гарча, где је било, у планинским висинама,
најпогодније подручје за летњи изгон стоке, односно »за катуновање«. Црном
Гором, мисли Ј. Ердељановић, прозвано је подручје источно од те линије: Цетиње,
део Ћеклића, Загарач, Комани и нахије љешанска и ријечка, чијим је становницима
»било најподесније да се користе повољним приликама тога високог планинског
предела за своје летње катуновање«. Само своје име Црна Гора је добила због своје
густе горе, у којој је по свој прилици превлађивала црногорица. То име потиснуло је
од краја XV века потпуно стари назив Зете, као што је раније, од средине XIII века,
назив Зете, што се јавља још у X веку, почео све више потискивати још старији
назив Дукље, који се најдуже одржао у владарским титулама, где се стари облици
по правилу највише и чувају.
Сем са тим моћним суседима, Турском, Угарском и Млецима, деспот Ђурађ
је хтео да остане у добрим односима и са сад већ далеком Византијом. Као деспот
Стеван, и он је за православне, а од Турака угрожене, Грке, као хришћане, имао у
другом делу свога живота доста наклоности. Његова жена, по свој прилици друга,
била је Гркиња, Јерина (Ирина) из породице Кантакузина, са којом се венчао крајем
год. 1414. Са Јерином је у Србију, у већим размацима времена, дошао и један део
њене ближе и даље родбине, од којих су неки, као брат јој Тома, заузимали највеће
положаје у земљи и изазивали тим и својим мешањем у српску политику
незадовољство у народу. Ипак, старога Јована, Јању, Кантакузина, који се био
сместио у Новоме Брду, помиње народна песма (»Кузун Јањо«) не без симпатије.
Један део чланова породице Кантакузина дошао је у Србију после пада Византије
(војводу Ђорђа Кантакузина откупио је деспот из турскога ропства), и остао је у
њој. Дмитар Кантакузин истакао се средином XV века као заштитник српске књиге,
— његов је писар био Владислав граматик, најбољи српски преписивач тога
времена, — и као песник једне много читане, лепе, стиховане Молитве богородици.
Јашуњски манастир Св. Јована код Лесковца подигли су год. 1517. чланови те куће.
Лошу успомену у народу оставио је Грчић Манојло; народна поезија приписује
њему чак и ту подлост да за мито замењује, као кум, децу на крштењу. Тај Грчић
Манојло биће по свој прилици Манојло, син Томе Кантакузина а братић Јеринин,
268
доцније шурак Владислава Херцеговића. У Србију беше стигао, не знамо када, и
један члан друге угледне старе куће, Манојло Анђел, из царске породице тесалских
Анђела, и беше се, исто тако, сместио у Новом Брду. Ту се окућио, узео једну
Српкињу за жену и имао децу већ посрбљену. Једном приликом Турци су за-робили
једног од Манојлових синова, потурчили га и од њега направили после врло
чувеног Махмута Анђеловића; Махмутов брат Михаило остао је у Србији и на
деспотову двору правио лепу каријеру. Деспот је, дакле, са Грцима имао доста веза
већ у својој земљи и ван ње, и личних и државних. Занимљиво је да је византиски
цар, Јован VIII, сматрао за дужност да и Ђурђу даде деспотску титулу, као што је
раније дана и Стевану, да га на тај начин легитимише и са своје стране. Посебан
царев изасланик донео је у Србију знаке деспотовог достојанства и свечано их
предао Ђурђу, у лето год. 1429. Веома је важна ова чињеница, на коју је К. Јиречек
скренуо пажњу: да се Ђурађ сам, до тога именовања, није хтео називати деспотом,
него само »господином«. Тако је владар Србије, који је пре осамдесет година сам
узимао царску титулу, сада клечећи полагао заклетву на вазалство Мађарима,
стрепећи од Турака давао кћер у харем, а своју владарску титулу ишчекивао од
Византије, чији је цар исто тако био вазал турски, али још задржавао илузију да у
старој царској традицији дели титуле и по томе као води главну реч на Балкану
међу хришћанима.
Док је деспот тако гледао да Србију поштеди од удара и да буде добро са
свима суседима, разједале су босанску краљевину унутарње кризе. Када је Сандаља
Храњића († год. 1435.) наследио његов синовац, Стјепан Вукчић, мислили су многи
суседи да је тај, њима још ближе непознати младић мало подобан да одржи доста
пространу област стричеву, и пожурили су се да му тај посао олакшају тиме што су
му почели одузимати извесна места и пределе. Чак цар Сигисмунд нареди хрватскодалматинскоме бану да поседне десну страну Хума као стару област Мађарске;
Млеци угрозише Нови, а војвода Радослав Павловић требињски крај. Изненађен
толиким непријатељима, видевши прикупљену толику мржњу против своје
породице, Стјепан Вукчић, који је био бистар, окретан и препреден, а никад у
животу мучен моралним обзирима, реши се брзо да се веже уз Турке. На његов
позив, турске чете дођоше брзо у Хум и у Босну. Год. 1436. заузе Барак, син
скопљанскога Иса-бега, Павловићеву Врхбосну, учврсти се ту и оста у њој, у срцу
Босне, као сталан господар, претварајући ту средњовековну жупу и град постепено
у ново, чисто турско Сарајево. Стјепан оте, са турском помоћу, Павловићево
Требиње, и разби све млетачке припреме у Новоме. Заплашен од Турака, краљ
Твртко пређе на страну Вукчићеву, и поможе од своје стране да тај млади војвода,
чије су личне особине тако мало познавали, постане убрзо најмоћнији великаш
Босне.
Стјепан Вукчић једино није имао успеха у борби са људима цара
Сигисмунда; али, и ту он лично није лоше прошао. Страдали су само његови
савезници, хрватски Франкопани, са којима се здружио одмах по примању власти.
После смрти цетинског кнеза Ивана Нелипића († год. 1434.) наследио је његову
област муж Иванове кћери Катарине, кнез Иван Франкопан. Цар Сигисмунд није
пристајао на то и тражио је да се та област уступи њему, мада је раније то био
одобрио. Због цареве одлуке да своју вољу оствари ма и по цену грађанскога рата,
савез између Франкопана и Вукчића постао је сасвим природна ствар. Али, у борби
269
против цара лоше су прошли. Већ крајем год. 1436. нестало је ненадано
Франкопана, а 31. јануара год. 1437. предала је његова удовица Мађарима све земље
свога оца и мужа. Мађарске борбе у Босни нису могле да ослободе ту земљу од
Турака; успеле су једино да сатерају с власти Тврткова противника, краља Радивоја.
Мада се вешто уклањао сукобима и са Мађарима и са Турцима, деспот
Ђурађ ипак није могао да избегне несрећу да једнога дана не буде увучен у њихове
борбе. Одржавање мира, који је био његова највећа жеља, није зависило само од
његове воље. За агресивне Турке било је јасно да се, поставши господари Балкана,
неће зауставити неактивни на границама Мађарске, која је сметала њиховој
експанзији и прикупљала под своју врховну власт извесне балканске земље, као
Србију, Босну и полубалканску Влашку, не толико да их као хришћане брани од
Турака, колико да им те хришћанске државе послуже као бедем за обезбеђење свог
властитог подручја. Између Турака и Мађара морало је, пре или после, доћи до
крупних обрачуна, а у том случају српско земљиште морало је постати ратно
подручје или бар подручје преко којега прелазе војске, свеједно да ли ће Срби на то
пристати или не. Иницијатива није била у њиховим рукама, нити су они могли на
њу много утицати ни на једној ни на другој страни; Србија је постала подручје
којим су, поред свих домаћих власти, углавном располагали други. Србима је само
остајала слобода избора да се одлуче уз коју ће страну пристајати; а уз коју год
пристали, главну штету и све ратне невоље подносиће они сами.
То се јасно видело од год. 1437., кад су настале српске невоље. Да се освети
за турске упаде у Ердељ, упутио је цар Сигисмунд у лето те године преко Србије на
Турке једну »летећу« казнену експедицију, која продре до Сталаћа и Крушевца и
нанесе на оба места осетну штету Турцима, па се одмах повуче. Цео залет трајао је
свега осам дана, од 19. до 27. јуна. Турска потера би разбијена близу Смедерева са
приличним губицима. Да ће за тај мађарски поход Турци оптуживати и деспота и
Србе, говорећи да је између њих било споразума и узајамног помагања, могло се
очекивати од оног дана када Срби нису пристали да се њима придруже; као што би
их оптуживали и Мађари да су поступили друкчије. Уствари, међутим, деспот је
желео да остане колико је могуће више неутралан. Али, то му није помогло, и није
му се веровало; и султан је стога као поузданије јемство за његово будуће држање
тражио и добио браничевски крај, из којега је могао лакше и брже организовати
прелаз на мађарско подручје.
После смрти сваковрсним авантурама богатога цара Сигисмунда, који је био
све пре него велики државник († 9. децембра год. 1437.), и по доласку на мађарски
престо његова зета аустрискога војводе Албрехта, решише се Турци на велику
офанзиву против Мађарске, хотећи свакако да искористе забуне при промени на
престолу. Овом приликом они су хтели да рашчисте и своје односе са Србијом,
незадовољни дотадањом Ђурђевом политиком одржавања срдачних веза и са њима
и са Мађарима. Било је нешто зазирања и од Ђурђевих веза са Византијом, која је у
ово време јавно водила преговоре о црквеној унији са Римом и са тим у вези
тражила западну помоћ против Турака. Год. 1438. почеле су прве уводне турске
операције против Угарске, као и против Србије и Босне, да се идуће године понове
у пуној снази. Крајем априла год. 1439. кренула је велика турска сила, под вођством
самога султана, на Србију, помогнута војском турскога вазала Стјепана Вукчића.
Деспот Ђурађ пређе у Мађарску да тражи помоћ. Али, краљ Албрехт, и поред све
270
воље да доиста помогне угроженоме вазалу, није могао то да учини. Његова војска
била је слаба и пристизала је веома споро. Мађара се тада није много тицао удес
Србије; они су били у јакој опозицији против краља. Остављена сама себи, Србија
није могла да одоли турској сили. 18. августа паде Смедерево и са њим цела Србија,
сем упорно брањенога Новога Брда и сем Зете, која Турцима овом приликом није
била на путу. »Такво је плењење било (извештава један турски савременик) да се у
Скопљу продавао дечак од четири године за 20 аспри.«
У то време, када би се можда, под утиском црних вести из Србије, могла
организовати у њену корист каква акција, на којој је деспот живо радио, умре
изненада 27. октобра год. 1439. краљ Албрехт. Та смрт, због неуређеног питања
наследства, изазва у Мађарској нове кризе и омете сваки рад у томе правцу. И сам
деспот умеша се у сплетке око избора новога краља, истичући кандидацију свога
најмлађега сина Лазара и предлажући да се Лазар ожени Албрехтовом удовицом.
Чудновато је да је стари и иначе мудри деспот могао веровати да би његов син,
православне вере, туђин и без моћне политичке подршке које силе, могао постати
уопште озбиљан кандидат у ово време кад је он сам, као владар без земље и као
човек коме треба помагати, био више у положају онога који моли него онога који
захтева или о коме се, ради његове политичке важности, мора водити рачуна.
Кандидација, наравно, није успела; напротив, она је деспоту донела без потребе
само нових непријатности и неколико нових непријатеља, међу којима и
непосредну околину на мађарски престо изабраног младог пољскога краља
Владислава. После тога неуспеха, и видећи да Мађарска још за дуго времена, због
унутарњих трвења, неће бити способна за неке веће акције, кренуо се деспот да
тражи помоћи на другој страни. Са подручја свога зета, Улриха Цељскога, који је,
исто као и Ђурађ, био противник новога краља Владислава, прешао је деспот на
млетачко земљиште. Из Млетака, где је био дочекан са пажњом, кренуо је деспот
јула год. 1440. у своју Зету, задржавши се успут у Шибенику и Дубровнику. У
Мађарској је за то време био оптужен као човек који је одржавао везе са Турцима и
као краљев одметник, па су му, за казну, одузета многа тамошња имања. Та
оптужба, знало се добро, била је неоправдана и могла се без имало тешкоће
побијати; али, при њој се ипак остало; то је била краљева освета за Ђурђево
држање према њему. Ако је Ђурађ одржавао сумњиве везе са Турцима, зашто му је
требало да се потуца по туђини, тражећи помоћи против њих, место да се, као
султанов таст и њихов пријатељ, врати у Србију или Једрене и добије милост?
Колико је та оптужба била неоснована клевета и ружно подметање види се најбоље
по томе што су Турци на све стране љутито устајали против њега. Њихов вазал,
Стјепан Вукчић, ушао је у Зету, и као муж Јелене, кћери Балше III, истакао је своја
права на ту земљу. Када је деспот у априлу г. 1441. дошао у Дубровник, да потражи
веза против Стјепана, изазвало је то велико огорчење и на Порти и на двору
Вукчићевом. Посебно турско посланство стиже у лепи град под Срђем да
протестује против деспотова пријема, а ускоро дођоше претње и око 20. јула нека
врста ултиматума турскога и Стјепана Вукчића. Дубровачка Република одговарала
је са пуно поноса да је у њеним зидинама слободно склониште овакоме који га
затражи, и да они против свога госта и старога пријатеља не могу употребљавати
присилна средства да га уклоне, али да могу, у исто време, јамчити да са њихова
подручја неће бити покушано ништа против мира у суседству. Овај моменат
271
претставља једну од најлепших страница њихове историје, којом су се, са правом,
дичили столећима потомци дубровачких госпара, који су, мада иначе практични
трговци, имали у себи ипак и витешког осећања и свести о достојанству. Стога се и
Гундулић у своме Осману задржава дуже на томе случају и примеру, и прича,
наравно песнички искићено, како
Дубровник сред покоја
ки од слободе круну стече,
с мита од злата, с приетње од боја,
од вјере се не порече
тако да исти цар охоли
чудећи се тада кличе:
»Цјећ тве вјере крепке толи
Вик ћеш живјет, Дубровниче!«
Стари деспот видео је тешкоће и опасности којима се ради њега излаже мала
република, и да им их уштеди, он је око 25. јула напустио град и преко Сења кренуо
за Мађарску.
Турско огорчење против Ђурђа и његове активности на страни види се још
нарочито по свирепој наредби султановој да му се ослепе оба сина, Гргур и Стеван.
Гргур је пао у турске руке при заузимању Смедерева, а Стеван се налазио на
султанову двору као талац. Наредба је извршена 8. маја год. 1441., баш за време
Ђурђева бављења у Дубровнику. Турска оптужба гласила је да синови писмима
одржавају везе с оцем, који је непријатељ и одметник султанов. Ђурђева политика,
у истину лојална и према једној и према другој страни, доживела је потпун слом.
Хотећи да одржи добре односе и према Турцима и према Мађарима, он је изгубио
поверење и код једних и код других, и, ето, дочекао то да га Мађари осуђују ради
веза са Турцима, а да му Турци ослепљују децу због његових односа са Мађарима.
Мало после те личне несреће стигла је вест деспоту да је 27. јуна год. 1441. пало
најзад и јуначки брањено Ново Брдо. У исто време освајао је Стјепан Вукчић
небрањену горњу Зету, док су Млечани, да га спрече, освајали приморска места и
области. У јесен год. 1441. деспот није имао више ни педља своје земље; Србија је
била коначно покорена.
Видећи да у Зети од какве акције са те стране, у евентуалном савезу са
Млетачком Републиком, не може бити ништа, и после неуспеха у Дубровнику, реши
се деспот Ђурађ да се измири са мађарским краљем. Мађари су, сами непосредно
угрожени од турских освајачких тежња, били ипак најприроднији савезници
деспотови и једини који су схватили опасност и показивали воље да се боре против
ње. Њихова одбрана Београда год. 1440. била је доиста лепо јуначко дело. Унутарње
њихове борбе беху се током год. 1441. прилично стишале и постојали су изгледи да
се сад може прећи на озбиљније спољне акције. Ратоборну странку у Мађарској
подржавао је нарочито смели и јуначки Јанко Хуњади, популарни Сибињанин Јанко
наших народних песама, централна личност мађарске историје средином XV века.
Њега је краљ Владислав год. 1441. именовао за заповедника Београда, поверивши
му за одбрану најопасније место у држави. Одмах, чим је примио нову дужност,
почео је Јанко да узнемирује Турке и да прави испаде из београдске тврђаве. Да би
272
могли пратити његова кретања и држати у шкрипцу мађарску посаду у Београду,
подигли су Турци год. 1442. свој град на Авали, одакле је био широк видик на сву
околину.
Са неколико страна кренута је год. 1441. мисао да се образује један велики
хришћански савез, који би имао не само да брани европске хришћанске народе од
Турака, него и да пређе у борбу против њих. Угрожених је било много; сем Србије
на ударцу беше Босна, Влашка, Византија, Јовановци на Роду, па и сама Угарска.
Пример пада Србије деловао је живо и непосредно и изазивао на брзе мере, док све
не буде касно. На чело покрета за стварање тога савеза ставила се сама папска
курија, а главни њен орган беше речити и активни кардинал Јулије Цезарини. Папа
Евгеније, и он, и деспот, и други људи, који су хтели да се што пре са речи пређе на
дело, обратили су главну своју пажњу на то да за ту идеју придобију мађарскога
краља и Мађаре као главне носиоце те политике. Можда би, поред све њихове
убедљивости, цела ствар напредовала спорије, да сами Турци својом експанзијом
нису изазивали на енергичне мере, и да успеси Јанка Хуњадија против њих, у две
велике борбе, у Ердељу и Влашкој, током год. 1442. нису дигле самопоуздање и
оживеле наде на још веће и коначне успехе. Папа Евгеније, својом булом изданом о
новој години 1443., позиваше хришћане поново да крену против агарјана, а сам
обећа за организацију похода петину својих прихода. Доиста, током те године
спреми се велика офанзива против Турака. За њу је, сасвим природно, понајвише
радио деспот Ђурађ, који је своје спасено богатство употребљавао само на то да
придобија људе и купи војску. Крајем септембра или почетком октобра год. 1443.
прешла је Дунав код Београда веома јака савезничка војска са 25.000 коњаника и
стрелаца, а вођи јој беху Хуњади и деспот Ђурађ, коме приђе још око 8.500 српских
ратника. Успеси одушевљених савезника били су велики. Турска војска била је
потиснута свуда, а 3. новембра ометена је поразом код Ниша концентрација главне
турске европске ордије. Одатле па све до балканских кланаца Средње Горе Турци
нису могли да организују нов отпор. Пред тим кланцима, код Златице, услед новог
турског отпора и услед оштре зиме и тешкоћа са снабдевањем у опустошеној
земљи, савезници су обуставили даље напредовање и почели да се повлаче. Деспот
је гледао на све начине да савезнике задржи у ослобођеној Србији, обећавајући да
ће се сам бринути о снабдевању војске, али није успео; заморени доиста великим
напорима овог јесењег и зимског рата, људи су журили да се што пре врате на своја
огњишта.
Турке је ова офанзива изненадила, збунила и чак уплашила, тим више што,
због ратовања у Малој Азији, нису имали слободне руке. На глас о победама
савезника почеше покрети против њих на више страна, у Влашкој, Грчкој, Тесалији
и Албанији, где се појавио и брзо прославио хришћанству повраћени потурчењак,
Скендер-бег. Стјепан Вукчић, сувише обележен као турски човек и пријатељ, имао
је у то време доста тешких дана. Њега су Млечићи потискивали и у Зети и у
Далмацији (из Пољица и Омиша, које беше заузео). У самој Босни дошао је Стјепан
у сукоб са новим краљем, Стеваном Томашем, сином краља Остоје, који је крајем
новембра год. 1443. изабран за краља иза умрлога Твртка II. По логици догађаја
Стјепан је требао да буде краљев присталица, јер је Томаш дошао на престо место
Улриха Цељског, који је, према уговору од год. 1427., имао да наследи Твртка и није,
дакле, био мађарски кандидат. Али, доследност и логика у поступцима властеле и
273
државника тога времена беху ретка особина, а у Босни, пометеној и растројеној
борбама свих врста, личним, верским и политичким, ређа него и у једној другој
нашој области. Стјепан је лоше рачунао. Томаш је био човек јаке воље и прилично
чврсте руке, и од свих босанских владалаца после Твртка I са несумњиво највише
државничких способности. Мада је сада, после толико година владавине моћних
великаша и слабих краљева, ишло доста тешко, он је живо радио на том да поврати
углед краљевској власти. Те његове тежње и приступање делима осетио је Стјепан
Вукчић врло брзо, мада без тежих последица по себе. После савезничкога успеха
краљ Томаш се определио за Мађаре и ускоро био признат од краља Владислава.
Отпор Цељских против њега није био озбиљан, вероватно стога што се од првог
часа видело да би Улриху требало много крви и напора да се учврсти на босанскоме
престолу. Против њега била је готово сва босанска властела, и турко- и мађарофилска; а краљ Владислав није показивао воље да се, ради овога дојучерашњег
противника, за њ војнички залаже у Босни и да га, својом помоћу, направи још
јачим и опаснијим. Владиславу се чинило политички много мудрије да призна
Томаша и да га тако веже чвршће уза се.
После постигнутих успеха год. 1443. у Мађарској је још више узела маха
ратничка струја, — тим више што је успело, сарадњом Млечана, организовати и
једну велику флоту за акцију са мора. Султан Мурат, забринут ради
прошлогодишњег пораза, понуди год. 1444. савезницима мир, спреман да учини
велике уступке. За главног посредника узе своју жену, мудру Мару, деспотову кћер,
очевидно са намером да ова делује на оца. Деспоту је султан обећавао повратак
целе државе, ако успе израдити повољан мир за Турке. Ђурађ није хтео рат рата
ради, нити је, поред свих војничких успеха, веровао да ће савезницима поћи за
руком да коначно скрхају Турке. Доживео је он и теже турске поразе и кризе, па се
уверио да они нису могли да сломе њихову снагу и трајно обуздају њихов полет. Он
је стога брзо био готов да свом својом речитошћу и утицајем ради за мир, не
штедећи, да то постигне, ни новца ни имања. Јанку Хуњадију, само да би га
придобио, уступио је читав низ својих поседа у Угарској и тврди град Вилагош.
Захваљујући понајвише његовом заузимању дошло је до мира са Турцима крајем
јула год. 1444. у Сегедину. Мир је утврђен за десет година; а деспот доби, према
обећању, целу своју државу, овог пута чак и са Голупцем и Крушевцем, истина с
обавезом да за њу, као и пре, плаћа султану годишњи данак. Склапањем овога мира,
који је првенствено његово дело, деспот Ђурађ је несумњиво учинио велику услугу
забринутоме султану, и изазвао тим љуте протесте Мађара. Али, деспот је гледао у
првом реду српске интересе. Даљим ратовањем он и Србија нису могли добити
ништа више од оног што им је султан већ сада нудио; а даље ратовање, сем што је
црпло и иначе изнурену народну снагу, могло је, једном прекинуто, да испадне са
мање успеха од лањског. Деспот је био добар познавалац људи и прилика, и тешко
да му извесна искуства из зимске кампање год. 1443. нису говорила за већу
опрезност. На крају крајева, он је лично био већ стар човек и, после толико година
лутања и богорађења по туђини, желео је да се смири и почине заједно са целим
народом, који је био сит борбе, нарочито кад та борба, после онако повољних
понуда, не изгледа ниуколико потребна. Чим је мир склопљен, још истога лета,
пожурио је деспот да се врати у Србију; 22. августа год. 1444. ушао је он поново у
своје Смедерево. Стјепан Вукчић, који је био освојио добар део Зете, покушао је,
274
после Сегединскога мира, да се и сам измири са деспотом и вратио му је заузето
подручје. Тако је Србија васпостављена; на северу са нешто проширеним, а на југу
са нешто суженим границама, пошто Млечани нису хтели да поврате освојене
делове и градове приморске Зете.
Добар део Мађара и неки њихови пријатељи, а нарочито кардинал Цезарини,
беху веома незадовољни склопљеним миром, налазећи да се добро започето дело
упустило без потребе и без по њих видно повољног резултата. Они нису кренули
велику војну против Турака само за то да се васпостави српска држава, него су
имали веће циљеве и радили на корист свих угрожених хришћана. Њихово
незадовољство узело је веома велике размере, распиривано пламеном агитацијом
Цезаринијевом, који је, у свом хришћанском одушевљењу, веровао и говорио да се
са новим напором могла постићи потпуна катастрофа Турака у Европи. То и
активност савезничке флоте у турским водама потакоше краља Владислава да
откаже склопљени мир и настави рат. Деспот Ђурађ није хтео да се овог пута
придружи њиховој акцији, него, између два господара, остаде сасвим неутралан.
Мађарска војска, коју је водио сам краљ, кренула је овог пута на Турке преко
бугарског земљишта, пошто се код Оршаве пребацила преко Дунава. Учинила је то
вероватно понајвише стога да би се што пре приближила савезничкој флоти на
Црноме Мору; а можда је било и извесног уздржавања да се, због деспота, пређе
преко Србије. Без много муке продрли су савезници до Варне, где их је 10.
новембра год. 1444. задесио страховит пораз. На бојном пољу падоше сам краљ
Владислав и борбени кардинал Цезарини. Овај тешки пораз, који је једним потезом
наново дигао углед Турака на Балкану и међу хришћане унео нову малодушност,
дао је пуно оправдање опрезној политици деспота Ђурђа, мада му је знатно отежао
положај. Мађарима се деспот замерио што није наставио борбу на њиховој страни;
а Турци су, после овакве победе, мада формално исправни према њему, поново
дигли главу и постепено напуштали оно предусретљиво држање које су показивали
у последње време.
Погибија још младога краља Владислава изазвала је у Мађарској дуге борбе
око престола. Међу осталим кандидатима јавио се и Алфонз V Арагонски, у то
време и напуљски краљ, оснивајући своје »право« на старим везама између
напуљскога двора и Мађара. Као некада Карло Роберт или Ладислав Напуљски,
тако је сад краљ Алфонз тражио веза и ослонца међу утицајним људима на
источној обали Јадранскога Мора. Главни његови људи на тој страни постадоше
Стјепан Вукчић и Скендер-бег; нарочито му је био добродошао Вукчић као
непосредан сусед подручја круне Св. Стевана. Стога је краљ Алфонз, унеколико
активнији од Ладислава Напуљског, помагао Стјепана у његовој борби са Млецима
и натерао својим посредовањем Републику да према њему попусти и у питањима
где то иначе не би хтела. Та веза са краљем Алфонзом, као и познато му
пријатељство са Турцима, дигоше знатно Стјепанов углед. Босански краљ Томаш,
дотле његов непријатељ, измири се са њим и год. 1446. постаде му зет, узевши за
жену његову кћер Катарину. Ово сродство између Томаша и Стјепана није било по
вољи деспоту Ђурђу, коме Томаш беше отео богату Сребреницу; и он је то на
Порти, где је, после Сегединскога мира, уживао прилично поверење, приказао као
Стјепаново приближавање мађарофилској политици краљевој. Да пресеку то јачање
мађарског утицаја, упутили су Турци у пролеће год. 1448. две јаке војске у Босну;
275
једна је оперисала у самој Босни, а друга по Хрватској. Стјепан Вукчић, уплашен
због турског држања, напусти одмах свога зета и приђе деспоту; њихове удружене
војске потукоше 16. септембра год. 1448. краља Томаша и повратише опет Србији
изгубљену Сребреницу.
Одмах после те победе, да јасно обележи свој успех и да се видно одвоји од
заједнице са босанским краљем, Стјепан Вукчић се прогласио херцегом; и то,
понешто у традицији краља Твртка, који се крунисао у Милешеву, а које се сад
налазило у Стјепановој власти, а понешто и да према католичкој Босни истакне
друкчији карактер своје државе, Стјепан се прогласио »херцегом од св. Саве«. Тај
назив, као и његова добро очувана црква у Горажду, показују најбоље како нису у
праву они који Стјепана, као и његова стрица Сандаља, хоће да прогласе
богумилима. Назив херцега, који се у нашим крајевима јавља први пут год. 1403.
као нова титула Хрвоја Вукчића, чинио се Стјепану да означава нешто више од
чина великог војводе, који је он дотле имао, и да повећава нарочито његов углед
према краљу. Ваљда је остао у успомени онај суверени Хрвојев став према
босанским краљевима Твртку и Остоји, па је то, некако, приписивано не само
његовој личној вредности, него и чину који је имао. Своју нову титулу, о којој је
одмах обавестио суседни Дубровник, Стјепан је узео око 10. октобра год. 1448.,
знајући да му то неће оспоравати ни Турци ни деспот Ђурађ, на које се, у овој фази
своје политике, првенствено ослањао. Занимљиво је да је тај необично препредени,
»у сто вода прани«, човек дошао некако и у везе са немачко-аустриским царем
Фридрихом III, као тутором малолетнога сина краља Албрехта, и добио од њега
потврду свих својих поседа (20. јануара год. 1448.). Једно време се веровало да је
Стјепан и своју титулу херцега добио од њега; али, то неће бити тачно. У изворима
о томе нема трага; а у јесен год. 1448., када се Стјепан налазио потпуно у
антимађарскоме табору, то није нимало вероватно. Уосталом, облик речи херцег
није нам дошао по немачком (Herzog), него по мађарском и турском изговору.
Стјепаново подручје, које је хватало од бококоторског залива до близу Олова у
Босни и од Цетине до Мораче и Лима, добија доста брзо, по тој новој титули, назив
Херцеговина; први пут то се име јавља у једном документу из времена око год. 1454.
Док су Мађари своју главну војничку и политичку активност развијали на
подручју око дунавске линије, употребила је Млетачка Република сву своју
вештину да се што боље утврди на Јадранскоме Приморју. Нарочито су Млечани
живо радили у Зети и Албанији, где су не само љубоморно и упорно чували стечене
позиције, него ишли и за новим освајањима. Та њихова активност довела их је у
сукоб са Скендер-бегом у Албанији и са деспотом Ђурђем у Зети, нарочито после
год. 1445., када су узели трговачки важни град Дањ. Удружени Срби и Албанци
нанесоше Млечанима осетне губитке; али, не могоше да их потисну. Напротив,
после три године дана деспот, због пораза своје војске, мораде за извесно време да
обустави операције, а Скендер-бег склопи са Републиком мир, јер га од год. 1447.
почеше нападати Турци. Обећавана помоћ арагонскога краља Албанији натерала је
Млечане да буду попустљивији и да не отежавају већ и иначе тешки положај
њезиних противника.
Мађарска је добро осећала губитак свог престижа у суседним земљама
после пораза код Варне, као и опасност од све виднијег јачања Турске, и гледала је
да што пре поправи свој положај. Још увек се веровало да је могуће потискивање
276
Турака из Европе са једном моћном коалицијом хришћанских држава. Мађарска,
која је са Јанком Хуњадијем на челу узела на се улогу водеће хришћанске силе у
борби са Турцима, увиђала је све више да је у питању њен властити опстанак, ако
султановој војсци пође за руком да сруши остатак хришћанских држава на Балкану,
и стога је сада гледала да те државе веже што чвршће за себе, организујући их за
заједничку борбу, која би, наравно, била руковођена првенствено мађарским
интересима. Борбена активност Мађарске узе маха нарочито од год. 1446., откад
постаде њен државни гувернер Јанко Хуњади, вођ војничке странке и човек који је
највећи део своје популарности стекао борбама са Турцима. Деспот Ђурађ, који је
пре пет година био главни сарадник Хуњадијев у стварању хришћанског савеза
против Турака, није се овог пута одушевљавао мађарским плановима. Он је видео
да у тај савез не улази ниједна од већих држава; да су Млеци чак у извесном
споразуму са Турцима; и да би главни терет ратовања пао и опет на Србе. Он стога
не само да не улази у савез него му је чак и противник. Он неће да тек мало
опорављена Србија постане поново ратно подручје. Напротив, његова је јасна
тежња да положај Србије појача новим везама и да јој уштеди колико год може нове
потресе. Женидба његова сина Лазара, у децембру год. 1446., са Јеленом, кћерју
морејскога деспота Томе Палеолога, а братичном доцнијег цара Константина
Драгаша, израз је тих тежњи, које су биле у интересу и српскога и византискога
двора. Приликом ове женидбе Лазар је добио наслов деспота, и означен је тим не
само као очев наследник, него чак и као његов савладар. Да појача одбранбена
средства Византије, деспот је год. 1447./8. помагао обнављање цариградских бедема
и тиме најбоље показао да је његова туркофилска политика била само политика
нужде.
Почетком септембра год. 1448. почело је прибирање и пребацивање мађарске
војске преко Дунава, код Ковина, за велики поход против Турака. Сва настојања
Хуњадијева да се и деспот придружи томе покрету остадоше безуспешна. Деспотов
чиновник, »ризнички челник« (министар финансија), Дубровчанин Паскоје
Соркочевић, имао је да објасни Хуњадију устручавање свога господара и да, у исти
мах, добро осмотри стање мађарске војске, која је имала на 70.000 људи. Бојећи се
да га Турци ипак не окриве ради веза са Мађарима и њега не оптуже да је мађарска
војска прошла кроз Србију са његовим пристанком, деспот је одмах доставио
султану, који се налазио под Кројом у Албанији, све вести које је знао о снази и
кретању мађарске војске. Хуњади, љут због деспотова устручавања, допустио је да
се његова војска, на пролазу за Косово, понаша у Србији као у непријатељској
земљи, тражећи храну за себе и за стоку. Хуњади је пошао против Турака на Косово
по свој прилици стога што је био обавештен да се султан са својом војском налази у
Албанији и да му отуда хита у сретање на том класичном пољу турскохришћанских обрачуна, најпогоднијем за развој веће војничке снаге. У тродневној
битци 17.—19. октобра мађарска војска је претрпела страховит пораз. У страшној
борби погибоше, међу осталим витезовима, Јанош Секељ, Хуњадијев сестрић,
прослављен у народним песмама као Бановић Секула, и хрватско-далматински бан
Фрањо Таловац. У народу је та мађарска погибија остала запамћена све до данас у
познатој узречици: »Страдао као Јанко на Косову«.
Разбијена мађарска војска прсла је на све стране. Највећи део враћао се у
бегству преко Србије. Српске власти бегунцима нису правиле сметња, поред свих
277
штета које су им Мађари нанели приликом свог ранијег проласка. За те штете
деспот је чинио одговорним њихова вођа, самога Хуњадија, па га је стога дао на
проласку ухватити и затворити. Не може се данас јасно утврдити да ли је старога
деспота навела на тај нимало политички поступак жеђ за осветом или тежња да се и
на тај начин оправда пред Турцима. Али, у сваком случају поступак није био добар
и донео је њему самом више непријатности него што би могла бити корист од њега.
На деспота је било већ и раније доста повике, кад је год. 1444. напустио савезнике.
Пораз на Варни, као и овај на Косову, приписивани су добрим делом његовом
држању. У очима Мађара он је сматран као издајник, и овај поступак према
Хуњадију могао је само да појача опште огорчење против њега. Није било тешко
предвидети да ће Хуњади, ако остане жив, или после њега његови пријатељи у
Угарској наћи начина да се свете деспоту и Србима за ову меру. Турцима овим
поступком деспот није, исто тако, угодио до краја, јер им није издао Јанка; они су и
даље имали извесног разлога за сумњу да Ђурађ неће да кида све везе са Мађарима
и да им, према томе, није потпуно поуздан. И код наших људи било је осуде
деспотова поступка; у далматинским бугарштицама називају Ђурђа правом
»невјером«. Угарски сталежи решили су одмах, крајем новембра, да Хуњадија
избаве из Деспотовине, нудећи Ђурђу новчану отштету од 100.000 дуката и
обећавајући му помоћ против непријатеља. Да се све лепо изглади би чак решено да
се деспотова унука Јелисавета, кћи Улриха Цељскога, уда за једног Хуњадијева сина
и да тај син остане као талац у Србији, док се сва ова утаначења не изврше. Сам
Хуњади, против кога се беше дигла јака опозиција у Мађарској, окривљујући га за
поразе код Варне и Косова, није спочетка устајао против деспота, јер му је требало
његово посредовање за мир са Турцима. Када је мађарски сабор одбио предлоге за
мир, које беше изнео деспот, овај се одрече даљег рада у томе правцу и тим још
више изазва срџбу и оптуживање Мађара. Да се Јанко Хуњади и Мађари неће
држати примљених обавеза према деспоту и да ће их оглашавати за изнуђене била
је ствар која се могла очекивати од онога часа кад им деспотова сарадња не буде
више требала или кад он не усхтедне да мање више извршава њихову вољу. И
доиста, мађарски сабор и сам папа Никола V својом булом од год. 1450. ослободише
Хуњадија дане обавезе и заклетве, сматрајући деспотов поступак као уцењивачки.
Одмах потом одузео је Хуњади деспоту добра у Угарској. Писма старог деспота из
те године пуна су пркоса и чак понегде и претње, која је, вероватно, искрено
мишљена, али која је била без могућности да се оствари. Овим сукобом између
деспота и Мађара користио се одмах и босански краљ Томаш и почетком год. 1450.
посео је Сребреницу.
VI. СУЛТАН МЕХМЕД ОСВАЈАЧ.
1. Султан Мехмед II према деспоту Ђурђу. — 2. Пад Цариграда. — 3. Турска
офанзива против Србије. — 4. Односи између Срба и Мађара. Сукоби између
деспота Ђурђа и Михаила Силађија. — 5. Српски споразум са Турцима. — 6. Босна
према Турцима и Мађарима.
Са новим турским султаном Мехмедом или Мухамедом II, који је 4.
новембра год. 1451. наследио свога оца Мурата II, историја Балканскога
278
Полуострва добија нов садржај. Турска офанзивна снага, развијана досад само на
махове, стиче за његова времена пун размах. Веома образован, знајући неколико
језика, а међу њима и наш, човек широких схватања и оштре интелигенције, чврст у
намерама и одлучан да их изведе, често безобзиран и источњачки својевољан,
Мехмед ел Фатих, »Освајач«, наставља, у великим потезима, почето дело својих
претходника, а нарочито двојице Мурата. Он кида са традицијом дотадањих
турских компромиса са балканским хришћанским владарима, који су признавали
турску врховну власт, а у исти мах радили против ње, тражећи где год су могли
заштите и подршке против својих господара. Он хоће чисту ситуацију, несумњиву
турску власт. Његов је идеал моћно Османско Царство, које безусловно господари
целом Малом Азијом и Балканским Полуострвом. Мехмед није био начелно
антихришћанин; напротив, баш је већину послова свршавао са њима и преко њих,
држећи их често на најважнијим местима; али, тражио је да хришћани и њихове
државе, као у старој римској империји, уђу у његов државни организам, што је
уствари значило за њих одрицање од својих главних државних традиција и губљење
сваке сопствене иницијативе.
За владе султана Мехмеда II знатан углед ужива српска принцеза, султанија
Мара, жена у харему његова оца и Мехмедова умна васпитатељка. Мехмед је према
њој увек показивао извесну пажњу, за коју су знали сви који су пратили прилике на
турском двору. Стога се с почетка Мехмедове владе и Марином оцу, деспоту Ђурђу,
почело указивати изузетно штовање од људи и области који су имали посла са
Портом. Сам султан вратио је Србији преко Маре Топлицу. И босански краљ, на
посредовање Дубровчана, врати заузету Сребреницу (јула год. 1451.). Чак се и
Мађари решише да поправе своје односе са деспотом и 7. августа год. 1451.
склопише са њим нов мир. Тада је објављена и веридба Јелисавете Цељске са
Јанковим сином Матијом. Деспотовим посредовањем дошло је, најзад, 6. фебруара
год. 1452., до трогодишњег мира између Турске и Угарске. Једино задуго није могла
да се нађе основа за мир између деспота и Млетачке Републике. За деспота се
погоршало стање у Зети од лета год. 1451., кад је Млечанима успело да митом
придобију Стевана Црнојевића и кад он постаде њихов капетан у горњој Зети.
Активан и храбар, Стеван је покорио извесна племена, као Паштровиће,
Љуштичане и др., и потпуно је разбио две деспотове војске током год. 1452. Али,
идуће године деспотови људи постижу извесне успехе и поседају Жабљак, главни
град Црнојевића, што нагони Стевана не да се покори свом српском господару, него
да се још јаче прибије уз Млечане. Ови су га и одржали и помоћу његовом
привукли после на своју страну и нека друга племена.
Ранији случај херцега Стјепана, као и ово одметање Црнојевића у Зети од
власти деспота Ђурђа, показују најбоље колико наша феудална господа у својим
поступцима нису била руковођена готово ничим другим него само властитим
интересима. Осећање националне солидарности уопште не постоји; за тадашња
времена то је још неразвијен појам; чак није могла да продре у све кругове ни свест
о потреби верске солидарности, мада је читаво једно столеће проповедан рат
против Турака у име одбране угроженог хришћанства. Чак ни деспот Ђурађ, чија је
младост пуна личних скретања, није ни у дубокој старости, поред толико искустава,
нашао начина да изравна размирице са босанским краљем. Снага се тако често
расипа у узајамној борби, која, и кад се заврши успехом, не доноси никад више од
279
малих локалних користи. Моралне штете биле су, међутим, недогледне. У име којег
идеала могу такви господари повести своје поданике у борбу против нападача? Шта
те поданике веже у интимнију заједницу сем притиска силе њихова господара док је
у снази? Кад се против свога краља или деспота дижу само ради своје користи
поједини обласни господари, зашто да се и против тих господара не дижу њихови
кнезови и војводе? Петнаести век наше историје је век расула, и то расула у часу
када се пред очима наших људи, готово као школски пример, подиже једна држава у
којој тако јасно долазе до израза једна воља, један циљ и једно осећање да се
створи, изгради и одржи једна држава. Пред конструктивним Турцима клала се и
цепала деструктивна југословенска властела, јер у својој себичности није осећала
да разбијајући већ створене своје државе уствари подрива и свој властити положај.
Први отсудни ударац султана Мехмеда II био је уперен против Византије. Од
почетка год. 1452., изазван једним непромишљеним поступком цара Константина
XI, наредио је султан систематско опсађивање Цариграда, а од 5. априла год. 1453.
водио је сам све послове око коначног освајања тада највеће европске престонице.
У његовој огромној војсци, чији се број ценио на 150.000 људи, налазио се и српски
помоћни одред од 1500 бораца, које је деспот као вазал, свакако тешка срца, послао
султану. Тај одред водио је војвода Јакша, родоначелник славне куће Јакшића.
Цариградска посада држала се храбро; нарочито се лепо понео последњи
византиски цар Константин, који је, по мајци, имао српске крви. При општем
јуришу на град, изведеном 29. маја г. 1453., он је погинуо, борећи се до последњега
замаха, не хотећи ни под коју цену да преживи слом свога царства и пад своје
престонице. Султан изрече захвалну молитву Богу у сјајној Аја Софији, која одмах
би претворена у џамију, и огласи стари царски град као престоницу свога царства.
Са турском влашћу у њему и на Балкану почиње нов период историје, који доноси
нов саставни елеменат у цивилизацију старе римско-хришћанско-јелинске
Византије, који је, у исти мах, и известан наставак њен, али и њена негација, јер
стварање не иде ни у приближно истој сразмери са уништавањем.
После пада Византије брзо су дошле на ред и остале хришћанске државе на
Балкану. Као омађијане птице пред змијиним погледом, оне су се збуниле и нису
могле никако да нађу додирне тачке између себе, ни да поставе једну линију
заједничког рада. Деспот Ђурађ је већ био дубоко остарео и од њега се тешко могла
очекивати нека нова иницијатива. Босански краљ Томаш ломио се између Мађара и
Турака и, мада иначе човек од извесне енергије, није задуго знао да се снађе;
нарочито задуго није умео да нађе додира са Србијом. У ово време најактивнији је
био херцег Стјепан, редак циник у нашој прошлости, својевољан, себичан, али
даровит, вешт и брз на одлуци. Он се потпуно држао Турака и помоћу њих је
мислио да оствари своје политичке и привредне планове. Да прошири своје
приморско подручје, у којем се Твртков град Нови са планом развијао као такмац
Дубровника и Котора и који је по свом новом заштитнику добио и досада задржао
име Херцег-Нови, Стјепан је год. 1451. хтео да преотме од Дубровчана Конавље, и
стога је ушао са њима у рат. Можда би у том рату остао и коначни победник да му
није његова љубавна авантура са једном Флорентинком, која је са једним
трговачким друштвом дошла у његову земљу, изазвала расцеп у породици, и иначе
не нарочито моралној, и довела до грађанског рата. У тај, у сваком погледу
саблажњиви, рат, препун сплеткарења свих врста, умешали су се мање-више
280
активно сви суседи, трошећи народну снагу и енергију за ниске и проблематичне
циљеве. Бесплодни рат завршен је год. 1454. за хришћане стањем какво је било и
пре њега. Турци су, међутим, за време његова трајања знатно проширили свој
утицај. Син мудрог скопљанског намесника Исак-бега, који је од год. 1439.. до год.
1444. управљао и Србијом, храбри Иса или Еса-бег, прослављен у борби против
Хуњадија на Косову, долазио је за време тога рата у Херцеговину, обавештавао се ту
о приликама и живо утицао на догађаје помажући херцега. Од овог времена,
уживајући потпуно поверење свога господара, Иса, оснивач лепих џамија у Скопљу
и у Сарајеву, води главну реч у западној балканској политици, постаје заповедник
»Славоније« и личност о чије се пријатељство људи отимају.
Покоривши Византију, султан се одмах обрнуо и против Србије. Све до
данас није тачно утврђено зашто је султан изненада променио своје држање према
деспоту и затражио од њега предају извесних градова, — помињу се чак Голубац и
Смедерево. Колико ми знамо, повод за турски напад није дан са српске стране.
Можда је пад Цариграда изазвао код Срба нешто јаче приближавање Мађарима, а
можда је султан, понесен једним успехом, брзо зажелео да постигне и други, наочи
доста лак. Византиски писац и савременик Мехмедов Критовул говори о великом
богатству Србије, нарочито у злату и сребру које тамо као да тече, и налази да га је
оно »више свега« повукло да започне непријатељства. Али, овога пута преварио се.
Мађари су се одазвали деспотову позиву кад су Турци навалили на Србију и почели
да је »расипају«. Деспот сам са својом породицом прешао је 26. јуна год. 1454. у
Мађарску, да се спасе и да тамо лично потакне људе на што живљу помоћ. Доскора
је доиста изведен хришћански противнапад. Султан, недовољно приправљен,
повукао се у Бугарску, док су Мађари, код Крушевца, 2. октобра год. 1454.,
уједињени са Србима, разбили турску посадну војску, па се, у смелом залету, преко
Ниша, Пирота и Видина вратили натраг. У борбама са султановом војском ове
године необично се прославио војвода Никола Скобаљић у крају око Лесковца и
Врања, који је, борећи се и подлегавши против надмоћне силе, својим јунаштвом
задивио и самога непријатеља. Он је први од српских јунака као заробљеник
набијен на колац, како ће после издисати добар део наших бораца вођа кад падну
Турцима у руке. Султан је наставио рат и идућих година. 1. јуна год. 1455. пало је
под ударцима његове силне артиљерије Ново Брдо. Љут султан побио је градску
властелу; 320 младића би одведено у јаничаре, а 700 жена и девојака раздељено
Турцима. Ширећи страх испред себе, султан се после овога упутио према Косову и
Метохији, освојивши све главне градове тога подручја са Липљаном, Призреном и
Бихором у Загорју. Зета, која услед тог турског освајања би отсечена од остале
Србије, и којој Турци узеше Медун, признаде у већини млетачку врховну власт. У
манастиру Врањини, 6. септембра год. 1455., заклеше се на верност дужду
Никшићи, Бјелопавлићи, Пипери, Лужани, Кучи, и сем њих још нека албанска
племена.
Пад Цариграда изазва у Европи запрепашћење, мада се могао очекивати већ
од дуже времена. Он изазва и понован интерес за Балкан и за Турке, нарочито у
земљама средње Европе, где се опасност од њих могла ближе уочити. Стари деспот,
коме је неочекивани напад Турака на Србију порушио све традиције и комбинације
вођења српске политике тако да Србија остане неутрална и подједнако лојална и
према Турцима и према Мађарима, нашао се поново у средишту борбене акције.
281
Његова политика показала се као немогућа. По свом географском положају, у борби
између Мађара и Турака, Србија није могла остати неутрална ни сада, као што није
могла ни у XII веку у борби између Византије и Мађара. Турцима је Србија требала
као сигурно подручје преко којег могу оперисати несметано у свом продирању из
вардарске и моравске долине у дунавску. Србија која није потпуно поуздана, која
жели да очува могућност извесних самосталних одлука, и која није вољна да своје
подручје стави на расположење султану и његовој војсци кад им год то затреба,
претстављала им је сметњу, коју је требало уклонити. Када деспот није пристао да
буде безусловно уз султана, султан је сматрао да је решен обзира према њему и да
за своју државу може првдузимати мере које су јој потребне за даље напредовање.
Мађари опет, поред свих последњих сукоба са деспотом, нису хтели да лако упусте
Србију. Она им је требала ради њих самих. Србија је сад претстављала за њих неку
врсту претсобља њихове сопствене куће; ако Турци завладају Србијом, пред њима
су полуотворени улази у саму Мађарску. Деспот би, можда, политички боље
прошао да се ослонио потпуно на Турке; али, против тога бунили су се државна
традиција Србије и осећање хришћанске солидарности. Деспот је пристајао да по
невољи буде вазал турски, али не и султанов намесник у сопственој држави. И
стога је поновни сукоб био неминован. Осећајући то, деспот се опет приближио
Мађарима, тражећи помоћ њихову и њихових пријатеља за даље борбе. И овога
пута, као и год. 1443., нашао је ватрена помагача у једном свештеном лицу. То је
био фрањевац Иван Капистран говорник ретких способности. Захваљујући њему и
још увек несаломиво борбеном Хуњадију створило се у Мађарској јако
расположење за рат са Турцима. Занесени и у свом пропагаторском одушевљењу не
баш много критични Капистран достављао је у Рим Хуњадијева уверавања како би
са 100.000 правих бораца не само постигао то да се у Европи не би нашло места
»где би могао Турчин склонити главу«, него да би могао помишљати чак и на
освајање Јерусалима. Друге европске државе нису се, из различитих узрока, могле
одлучити да се против Турака образује један моћнији савез, мада су се за њ залагале
неколике крупне личности; стога су педесетих година XV века главне борбе за
хришћанску Европу водили Срби и Мађари. Колико су оне биле тешке по Србе
казују речито савремени дубровачки извештаји. Један извештај од 8. августа год.
1454. говори да је читаво подручје између Саве и Дунава попаљено, опљачкано и
опустошено; поступано је са таквим беснилом и са таквом жестином »да се не види
ништа друго него како се суши хришћанска крв«; мушка чељад од четрнаесте
године гине, а деца и жене одводе се у робље.
Али, у то тако тешко време односи између Срба и Мађара беху прилично
отровани. Мађари нису заборавили деспоту његово држање у недавној прошлости,
а Срби су опет мислили да њихово страдање долази поглавито због њихових веза са
Мађарима. У томе су их нарочито подржавали Турци и читав низ туркофилских
пријатеља у Србији, који су тражили политику искренијег наслона на султана.
Крајем год. 1455. дошло је чак до једног напада деспотових људи на београдског
заповедника Михаила Силађија, кога народне песме зову Свилојевићем, и до
погибије Михаилова брата Ладислава, на што је, као одговор, следио мађарски
напад на деспота Ђурђа у Купинову и затварање деспотово у београдској тврђави.
Мађарски краљ наредио је, истина, одмах да се деспот ослободи свих обавеза које
беше примио да би се избавио из Силађијевих руку, али није могао истрти трагове
282
мржње и неповерења које су такви поступци остављали на обе стране. Колико се тај
догађај дојмио Срба види се најбоље по томе што га је забележило 25 наших
летописа, неки чак са наводом да је деспот том приликом и погинуо.
Неуспех образовања хришћанске лиге утицао је на деспота, па је покушао да
дође опет у везе са султаном; овај сукоб деловао је на њ још више. Крајем год. 1455.
пошла су његова два посланика султану. Султан Мехмед је показивао склоност за
преговоре. Хтео је, свакако, да измирењем са Србијом, колико од тога зависи,
спречи стварање хришћанске лиге, да збуни Мађаре, и да, војнички, добије више
слободе у својој офанзиви против њих. Стога признаде деспоту Србију северно од
Крушевца, а јужни њен део задржа за себе. На тој основи склопљен је мир, првих
недеља год. 1456. Али, до правог споразума ипак није дошло. Кад је султан у лето
исте године преко деспотове земље кренуо на Београд, настали су нови сукоби.
Турци су хтели да у борби искористе повољне стратешке тачке српскога подручја,
нарочито на дунавској линији, ради лакшега прелаза преко реке, а деспот се, пун
неповерења, томе опирао. Стога се и сам придружи мађарској одбрани. Један део
турске војске покушао је да отме Смедерево; али, није успео. Главна турска војска,
са султаном на челу, пала је, међутим, око Београда, праћена са 200 лађа, које су
стигле Дунавом. Опсадне топове дао је султан за ову прилику излити у Скопљу.
Мађари су се добро спремили за одбрану, и под вођством Јанка Хуњадија и Ивана
Капистрана с успехом су одбијали турску опсаду и главни јуриш, изведен 21.—23.
јула год. 1456. Јављајући мађарском палатину о тој својој победи, Хуњади пише да
су Турци тако бомбардовањем разрушили градске бедеме »да сам град можемо
назвати не градом него пољем«. У одбрани су се врло храбро држали и Срби, чији
су стрелци стекли нарочито признање. Приликом овога напада би рањен и сам
султан, који одмах потом нареди нагло повлачење. Хуњади је био толико уверен да
је пораз турски катастрофалан да је у поменутом писму палатину од 24. јула год.
1456. тврдио како не би било никад лакше освојити целу Мехмедову државу као
после ове турске погибије.
Ну, хришћани се овом победом нису могли користити. У војсци турској беху
избиле разне болештине, које домало заразише и хришћанску посаду у Београду.
Нарочито је косила куга. Од ње умреше ускоро, међу многобројним народом и
војницима, и оба бранитеља Београда, Јанко Хуњади и Иван Капистран, кога је
католичка црква уврстила у светитеље. Смрт Хуњадијева изазва потом дугу забуну
међу Мађарима. Његов син Ладислав настојао је да у држави за себе одржи очев
углед и положај и дошао је због тога у непријатељство са Улрихом Цељским, тада
најмоћнијим великашем угарског краљевства а и Хрватске, којој у ово време беше
бан. У Београду, 9. новембра год. 1456., на очи краљеве, убише Хуњадијеви људи
грофа Улриха, деспотова зета, и затреше његову породицу. Краљ је после осветио
ту смрт, наредивши да се убије и Ладислав Хуњади. То све, разуме се, изазва у
земљи велике метеже и онеспособи Мађарску за извесно време за сваку озбиљнију
офанзиву против Турака. После свега овога стари деспот, огорчен и увређен, видећи
добро да од хришћанске победе неће бити никаквих тежих последица за Турке,
одлучи да се са султаном измири, потпуно и искрено. У Цариграду су, после пораза,
били мекши, а сем тога веровали су овог пута да у Србији доиста превлађује
антимађарско расположење. Ну, стари деспот није дочекао вест о склопљеноме
283
миру. Умро је у дубокој старости, 24. децембра год. 1456., исте године кад и његов
дугогодишњи сарадник и противник Јанко Хуњади.
Ђурђев наследник постаде његов најмлађи син Лазар, јер су му оба старија
сина, Гргур и Стеван, били ослепљени по наредби султана Мурата II, год. 1441.
Лазар је био мезимац Ђурђев, за кога је он много радио; кога је, како смо видели,
кандидовао чак за мађарски престо; и кога је, још за живота, приликом његове
женидбе, прогласио савладарем. Деспотова понуда за мир примљена је у Цариграду
повољно и 15. јануара год. 1457. дошло је до споразума. Лазар је добио све очеве
земље сем богатог Новог Брда, на који је султан одавно бацио око. Годишњи данак
Србије био је нешто смањен и износио је 40.000 дуката. Зато је Лазар, у основи,
водио туркофилску политику; на Мађаре не само што се није ослањао, него је са
њима, за своје краткотрајне владавине, још и ратовао.
Сем у Србији, султан Мехмед је настојао да створи чисту ситуацију и у
Босни. Краљ Томаш је важио дуго као штићеник Хуњадијев. Мада је Томаш био
незаконити син краља Остоје, Хуњади га је помагао да дође до босанскога престола,
само да би се спречио долазак Улриха Цељскога; по том га је помагао и доцније.
Босански краљ је стога Хуњадију лично плаћао годишњи »данак« од 3.000 дуката за
учињену услугу. После год. 1448. ти односи знатно хладне, очевидно стога што
Томаш није учествовао у експедицији Јанковој и што је показивао тежње да своју
политику колико може води самостално. По старој мађарској методи, Хуњади је у
мају год. 1451, чак оптуживао папској курији босанскога краља да није довољно
поуздан, да не држи обећања и да не гони оштро јерес у својој земљи. На папској
курији имали су, међутим, о Томашу сасвим друго мишљење, и ова тужба му сад
није могла да шкоди. Тамо се знало, а ускоро су дани и нови докази за то, да краљ
гони своје поданике некатолике колико може и сме у овим опасним временима, али
да увек нема успеха. Догађало се чак да су му поједини великаши, кад се радило о
нападу на ког њиховог верског друга, просто отказивали послушност. Кад је год.
1451. дошло до измирења са деспотом Ђурђем, молио је Томаш деспота да га
препоручи на Порти, како не би имао неприлика са те стране. И доиста, до год.
1454. он је, као и деспот, био остављен на миру. Сада је султан затражио и од
Томаша да му преда четири своја тврда града, међу којима се бистрички, недалеко
од Лијевна, налазио на самој граници Далмације. Турски господар, »крајишник«,
налазио се већ од год. 1436. у Врхбосни, у срцу старе босанске државе и недалеко
одатле у граду Ходидједу. Као деспот Ђурађ и краљ Томаш одби турске захтеве,
надајући се првенствено у помоћ папске курије, чију је снагу прецењивао у свој
својој политичкој активности. Папска курија показивала се према Босни моћна кад
се служила мађарском државом као својим мандатаром; сама, она није могла много
да учини, ни да у часу невоље довољно прискочи у помоћ. Папа је 30. априла год.
1455. примио под своју заштиту босанскога краља и његову државу, обећавајући му
не само помоћ но и проширење. На курији се у то време веровало да ће успети
стварање хришћанскога савеза и да ће у том савезу, после успеха, курија, по свом
великом угледу, водити главну реч.
Гласови о томе хришћанскоме савезу беху заплашили и дотле Турцима
оданог херцега Стјепана, па је и он током исте године повео преговоре са Млецима
о склапању савеза.
284
Босна се ових година налазила у повољнијем положају него Србија. У
борбама између Мађара и Турака пут преко ње био би сувише заобилазан, и стога је
избегаван. Њим су се са времена на време служили само мањи одреди за
демонстративне испаде, а не велике армије какве су биле оне које је водио султан
долином Мораве. Босна и страда далеко мање и ређе него Србија. Краљ Томаш
стога не долази у онако тешке ситуације ни према Турцима ни према Мађарима, као
деспот Ђурађ, кад им одриче сарадњу или кад се устручава да им дозволи пролаз
преко свога подручја; он чак вешто избегава и да учествује у ратним походима
овога времена. За време мађарских сукоба између Хуњадија и Цељских, он исто
тако није непосредно заинтересован, мада је нагињао првима, бојећи се да Улрих,
који је већ био бан хрватски и који се спремао да се учврсти и у Далмацији, не
покуша остварити право својих предака и на Босну. Тај моћни магнат био је до
јесени год. 1453. најсилнији човек у Угарској и кандидат једно време за чешког
краља. Од год. 1453. Улриха потискује Хуњади, од чијих наследника и гине три
године доцније.
VII. ПАД СРБИЈЕ.
1. Политика деспота Лазара. — 2. Политика краља Томаша. — 3. Спајање Босне и
Србије. — 4. Пад српске деспотовине.
Три године које је Србија преживела после смрти деспота Ђурђа испуњене
су страсним унутарњим кризама. То су били грчевити трзаји једног још увек
неисцрпеног организма, који је био осуђен да умре. Деспот Лазар, који није уживао
симпатије ни савременика ни потомства, не изгледа да је имао много политичке
мудрости. Његово наслањање на Турке била је политика која се могла не само
разумети, него и бранити. Али, није било разумљиво његово уплитање у мађарске
међусобице, освајање места и области на мађарском подручју и трошење снаге на
послове за које се могло предвидети да Србији неће донети ништа друго него нове
и потпуно непотребне ударе. То његово држање изазвало је и у самој Србији јачање
партиске подвојености и готово непријатељски став између две главне странке:
туркофилске и мађарофилске. Главни претставници прве странке беху султанија
Мара, брат јој Гргур, Тома Кантакузен и стара деспотица Јерина. Нарочиту улогу
има у то време у Србији Михаило Анђеловић, већ помињани потомак епирске
династије Анђела. Михаило је имао високе чинове у Србији и на двору деспота
Ђурђа и после његове смрти; од год. 1445. био је велики челник. У исто време био
је румелиски беглербег његов рођени брат Махмуд, који је као дечак допао у турско
ропство и својом вредношћу и због порекла достигао тако висок чин. Он је био и
песник, под псеудонимом Адни, и много хваљен у Турака. Браћа су општила
међусобно, и Махмуд је знатно утицао на Михаила да се Срби у својој политици
држе Турака одано и без колебања. Другу странку водили су слепи Стеван, Лазарева
жена Јелена и, како се чини, највећи део свештенства. Како Лазар није имао мушке
деце, него само кћери, то је Јелена, хотећи да обезбеди престо кћерима помоћу
неког хришћанског принца, уносила у ту начелну борбу сву страст једне
амбициозне мајке. То је био разлог да се стао колебати и њен муж, деспот Лазар.
285
У Мађарској је 1457./58. беснео грађански рат. Против краља Ладислава
Посмрчета борила се странка присталица Хуњадија и Михаила Силађија. Тешко је
било деспоту Лазару одолети искушењу и не ући у борбу против својих породичних
непријатеља, и то тим пре што су они били и противници законитога краља.
Вероватно су Лазара на тај корак саветовале и туркофилске присталице, желећи да
Србија тако помути све везе са Мађарима. Лазар се одазвао тим сугестијама,
прешао је са војском Дунав, узео Ковин и пошао на даља освајања, док га, у мају
год. 1457., није код Тамиша потукао Михаило Силађи.
Деспота Лазара оптеретило је предање страховитом оптужбом да је отровао
своју мајку. То се казивање не да данас ничим утврдити. Тачно је само ово: да су
још оне ноћи кад је умрла деспотица Јерина, 3. маја, нагло побегли из Србије
султану Гргур, Мара и Тома Кантакузен. Српски летописи баш изрично
употребљавају глагол побегли. Очевидно је да је био посреди неки тежак сукоб, и
то, судећи по лицу коме су чланови српске династије побегли, сукоб је био колико
породични толико и политички. Савремени Критовул, који је своје историско дело
радио у Цариграду, оптужује Лазара уопште као човека који је својим родитељима
приредио неколико тешких сцена незахвалности и безобзирности. Он прича да је и
сама Јерина пошла да бежи, па је Лазар стигао и задржао. У сваком случају, та
тешка породична сцена, изведена пред целим народом, била је само доказ више о
безобзирности владајућих кругова према високим моралним захтевима и
квалитетима који се у овако критичним временима траже пре свега, да би се у
одлучном часу могло на основу њих апеловати на велике жртве поданика. Уплашен
тим бегством, нарочито кад је добио вести да је султан бегунце лепо примио,
деспот Лазар је пазио да се чим било не замери Турцима, да не би изазвао њихов
гнев против себе. Стога је у јесен год. 1457. помагао турску акцију у Банату, мада је
био свестан да ће се тим замерити Мађарима обеју странака. То је било и последње
његово дело. 20. јануара год. 1458. деспот Лазар био је већ покојник.
У исто време запажају се извесни знаци колебања и у политици босанскога
краља Томаша. Султан Мехмед II спремао је неке веће војничке акције и од почетка
год. 1457. почео је слати у Босну веће групе радника да му припремају мостове на
Сави. Број тих радника био је велики; само у једној партији, која је стигла крајем
јануара, њихов број износио је на 8000 људи. Султан је, наравно, тражио и од
босанскога краља подложничку исправност и као гарантију за то предају извесних
градова. Краљ се и даље држао папе, који га је соколио и који му, у знак своје
сталне пажње, беше послао крст и своју заставу. Уз краља се налазио извесно време
умни и моћни и веома утицајни кардинал Карвајал, који беше послан у Босну са
нарочитом мисијом да бди над Томашем и да га бодри и да папску власт прошири у
областима »непоузданих« шизматика и јеретика.
Краљев таст, херцег Стјепан, пратећи прилике у Мађарској, Србији и
суседној Зети, наставио је своју стару туркофилску политику. Вешт, и увек спреман
да се окористи туђом невољом, он се спремао да у Далмацији добије један део
давно жуђенога наследства банова Таловаца, које је после погибије Улриха
Цељскога остало без господара.
Матко Таловац, Корчуланин, који је својом вештином и храброшћу ушао у
милост краља Сигисмунда, беше год. 1435. именован за славонскога бана. Годину
дана потом, сломивши Ивана Франкопана, он је добио имања кнеза Нелипића и
286
постао бан Хрватске, Славоније и Далмације. Са Матком се дигоше и његова браћа
Петар, Франко и Иван. Далматинским и хрватским баном постаде год. 1438. Петар,
лично далеко мање вредан од старијег брата. Обогаћени, са великим поседима у
Хрватској, Славонији и Босни, они су били једно време најсилнији великаши
словенског југа.
После Матка († год. 1444.) Петар није могао да очува ни углед ни значај
породице. Његови противници беху грофови Цељски и кнезови Франкопани, а није
му био пријатељ ни краљ Томаш. Цељски почеше одмах освајати најпре њихова
добра у Славонији, а остали нападоше на она у Далмацији. За хрватско-славонског
бана би већ год. 1446. именован Иван Секељи (бановић Секула) и против Петра и
против Фридриха Цељског. Већ год. 1445. Петар је био толико притешњен да је у
невољи био спреман предати Млечанима све своје подручје само да га они заштите
као свога племића. Да је то било непријатно босанскоме краљу и да је он то ставио
до знања Млецима, разуме се само по себи. Ови беху још раније преотели Омиш и
Пољица. Даља освајања била би очито на босанску штету. Јер цетински и клишки
крај и градови Книн и Островица беху за Босну важна места, и није јој могло бити
свеједно ко ће ту да се учврсти. Природни пут босанске експанзије према мору
водио је баш на ту страну; на Неретву је излазио само Хум. Али, до тог уступања
није дошло у тај мах. Јанко Хуњади, иако незадовољан баном Петром, имао је ипак
пречих брига него да се сам носи са њим. У страху, Петар је тада са краљем
Томашем почео преговоре да му уступи своју област, а овај њему да даде неки свој
град у Босни. Краљу Томашу, међутим, није била пријатна никаква тешња Петрова
сарадња са Млецима. Противности између краља и Млетачке Републике појачаше
се још више кад ова, као савезник херцега Стјепана, за време рата од год. 1451.—
1454., поседе целу Крајину између Цетине и Неретве, и кад краљ не успеде да то
поседање осујети. Између бана Петра и краља Томаша настадоше због свега тога од
год. 1451. непријатељски односи, и Дубровачка Република је кушала да посредује
између њих, мада је сама знала и тврдила да су Млечани дошли у Неретванску
Крајину добрим делом и бановом сарадњом. Кад је год. 1453. умро бан Петар, банат
Хрватске и Далмације добили су или својатали гроф Улрих и Хуњади; али, због
њихова познатога супарништва деоба се није остварила. Гроф Улрих тражио је и
добио банат хрватски за себе сама. Курјаковићи су му морали предати своју
Островицу. Улриху се живо опирао краљ Томаш; знамо и из којих разлога. Он је
више волео на тој страни и саме Млечане него њега; чак је водио и преговоре са
њима, да или сами узму Книн или да га добије он; али, само да не дође у посед
Цељских. Млечани нису хтели да се замерају будимскоме двору и стога одбише
предлог да они узму Книн, мада је тај важни град, како краљ каже у писму на које
су Млечани одговорили 8. марта год. 1455., »глава или главно место Хрватске«.
Али, не доби га ни Томаш. У ово време јавио се херцег Стјепан са својим планом да
узме Петрову удовицу и да са њом добије спорно подручје. Збуњен том
комбинацијом, Томаш помисли да и сам то исто предложи тако цењеној удовици,
нудећи јој за мужа свога сина Стевана. Год. 1456. дође, најзад, до борбе између чета
краља Томаша и људи Улриха Цељскога, кад ови прегоше да прекрате све те
сплетке и поседну места свога банскога господара. Септембра месеца под
Улриховом влашћу била је сва стара Хрватска сем Клиса и његова подручја, које су
држали Млечани. Целу ту акцију пресекла је за будућност велика офанзива Турака
287
према Београду и Србији и смрт Улрихова. Али, наскоро потом, с пролећа год.
1457., пожурио се херцег Стјепан да почне с извесним градњама потребним за
окупацију сад потпуно обезгосподареног подручја Таловаца, добивши за то и
пристанак Турака. Да га предухитри, спремио се одмах и краљ Томаш и решио се да
сам поседне подручје хрватског баната, обавестивши о томе Млетачку Републику, а
свакако и надлежни будимски двор.
Ускоро се краљу Томашу остварила могућност да учествује и у решавању
питања о наследству у српској деспотовини и да са тим у вези прошири утицај
Босне и свој и на тој страни. Деспот Лазар није имао мушког порода, и као један од
кандидата за мужа најстарије Лазареве кћери и наследнице био је босански
краљевић, млади Стеван. Краљ Томаш, опрезан и предострожан, налазећи нову
ситуацију у Србији као подесну за своје планове, знао је да ће ту брачну
комбинацију моћи тешко остварити ако би султан био против ње. Стога се од
пролећа год. 1458. почео приближавати Турцима, пристајући да им призна врховну
власт и да им плаћа данак. Учинио је то свакако још и стога што је видео да је
Мађарска тога времена, растрзана борбама, нарочито после смрти краља Ладислава
(† 23. новембра год. 1457.), неспособна да га узме у заштиту од Турака, и да се он
не сме успротивити султановој сили кад нема друге помоћи сем папина крста и
заставе. Он се током лета год. 1457. обраћао и римској курији и другим
хришћанским владарима за помоћ, па кад се уверио да је та помоћ неизвесна, њему
није остајало друго него да се приближи Турцима. Кад је 24. јануара год. 1458. за
мађарскога краља изабран млади Матија Хуњади, син Јанков, дечко од четрнаест
година, и кад је за његова тутора и управљача краљевине дошао његов ујак,
Михаило Силађи, Томашу је постало јасно да ће та промена отуђити од Мађарске
добар део и оних Срба који су иначе били за мађарофилску политику, али који су
мрзели Силађија због његових поступака према деспоту Ђурђу. Један извештај од
21. априла год. 1458. каже да је краљ Томаш склопио мир са Турцима и платио им
данак, »јер није могао учинити ништа друго«.
Томашева политика да добије хрватски банат на западу и српску
деспотовину на истоку потсећа донекле на политику краља Твртка I. Изгледа да се
мисао о вођењу политике у томе правцу јавила код краља доста рано; он је, о том
нема сумње, био свестан Тврткове традиције. Томаш је после њега први босански
краљ који у својој титули, и то одмах, већ прве године владавине, у једној повељи
од 3. септембра год. 1444., казује да је краљ Срба и Хрвата. Потпис у тој његовој
повељи гласи: »Штефан Томаш краљ божјом милошћу Србима, Боони, Приморју,
Хумској Земљи, Далмацији, Хрватима, Доњим Крајима, западним странама и к
тому«. Појам Србима и Хрватима узет је овде више као географско-политичко него
као етничко обележје, као и раније код краља Твртка; али, ипак је очевидна и
племенска ознака. Занимљива је чињеница да сви босански владари без разлике,
после Твртка I, у својој титули најпре спомињу да су »краљеви Србима«, па онда
додају »Босни«, »Приморју« и другим областима. То је, по свој прилици, у вези са
примањем краљевске титуле, која је дошла босанским владарима тек са примањем
српске краљевске круне, и која им је дигла чин и углед. Босански владари су, према
томе, полагали своје право на Србију, и то на тако необично видан начин да су своју
стару исконску област стављали у титули иза ње. Али, уствари, све до Томаша, они
нису ништа предузимали да своје претензије остваре и да се Србији на неки начин
288
више политички приближе. Шта више, откако су Срби год. 1413. посели
Сребреницу, односи између Босне и Србије постали су за дуг низ година
непријатељски, са кривицом на обе стране. Није их све до педесетих година XV
века освестила чак ни турска невоља. Тек после турских офанзива од год. 1454. и
1456. отварају се помало очи и једнима и другима. До споразума је год. 1458. дошло
ипак не толико из сентименталних разлога, колико из тежње Томашеве да појача
углед и поседе свог престола, и да тако, у исти мах, спајањем Босне са Србијом,
изведе и колико толико прибирање народне снаге. Та Томашева политика, вођена у
овако тешким приликама, није имала велика успеха, мада је у основи била једина
права политика коју је могао да води један српско-хрватски владар. Место цепкања
удружити снаге, које би, под мудрим вођством, могле да претстављају ако не више
импозантну моћ, као у XIV веку, а оно бар ипак силу која би имала више животне
способности.
У Србији се та комбинација није свуда примила са симпатијом, јер се
сматрало да њу заступа мађарофилска странка. Сем тога, Томаш је направио врло
незгодан увод за брачне преговоре, узевши Сребреницу и још неколико суседних
градића. Да би смутња била већа, пронео се био глас, изгледа из кругова кардинала
Карвајала, да је деспот Лазар на самрти оставио своју државу папској курији. Папа
је, доиста, 14. марта год. 1458., јављао да узима Србију под своју заштиту, као што
се под таквом заштитом налазила и Босна. Бојећи се да Мађарска као папин
мандатар не предузме тим поводом какву акцију у Србији, на коју се опремала,
реши се вођ туркофилске странке, Михаило Анђеловић, поред Лазареве жене и
слепог Стевана један од главних управљача Србије, да пусти Турке у Смедерево.
Његов поступак изазва остале Србе на противне мере; узбуђени родољуби скочише
31. марта на оружје, побише Турке, а Михаила затворише. То, наравно, ојача
антитурску странку, која се груписа око слепога Стевана као новога српскога
деспота. Ну, Турци не засташе на првим корацима. Као њихов кандидат стиже у
Србију, по свој прилици позван од Михаила и његових људи, слепи Гргур са својим
сином, необично храбрим Вуком. Са њима је дошла знатна турска војска, чији се
број током лета попео на 40.000 људи. Она заузе највећи део Србије, а у августу и
град Голубац. На глас о паду тога за Угарску стратешки веома важнога града (у
извештају се вели да је он »passo fortissimo« на Дунаву), наста међу Мађарима
велика узрујаност. Србе су окривљавали ни мање ни више него као издајице;
замерати су им, између осталога, чак и за то што нису пристајали да им сами
предаду остатак своје државе, која се крајем лета год. 1458. није стерала много
даље од Смедерева. Као главни вођ те опозиције сматран је слепи Стеван. Сам
млади мађарски краљ оде на границу; али, у борбу против Турака, да их пребаци
преко Саве, ушао је тек када су ови прешли у Срем и опленили Митровицу. Сукоб
његов са Силађијем није му давао могућности да се озбиљно спреми и реши за
борбу против Турака на јужној граници; у најкритичније доба српске историје XV
века Мађарска је била упола паралисана. Наши људи нису то видели; њих на
мађарску страну опет привукоше краљева обећања и затварање Силађијево, у јесен
год. 1458., што им се чинило као нека врста задовољштине, мада то није дошло
ради њих. Деспотица Јелена и краљ Томаш уђоше поново у ближе односе са
Мађарима. Од њих су чак тражили и на сабору у Сегедину (крајем год. 1458. и
почетком 1459.) добили пристанак да се женидбом босанскога краљевића Стевана и
289
деспотице Јелаче изврши уједињење Босне и Србије. За српскога деспота имао је
одмах доћи краљевић Стеван. Краљ Томаш, пошто је почетком октобра год. 1458.
обновио везе са будимским двором, прекинуо је одмах односе са Турцима. Слепи
деспот Стеван није био споразуман с тим, јер је то било уперено против његове
власти.
После сегединскога сабора пожурио се босански краљевић из Јајца у
Смедерево да прими власт и да се венча. Обавештени о том, Турци покушаше да му
омету пут, односно да га на њему ухвате. Али, Стеван се, са нешто мађарске
пратње, вешто крио, ударајући стрампутицама. Стигавши у Смедерево, он 21. марта
прими власт, а 1. априла се венча са Јелачом. Слепи деспот Стеван II би недељу
дана потом протеран из Србије. Да олакша сину положај, напао је краљ Томаш
Турке у жупи Врхбосни, ударивши нарочито на тврди Ходидјед, »који беше велик и
пун народа«. Али, у тој офанзиви није могао да истраје, јер га нападоше не само
Турци из других места Босне, него и херцег Стјепан као турски вазал. Положај
краљев био је и иначе тежак. Доминиканац Никола Барбући казује у једном свом
извештају из Јајца како му се краљ Томаш тужио да су му за борбу са Турцима
упола везане руке. Његова земља има »манихејаца«, т. ј. богумила, »који више воле
Турке него хришћане« (т. ј. католике), и како је њих у Босни већина, то он не сме да
загази у рат против Турака без знатније помоћи католика. Сада се очевидно светила
претерана ревност католика против домаћег некатоличког елемента у Босни.
Католичанство, које су претстављали и често са ножем у руци натуривали Мађари;
власт туђинаца у католичкој цркви Босне, којој су на челу понајчешће сасвим
страни људи, Мађари, Талијани и Немци; настојања да се на босански престо, исто
тако, протуре туђа лица, довели су у најодсуднији час дотле да је већина Босанаца
радије помагала Турке него Мађаре. Мађаре су довољно познали и осетили
благодати њихове хришћанске мисије; Турци су били још нови и Босна их није
познавала са те стране са које су Мађари постали толико несносни. Као у Србији, и
у Босни су се образовале две странке: туркофилска, која је имала већину, и
мађарофилска. Слобода је за једне значила насиље за друге; отуд у земљи
растројство, које је затровало односе и онемогућавало сваку заједничку сарадњу.
Султан Мехмед II сматрао је долазак босанскога краљевића на смедеревски
престо са пристанком мађарскога двора не само као повреду својих интереса, него
као чисто изазивачки акт. Стога се решио да настави освајачко дело прошле године
и да Србију коначно покори. Нови деспот Стеван III узалуд је с оцем заједно вапио
за помоћ. Када се пред моћним султаном, који је сам довео војску у Србију, видео
напуштен и осамљен, Стеван је, са својим стрицем Радивојем, предао Турцима
Смедерево, добивши султанов пристанак да он и сви његови људи из Босне могу
несметано изићи из града. Мађарску градску посаду, међутим, султан није хтео да
пропусти. По деспотову одласку, 20. јуна год. 1459., заузели су Турци Смедерево.
Мађари, који нису ништа учинили да спасу град од пропасти, заузети борбама
краља Матије с његовим противником, немачким царем Фридрихом III, оптуживали
су пред светом Стевана и Радивоја да су учинили издају и да су, шта више, примили
и новаца од Турака.
Са падом Смедерева пала је и цела Деспотовина. Србија је год. 1459., после
толико година упорне борбе и тешке агоније, изгубила своју самосталност. Будући
готово кроз пола века стално ратно подручје, та до недавно богата и плодна земља
290
сада је претстављала гомиле опустошених градова и згаришта насеља. Њена
политичка историја после Косова био је дуг низ дипломатских и војничких напора,
у свим могућим комбинацијама, да се задржи процес распадања, који је већ и пре
њега био узео опасне размере и обухватио готово свеколико српско феудално
друштво. Бранковића династија, главни претставник тога друштва, поред све
даровитости и пожртвовања њених главних лица, нарочито деспота Ђурђа, сама је,
за дужи низ година, пружала саблажњиве примере како се породични и лични
интереси стављају пред државне и како се, ради својих користи, за решавање
домаћих спорова тражи сарадња и помоћ непријатеља. Ни најболнији и ни
најочигледнији примери који су говорили куда води расипање народне снаге и како
малу корист доноси издвајање појединаца на рачун остале целине нису, све до пада
свих српских држава XV века, могли да освесте нашу феудалну господу и да им
покажу једино могући пут за одолевање непријатељу. У већини земаља тек је
турски мач докрајчио унутарњу анархију.
Српска држава пропала је ипак после јуначкога отпора који је трајао скоро
цео један век. Сила која је срушила била је највећа војничка сила тадање средње и
источне Европе. Ни Бугарска ни Византија нису Турцима задале ни приближно
толико посла колико Србија и таква каква је била, са свима њеним страстима и
недостацима. Срби су, мада растројени и мада са великашима потпуно феудалног
морала, имали ипак извесног осећања за своју државу и народну слободу (за
извесне кругове то се може са поузданошћу тврдити), и нису могли никад да се
помире са стањем ропства, као што је, после пропасти њихових држава, био задуго
случај са Грцима и Бугарима. Срби нису понекад имали довољно осећања да оцене
шта све угрожава њихов државни опстанак и слободу; али, једном угрожену или
изгубљену, бранили су је грчевито и у борби за њу били способни за велике жртве и
прегнућа. И то сви редом, и широки пук, и образовано и национално свесно
свештенство, па чак и та озлоглашена феудална господа, која су дала читаву скалу
примера од најнижег цинизма до најсветлијег самопрегора једнога војводе
Пријезде.
VIII. ПАД БОСНЕ.
1. Стање после пада Деспотовине. — 2. Краљ Стеван Томашевић у сукобу са
Мађарима. — 3. Заузимање папске курије за Босну. — 4. Турски напад на Босну и
њен пад.
После Србије дошла је на ред Босна, чији се владар својом политиком не
само замерио султану, него и изазвао његово посредовање. Краљ Томаш се налазио
у тешкој ситуацији. На једној страни оптужују Мађари његова сина ради издаје и
своју веома злу вољу преносе и на оца, а на другој Турци оштре мач да докрајче
енергичним замахом дволичну политику малих суверена из њихова суседства.
Турци, видећи своје успехе и осећајући своју снагу, не налазе више за потребно да у
својој политици буду попустљиви и да балканске државе и њихове народе
придобијају, поред војних мера, и дипломатисањем и повлађивањем једној странци
или једним лицима на штету других. Они су после освајања Цариграда сваки дан
све безобзирнији. То осећају не само њихови непријатељи, него и њихове
291
хришћанске присталице. Источно подручје херцега Стјепана било је год. 1459.
опљачкано свеједно као и непријатељско, мада се он те године борио на турској
страни. У једном питању Турци су ипак наставили стару тактику мамљења. То је
било у односу према сељацима. Из једнога писма краља Стевана Томашевића папи,
из год. 1461., сазнајемо да су Турци са системом агитовали међу сељацима у Босни,
обећавајући пуну личну слободу свакоме ко приђе под њихову власт. Да је та
агитација међу сељацима, везаним за господаре, имала одзива и да је задавала
бриге и краљу и властели разуме се само по себи; али, мање је разумљиво да они из
тога нису извукли никакве поуке за себе, нити покушали да благовременом
предусретљивошћу са своје стране сузбију или паралишу ту по државни опстанак
опасну а иначе мудру агитацију.
Мађари су тек после пада Србије, кад је њихова јужна граница остала
сасвим отворена, јасно увидели колико су у свом интересу погрешили што одбрани
Србије нису посветили већу пажњу. Стога покушавају да наредне догађаје дочекају
боље спремни. Као први услов за то било је смиривање унутарњих криза. Краљ се
измирио са Силађијем и обећао му чак деспотство у Србији, ако му пође за руком
да је преотме од Турака. Силађи је, доиста, у вези са Румунима, покушао једну
офанзиву против Турака; али, у томе није имао никакве среће. Турци су одбили
његове нападе, па ратиште пренели у Банат, где су успели да у јесен год. 1460.
ухвате сама Силађија и да га, као сужња, пошљу у Цариград. Пасивно држање
Мађара за време српске кризе и овај неуспех Силађијеве офанзиве нису били
нимало погодни да охрабре суседне владаре за даљу борбу са Турцима, или да их
определе да се тешње вежу за Угарску.
Краљ Томаш је последње две године свога живота провео у борби са
херцегом Стјепаном. Њихова узајамна мржња била је толико дубока да је није могао
ублажити никакав обзир према несумњивој опасности у којој су се обадвојица
налазили, и никакве опомене суседа, који су им, као пријатељи, отварали очи и
саветовали измирење пре него што, због борбе, пропадну. Херцег Стјепан, после
искуства из год. 1459., био је прилично охладнео према Турцима и чак је зазирао од
њих. У страху да и њега не стигне удес Деспотове Србије, он је за времена почео да
тражи склоништа у случају невоље, и обратио се стога Млетачкој Републици,
молећи је да га прими на неко своје острво, Брач или Хвар, где га не би могла стићи
турска потера. Република је дала пристанак, саветујући у исти мах и херцега да се
измири са босанским краљем и Стевана Црнојевића да престане са нападима на
херцега. Херцег је јављао Млечанима како султан тражи од њега град Чачвину, да
би ту спремио базу за упаде у Далмацију и Хрватску. Како је султан недавно и од
босанскога краља тражио један град на далматинској граници, то је очевидно да је
он спремао проширење своје војничке акције и на тој страни. Његове војске имале
су да чисте Балкан у свима правцима; а стратешки је узео као свој задатак да напада
сваки фронт мађарског поседа.
Иза смрти краља Томаша (јула год. 1461.) његов наследник и краткотрајни
српски деспот, Стеван, прекида непријатељство са ујаком, херцегом Стјепаном.
Чини се као да се код њега, заплашеног оним што је доживео у Србији и свесног
нерасположења које се, под утицајем мађарских вести, створило против његова оца
и њега на западу, јавила тежња да се помоћу херцега приближи бар донекле
Турцима. На то га је нагонило донекле и држање мађарског двора према његову оцу,
292
а и према њему лично. Мађари су, наиме, успели једно време да на папској курији
оцрне босански двор као вероломан и непоуздан за хришћанску ствар и који се чак
у интересу Турака бори са херцегом Стјепаном. Кад је краљу, бар донекле, успело
да докаже неоснованост тих оптужаба и кад му је папа Пије II опет почео указивати
пажњу, устао је краљ Матија да пребаци курији што прима босанске посланике и
што преговара о томе да мимо њега даде круну босанском краљу. Мада је сама
курија стално признавала мађарско врховно право на Босну, краљ Матија је
изношењем те чињенице најбоље показао на које је питање у односу са Босном он
полагао главно тежиште. Он није хтео да Босна води самосталну, од Мађара
независну, политику, макар то било и са наслоном на саму папску курију. То се
правдало неповерењем после смедеревскога догађаја, а уствари била је посреди
стара мађарска тежња да Босну држи под својим утицајем и сада, због турске
опасности, потреба да на тој страни имају поуздан ослонац.
Колико су Мађари, под тим сугестијама из старине, били неправедни у оцени
својих суседа, не хотећи никад да кривицу за лоше испале догађаје траже и код себе
самих и да и своје држање подвргну критици, показује, између осталога, доста
добро и ова сурова и у основи скроз нетачна и сувише уопштена карактеристика
балканских политичара XV века, коју је у једном свом делу дао мађарски историчар
Л. Талоци: »Балкански политичар не познаје принципа вјере. Он има инстинкт,
одмах одустаје од своје намјере, чим осјети да је противник јачи од њега. Спреман
је с мјеста склопити пријатељство паче и са смртним непријатељем, удавара му се;
али, чим имаде прилике, у потаји рије, диже се јавно против њега. Свечане уговоре
склапа са сусједима, а у потаји се нагађа за сваку сигурност с противником свога
савезника. Истина му је у моралном погледу непознат појам, попушта само сили. И
како она сачињава највеће осигурање његова примитивног бића, имаде он само
један циљ: да постане што моћнији, што богатији. Био он ортодокс или богумил, он
преговара с римском црквом, ако види у томе корист, јер и тиме множи своју моћ, а
ако му је зло, осигурава тиме овој опстанак. Вјера му је традиционални ритус, уз
који он приања, али етике нема. То га приањање дијели од осталих, и за то остаје у
својој народној индивидуалности. У његову поступку само је једна досљедност, да
је недосљедан. Тај парадокс разумије само онај који познаје кнезове Балкана«. Ми
доиста нисмо били благи у оцени моралних вредности балканских великаша XV
века, па ипак налазимо да се оваквом осудом само једне стране очигледно
претерује. Према таквом балканском политичару стоји краљ Матија »идеалист
Мађар, кршћански владар са западном културом«, као витез према подлацу, као
светло лице према тамном наличју. Овде није место да подробно испитујемо све
поставке мађарског историографа, него ћемо само дати неколико напомена, као
узгредну дигресију, колико да поставимо ствари на своје место. Каква су све
искуства стекли сви наши великаши XV века, кад су се, по невољи, ослањали на
Мађарску? Колико су их пута они остављали саме према Турцима, у
најсудбоноснијим часовима? Мађари нису хтели да схвате њихов необично тешки
политички положај, који их је нагонио да се као први на ударцу не излажу док
немају уверења да то излагање није само привременог карактера. Мађари су хтели
апсолутну оданост балканских владара ради себе и своје сигурности, а замерали су
нашим људима кад су они, у својој политици осигуравања, водили рачуна о свом
обезбеђењу и без њихова учешћа. Помирити та два гледишта било је тешко од
293
онога часа када су Турци увидели да отпор балканских хришћанских држава
подржава Мађарска и када су стога хтели да мимо њих или преко њих погоде и њу
саму. Тврда вера није била, истина, одлика свих балканских великаша XV века
(изузетака, и то сјајних, било је и ту; слика витешког деспота Стевана Лазаревића
надмаша далеко несталну фигуру краља Матије); али, зар је то уопште век
моралних величина не само на Балкану, него и у Мађарској и у Италији и у другим
земљама тога времена? Колико су странци мало познавали наш народ и његову
душу, и како су често били чак безочни у свом априорном и надменом суду, види се
најбоље по овом тврђењу да у верском отпору балканских, то јест и српских и
хрватских људи није било етике. Ту није било етике? Њу, види се, доиста нису
схватали Мађари, и то кроз неколико векова историје, од Кулинова времена па све
до XV столећа и иза њега, кад су ишли за тим да Босанцима донесу своју верску
етику на крвавом мачу и у заповедничком ставу, не осетивши да су тим највише
отуђили све оне који су волели своју слободу и своје културно наслеђе. Нема
доследније политике у историји Југословена него што је у Средњем веку отпор
Босне против мађарске верске и државне мисије и у Новоме борба против Турака и
припремање свога ослобођења. Такве дуге борбе које неколики нараштаји воде
вековима могу се тако водити само онда када се у народу створила и израдила једна
своја витешка етика, дубока, проосећана и сва од акције, којом се васпитавају не
вође и појединци него огроман део цела народа. Косовски мит створио је у нашем
народу морал десетерца, од којег су, у најтеже доба, живела читава поколења с
уверењем које је прелазило у једну врсту најчистије религије. Не схватити и не
моћи оценити то, значи не ући у суштину и не видети битну црту југословенске
историске психологије.
Краљ Томаш, видећи непријатељски став Мађара и дуже времена
резервисаност папске курије, беше покушао једно време да се приближи бар
Млецима, нудећи и њима врховну власт у својој краљевини. Ови су то мудро
одбили, знајући добро колико би туђих претензија тиме повредили и колико би, са
разних страна, створили себи тешкоћа и неприлика.
Мађарско нерасположење против босанскога двора показивало је међу
другим и непријатељско држање новога хрватскога бана Павла Сперанчића (од год.
1459.), за кога се међу савременицима говорило да је био »човек скандалозан«. У
метежима и борбама који су настали у Мађарској и Хрватској између младог краља
Матије и његових противника са царем Фридрихом III, он је био присталица
Матијин. Кад је хтео да васпостави стари, после Таловаца расцепкани посед
хрватског баната, дошао је у сукоб са свима суседима, са Млецима, са Босном и
херцегом Стјепаном. Млечани су, огорчени на њ, помишљали и на то да се против
насртљивога бана поведе заједничка борба, а чак према Турцима да се води
помирљива политика. У тој борби, као савезници, имали би да учествују поред њих
још и сви други изазивани суседи, краљ, херцег и крбавски кнезови Курјаковићи.
До тога савеза није могло доћи једно стога што су Млечани били неискрени и
гледали да се дочепају како било Клиса и Островице, и друго стога што је херцег
Стјепан имао неприлика са Турцима, па се у невољи морао обраћати за помоћ не
само краљу Матији него и бану Павлу као његову човеку. Бан је чак примио 3000
дуката за војну опрему од херцега; али, из своје области се није кренуо. Херцегу
после те обмане није остајало друго него да измоли мир од Турака за 40.000 дуката
294
годишњег данка. Краља Стевана збуњивало је у државној политици и такво држање
баново, али и безобзирно понашање Турака. Како да се повери њима после
искустава херцега Стјепана? А још више је могло деловати на Стевана држање
Турака према херцегу, дугогодишњем старом пријатељу, током год. 1461./62., када
су га стали уцењивати приликом нове побуне његовог старијега сина Владислава, и
када су га, после његова отпора да попусти, напали и потукли код Плеваља. Само је
посредовање млетачких и дубровачких пријатеља, да се измире завађени отац и
син, спасло у тај мах херцегову земљу од тежих последица.
У таквом стању, не смејући да се повери ни Турцима ни Мађарима, млади
краљ гледао је једини спас у папској курији. Њу је он, посебним посланством,
уверавао да је веран хришћанској ствари и да ће јој одано послужити, ако га курија
прихвати а помогну и остали хришћански суседи којима се обратио. Папа га је
доиста и прихватио и, мада је знао за непријатељски став краља Матије према
њему, послао му је жељену краљевску круну и свога легата, који га је у Јајцу
крунисао, у новембру год. 1461. Учинио је то свакако што је и сам увиђао опасност
ситуације и што није хтео да једног хришћанског владара одбаци у турске руке; али,
нема сумње, на њ је деловала и аргументација коју је босанско посланство развило
у Риму, тражећи ту помоћ. Босна није крајња мета турских освајања, говорили су
посланици, него само једна станица за њихово даље продирање. Ако она падне
доћиће на ред и друге суседне земље, Угарска и Далмација, а после, преко Истре и
Крањске, и Италија. Краљ Томаш је за времена указивао на опасност пада
Цариграда, сад Стеван то исто чини у поглед Босне. 7. новембра, ваљда у вези са
крунисањем, прогласио је папа св. Гргура чудотворца заштитником босанскога
краљевства, у којем је његов култ био већ развијен још од почетка XIV века. Веома
расположен после тога крунисања и са најлепшим надама, краљ је издао
дубровачким посланицима, који су му дошли на честитање и, по обичају, затражили
потврду старих повластица, од 23. до 25. новембра год. 1461. пет разних повеља и
потврда.
Крунисање Стеваново било је зло примљено на мађарскоме двору. Краљ
Матија је због тога чинио неувијене прекоре римској курији, оптужујући је да је
тим актом помогла босанске тежње да се одвајају од Мађарске и да није водила
рачуна о правима круне Св. Стевана. Папа Пије II, међутим, живо је радио на томе
да у интересу хришћанске ствари измири оба краља, и почетком лета год. 1462.
успео је коначно у томе. Краљ Стеван је признао врховну власт мађарског владара.
То је, вероватно, деловало, па су престала, истина за кратко време, и
непријатељства бана Павла према Босни, на њеним западним границама. Стеван
Томашевић, после овог измирења, узима потпуно антитурски став и, по савету
папина легата, модрушкога бискупа Николе, одбија плаћање данка султану,
верујући да ће папска курија и Угарска према њему и његовој држави, у случају
невоље, имати сада више обзира него што је пре био случај у Смедереву.
Али, љуто се преварио. Разљућени султан, кога су о краљеву држању
обавестили босански туркофили и, како се говорило, чак га позвали да томе учини
крај, поче већ током год. 1462. припреме да и са Босном сврши исто онако као што
је свршио и са Византијом и Србијом. Већ се у зиму год. 1462./63. знало и у Босни и
у Херцеговини да ће доћи до турског напада. Краљ и херцег Стјепан, обавештени о
томе, шаљу своје посланике на све стране: папи, краљу Матији, Млечанима,
295
Скендер-бегу, и то још у јануару и фебруару год. 1463. Млетачка Република
одговорила је 11. фебруара херцеговим посланицима, као што је поручивао и краљ
Матија, да остане у заједници са босанским краљем, да би се »здруженим снагама«
(unitis viribus) могли одупрети заједничком непријатељу; а 28. фебруара одговорило
се краљевим људима да се краљ држи »као што приличи католичкоме владару«, и
да се здружи са херцегом, краљем Матијом и осталим суседима, а да ће они,
Млечани, мада су у миру са Турцима, спремити јаку флоту и помагати босанску
ствар у Риму, на курији. Дали су као позитивно, сем тих прилично општих обећања,
само нешто оружја и муниције. Једини је Скендер-бег без устручавања обећао
одмах војничку помоћ.
Михаило Константиновић, један заробљени и потурчени Србин из
Островице, који је као јаничар учествовао у турској војсци и после описао своје
доживљаје, прича на једном месту како је једном приликом код султана Мехмеда
био сазван савет поводом вести да се на Турке спрема једна велика хришћанска
коалиција са папом на челу. Једни од позватих на дивану саветовали су да се на тај
корак одговори са турске стране општом офанзивом против целог тог савеза.
Султан тада нареди да се разастре један огроман ћилим и да се на њ, у средину,
стави јабука. »Ко од вас може узети ту јабуку (упита он), а да не стане на ћилим?«
Кад нико не могаде, султан приђе ћилиму, поче га полако умотавати са једнога
краја, и тако дође до јабуке. »Боље је хришћане побеђивати полако (изведе он поуку
из тог примера), него у њихове земље наједанпут упасти«. Овог пута, доследан том
свом начелу, он је хтео да сврши посао само са Босном, и то на сваки начин пре
него што би противници могли да организују знатнији отпор и да стигне помоћ
савезника.
Стога су Турци пожурили да без много отезања почну акцију. Већ крајем
фебруара год. 1463. почела су њихова кретања према Босни. Изненађен том
брзином, а свакако и уплашен, а можда и у жељи да добије времена, краљ Стеван
понуди Турцима исплату данка и вазалску покорност. Да завара противника, султан,
по савету Иса-паше, прими понуду и склопи мир са краљевим посланицима за
петнаест година, али, потом одмах крену сам на војну. Михаило Константиновић,
који је случајно дознао за ту превару, обавести о томе босанске посланике, али му
они не повероваше. Једну мању војску упути султан да из Србије врши
демонстрације према Мађарима, да их тиме задржи у земљи, да не би прискочили у
помоћ Стевану, а сам, са главном војском, преко Косова пође на Босну. У мају
месецу извршен је главни упад. Туркофилска властела или малодушни људи који
нису смели да се одупру султановој сили почеше да се предају. Богумил Радак
предаде Турцима 21. маја краљевски град Бобовац, који нови ту баш ливени турски
топови беху веома оштетили. Видећи да нема ниоткуд помоћи, да га оставља
властито племство, да му за мало дана падају или се предају и најтврђи градови,
као готово неосвојиви Бобовац, о чијој утврђености и погодну положају на висини
зна да прича и Грк Халкокондл, краљ Стеван Томашевић, који у себи није имао
херојског прегалаштва, и не покуша да уђе у праву борбу, него наже према
Хрватској, да у западним деловима државе и суседства скупи штогод војске за
отпор. Критовул, грчки писац XV века, казује, међутим, да је краљ бранио Јајце, а
да је побегао кад је видео да грађани без његова знања преговарају са Турцима о
предаји. На том путу или бегу стиже у град Кључ. Од једног издајице дознадоше
296
Турци да се он налази ту и понудише му, да прекрате опсаду и борбу, да им се
преда. Махмуд-паша, вођ турске авангарде, обећао је, и чак се заклео да ће краљу
бити поштеђен живот ако то учини. Сећајући се турског држања према њему
приликом пада Смедерева, краљ пристаде. Махмуд га потом доведе у царев табор
код Јајца. На турски захтев, краљ је издао наређење и утицао је да се Турцима
предају и остали градови у земљи. Али, после тога, добивши што је хтео, султан
Мехмед не одржа према краљу реч свога паше. Његова улема издаде му фетву, која
је говорила да се ниједан правоверни не да угристи двапут из једне рупе. А то је
био случај са краљем Стеваном и са његовим колебљивим држањем пре у
Смедереву и сад у Босни. Примивши тај, по свој прилици наручени савет, султан,
пред повратак, нареди да се погубе краљ Стеван и остала заробљена босанска
властела.
Крајем пролећа год. 1463., баш крајем маја или првих дана јуна, пала је
босанска држава готово изагњила и сва растрзана унутарњим борбама. Цела држава
пропаде за непун месец дана, »шаптом« како се после говорило, и у свој земљи не
јави се ниједан јачи покрет да се непријатељ одбије или заустави. Босанска историја
не даде ни једне Марице, а камоли величанственога Косова! У оно мало народних
песама што певају о пропасти босанскога краљевства, народни гуслар је покушао
да је објасни тиме што је у земљи било много издаје и заваде; како »бан« босански
Свој је браћи својој омрзнуо
И голубу на јеловој грани
и то стога што га превари »господа латинска«, те прими њихову веру.
Стотинама година доцније памтило се, ето, у народном предању како су оштре
верске борбе паралисале снагу Босне и отупиле у њој смисао за веће интересе
заједнице.
Мађарски краљ, чији се главни стан у то време налазио у Футогу, није знао
куд да се окрене. Он се бојао турског упада преко Саве и Дунава за који су имали
послужити као увод испади смедеревског санџак-бега. Ту је он остао, углавном
неактиван, за све време босанске несреће. Тек почетком септембра, да као оправда
себе, прешао је у Београд и имао неколико окршаја са демонстрационим одредима
турске војске, која се повлачила на целој линији. Мада се може његова неактивност
донекле бранити неизвесношћу ситуације, ипак није далеко од памети и помисао да
је он босанскога краља оставио донекле његовој судбини, мислећи да после или са
њим или са његовом земљом без њега учини чист рачун. Он није желео пад Босне
већ ради саме Угарске, али да није желео пад Стевана Томашевића то се не би могло
рећи. Бан Павле Сперанчић искористио је ову прилику да опљачка краљеву удовицу
кад је бежећи из Босне прошла његовим подручјем.
IX. ПАД ХЕРЦЕГОВИНЕ.
1. Утисак пада Босне у свету. — 2. Мађарско-млетачки савез против Турака. — 3.
Делимично ослобађање Босне. — 4. Турски покушаји да поврате Босну. — 5. Нови
босански краљеви. — 6. Смрт херцега Стјепана. — 7. Херцеговићи и њихова
297
политика. — 8. Срби на границама јужне Угарске и у Срему. — 9. Обнова српског
деспотства у Срему. — 10. Одбрана јајачке бановине. — 11. Пад Херцеговине.
Главна турска офанзива била је овог пута уперена против Босне; али,
делимично је захватила и Херцеговину, нарочито при повратку турске војске.
Неколико херцегових градова посели су или Турци сами, или су им их предали неки
уплашени и вероломни заповедници. Херцег, који је био обавештен о турском
спремању, и који је са краљем Стеваном радио заједнички, није, колико се данас
зна, предузео никакав већи поход да му олакша положај. Пред огромном турском
силом он се повукао на југ своје државе, заплашен и неопредељен, увек спреман да
се укрца на једну лађу коју му Дубровчани беху ставили на раоположење. Кад је
султанова главна војска напустила Босну, првих дана јула, он је са сином
Владиславом почео одмах да повраћа поседнуте градове, као гатачки Кључ и
Љубушки, и да проширује своје подручје узимајући обезглављену област
Павловића у долини Праче и Ковачевића у Подрињу до Сребренице. У народу је
отада, све до данас, остало сећање на ту стару границу Херцеговине до Романије и
иза Вишеграда.
Пропаст босанскога краљевства изазвала је тежак утисак у свему
хришћанском свету. Зар није папа колико јуче обећао краљу Стевану своју моћну
заштиту и соколио га на јуначки отпор? Зар није сам мађарски краљ, истина
највише с обзиром на своју земљу, говорио да је Босна »кључ и капија целог
хришћанства?« Плачући, говорио је папа у збору кардинала: »Босна је пала, краља
њеног убише, дршћу Мађари и дршћу сви суседи«. Турски залет допро је до Крбаве
и Сења, а турски роб постаде бан Павле Сперанчић. Са много страна почели су
падати прекори како су хришћани недовољно солидарни, како не знају да се снађу у
часу опасности, и како је велика кривица до њих, а посебно до Млетака и
Мађарске, што је Босна пропала. Сада се краљ Матија није могао извињавати
издајом других као при паду Смедерева и Србије, иако је и то покушавао. Млечани
су само говорили, као за оправдање, да је акција султанова била изузетно брза, а
босански отпор необично кратак, па да они стога нису могли да на време учине све
што би требало. Како је пад Босне и турско господство у њој претстављало
несумњиву и сваком видну опасност и за мађарско-хрватско и за млетачко
суседство, то се од рекриминација брзо прешло на одлуке да се против освајача
удруже у први мах бар те две непосредно угрожене државе. 12. септембра год. 1463.
склопљен је у Петроварадину војнички савез између Мађарске и Млетачке
Републике. За борбу против Турака прва је имала да крене своју копнену војску, а
друга флоту, која ће узнемиравати Турке не само дуж далматинске обале, него и у
Пелопонезу.
И доиста, још у јесен год. 1463., кренута је мађарско-млетачка
контраофанзива. Као њихов савезник јавио се и херцег Стјепан, који је, у порукама
врло болним и психолошки веома занимљивим, казивао своје разочарење
политиком коју је дотад водио, и сву тескобу у којој се под старост нашао. Његов
син Владислав казивао је мишљење доброг дела Босанаца кад је упућивао молбе
Млетачкој Републици да њени људи место Мађара уђу овог пута у Босну; он сам,
освајајући извесна места Босне, говорио је да то чини у име Млечана. Толико су,
ето, били непопуларни Мађари чак и кад се радило да се потисну Турци после
298
једног упада у којем су показали толико безобзирности. Знајући колико су Мађари
осетљиви у питању Босне и како би свако туђе улажење у њу сматрали као чисто
непријатељство, Млечани су категорички одбијали Владислављеве понуде и
побијали његове гласове ширене по Босни.
Мађарска офанзива, коју је водио краљ Матија лично, а која је почела од
Градишке, имала је лепа успеха. За нешто више од два месеца пала је у њихове руке
сва северна Босна са јајачким градом. Хрватске помоћне чете водио је Мартин
Франкопан. Турски отпор био је слаб, јер се главна војска повукла са султаном;
једино се јајачка посада држала нешто дуже. Главну заслугу за ова освајања у
Босни приписује краљ Матија војводи Имбри Запољи, племићу из пожешке
жупаније, чије се племе доводи у везу са линијом старог бана Борића. За то је
Имбро именован баном Далмације, Хрватске и Славоније и »управником
босанскога краљевства«. Те су све дужности спојене заједно очевидно стога да би
се извела што јединственија организација одбране целог овог подручја. Под Јајцем
је одликовао краљ Матија и херцегова сина Влатка, који му је, вођен општим
хришћанским интересом, по очевој наредби, дошао ту у помоћ. Као награду добио
је он овом приликом жупе рамску, ливањску и ускопску. Заузевши Јајце, краљ је
крајем год. 1463. завршио војну, нешто због врло оштре зиме, а нешто због
несташице новца.
Било је сасвим природно очекивати да султан неће дозволити да му се тако
лако истргне добијени плен. Доиста, већ почетком лета год. 1464., креће он поново
на Босну и иде равно под Јајце. Један турски одред под Махмуд-пашом продро је у
Хрватску и нанео велике штете у модрушкој жупанији Франкопана. Добро брањени
јајачки град сада није могао да узме султан, и поред тога што је лично присуствовао
јуришима и потицао своје људе на борбу. Критовул живо, мада без појединости,
описује борбу на јајачким зидинама, за које претерано каже да сличне нико није ни
видео ни чуо. На глас да Јајцу стиже у помоћ краљ Матија са великом војском,
наредио је султан 22./23. августа општи јуриш. Када тај, и поред великих жртава,
није успео, обустави он нагло даље нападе и поче повлачење. По свој прилици није
хтео да се са својом прилично већ уморном ордијом упусти у борбу са новом
мађарском војском, чији му је број намерно претстављен као веома велик. Мађарска
војска под Запољом кренула је доиста врбаском долином према Јајцу, али у
невеликом броју, знајући ваљда да Турци под Јајцем нису сувише многобројни и
опасни. Главни део мађарске војске налазио се, међутим, у Славонији и ушао је у
акцију тек почетком октобра и то не према Јајцу, јер за то више није било потребе,
него долином Дрине према Зворнику. Очевидно, краљ Матија је хтео да ослободи и
источни део Босне, да би тако добио моћан бедем од Врбаса до Београда као
заштиту за Угарску. Он је лично дошао са Запољом под зворнички град, али су им
сва напрезања да га заузму остала узалудна. На глас да се султан враћа са новом
војском у Босну, напустио је Матија са рањеним Запољом бојно поље, око средине
новембра, и код Раче се са војском пребацио на своје тле.
Резултат ратовања од год. 1464. није, према томе, био много повољан ни за
Турке ни за Мађаре. И једни и други могли су видети да су постигнути резултати
релативни и да треба још доста, и то великих, напора па да се обезбеди сигурно
господство над Босном. Сада су осетили, исто тако, и једни и други да је за успех
преко потребна и сарадња Босанаца. Мађари су рачунали на симпатије хришћана, а
299
Турци на богумиле и добар део православних, који су, као Владислав Херцеговић,
били још увек противници Мађара. Да покажу своју предусретљивост према
Босанцима и да очувају традиције босанскога краљевства, Турци год. 1465.
постављају Босни новога краља, Матију Шабанчића, сина Радивоја Остојића, брата
краља Томаша, кога су заробили год. 1463. и повели са собом у Турску. На херцега
Стјепана нису више рачунали, а на његова сина Владислава сумњали су да је у вези
са Млечанима. Нови босански краљ Матија није нашао у народу већег одзива, нити
је сам показивао какве веће активности; али, његово именовање свакако је
занимљив и карактеристичан потез нове турске политике.
Херцег Стјепан, прекинувши све везе са Турцима, приближио се, за сваки
случај, мађарскоме краљу, мада му никад није постао сасвим искрен пријатељ. Кад
је видео мађарске тежње у дринској долини, он је био вољан да им уступи известан
део свога североисточнога подручја око Лима и Дрине све до Милешева, као област
која је била стално на путу Турцима и која је од њих редовно страдала, а за то да
добије одговарајуће поседе у Славонији. Мађарски неуспех код Зворника омео је
извршење тога плана током год. 1464., а наредне године спречили су га
дефинитивно суседни Турци. Они су сигурно дознали нешто о херцеговим
преговорима и током год. 1465. ударили су на његову земљу да је потпуно покоре. У
њихове руке паде највећи део Херцеговине са Благајем, питомом престоницом
херцеговом. Одржаше се само тврди градови Кључ и Мићевац. Херцег Стјепан, у
невољи, понуди Млечанима своју земљу да је као најближи суседи час пре поседну,
само да би је спасао од Турака. Млечани се доиста и одазваше; али, они узеше само
она места која су могли да бране флотом, дакле уски појас Приморја и Неретванску
Крајину. Владислав Херцеговић би 17. фебруара год. 1466. именован за »генералног
капетана« млетачког са 500 дуката плате. Други херцегов син Влатко тражио је у
исти мах помоћ Мађара; има вести како је херцег био овластио свога сина да
»прода« краљу Матији своју државу за 100.000 дуката, а да му краљ место ње
уступи Загреб. Мада савезници, Мађари су преким оком гледали улазак Млечана у
остатке Херцеговине, и одмах су пожурили да и они уђу у акцију. У Дубровник
стиже некадањи најамнички капетан Цељских и једно време славонски бан, а сада
загорски кнез, Јан Витовец, а нови хрватско-далматински бан Јанош Туз уђе са
војском у долину Неретве и поседе Почитељ. Није се ни са једне стране
организовала борба против Турака, него су и једни и други помагачи ишли за тим
да приграбе што више од херцегова још неосвојенога земљишта. Ни Мађари, као ни
раније Млечани, нису се удаљавали од неретванске линије; сва источна
Херцеговина, и то сва која данас улази у Зетску Бановину, била је препуштена
Турцима. Херцег је почетком марта год. 1466. јављао у Млетке да му Турци нуде
натраг освојену земљу, али под условом да се одрече ових помагача, односно да
буде само њихов вазал. Тешко је данас утврдити уколико та херцегова вест доиста
одговара истини, а уколико је он увеличао намерно, да би појачао млетачку ревност
у одбрани и претставио себе као човека који још увек има могућности да по својој
вољи утиче на судбину своје земље. Ја лично нисам сасвим начисто о значају и
обиму те понуде. Ма колико да је био напустио своју ранију политичку линију,
стари, превртљиви херцег тешко да би, ипак, одбио оваку понуду, ако је она била
озбиљно учињена. Место да има Херцеговину подељену између Млечана и Мађара
и још увек несигурну за даљу судбину, он би је, ма и привремено, према тој вести,
300
добио целу. Вазал би био у сваком случају; као турски имао би само једног
господара, док би у противном случају морао непрестано лавирати између
суревњивих Мађара и Млечана. Он је био читава живота практичан политичар и
увек у доброј мери циник; шта би га сад нарочито определило да у њему превлада
сентиментална жица? Досадање искуство са Турцима? Оно, доиста, није могло да
охрабри на сарадњу, али шта су стварно као помоћ доносили и други? Међутим, да
се ствар изведе начисто, ваља јасно истакнути чињеницу да је код Турака доиста
било склоности да се мире. Султан је имао знатних неприлика у Малој Азији и хтео
је добити слободне руке у Европи. У лето год. 1465., после понуде херцегу, он се
обраћао и краљу Матији и нудио му је чак Босну и Србију, не зна се у ком обиму,
али под условом да склопе трајан мир. Краљ није хтео ни да прими турско
посланство, и одбио је султанове дарове.
Херцег је у ово време према Млечанима био понајискренији. Њима се тужио
и на Турке и нарочито на Мађаре, и нудио им је, да се не би само њих двоје
користило, да узму и остатак његова подручја заједно са градом Новим у Боки.
Млеци су радо прихватили понуду и поручили су херцегу да му дају једну кућу у
Сплиту или у ком другом млетачком граду и цело острво Брач; обећавали су му чак
и повратак поседнутих места, ако се кад обнови скрхана Херцеговина. У исто
време, међутим, херцег је молио за хитну помоћ и мађарскога краља. Потресен
губитком земље, исцрпен напорима и тешким кризама, херцег није дочекао
завршетак ових заплета и преговора; умро је у Новом, 22. маја год. 1466. Дан пре
тога написао је свој тестаменат »будући у пути веле болестан а у памети мојој на
пуну крепак«, за чије је извршиоце, међу осталим, поставио милешевскога
митрополита Давида и госта Радина као претставнике две главне вероисповести
своје земље. Херцег Стјепан је остао живо запамћен у целој Херцеговини; од
наших историских личности Средњега века нема ниједне са више прозног предања
о себи него што је његова, и то са предањем у којем је добар део истине и у погледу
чињеница и у погледу карактеристике његове личности.
Под његовим синовима држала се Херцеговина, таворећи, још шеснаест
година. Али, то није био живот државе која је још имала снаге за одржање, него
трзање већ премлаћеног организма. Херцегови синови, Владислав, Влатко и Стеван,
воде појединце политику, и то сваки за свој рачун, не само без обзира на осталу
браћу, него понекад и отворено против њих. Сем Мађарске, Млетака и Турске, који
су утицали на њихове послове и рачунали са њиховим наследством, јавио се
одједном и арагонски двор из Напуља. Фердинанд Арагонски, син Алфонза V,
понудио је год. 1466. сарадњу Мађарима против Турака, али је, у исто време,
синовима херцеговим његов посланик јављао како султан уступа његовом
господару Босну као будућем сроднику и да они стога унапред треба да му предаду
Нови. У иначе већ пометеној земљи овакве су понуде, неискрене и несавесне,
стварале само нову забуну и онемогућавале људима да добију непосредан и јасан
преглед ствари. Од херцегових синова Владислав се, одмах по очевој смрти,
одрекао даље борбе и сасвим се приближио султану. Већ у лето год. 1466. он је
добио Мехмедову милост и један део очева наследства. Његов млађи брат Влатко
узео је херцешку титулу и наставио антитурску политику. Тачна граница између
његова и Владиелављева подручја не да се на основу до данас познатих извора
сасвим сигурно повући; али, може се углавном утврдити да је Владислав
301
господарио у унутрашњости, а Влатко у Приморју и на западној обали Неретве.
Ово примање Владислављево за турскога вазала и турско уступање отетог подручја,
да он у њему влада, казују да је султанова понуда старом херцегу била, доиста, бар
у извесној мери искрено мишљена.
У исто ово време Владислав је ушао у везе и са краљем Матијом, хотећи да
искористи мађарску суревњивост против Млечана на штету брата Влатка, са којим
се завадио, сем из других разлога, још и због поделе очеве готовине. Краљ Матија
се заузео за њ у Дубровнику, где се налазило херцегово имање од 70.000 дуката, и
спречио је за извесно време извршење тестамента. Сумњајући у Турке, који су исто
тако са своје стране сумњали у њега, и предосећајући катастрофу, Владислав се
постепено још више приближује Мађарима и најзад, год. 1470., напушта отаџбину и
прелази у Хрватску, где му је краљ Матија дао добра око Брезовице и Великога и
Малога Калника. Турци потом поседају његову земљу и у Фочи, онда званој Хоча,
стварају своје прво административно и војничко средиште за Херцеговину. Год.
1475. Турци већ врше пописе земаља у том крају и освојеним деловима Босне.
Херцег Влатко наслањао се у то време на блиске Млечане и био је једно време
против Мађара, који су, под притиском Турака, год. 1471. напустили Почитељ и
повукли се у Неретванску Крајину. Најмлађи им брат Стеван отишао је у Стамбол,
љут на браћу што су га оштетили при подели очеве оставштине, и тамо се око год.
1474. потурчио и добио име Ахмет.
Турци су од год. 1468. постали много активнији. Њихови погранични
господари, који су се сами звали по српско-хрватском крајишници, нису много
поштовали граница и пуштали су своје људе да их почешће узнемиравају и прелазе.
Упади у Далмацију и Хрватску постају скоро обична појава, и то упади који се не
задржавају у близини границе, него допиру до задарскога и шибеничкога краја и до
саме Крбаве. У лето год. 1469. стигло је у модрушки крај на 20.000 Турака,
праћених од много људи жељних пљачке и харања, и провалило је одатле у
Крањску. То даде повода краљу Матији да узме од Франкопана тврди град Сењ и
повери га својој посади. Год. 1471. страдало је све Приморје и дубровачко подручје.
Велика напаст поста за Дубровчане херцег Влатко, који их је узнемиравао сам и
који их је, у исто време, оптуживао и Турцима као мађарске подложнике и као
помагаче Мађара у одбрани Херцеговине од султанове војске. Оптуживао их је,
дакле, за услуге које су чинили његову оцу а и њему саму, по њиховој молби, и у
интересу хришћанске ствари. Под утицајем његових и других достава, повисио је
султан Републици данак на 10.000 дуката годишње и натерао је да поруши нека
подигнута утврђења у Молонти и Неретванској Крајини.
У лето год. 1471. беше Босна добила још једног краља. Да умири и разбије
своју моћну опозицију у Мађарској, краљ Матија даде у јесен год. 1471. на
будимском сабору изабрати за босанскога краља веома богатога мачванскога и
славонскога бана, Николу Илочкога, иначе једнога од својих противника. Хтео је,
свакако, да задовољи таштину његову, и да се у исти мах сам ослободи тога
непоузданога човека, упутивши га на једно од највише изложених места, где ће, са
много одговорности, имати да се забави својом муком. Као краљ Босне Никола је
добио на управу и хрватско-славонску бановину као подручје које је у целини
имало да организује борбу против Турака и да се тешње приближи у самоодбрани.
Та се врло практична и војнички једино оправдана политика водила од именовања
302
Имбре Запоље па, ево, за дужи низ година. То именовање поспешила је велика
турска офанзива коју је тога лета повео нови босански намесник Ајаз-бег.
Проваливши преко Хрватске, Турци су том приликом прегазили Истру и делимично
Крањску, па допрли све до Удина и Љубљане. Друга војска прешла је у Срем. За
лакши превоз својих трупа развили су Турци у то време као мостовни браник град
Шабац, који раније, под именом Заслона, није имао већег стратешког значаја.
Никола Илочки, као ни Матија Шабанчић, није имао никаква већег утицаја у
Босни; изгледа чак да се није дуго ни задржавао у њој, него да је и даље господовао
у своме Илоку, као и босански бискуп у Ђакову. У својој једној повељи, изданој
Дубровачкој Републици 14. октобра год. 1472., он сам каже за себе да му је главна
брига »одбрана вере католичке и католичкога народа«; ради ње се примио нове
дужности, а не што би био жељан високих части. Са таквим програмом он је у
Босни могао наићи само на подељен пријем, и није никакво чудо што је у њој остао
сасвим по страни. Кад ни домаћи владари нису могли да под том заставом сакупе
све своје поданике, било је више него јасно да то неће постићи ни један туђинац.
Тим пре што му краљ Матија није у то време могао дати никакве стварне помоћи,
јер је био заплетен у напорни и дуги рат са Чесима и Пољацима. Никола Илочки
покушавао је да преко свога повереника, Петра Зрињскога, придобије Млечане за
заједнички рад; али, тамо су његове понуде примљене са много уздржавања.
Нестални херцег Влатко, који се код Турака није могао боље удворити од
потурченога брата Стевана, мада је једно време и то покушавао, вратио се опет око
год. 1474. на своју политику сарадње са хришћанским силама. Те године оженио се
арагонском принцезом Маргаритом, сигурно у намери да тако појача своје везе и
даље изгледе, а краљ Фердинанд пристао је на тај брак, да би добио чвршће
упориште у Приморју, на које је одавно полагао. Сем тога, Влатко се обраћао и
папској курији, тражећи и код ње заштиту за угрожено хришћанство своје државе.
X. ОБНАВЉАЊЕ СРПСКОГ ДЕСПОТСТВА.
1. Обнова српског деспотства у Срему. — 2. Мађарска и српскохрватска
активност против Турака. — 3. Пад Херцеговине.
У ово време обновљено је и српско деспотство, али — у Срему. Краљ Матија
је исте године, кад је Николу Илочкога дао изабрати за босанског краља, именовао
и српским деспотом Вука Бранковића, Гргурова сина, који је раније, у Србији,
припадао туркофилској странци и био једно време њен кандидат за деспота. Заузет
ратовањем на северу своје државе, краљ Матија није могао довољну пажњу
обратити ровитој јужној граници, и стога је дошао на мисао да њену одбрану
повери углавном самим становницима тих области, Србима и Хрватима.
Словена је било у Срему и јужној Угарској од раних времена Средњега века,
одонда још кад су са Обрима заузимали панонски базен; па, иако је велик број
њихових саплеменика у VII веку прешао преко Саве и Дунава, остало је ипак, као
што обично бива, њихових људи и на старом подручју. Српски елеменат на тој
страни појачан је тамо, вероватно, за владе краља Драгутина и његова сина
Владислава, који су били господари Срема, а Владислав и већег дела Славоније. Од
краја XIV века, под притиском турске најезде, почиње прелажење Срба у Угарску
303
спочетка појединачно, а после у масама. Андрија и Дмитар Мрњавчевићи, браћа
Краљевића Марка, прешли су тамо чак из јужне Србије, не заустављајући се у тада
туркофилској северној Србији Стевана Лазаревића, са којим ни иначе њихова
породица није била у љубави. Од почетка XV века, откад српски владари постају
мађарски вазали, везе између Срба и Мађара постају живље, а прилив Срба у
Мађарску све већи. Српски деспоти Стеван и Ђурађ добијају од мађарских краљева
или сами купују читав низ добара на југу Угарске. Већ је деспот Стеван добио од
краља Сигисмунда Земун, Купиник, Митровицу и Сланкамен, и постао велики
жупан торонталске жупаније са бечејским и бечкеречким спахилуком. Његов
наследник, деспот Ђурађ, проширио је деспотске поседе још више; њему је
припадао читав крај од Чуруга до иза Сенте, а у другим крајевима Мађарске од
већих места: Токај, Мункач, Арад, Кикинда и Вршац. На своја имања деспоти су,
наравно, доводили своје људе, и то у толиком броју да је мађарски сабор год. 1439.,
додуше добрим делом из политичких разлога, устао против тога и тражио отад
само мађарско чиновништво и на тим поседима. После смрти деспота Ђурђа и
Лазара ти су поседи раздани мађарским великашима, који су на сабору у Сегедину
год. 1458. изгласали, по жељи познатих деспотових противника, да се њихова
имања конфискују. После пада Деспотовине многи се Срби спасаваху у Угарској, а
нарочито они који су припадали њиховој странци. Међу њима је било угледних
великаша, који су, прелазећи, водили са собом не само доста многобројно дворско
особље, него и своју ратничку пратњу. Тако су у Угарску прешли, са 1200 ратника,
из Јагодине, Јакшићи, браћа Стеван и Дмитар, које народно предање погрешно веже
за Београд. Њима је краљ Матија поклонио добро Нађлак у чанадској жупанији и
нека имања око Мориша. Војводи Милошу Беломужевићу дао је краљ Матија град
Шашвар и Јенопоље у арадској жупанији. Нарочито мило беше Мађарима кад је
год. 1465. на њихову страну прешао ванредно храбри Вук Бранковић, кога наше
народно предање зове Змај Огњени Вук. Његова породична традиција и лично
јунаштво направили су Вука средишном личношћу међу Србима у Угарској. Да га
јаче придобије за себе, краљ Матија му је дао град Сланкамен и чин српског
војводе. Кад се у борбама по Чешкој Вук нарочито истакао са својим српским
одредом у мађарској војсци, краљ му даде још град Белу Стену и област
Тотушевину. Год. 1471. краљ Матија је обновио српску деспотску част и дао је Вуку
као члану династије Бранковића, којој је припадала и у Србији. Тим актом признао
је мађарски краљ известан изузетан положај српском елементу у Срему, и давањем
деспотске титуле потсетио је Србе на њихову државну традицију, коју и сам
поштује. То је он учинио очевидно са намером да Србе живље потстрекне на борбу
и да им пробуди наду на обнову државе, чије би постојање било и у интересу саме
Мађарске. За Србе обнова деспотске части значила је унеколико продужење њихове
државне егзистенције, свеједно што је то било на туђем подручју; они се нису
морали осећати као прости бегунци, који своју ратничку снагу дају под најам, него
као ратници једне на мачу изгубљене државе, који се боре да је васпоставе. Пада у
очи чињеница да краљ води рачуна о расположењу Срба из бивше Деспотовине и
да им за деспота именује њихова човека, док је Босни поставио за краља туђина,
који са њом није имао никакве везе.
Обнова деспотства и обнова босанскога краљевства имале су за циљ да
изазову више приватне и локалне иницијативе у изналажењу средстава и начина за
304
борбу против Турака. Мађари су тим уједно обавезали оба обновљена организма да
своју судбину вежу за њих, што им је све било нарочито потребно у часу кад су
Турци са једне стране показивали тенденцију да истицањем својих кандидата, као
Матије Шабанчића, и прихватањем Херцеговића предусретљивошћу придобију
Босну и увуку се дубоко у хрватско и славонско подручје, и кад су Млечани, са
друге стране, живо настојали да на рачун угарског дигну свој престиж. Да би се
локална одбрана што успешније организовала, одвојио је краљ Матија јајачку и
сребреничку област у посебне војничке банате, које је поверавао војнички
најпоузданијим вођама. Год. 1477. дао је и посебно право Славонији да сама
организује своју одбрану и да на својим саборима бира врховне капетане против
Турака. За одбрану северне Далмације и Лике организована је посебна капетанија у
Сењу, који постаје једно од главних војничких средишта према Босни и Млецима.
Кад је завршио ратовање на северу, год. 1474., почео је краљ Матија опет
активнију политику на јужним границама. Било је за то крајње време. Услед
турских упада год. 1474./5. Славонија је била толико опустошена да се, по једној
вести, на десет миља није могла видети кућа или човек. Год. 1475. Турци су беснели
чак у околини Птуја, а 24. августа те године разбили су на Сутли храбру али малу
војску хришћанских бранилаца. У јесен год. 1475., уз помоћ српских ратника на
копну и води (шајкаша), упутио је краљ своју војску према Шапцу, који му се, са
својим залеђем, био као клин увукао између босанског поседа и Београда. После
дуже опсаде град је пао у мађарске руке 15. фебруара год. 1476. Један део Срба, под
деспотом Вуком, ударио је потом планинама уз Дрину и заузео Сребреницу и град
Кушлат, да се после тога врати на Зворник и Шабац. На вест да су смедеревски
Турци за то време извели једну диверзију према Банату, под вођством храброга
Али-бега (популарисаног, можда, у Ђерђелез Алији), кренуо је Вук и против њих, и
поразио их у борби код Пожежене. Ови успеси хришћана, које је деспот Вук све
више збирао око себе, поколебаше доста турских пријатеља. Сам босански краљ
Матија Шабанчић нудио се своме имењаку да пређе на хришћанску страну, ако га
призна као босанскога владара. Када су га Турци због тога напали, упутили су му
Мађари хитно помоћ, која је дошла у прави час. Али, колико се данас зна,
краљевског наслова нису му, због Николе Илочкога, признали ни тада, ни после
Николине смрти († 1477.). Да је краљ Матија доследно водио своју балканску
политику, за Мађарску у то време несумњиво најсудбоноснију, он би лакше
омогућио остацима старих хришћанских династа и држава да се чвршће приљубе
уза њ. Међутим, он је, исто као и краљ Сигисмунд, заузет на више страна и са
многоструким амбицијама, водио своју политику на махове, не издржавајући на
једном послу никад више од три четири године. Краљеви успеси год. 1475.—1476.
остадоше недовршени. За мађарску државу он је, истина, постигао доста, а то му је,
уосталом, и било главно; за »општу хришћанску ствар«, о којој се нарочито често
говорило у Риму, он је одавно почео да губи прави интерес, видећи немоћ
хришћанских влада да се сложе за једно заједничко дело, осећајући да је у њиховим
преговорима више општих места него конкретних закључака и сагледајући
изукрштаност њихових тежња и поступака. Добијањем северне Босне и поседом
Шапца и Београда, Мађарска се опасала доста добрим заштитним ровом, који је
обезбеђивао од неочекиваних турских провала. Да је успео још и покушај деспота
Вука, у зиму год. 1476./77., да преотме и Смедерево, Мађарска би у доброј мери,
305
бар привремено, имала границу која, ако и не би одговарала оном за чим је она
ишла у целом XV веку, ипак је у сваком погледу била боља од граница које беху
створене у лето год. 1463.
Када се год. 1477. краљ Матија заплео у рат са немачким царем Фридрихом
III, постали су Турци много агресивнији на све стране. Год. 1478. падоше у њихове
руке некад славна Скендер-бегова Кроја и Скадар, годину дана потом султан заузе
Зету, а 14. августа год. 1480., на запрепашћење целог хришћанског света, уђе турска
војска у Отранто. Папа и остали владари упреше очи углавном на Мађарску.
Султанова војска, добро обавештена, беше већ и тамо нашла свој пут. Током год.
1477.—79., у три четири маха, турске чете су допирале дубоко у алписке земље.
Хрватски племићи, понајвише Франкопани, почеше се у невољи обраћати за помоћ
млетачким суседима. Место да их разуме, краљ Матија им је то записивао као
тежак грех, и дигао је против њих војску, која је одузела Франкопанима, исто као и
Турци, многе поседе и градове. Да спасе острво Крк, Иван Франкопан га је 22.
фебруара год. 1480. предао у заштиту Млечанима.
Босански санџак Дауд-бег продре у пролеће год. 1430. преко Хрватске у
Штајерску, а одатле у Мађарску, све до Ђура, опленивши подручје хришћанских
противника, пошто је претходно преварио краља Матију и добио од њега слободан
пролаз преко хрватског земљишта на подручје цара Фридриха. Да се освети,
прешао је у јесен сам краљ Матија у Босну са једном војском, а другу је повео
капетан доње Угарске Павле Канижи у Србију. Ова друга војска продре без много
сметња све до Крушевца, одакле преведе на 60.000 српских душа на мађарско
подручје. Краљ Матија се зауставио код Гребена у близини Јајца. Један његов одред
од 3—4000 људи, који су водили деспот Вук, јајачки бан Петар Доци (прослављени
Дојчин Петар »варадински бан«) и хрватско-далматински бан Ладислав Егервари,
прогонећи Турке, допро је све до Сарајева, па је ушао и у сам тај град око 8.—10.
новембра 1480., и ту три дана пленио и харао. После првог изненађења Турци су се
прибрали, организовали отпор и потисли нападаче, којима, уосталом, није ни био
циљ да изазову праву борбу, него да изврше један казнени препад. О томе догађају
пева једна касида неког муслиманско-српског песника из XV—XVI века, коју
предање приписује популарном свецу Ајваз Деди, поглавици прусачког кадилука. И
епска поезија босанских муслимана обрадила је овај необични подвиг Вука
Јајчанина, како га она зове. Место Клокот код Фојнице доведено је у везу са
»клокоћу крви од јунака«, која је пала кад су Турци стигли хришћане. Краљ Матија
је у свом извештају папи претерано, са самохвалисањем, претставио тај поход као
неки велики успех, који да је направио пустош у Босни и потпуно обезглавио Турке,
док је он уствари био само једна смела ратничка авантура без икаквих трајнијих
последица.
*
Једно време чинило се да ће борба око престола у Турској, која је настала
после смрти султана Фати Мехмеда (умро 5. маја год. 1481.) између његових синова
Бајазита и Џема, зауставити турску војничку активност и ослабити њихову снагу.
Стога се пожури Влатко Херцеговић, ваљда по примеру Фердинанда Арагонскога,
који одмах истера Турке из Отранта, да и он отпочне непријатељства противу њих.
Дубровчани су му пребацивали да је тај посао предузео сувише на своју руку, не
хотећи ваљда да у добити, којој се сигурно надао, има судеоника. Али, сав подвиг
306
се изјалови. Босански санџак, брзи Дауд-паша, пресрете Влатка код Невесиња и
потпуно га разби. Влатко се на бегу зауставио тек у Новоме, где га је могла
помагати млетачка и напуљска флота. Али, ни ту се није могао дуго одржати.
Притисак Турака, који су град држали у опсади, био је толико силан да се град,
после неколико месеци, 28. јануара год. 1482., морао предати. Херцег Влатко спасао
се са својим људима на пријатељску флоту. Умро је после неколико година (1489.)
на острву Рабу, где су му Млечани дали последње уточиште. Његов брат Ахметпаша постао је год. 1481. зет новога султана, Бајазита II (који брзо савлада брата
Џема), и као такав имао је веома лепу каријеру.
Са падом Новога, последњег тврдог града Херцеговине, у којем је заповедао
српски господар, пала је коначно под турску власт цела Херцеговина до мора и
Неретве. Од пријатељских сила не покуша ниједна да је спасава. Млечани су лоше
прошли бранећи Скадар и Албанију, и сада нису смели да се много излажу;
напуљска помоћ ограничила се само на слање флоте, а за Мађаре је херцеговачко
ратиште било сувише далеко. Они су у јесен год. 1481. организовали један повећи
поход у Србију, који је по ново допро до Крушевца, и имао, као и онај упад до
Сарајева, више авантуристички него стратешки карактер. Херцеговини није ништа
помогао, мада је краљ Матија мислио да ће је том демонстрацијом растеретити.
XI. ПРОПАСТ ЗЕТЕ.
1. Иван Црнојевић. — 2. Културно дело Ђурђа Црнојевића. — 3. Његов слом. — 4.
Пад Зете. — 5. Скендер-бег Црнојевић.
Да не знамо политичке мотиве и прилике који су одлучивали при турским
акцијама на Балканскоме Полуострву, човек би долазио у искушење да тврди како
су турска освајања у нашим земљама имала извесног система. Прва је пала Србија,
као прва на путу према Дунаву и као најмоћнија, после Босна, као друга по снази,
потом Херцеговина и најзад мала и бунтовна Зета.
У Зети је од средине XV века главну власт имао Стеван Црнојевић, познати
противник деспота Ђурђа и млетачки плаћеник и штићеник. Када су Турци својом
офанзивом од год. 1454. преполовили Србију и коначно је својим подручјем
раставили од Зете, Стеван је, не зазирући више од деспота, постао прави владар
Зете. Ту је, узевши за жену Скендер-бегову сестру Марију, у заједници са њим,
одолевао турским нападима и учвршћивао своју власт. Иза његове смрти (год.
1465.) син му Иван, популарни Иван-бег Црне Горе и народне поезије, мењао је
донекле зетску политику. Према Скендер-бегу и албанским главарима он је веран
друг и природни савезник против Турака; као отац му, и он се оженио отуда, узевши
Гојсаву, сестру Константина Аријанита. Али, према Млечанима се понашао
друкчије него отац му. Од прве године своје владе он је њихов противник и
покушава да им силом одузме неке градове и места у зетском приморју. Тек
посредовање пријатеља, а нарочито Скендер-бегово, доведе год. 1466. до примирја,
које се продужи после турских напада на Албанију, год. 1466. и 1468., и смрти
Скендер-бегове, († год. 1468.), када је Иван видео да се приближује опасност и за
Зету и да треба за времена тражити наслона на коју пријатељску хришћанску силу.
Отада он помаже Млечиће војнички, а они њега новчано са 1200 дуката годишње
307
плате. Год. 1474., само његовој сарадњи захваљујући, одбијена је турска офанзива
против Скадра. После четири године, кад су Турци са још већом снагом напали
Албанију и узели Кроју, и под личним вођством султановим загушили Скадар,
напали су они и Ивана, као млетачкога помагача, и отели му не само Жабљак него и
целу земљу, год. 1479. Млеци, и сами притешњени, нису могли да спасу свог
савезника, и он је морао да се као бегунац склања најпре у њихов град, а после да
лута, као и многи други емигранти из Зете и Албаније, по разним местима Италије.
У отаџбину вратио се Иван Црнојевић тек после смрти султана Мехмеда II,
искоришћавајући поменуте метеже око престола. Турци нису обраћали много
пажње на кршевиту и пасивну област Црне Горе и оставили су ту и у Албанији
мало војске. Стога је Иван без много напора успео да их потисне и да васпостави
своју власт; али, не више у старим границама. Његова престоница није била више
изгубљени Жабљак, него Цетиње, где је он год. 1484., из захвалности што се могао
вратити на своје тле, подигао Богородичин манастир као седиште зетске
митрополије, испунивши завет који је дао пред богородичиним »нерукотвореним«
образом у Лорету. По повратку у Црну Гору, осмотривши добро општи положај, он
напушта Млечане и признаје турску врховну власт. Као раније на почетку своје
владе, тако је и сада на свршетку оштар противник Млетака, којима је приписивао
добар део кривице за удес који га је био снашао. До измирења, не баш
најискренијег, дошло је тек год. 1490., када се његов син Ђурађ, по одобрењу
султановом, верио са млетачком властелинком Јелисаветом Ерицо. Иван није
дочекао синовљево венчање, него је умро око 20. јула те године, баш кад су сватови
путовали из Млетака у Црну Гору.
Ђурађ Црнојевић је, како се могло и очекивати, знатно поправио односе
своје земље према Млецима. Из Млетака је набавио и прву српску штампарију
намењену за израду црквених књига, и сместио је у цетињском манастиру. У нашој
културној историји то је један од најкрупнијих догађаја, мада, због тешких
политичких прилика тадашњег времена, није могао имати онај значај и утицај који
је проналазак штампе убрзо стекао на западу. Главни управник штампарије био је
цетињски монах Макарије, који је имао седам помагача. Од год. 1493. до 1495.
штампане су у тој штампарији три књиге (октоих, псалтир и молитвеник), које су
нашле свој пут у многе наше манастире не само у зетскоме суседству, него и по
другим странама, на пр. чак у Хиландару. Извесни људи у Црној Гори тврде, само
на основу народног предања, да је та штампарија радила најпре на Ободу, па да је
одатле пренесена на Цетиње. Али, то не изгледа вероватно и за то мишљење нема
никаквих стварних доказа. Цетиње се као место штампања изрично помиње у
псалтиру од год. 1495., док се Обод не помиње нигде. Цетиње, као место
митрополије, где је могућ бољи надзор над текстом и целим радом, и природније је
место за такво предузеће. Мишљење Љ. Стојановића да је Црнојевића октоих
штампан у Млецима, није у нашој науци прихватио нико; уосталом, оно је и речено
само као претпоставка.
Француски краљ Карло VIII освојио је год. 1495. напуљску краљевину.
Одмах потом, да што јаче обележи своје деловање на новом подручју, почео је да
ради на стварању једног хришћанског савеза упереног против Турака. У његову
политичку комбинацију улазили су, наравно, и балкански народи, а у првом реду
још одржани балкански династи. Преко свога ујака, Константина Аријанита, који је
308
живео у Италији и ушао у везе са Карлом, посвећен је био у припреме за један упад
у Албанију и Ђурађ Црнојевић. Млечани, који су били противници француске
власти у Италији и њихова рада на Балкану, омели су намеравани напад, а Стеван
Црнојевић отишао је на Порту и одао тамо братовљеве преговоре. Крајем новембра
год. 1496. донео је Стеван сам турски одговор: да Ђурађ или дође у Стамбол на
оправдање или да иде из Црне Горе. Ђурађ је претпоставио ово друго и одмах преко
Будве отишао за Млетке.
Власт је прихватио Ђурђев брат Стеван, који га је вероватно из тих
властољубивих мотива и одао Порти. Подозриве турске власти нису више веровале
ни Стевану саму, него су га ставиле под надзор скадарског санџак-бега Фериза,
једнога од љубимаца султанових, који је војнички посео област Црнојевића и
спорна места на млетачко-црногорској граници. »Стеван је својом оптужбом брата
Ђурђа код султана (вели тачно Јован Томић) само убрзао процес потпуног
присаједињења Црне Горе скадарскоме санџаку, и у Црној Гори остао је још две
године, после чега је нестало и номиналног управништва његова. Стеван је, дакле,
отишао трагом свих других што у султана тражаху помоћи противу својих«.
Ђурађ Црнојевић, који је у Млецима узет као вођ најамника са 400 дуката
годишње плате, сведен на положај обичног кондотјера, није могао бити задовољан,
и јавно је грдио власт Републике. Он је желео да га Млеци помогну да се врати у
Црну Гору, а не да надничи на њихову подручју. Република је извесно време имала
неких обзира према њему; али, најпосле га је затворила и пустила тек на
посредовање Карла VIII. На вест да је његов брат год. 1499. изгубио власт у Црној
Гори, покушавао је Ђурађ све да га Млеци пребаце тамо, а кад то они, бојећи се
његових веза и новог расположења, изрично одбише, он се некако искрао и упутио
у свет. На путу написао је свој политички тестаменат, у којем је стављао на срце
жени да му, у случају млетачког гоњења или напуштања, старијега сина
Константина пошаље мађарскоме краљу, а млађега Соломона Ђурђеву брату
Станиши у Стамбол, који је тамо као талац на султанову двору, по примеру Ахмета
Херцеговића, примио ислам и добио име Скендер-бега. Тај пример осветљава јасно
трагику и политичку помућеност балканских династа. Да би се могли одржати, они
су цепали рођене породице, саму своју децу, упућујући једне на исток а друге на
запад, једне крсту а друге полумесецу. У XIV веку такав пример не би био лако
могућ, у XV веку он, ево, постаје упола правило. Вера у победу хришћанске ствари
губи се све више, у своју државну снагу изгубила се потпуно, и сад је за оне који су
хтели да остану на врху и сачувају господство по сваку цену наступило ово
трговање савестима и потпуна безначелност. Народни морал остао је да чува убоги
пук, који је свикао да носи и подноси и да чува наслеђе дедова, и уза њ дубоко
национално свештенство.
Из Италије Ђурађ се једног дана пребацио у Зету, али га је Фериз-бег одмах
позвао себи и упутио у Цариград. Није га дочекао непријатељски, јер је Ђурађ већ
раније покушао да добије пристанак Турака за свој повратак. У Цариграду, султан
је примио Ђурђа као покајника и упутио га у Анадол за управника једне области са
годишњим приходом од 25.000 аспри. Остала је белешка у једног млетачког
савременика да је Ђурађ уступио султану сва своја права на Црну Гору, и да је
турска власт над том покрајином била учвршћена не само војничким добитком,
него и правним отступањем. О Ђурђу после год. 1503. нема вести; помиње се, али
309
није сигурно, да је у Цариграду примио и ислам. Највероватније је да је умро на
својој новој дужности у Малој Азији.
Од свих наших владара који су током XIV и XV века изгубили власт и
господство Ђурађ Црнојевић се понео најнедостојније. Та породица није уопште
имала праве моралне вредности, судећи по овима њеним поступцима, откако је,
одметањем од власти својих српских деспота, почела да игра неку улогу у нашој
историји; једини лепши изузетак чини у њој Иван Црнојевић, који има и витештва,
а не само јунаштва. Оба Стевана, и отац и син Иванов, имају моралних мрља, које
вређају чак и у онако циничном и декадентском XV веку. Херцеговићи, мада с пуно
грехова, изгледају ипак боље од њих, а да о иначе дотле несимпатичним
Бранковићима и не говоримо.
Год. 1499. припојена је била Црна Гора скадарском санџакату. Али, год. 1514.
одвојио је султан поново и поставио јој за управника, као санџак-бега, потурченог
Станишу, односно Скендер-бега Црнојевића. Учинио је то вероватно са намером да
преко њега, као члана једне домаће династије, живље утиче на суседна племена у
Далмацији и да поспеши процес исламизације. Као управник Црне Горе Скендербег се показао као човек од реда, без авантуристичких склоности, вољан да помогне
зацељивању рана. Православљу није био непријатељ; напротив: помагао је старе
манастире и штитио њихова права; али, његов повлашћени потурчењачки положај
свакако је имао утицаја у земљи и изазивао је опонашање. Његова управа трајала је
до год. 1528.; те године је он по свој прилици и умро. Црна Гора је потом поново
припојена скадарском санџакату и остала је са извесним локалним, више делом
него уговорима или одобрењима стеченим, правима његов саставни део све до краја
XVII века. Племена испод Ловћена, у близини млетачког подручја и у тешко
приступачним брдима, имала су извесну слободу кретања и јаких одметничких
склоности; али, и она су сматрана као турски поданици и била су то уствари све до
ослободилачких покрета под владиком Данилом, а по европском међународном
праву све до Берлинскога конгреса.
XII. ПОСЛЕДЊИ БРАНКОВИЋИ И ДЕСПОТИ БЕРИСЛАВИЋИ.
1. Змај Вук Бранковић. — 2. Нови деспот Ђорђе Бранковић. — 3. Престоне борбе у
Угарској. — 4. Крбавска погибија. — 5. Деспот Јован Бранковић. — 6. Стање у
Босни. — 7. Млетачки и мађарски рат против Турака. — 8. Иваниш Бериславић,
нови српски деспот. — 9. Везе Срба с Румунима. — 10. Хрватске борбе са Турцима.
— 10. Крсташки покрет у Угарској. — 11. Нови деспот Стеван Бериславић.
После год. 1481. и пада Херцеговине краљ Матија није предузимао више
никакве веће офанзиве против Турака. Задовољио се оним што је постигао у
дотадањим борбама, а за нове се није могао одлучити, заузет и сувише тешком
борбом са царем Фридрихом, која није хтела да престане. Турци, незгодни као
суседи, залетали су се, међутим, чешће на угарско-хрватско подручје, а у тим
залетима, ма колико они иначе изгледали случајни, било је несумњиво извесног
система. Они се врше готово увек са знањем санџак-бегова врхбосанског и
смедеревског, а понекад и под њиховим личним вођством; у тим нападима
пљачкање је споредан циљ, а главни је подривање целе границе, изазивање осећања
310
несталности и утицање на суседне локалне господаре да се мире са турским
прогресом и да му се и сами придруже. Од тих упада два су била већих размера. У
једном, крајем лета год. 1482., Турци су продрли до близу Темишвара; али, код
Бечеја су пресретнути од хришћанске војске, под вођством Канижија и деспота
Вука, били су потучени и разјурени, при чему је сам крушевачки паша допао
ропства. Други упад, вођен од босанског санџак-бега, допро је до Корушке. И ту су
Турци, на повратку, претрпели тешке губитке. На Уни, »код брода Зринскога«,
дочекали су их хрватски бан Матија Гереб, деспот Вук и други суседи, потукли их,
29.—30. октобра год. 1483., и одузели им читав плен.
Народна песма опевала је деспота Вука као нашег главног јунака XV века.
Од рођења, казује она, њему је била одређена судбина борца са изузетним
обележјима:
На њему је чудо од биљега,
На глави му три прамена вучја,
Из уста му модар пламен бије,
На десници сабља записана,
Око ње је гуја умотана,
У зубима шестоперца држи.
У бугарштицама он се приказује као веран јунак краља мађарскога, а у
десетерачким песмама чешће се спомињу његове борбе на несигурној крајини са
турским јунацима, као што је био Порча од Авале, за кога певач каже:
Дана нема кад се не привлачи
И по једног роба не одводи,
Ја по мртву не односи главу.
Једном приликом, за краљевом трпезом (пева једна бугарштица) осетио се
Вук запостављен или недовољно запажен, па, нешто у љутњи а нешто у иронији,
ставља на сто свој буздован и њему напија: »Здрав си, брате буздоване, у моје и
твоје здравље!« Уствари, он са својим необичним јунаштвом није могао остати
незапажен. Ханибал Луцић са далекога Хвара († год. 1553.) певао је у својој
Робињи за једнога јунака:
И већа породи слава му се то ту
Нег Јанку војводи и Вуку деспоту.
Читаво време и краљ Матија био је према њему пун признања. Штовали су
га и други. Његова жена Варвара била је из породице Франкопана, одива из једне од
главних хрватских кућа. Признат и вољен, Вук је умро 16. априла год. 1485. без
мушких потомака.
Краљ Матија је добро видео од каквог је значаја за српско држање било то
што је он Вука Бранковића именовао њиховим деспотом. Српски ратници, са много
борбеног искуства и борци од расе, сачињавали су у његовој војсци одреде пуне
прегалаштва, а на јужним границама били су жив бедем против Турака. У
311
Мађарској је нарочито цењена лака српска коњица; Србин је једно време постао
готово синоним за хусар. Стога је, наскоро по смрти деспота Вука, пожурио краљ да
именује Србима новога деспота, и то и опет из породице Бранковића. Избор је пао
на младога Ђорђа Бранковића, сина слепога Стевана. На њ је, чини се, краљ наишао
у Бечу, где се Ђорђе задржавао са мајком Ангелином и братом Јованом, живећи под
заштитом цара Фридриха; а Матија је ушао у Беч као победник 1. јуна год. 1485.
Кад му је ту, око Беча или у самоме Бечу, стигла вест о Вуковој смрти, Матија је
понудио Бранковиће да пређу на његову страну. Цар Фридрих, који им је био
пријатељ, реши их обавеза према себи. Нови деспот стиже потом 15. фебруара год.
1486. са осталом породицом у Срем, носећи са собом и тело свога оца. Као
деспотски посед Бранковићи су држали у Срему Купиново, Сланкамен и Беркасово.
Да покаже пажњу према младоме деспоту и да га чвршће веже уза се, краљ га је
наредне године оженио Изабелом, рођаком своје жене и принцезом арагонске
породице.
После смрти краља Матије (6. априла год. 1490.), који није имао законите
деце, Мађарска, и иначе у лошим односима са више суседа, западе у дуге унутарње
кризе. За власт се отимало више лица: чешки краљ Владислав Јагелонац, пољски
краљевић Албрехт, аустриски царевић Максимилијан и незаконити син Матијин
Јанош Корвин. Деспот Ђорђе и славонски племићи беху за Матијина сина. Уза њ је
био и херцег Ловро Илочки, син Николин, који се од њега надао босанскоме
краљевству. Да помогну његов избор, они, са 7000 коњаника, стигоше 13. јула год.
1490. на Ракошко Поље. Против Корвина беху многи угледни хрватски племићи, а
међу њима нарочито Франкопани и Карловићи. На избору прође краљ Владислав.
То одмах изазва друге претенденте, Максимилијана и Албрехта, да завојште на
Угарску и да силом покушају доћи до краљевске круне. Деспот Ђорђе и нека
властела хрватска пристадоше уза њих, пошто се Јанош Корвин беше помирио са
тим да је пао на избору и већ се нагодио са краљем Владиславом. Деспот Ђорђе
имао је за Хабзбурговце и непосредних симпатија и моралних обавеза, и то због
Максимилијанова оца цара Фридриха. Међутим, највећи део српских племића није
био за такву политику; они су без поговора примили избор краља Владислава. У
војсци, која би упућена против Максимилијана, добар део сачињавале су српске
чете под вођством Милоша Белмужевића. Крајем год. 1490. аустриска војска би
сузбијена из Угарске, исто као и пољска. Деспот Ђорђе са својим друговима мораде
да се покори краљу победнику, добивши без тешкоће његову милост.
Јанош Корвин, који је, ако не буде изабран за мађарскога краља, имао
постати краљ Босне, пристаде, због разних тешкоћа, да се задовољи херцештвом
Славоније и да са тим у вези, по ранијој традицији, прими на се одбрану јајачкога
баната.
Како централна власт и у Мађарској беше сад знатно пала, и како није било
нимало ауторитативне дисциплине, то се често догађало да се, на очиглед
непријатељу, поједини великаши гоне и боре, наносећи једни другима огромне
штете. Тако су били током год. 1491. доста оштри сукоби између деспота Ђорђа и
његова суседа Ловре Илочкога. До тих сукоба вероватно је дошло стога што је
Ловро, ранији присталица Корвинов, био противник Максимилијанов. Из
политичког сукоба развио се онда лични. У Хрватској, где је против краља Матије
постојало незадовољство одраније, — нарочито међу увређеним Франкопанима
312
(један запис из год. 1486. каже за краља Матију како »бише подбил пода се всу
хрвацку господу«) који су се сад определили за Максимилијана, — таква борба
настаде између Бернардина Франкопана, који је хтео да поврати раније отети Сењ,
и бана Деренчина, који је бранио одлуке мађарске круне. Турци, добро обавештени,
једва су дочекали да протече са Мађарима од 1483. до 1491. год. уговорено
примирје, па да искористе те унутарње метеже у суседним земљама. Њихова прва
непријатељства почела су у Босни, око Јајца, а онда су се пренела и у Хрватску.
Бернардин је, пред опасношћу од Турака, напустио борбу са баном и одмах се дао у
гоњење непријатеља. Стога се и пише за њ у једном писму од 30. децембра год.
1491. како му је, услед таквог држања, »много порастао углед код овог господина
краља и у читавом краљевству«. Деспот Ђорђе, међутим, није хтео да се одазове
позивимаа и да пође на Турке све док његов противник остаје код куће. Иначе,
нереди и отимачине међу завађеним великашима у Славонији и Срему не скидају се
са дневног реда. У њима учествује и деспот Ђорђе са млађим братом Јованом, који
од год. 1492. такође носи титулу деспота, свакако са пристанком мађарскога двора,
схватајући ту титулу, вероватно, не више као чисто владарско обележје него као
изузетну, веома високу племићску, односно кнежевску титулу своје куће.
Турци, који су 1491. сузбијени из Крањске и Хрватске, поновише год. 1493.
свој напад. Босански санџак-бег Јакуб паша, са одељењем од 10.000 људи, крену
преко Хрватске према Крањској и Корушкој. Са Мађарском је, по уговору, још
владао мир; њихов пролаз имао је, дакле, да буде без потреса по Хрватску. Да ли су
Турци имали чисту намеру да преко хрватског подручја само пређу без већег
задржавања и са што мање штете, тешко је позитивно утврдити. Војске преко туђег
подручја не пролазе као сватови. Али, стоји несумњиво да су се, пролазећи кроз
Хрватску према Крањској, Турци доиста чували да не изазивају. До борбе је дошло
тек на њиховом повратку. Има вести које кажу да је иницијатива за напад дошла од
бана Мирка Деренчина: он је хтео да отме Турцима плен и да их казни за напад на
хришћанско подручје. Једна савремена белешка, истина, каже: да су Турци,
поробивши Посавину, пали под Модрушу и попалили њихове »бурге« и манастире,
и да је то изазвало хрватску господу. На Крбавскоме Пољу, код Удбине, развила се
страшна битка, 9. септембра год. 1493. Хрвати су у њој настрадали страховито. О
њиховој погибији та поменута белешка даје доста лепо казаних појединости: бан
Деренчин би заробљен, а цвет хрватских витезова паде у крвавој сечи. »Тада же
падоше крепци витези и боритељи славни«, каже чак запис једног српског
летописца. Из борбе се опасао само кнез Бернардин Франкопан, док су му други
сродници делом пали, а делом били заробљени. Број хрватских жртава и
заробљеника био је већи од броја турске војске! У хроници Ашик паше Заде прича
се да су Турци у овој борби отсекли 8000 носева и послали их, као триумф, свом
султану. Један хрватски фратар из XVI века са болом је узвикнуо да је ова погибија
била »прави расап краљевства хрватскога«. Сам Јакуб-паша спевао је о тој својој
победи похвалну песму, упоређујући себе са Муратом I. Ова погибија Хрвата
одјекнула је на све стране. Забележили су је, како видесмо, и српски летописи. У
Риму се одмах помишљало на обнову једне крсташке акције, а нарочито се хтело да
се Мађарска опет стави на чело против »неверника« Османлија. Теански бискуп
Орсини имао је на будимскоме двору да ради нарочито у томе смислу. Али, краљ
313
Владислав, у основи слаб владар, заузет заплетима на другим странама, био је
најмање вољан, а и најмање погодан да крене неко веће дело.
Крбавска погибија, унеколико слична погибији Срба на Марици, отворила је
многе путеве надирању Турака у Хрватску. Земља беше обезглављена, свет
заплашен. Мађарска у тим тешким временима не прихвата Хрвате са енергијом која
би уливала поверење. Дубровачка Република, видећи озбиљност положаја, пише
краљу Владиславу 17. октобра год. 1493., шаљући му једно Деренчиново писмо,
које је овај протурио из ропства, како су услед »огромног пораза« настале
»непосредне опасности за цело хрватско краљевство«. Турски упади, чести и иначе,
понављали су се сада у већој мери. Њихове чете допиру често далеко, иначе обично
до Сплита са једне, а мимо Корану са друге стране. Поједини хрватски племићи,
само да би били поштеђени, уговарају са Турцима плаћање данка и пристају да
пропуштају турске чете преко свога подручја. Због тих непосредно тешких
последица крбавске битке и њеног уочљивог значаја, она је остала добро запамћена
у народном предању. У Далмацији је сачувано неколико трагова и целих песама о
погибији бана Деренчина и хрватских јунака код Удбине. У тим песмама, као и у
другим предањима, сва кривица за погибију приписује се несрећноме бану.
У Славонији, међутим, као да крбавска погибија није била довољна опомена
за властољубиве великаше. Деспот Ђорђе, на позив мађарскога краља, коме се
Ловро Илочки беше љуто замерио као вођ најљуће опозиције, нападаше поседе
свога суседа, и у децембру год. 1494. заузе Митровицу. Очистивши Срем од
Ловриних људи, Срби пређоше и у Славонију и ту освојише Ораховицу.
Мада је, како видимо, готово читаво време свога деспотства провео у
борбама, Ђорђе је уствари био сентиментална природа. Несрећан у браку, раставши
се са женом Изабелом, он је напустио деспотску част и отишао је у калуђере.
Постао је монах Максим, год. 1496. За јеромонаха га је произвео у Купинову
софиски митрополит Калевит. Његов брат Јован има свакако друкчију природу,
активнију и више световну. Оженио се Јеленом, из куће Јакшића, и тако се, у неку
руку, још више приближио народним људима, од којих је, и њега и брата му, за
дужи низ година било раставило бављење у туђини. На почетку свога деспотовања
Јован је имао извесних тешкоћа. Био је натеран да његови јобађи плаћају десетину
католичкоме калочкоме надбискупу, мада је то било противно створеним
закључцима самог мађарског сабора од год. 1481. Калочки надбискуп му је, међу
осталим, поручивао и то да је »Бог створио Угарску хришћанском, а не
шизматичком земљом, и деспот нема ту власт да од ње начини српску државу«.
*
Пошто није успела комбинација Јаноша Корвина да постане босански краљ,
напуштена је у Будиму уопште мисао о обнављању тога чина. Босанско подручје,
уколико га већ нису посели Турци, сматра се од год. 1490. као део Угарске. Спојено
са остацима Хрватске, оно се налазило под Јаношевом влашћу, који је био од год.
1495. далматински и хрватски бан. Задржавао се понајвише у граду Бихаћу на Уни,
проводећи, према извесним вестима, највећи део времена у пијанчењу.
Јајачки банови, којих, као и у сребреничком банату, има обично по два,
бирају се међу добрим војводама мађарским; повећавање њихова броја на два и
чисто војничка мисија коју имају да врше чине да њихов углед пада и да они место
да буду господари постају прости извршиоци. Њихов углед штети још и то што се
314
Мађарска одавно налазила у доста тешким финансиским приликама и што није
могла да на време снабдева платом градске посаде. Мађарска невоља била је
уопште у томе што је праву снагу њене војске сачињавао најамник, војник од заната
и најбоље оружан, али безобзиран у новчаном потраживању, и што она није имала
довољно средстава да такву војску набави у већем броју и издржава дуже времена.
Народна »милиција« била је од другостепене важности у борбама са добро
вођеном, дисциплинованом и војнички одличн
